- Poruka
- 3.050
Krajem zime pre nekoliko godina, sneg se već uveliko topio, i moj drug Niko i ja krenuli smo kod jedne njegove drugarice na rođendansku žurku. Na glavnoj gradskoj ulici bilo je leda i mi smo se klizali po njemu kao mala deca. Prema nama je išla jedna devojka mojih godina koju smo obojica znali iz viđenja. Bila je najbolji karatista u gradu. Ja sam se slučajno okliznuo jedva uspevši da ne padnem i ona se nasmejala. Sledeća stvar koju sam učinio bila je da se namerno oklizam pored nje i da je obema rukama uhvatim za međunožje. “Šta to radiš budalo jedna?!” – “Moram da se pridržim da ne padnem!” – pravdao sam se ja na šta mi je ona zapretila – “Hoćeš li da dobiješ batine sad odmah?!” – “Mogu li da ih ne dobijem?” Uspeo sam da je nasmejem. “Našao si zašta da se pridržiš”, rekla mi je, okrenula leđa i nastavila svoj put. Inspirisan ovim, počeo sam sve devojke da hvatam za zadnjicu. To je trajalo nekih desetak minuta. Najzad, put nam je preprečilo pet-šest neobično razvijenih momaka. Znajući vrlo dobro šta hoće udario sam najbližeg pesnicom u bradu i pobegao na kolovoz. Misleći da je i on umešan, prebili su Niku kao konja. Za to vreme ja sam trčao sredinom kolovoza gazeći belu liniju. Vozači su mi trubili i tako me naterali da se popnem na najbliži automobil, da skačem sa krova na krov, kao što sam to nešto kasnije radio u video igrama, pa da izazovem zastoj u saobraćaju, izvedem policijsku patrolu na ulicu, ignorišem njihovo zviždanje u pištaljku, u trku oborim jednog od njih na raskrsnici i uspešno pobegnem kući. Ni Niko ni ja tog dana nismo stigli na odredište. Očekivao sam da se on naljuti na mene i da me se odrekne kao prijatelja, ali on to nije učinio. Ispao je pravi drug.
Ко каже да си лагао... само имаш проблем да одвојиш снове од јаве... ништа страшно...
