Kako sam postao zidar

Osecao sam miris trulog drveta dok sam se peo stepenicama,skriputavim,isto tako,kao kada sam se mali skrivao u salasu među klipovima kukuruza igrajuci se zmurke.Sve je bilo od drveta.Stepenice,uzani prolaz na improvizovanu „poslednju terasu”,ograda...
Sa drvene terase sam video mnostvo ljudi.Od njihovog ushicenja nisam razumeo bas ništa.Nije bilo potrebno ni da razumem.Bila je to gomila živih stvorenja zavedenih i naucenih da usima ne cuju a ocima ne vide.
Od drveta nije bio samo konopac koji će mi ubrzo staviti oko vrata.Stvorenje,koje se naziva covekom,sa kapom sličnom onoj kakvu je nosio i njegov najvisi zapovednik Napoleon,je jedva procitalo zapovest,koju je potpisao lično nepismeni vojskovodja a kojom se osuđujem na smrt samo zbog toga sto sam mason.
Odjeknuo je jedan plotun,zatim drugi….Na zvuk treceg plotuna ispod mojih nogu će se otvoriti pod.Treci plotun je odjeknuo i … probudio me.

Sa nepunih 14 godina sam imao laksi oblik meningitisa.Inače sam mnogo citao,bio dobar djak,marljivo trenirao kosarku,malo muzicirao za svoju dusu pa sam malo preterao i premorio „pametnu glavicu” kako mi je mama znala često tepati.Ispricao sam ocevom prijatelju,doktoru,svoj problem i on mi rekao da je to ipak slučaj za psihologa a ne za nekog doktora,zanatliju,koji će mi prepisati lekove „po direktivi”.
Par dan nakon razgovora sa ocevim prijateljem doslo je i do prve posete psihijatru.Ispricao sam mu detaljno sve o meni pa i pricu koja se zavrsava trećim plotunom.Bio je iznenadjen mojim pomenom termina „Mason”.Pitao me je da li znam šta to znaci i da li sam to već negde čuo ili pricao o tome.Nisam znao kako da mu odgovorim.Niko mi o tome nikada,ništa nije pricao a kao da sam svaki dan bio u kontaktu sa tom temom.
Pitao me je da li znam šta je reinkarnacija!?!Čuo sam,odgovorih,ali bas ništa sire o tome ne znam.
Psihijatar Nenandovic,covek od ugleda u nasem gradu,me je odveo kod profesora sociologije,njegovog prijatelja i kao druga a i rodbinskog.Deca su im se upravo verila pa se sa vise razloga oslovljavaju sa „prijatelju”.
Profesor je radio u Gimnaziji i biće jedan od ljudi koji će me sledećih 5 godina obezbedjivati literaturom koja govori o masoneriji sa obe tacke gledista;upucenih i neupucenih.
Ono sto mi je stalno govorio je to da sam moram da primetim šta je istina,šta propaganda a šta laz.Morao sam da čitam knjige koje govore dobro a i knjige koje govore loše o masoneriji.Najviše uticaja na mene je imala knjiga „Moja vera”,Hermana Hesea.Delo u kome se ne pominje masonerija ali koja jasno coveku pokazuje istinske i prave vrednosti razmišljanja jednog zrelog coveka.Bila je to knjiga koja će me izgraditi ovakvog kakav sam danas.Objasnivsi ucitelju šta osecam posle citanja te knjige,kako razmišljam i šta mislim o njoj i zivotu uopste,rekao mi je da sam već krenuo putem istoka.Nisam tada znao šta to znaci.

Verovatno će zvucati glupo kada kažem da sam jedva cekao da prekinem lecenje,pa taman se i ne izlecio.Od momenta kada sam prvi put otisao kod psihijatra do momenta kada sam osetio da sve to ima efekta prošlo je nekih godinu ipo dana.Paralelno,moj ucitelj je skoro svakog puta pitao da li mi fali san koji me je proganjao.Istina,falio mi je.Sve vise i vise.Sve vise i vise mi je falio osecaj pripadnosti slobodnim zidarima.Iz knjiga sam mnogo naucio ali sam bio svestan da je to samo osnova za nešto veliko,posebno i mocno.

Veliko:
Kad kažem veliko,mislim na obim onoga sto zidarstvo na duhovnom planu coveku nudi.Ni jednog momenta nisam razmišljao o materijalnoj strani onoga sto masonstvo nudi.Svaka recenica masonskog kodeksa je toliko idealna i sazeta da postaje nepromenljiva.To je ono sto sam smeo i mogao sa 18-19 godina da znam.
Posebno:
Svi moji poznanici,kolege,rodjaci i td. su bili svakodnevnica.Svi osim mog psihologa i ucitelja.Kasnije sam ukapirao da su radili u dogovoru.Ucitelj mi je pricao o zivotu Vinsenta van Goga a psihijatar o genijalnosti istoga.
Ucili su me da postujem prave velicine,da budem pre posten nego okretan.Najlepse sto sam čuo je recenica moga ucitelja koja glasi: PRIJATELJ I PRIJATELJSTVO TI MORA BITI CILJ A NIKADA,NIKADA,NIKADA SREDSTVO.
U maju 1985 sam otisao u armiju i konacno prekinuo sa svim tretmanima koje sam redovno upraznjavao proteklih 6 godina.
U tom periodu od 6 godina sam procitao 50-ak knjiga a da me ni jedna nije ostavila ravnodusnim.Bio je to mentalni trening.Bavio sam se kosarkom,redovno,i održavao fizicku kondiciju.Muzicirao sam za sebe i svoju dusu cime sam potkrepljivao i obogacivao svoju mastovitost.Obavezna literatura nije postojala.Citao sam sve na šta sam nailazio da je imalo zanimljivo.San koji me je progonio je potpuno iscezao a posledice meningitisa i danas imam ali skoro neprimetne.
Da moji putevi neće biti uobicajeni i svakidasnji zakljucio sam odmah po dolasku iz armije.Nosen svojim poslom,koga sam srcem obavljao,često sam izlazio van granica Srbije,tadasnje Jugoslavije.Sretao sam svakakve ljude;zanimljive,manje zanimljive,opasne,lude,glupe,zaostale,loše,dobre ali i mnogo dobre.
1989 sam se sasvim slučajno obreo u Svajcarskoj,tacnije u Bazelu.Odseo sam u hotelu ciji je vlasnik bio Joahim B.Bio je to treci put da sam sedeo u drustvu Princa Tomislava Karadjordjevica.On me je oslovljavao sa „bato” i već je znao za moje interesovanje za masonstvo.Jednog momenta te veceri na losem srpskom me je upitao:
-I,bato,ima li šta novog kod tebe?
-Nema bas ništa-odgovorih.
-A zidari?Znam da si time bio opsednut.
-Ma,kad bih poznavao bar jednoga,udavio bih ga pitanjima.Možda i poznajem nekoga ali niko da prizna.
-Onda je to dobar mason-rece i nasmeja se.
Za moje interesovanje su znali svi moji poznanici pa i gospodin koji je bio u nasem drustvu te veceri.Ne bih mu pominjao ime jer on to ne bi voleo a inače je danas veoma poznat politicar.
Seo sam pored njega jer je on bio neka vrsta prevodioca između mene i Princa Tomislava.
Poceli smo o masonima.
Trajalo je poprilično.On je pricao tecno,polako,pametno i licio mi je na roditelja koji vaspitava dete posle nekog nestasluka.Bio sam siguran da je mason.Rece mi:
-U ovom hotelu ćeš prekosutra sresti 20-ak ljudi i svi su masoni.
U grudima mi se javi osecaj treme,adrenalin je skocio,pa sam od uzbudjenja ostao bez teksta i eventualnog pametnog pitanja.Pitao sam prosto,narodski:
-Šta će,bre,oni ovde?
-Veceras ću ti pokazati nešto sto malo ko na svetu ima priliku da vidi.
Ocekivao sam neki film ili slično,jer smo posle vecere imali predavanje o vinu.

Predavanje je zavrseno i ništa značajno se nije dogodilo a ja sam bio strpljiv.Mislio sam da je već zaboravio ali posle pola sata sedenja kao grom iz vedra neba pokaza mi da ustanem i da podjem za njim.
Dovezli smo se liftom na drugi sprat hotela i usli u sobu koja u stvari nije bila soba već dugacki hodnik sa mnogo slika sa jedne i druge strane.
-Vidis ovog coveka?-pokaza mi na jednu sliku.-On je mason,astronaut je i upoznaces ga prekosutra.Ovaj sa bejzbol kapom je takođe mason i poznat je igrac bejzbola u Americi.Ovaj na konju ti je sigurno poznat.
Zanemeo sam kada sam na slici video poznati lik iz Srbije.
Redjao je likove i objašnjavao mi ko je ko.
-Vecina ovih ljudi ne kriju da pripadaju slobodnim zidarima-rece mi-Ima njih koje ćeš videti u holu hotela ali ćeš samo nagadjati da li jesu ili nisu u nekom bratstvu.
Dosli smo do koznih vrata,kakva sam do tada video samo u filmovima.
-Imam dozvolu da ti ovo pokazem-rekao mi je i otvorio vrata.
U sobi je bio mrak.Stajao sam na mestu i cekao da se nešto dogodi.Svetlo je se upalilo!

Slika velicine 2x3 je stajala na par metara od mene.Cekala je da neko okaci na zid koji je vrvio od masonskih simbola.Pomislih,nije valjda to iznenadjenje,da mu pomognem da okaci sliku?!
-Jel treba da okacimo ovo? –upitah.
-Ima ko će to da okaci-rece mi i pokaza rukom da pridjem blize slici.
Nesumljuvo da je slika delo nekog velikog majstora.
20-ak muskaraca sa keceljama,rukavicama i macevima perfektno su bili naslikani. Prepoznavao sam neke likove sa nje.
-Ko je ovo naslikao i zašto?-upitah,mada mi pitanje nije bilo na mestu.Osecao sam se malo glupo ali moj sagovornik je i dalje pokazivao spremnost da mi na pravi način prikaze masonstvo onoliko koliko je dozvoljeno.
-Naslikao ju je jedan od ovih ljudi koje vidis na slici.Na zalost,on vise nije među nama.
Aha,tu smo.Sad sam bio siguran da moj sagovornik nije samo prevodioc i profesor već i jedan od ljudi sa slike.Ali nigde ga nisam nalazio među naslikanima.
-A gde ste vi ovde?
-Ja ne pripadam njima,samo sam upucen i opunomocen da onima koji žele da znaju nešto o tome ukazem na pravu sliku masonerije.O tebi znam već skoro sve pa i tvoje interesovanje za zidarstvo.To traje već 3-4 godine,od kada si posao na predavanja u Schafhausen.Seti se problema na granici kada ti je Nemacka viza vazila samo još 2 meseca i nisi imao pravo da udjes u Svajcarsku!
Kroz glavu mi prolete ta situacija.
-Da,da,secam se!
-Seti se racije u Minhenskoj diskoteci kada te je inspektor odvojio i bez obaveznih pretresa i protokola pustio da izadjes.
Setio sam se i toga.
-Šta si nosio na sebi u Minhenu?
Setio sam se majice koju sam dobio na poklon od prijatelja iz Italije koji zna za moju zaljubljenost u sl. zidarstvo.Od drugog sam dobio novcanik koji na sebi ima neke simbole koji imaju veze sa masonima.Sve dokumente pa i novcanik sam dao cariniku na ulazu u Svajcarsku a i zvao sam profesora koji je posle par minuta sredio moj legalan ulazak u zemlju sira,cokolade,satova i najlepsih gastarbajterki.

Bio sam izbezumljen,osamucen i ne znam kakav još posle ovih momenata.
-A gde ste vi u svemu tome?Kako znate za sve to?
-Da li si nekada tokom služenja vojnog roka bio na strazi?
-Nisam-odgovorih.
-Posle koliko dana si dospeo u Dom JNA i bio postedjen svih većih obaveza?
-Posle mesec dana-rekoh kratko.
Ostavio me je bez odgovora ali je nastavio drugim tokom.
-E vidis,mi se sigurno nismo prevarili kada smo poceli da te nadgledamo,usmeravamo,vaspitavamo i negujemo za ono sto ćeš jednog dana sigurno postati.Za sve je zasluzan tvoj ucitelj,koji je u tebi video rođenog masona.
Ovo me je dotuklo i seo sam na prvu stolicu koja mi se nasla blizu.Moj sagovornik se nasmeja i rece:
-Znaš li ko je u toj stolici sedeo prošle godine?
Mogao sam da biram jednog od 20 ljudi sa slike.
-Ne,on nije na slici jer je bio pozvan kao gost i nije u bratstvu masona.
-Pa ko je? –bio sam nestrpljiv.
-Son Koneri!
Onako zavaljen u perfektno lepo izrezbarenu stolicu sa koznom postavkom u stilu Dzems Bond-a pruzih mu ruku i možda malo neozbiljno rekoh:
-Jovan, Jovan Djordjevic.
Moj sagovornik se polunasmesi mojoj uzivljenosti u ulogu slavnog agenta,srpskog porekla i upita me:
-Zar te ne interesuje šta je on ovde tražio?
Ponovo sam se vratio u sadasnjost,sto je moj sagovornik i primetio pa nastavi.
-On je clan Malteskih vitezova,bas kao i princ Tomislav.Da li si čuo za njih?
-Čuo sam od mog ucitelja da postoje dva krila tih vitezova ali mi je rekao i to da u Srbiji oni nemaju nekakvog velikog uticaja.
-Nemaju ali će imati.
-Kako mislite da će „imati”?Da li oni nešto „vrsljaju” ili neka druga vrsta uticaja?
-Mislim na njihove aktivnosti humanitarne vrste.Znaš da ovde na zapadu imaju svoje bolnice,asocijacije za pomaganje siromasnih,hendikepiranih i td.E,to isto će raditi i u Srbiji.Jedini je problem sto nasi ljudi to ne razumeju pa se primaju na price o nekakvim zaverama.Postoji još jedno krilo koje podržava Vatikan i koje se bavi radnjama stetnim za ugled Malteskih vitezova.
-Kom krilu pripada Gosp.Koneri?-upitah!
-On nema veze sa Vatikanom.
-Kakve su to radnje za koje rekoste da su „stetne za ugled”?
-Pa,vidi,možda je rano da ti o tome pricam ali cuces verovatno;oni,svojim brodovima,avionima,vozovima i sl. prevoze i humanitarnu robu ali i robu sumljive sadrzine,kao sto su: oruzje,narko materijale,njima prebacuju,ubacuju spijune i td.Tim krilom rukovodi Vatikan,jedna od najvecih antimasonskih institucija.
-Dobro,dobro mnogo mi je tih informacija mada sam sve memorisao,nego šta je Son Koneri tražio ovde?
-Za koju godinu će bratstva masona,Malteskih vitezova,Templara,Rozenkrojcera i Iluminata izaci pred javnost da bi sa sebe skinuli veo tajne i nerazumevanja u običnom,profanom svetu.
Clanovi ovih organizacija će pisati knjige koje će uticajem istih ljudi doći u ruke skoro svakog odraslog,zrelog coveka.Na taj način će se mnoge tajne koje Vatikan pohlepno krije naći na uvid covecanstvu.Ta akcija i ideja je se rodila ovde u sobi koju ću ti pokazati na kraju i koja je pravi,gradjeni masonski hram.Kad kažem,pravi,gradjeni,mislim na perfekciju geometrijskih elemenata koja cine jednu masonsku lozu.
-Ne razumem.
-Razumećeš jednog dana.
E,to je pitanje na koje nikako da dobijem vremena i postavim ga.
-Pa da li je ruzno ako pitam kada ću ja to zasluziti clanstvo među masonima?!
-Nije ruzno sto pitas.Eventualni kandidat i mora da pita da bi bio primljen,samo to ide na malo drugaciji način.Neko mora da te nauci,garantuje,uvede u sve to,ako to iskreno želiš i osecas.Ima slobodnih zidara koji su to postali a da o tome nikada nisu ni sanjali,već su,eto,samo tako poznavajuci nekoga iz bratstva videli da je to organizacija u kojoj bi se osecali lepo,u kojoj bi nasli svoje istomišljenike isl. pa su napravili kontakt i bili primljeni.Međutim,sa tobom je nešto sasvim drugacije.
Ove reci su me ponovo becnule.Pa nisam je valjda reinkarnacija nekog velikog,u istoriji poznatog masona pa da se o meni vodi toliko racuna,pomislih.
-Tvoj ucitelj nam je rekao za tvoj san koji te je proganjao godinama.To se retko desava.Takav san dolazi samo rođenim masonima,odnosno onima koji su u proslom zivotu bili u bratstvu.I to se uci u nekim visokim masonskim stepenima.Za sada ti je dosta da znaš da si nešto poput Dalaj Lame-i nasmeja se.
Odrastao i vaspitan u komunistickom rezimu,sa malo kontakata sa ljudima koji bi mogli da mi objasne pravu istinu reinkarnacije,bio sam skeptican ali precutah.

U sobi u kojoj smo razgovarali,bilo je mnostvo masonskih simbola.Sledeća vrata su bila takođe uradjena kombinacijom rezbarenog drveta i koze.Usavsi u tu sobu video sam da je se svetlo ukljucilo samo.Obična konferecijska soba,ali bogatog izgleda.Celom duzinom stola je zlatnim slovima pisalo „Framazon Unitar League”.Bilo je 22 slolice.Izbrojao sam ih u trenutku.
-Ovo je kljuc svega.Ovo je soba za konferencije ovog drustva.Drustvo se zove Framazona Unitarna Liga i sastoji se od 20 masona visokog ranga iz celog sveta.Svi su vema poznati i mocni ljudi i svojom moći i uticajem pokusavaju da održe ovaj prilično zalutali svet u granicama normale.Imaju svoje skole.Ti si u jednoj od njih bio par godina.Imaju svoje kontakte u svakoj zemlji u svetu i sto je najcudnije i čini ih tajanstvenim,imaju svoj jezik.
O tome sam već par puta čuo ali ni na kraj pameti da je to bas ovo drustvo u koje već treću godinu za redom dolazim na predavanja.Sto je najcudnije,treću godinu vidim iste ljude i stalno mislim da su to interesanti kao i ja a da i ne pomišljam ko bi oni mogli da budu.Kako me samo nikada nije zaintrigirala cinjenica šta trazi tu Princ Tomislav Karadjordjevic osim sto posecuje Vidovdanski uranak u Araau.
Boze,toliko puta sam spavao u ovom hotelu a da nisam znao da je,samo sprat ispod hotelskog dela,namenjen ljudima koji vrve od moći i ugleda.
Još uvek sam bio izbezumljen.Rekoh mom sagovorniku da moram do toaleta da se umijem.Pokaza rukom gde je.Otvorio sam vrata i ugledao ogledalo koje je sa leve i desne strane imalo pozlacene bagremove grane.Brecnuo sam se jer na grbu moje familije kao glavni simbol stoje dve isto tako rasporedjene grane bagrema.Umio sam se u verovatno najluksuznijem i „najskupljem toaletu” koji sam do sada video.Odmah ispod ogledala je stajalo mnostvo krema,parfema,sapuna,dezodoransa i sličnih stvari za bogatu klijentelu koja ima privilegiju da svoje fizioloske potrebe obavlja na ovako luksuznom mestu.
Za oko mi je odmah zapala krema za pranje ruku „TEZZIT”.1986 godine u Cirihu sam upoznao Jul Brinera.Sedeo sam u njegovom drustvu na metar od njega.On je neverovatno mirisao na neko ulje za koje mi njegov vozac rece da je to u stvari krema za umivanje i da se zove „TEZZIT”.
Oprao sam ruke,umio se,pa sam opet oprao ruke pa se opet umio.Zatim sam loše isprao ruke.
Vratio sam se u sobu za sastanke.
Da li je bas to ono drustvo koje su u nekim naučno fantasticnim filmovima opisivali kao ljude sa reptilskom genetikom i posebnim jezikom za komuniciranja?-upitah.
Naučno fantasticni filmovi su bas „fantasticni” kada je u pitanju „reptilska genetika”,a što se tiče jezika,to si u pravu i to si dobro čuo.Međutim to je običan Esperanto ali sa terminologijom koja je samo masonima dostupna,pa se zbog toga nekome sa strane to čini nekakvim sektaskim jezikom.Inače je vrlo komplikovan.Njime se služe da ih neko sa strane ili eventualni spijuni ne bi mogli razumeti.
-Zašto se uopste oni kriju od nekoga?-postavih bez veze pitanje.
-Vatikan i 9 redova imaju spijune svugde,pa verovatno i ovde.
-Sada mi je jasno,jedino sto prvi put čujem za 9 redova.
-To je operativni centar Saveta trinaestorice.Da li si čuo za njih?
-Da.Savet trinaestorice je u stvari tvorevina Britanske kraljice i u njoj se nalaze većinom rojalisticke porodice.
-Tačno!Oto Habsburski je tu negde odmah posle Kraljice,zatim dolaze Rotsildi,pa Holandska kraljica i da ne dužim jer verovatno znaš.
-Da li je tačno da oni koriste ime Iluminata?
-Tačno je.Iluminati postoje i dan danas ali im je uticaj opao.Ideja Kraljice Elizabete je bila da se koristi ime Iluminata kao paravan.
-A 9 redova?
-Reci ću ti samo par imena:
-Henri Kisindzer,Piter Justinov;Mihail Gorbacov…i prestade.
Tog momenta mi je mnogo stvari bilo jasnije.
-Pricacemo o tome još sutra,nego da ti pokazem poslednju sobu.
Odmah mi kroz vene prođe neka hladnoca jer me poslednja soba podseti na „poslednju terasu” gde sam mnogo puta čuo 2 plotuna.
Identicna,kombinovana,rezbareno-kozna vrata,su stajala ispred mene.
-Samo Mason može da udje u ovu sobu.
-Da li to znači da ću moći da razgledam samo „preko praga”?-nasalio sam se.
-Ovo je soba za ritualne radove.To ti nisam rekao;ovo nije loza za prijem u bratstvo već samo za radove na nekim veoma visokim stepenima.
Usli smo u neku tamniju sobicu.Moj sagovornik,vodja i novi ucitelj pojaca svetlo.Pogledao sam na desno i izgubio svest.

Osetio sam,ne bas lak samar,vodu na licu i jako svetlo u ocima.Posle nekih par minuta sam dosao sebi i izbezumljen još uvek sedeo na podu.
-Jovane, šta se deslo,reci da li si sada dobro?
-Sve je u redu-rekoh i opet pogledah u desno sa dozom straha.
Jako svetlo me je prilično iznenadilo a zatim me je dotukla lenta koja mi je stajala oko vrata onog momenta kada sam obesen a koju sam video uramljenu i okacenu na zidu.
San i poslednji trenutci su mi se u momentu sukobili sa stvarnoscu pa sam se samo na kratko izgubio.U daljem razgovoru sagovornik mi rece da se odgovor na sve nalazi u mom prethodnom zivotu.
Nisam mogao da verujem da se tako pametni,uceni ljudi toliko drže postojanja reinkarnacije.Nisam bio u pravu kada sam posumnjao u njegove reci.
-Dosta je za danas.Idemo na po pice pa na zasluženi odmor.Ti mi,covece,izgledas kao da si prepesacio pustinju.
-Kako biste vi izgledali da vam neko za 2 sata isprica ovoliko detalja,da vam kaže da vas godinama prati,kontrolise i usmerava i na kraju probudi vam san koga ste se oslobodili posle 6 godina lecenja?
Steže me za rame i stinutih usana klimnu glavom pokazavsi da me je razumeo.
Otisli smo do bara hotela.Još par ljudi je sedelo za sankom.Narucio sam Sanbiter,moje omiljeno bezalkoholno pice zavalio se u jednu od udobnih,luksuznih fotelja i gledao u mog novog ucitelja.
-Možda sam preterao,pa me tako gledaš?!-rece.
Zeljan,gladan sponaje masonstva,možda I vracanja u prošli zivot bez oklevanja rekoh:
-Samo da popijem ovo pa možemo da nastavimo.
-Mislim da nije dobro.Bolje će biti sutra kada bude dosao covek sa kojim ćeš nastaviti ovo putesestvije.
-Šta to znaci?
-To znači da ćeš sa njim putovati u Nemacku jer znamo da si ovde dosao vozom i da si se prilično izmaltretirao mnogobrojnim presedanjima.
Sedeo sam zavaljen i tražio da li u ovom profanom delu hotela postoji bilo šta da ima veze sa masonima.Nigde ni jednog detalja nije bilo.

Probudio sam se u 6.30.Par ljudi je već bilo na recepciji.Dokona recepcionarka me je onako poluzanimajuce na Svajcarsko-Nemackom jeziku pitala bez ustezanja:
-Da li ste i vi u drustvu ovih sektasa?
Napravih se lud pa je pitah o kakvim sektasima se radi i da sam i ja nešto,kao,primetio.Naivno,priprosta recepcionarka se primi na pricu i nastavi:
-Jedna od koleginica,konobarica ih je prekljuce sluzila na drugom spratu.Slučajno je se vratila jer porudzbina nije mogla na vreme da bude iznesena i oslusnula je i čula da pricaju nekakav sektaski jezik.
Znao sam o cemu se radi.
-Nije valjda to neka opasna sekta?-upitah.
-Ne znam ali samo znam da danas dolazi neki Edmond Romano i da je za njega rezervisan ceo treci sprat.On im je valjda vodja!
Nikada čuo,ali još jedna lepa informacija.Preduhitricu moga ucitelja i pitacu ga za Romana.
Popio sam kafu pa Sanbiter pa još jednu kafu,pa malo prosetao,kada na vrata utrca moj ucitelj sav zadihan sa peskirem oko vrata.Bilo mi je jasno da je ustao mnogo pre mene i da je već optrcao par kilometara.A ja sam mislio da sam bas vredan!
Nasmejao se kada me je video.Pridje i baci mi prilično mokar peskir u ruke i rece:
-Svako jutro,ma gde bio moj peskir je ovakav.Ponosan sam na svoju disciplinu kada je u pitanju sport.A ti?Je li dobro danas?Glavobolja ili slično?
-Ne sve je u redu-skratio sam.
-Prosetaj malo,lepo je vreme a i okolina je predivna.Silazim za pola sata.
Setao sam mada sam ceo kraj već dobro poznavao.
Za nekih pola sata video sam ucitelja i Princa Tomislava kako stoje na stepenistu ispred ulaza.Nešto su komentarisali i smejali se.Prisao sam i kao uvek prvo se pozdravio sa Princom pa zatim sa uciteljem.Princ me je na engleskom jeziku pitao da li uvek ovako rano ustajem?
-Skoro uvek.
-To je jedan od principa zidara-rece na Srpskom.
Nisam gubio vreme i pitao sam:
-Biću slobodan!
-Izvoli-rece ucitelj
Kako to da ste vi ovde kao domaćini,da vas non-stop nešto zapitkivaju svi od sefa hotela do sobarica?
-Svake godine je neko domaćin.U pravu si to si nas ocenio kao domaćine jer smo ove godine bas mi u toj ulozi.
-Ko je Edmond Romano?-presekoh ih pitanjem.
-Rekao sam Joahimu već sto puta da zameni recepcionerke.Da li su ti rekle da mi na sastancima jedemo ljudsko meso? -i nasmeja se.
-Edmond je Iluminat-rece Princ.

Koliko puta sam samo čuo za Iluminate i nikako da dodjem do informacije ko su šta su i da li sve samo izmišljotina ili ne?
Moj ucitelj pogleda u Princa a ovaj znajuci zašto ga tako gleda,klimnu glavom u znak odobravanja.
-Biću kratak-poce ucitelj-Oni postoje i drustvo su veoma,veoma bogatih ljudi i nekih ljudi koji pripadaju nekada carskim,kraljevskim porodicama.Edmondovo izvorno,pravo prezime je Romanov.On ima korene u Ruskoj carskoj porodici.Njegov deda je preziveo masakr.Lecen je od jedne,u to vreme,teske bolesti i odgojen je u Poljskoj.Postao je visoki oficir njihove obavestajne sluzbe.
Njegov potomak Edmond je odrastao u Engleskoj.Ima pocasno mesto u Iluminatima.
Zatim,verovatno znaš za lanac samoposluga ALDI!?Vlasnici su Albert i Diter Dreisler.Sada imaju druga imena.Oni se kriju od javnosti već godinama zbog svoje sigurnosti.Toliko.E,da još ovo;jedan poznati svetski reditelj i jedan poznati rok pevac su u Iluminatima.To je možda tebi zanimljivo ali rano da znaš nešto više.
-E s t a u n e D o r o t e I , E s t a u n e M a r i n e l -čuo sam da se neko, prilično, dere.Kao da je neka vrsta uzbune mada je covek koji je to pricao sasvim mirno prolazio kroz bastu i zimsku terasu hotela..
Princ na engleskom rece da mu je zao sto mora da ide ali da ćemo nas dvojica sigurno pametno utrositi vreme.
Hteli ili ne morali smo da napustimo hotel i ponovo da dodjemo u 13 casova.Taj period smo utrosili na setnju po predgradju Bazela i razgovoru o reinkarnaciji.Ucitelj mi je pojasnio mnogo stvari i uputio me „putem kojim se redje ide” sto će znaciti da mi je poklonio tu knjigu.Pitao sam ga za lentu koju sam nosio oko vrata kada sam obesen a on mi rece da visoki masonski stepeni nose takve lente.Bilo mi je lakse.Dao mi je adresu 2 loze u Nemackoj gde bih se mogao u svako doba javiti i napraviti kontakt.Dosavsi u hotel primetio sam da su svi već negde otisli.Samo njih par je se muvalo po holu a čistacice su glancale podove za sutrasnji veliki prijem.
U poslednijoj sobi još nisam posteno bio a izgleda da neću ni saznati kako izgleda u detalje.Ostatak dana sam proveo u sobi citajuci knjigu „Put kojim se redje ide”.

23. Maj u hotelu Joahima B. je bio veoma važan dan.Taj dan sam se nagledao gospode kao nikada.Neki su dosli sa suprugama,neki sa prijateljicama,neki sa cerkama a neki sa telohraniteljima.
Zagledao sam se u cerku Svajcarskog bankara Otta Burrija.Aristokratsko drzanje,hod,maniri,potpuno decentna sminka,bez ijednog detlja nakita na sebi a predivna i prelepa.E,o takvoj devojci nisam sanjao ali u mojim ocima je bila „prototip” devojke koja perfektno izgleda.Pokusao sam da napravim kontakt ali sam ispao neverovatno zbunjen da sam morao toboz negde da odem pod hitno.Nikada nisam imao takvu tremu pred lepsim polom.Ni slutio nisam da ću joj jednog dana biti vencani kum.
Seo sam u posebni separe za „profane”,pijuckao Sanbiter i posmatrao pridoslice.Iznenadio sam se kada sam u foajeu ugledao bivšeg predsednika Sovjetskog Saveza Edvarda Sevarnadzea.Izgledao je kao da je pokisao.Kasnije sam čuo da je dosao iz Nemacke,tacnije Baden-Badena,gde ima svoju vilu i da je sa beskrupuloznim Svajcarskim carinicima i pored svog diplomatskog pasosa,imuniteta,ugleda i pratnje,imao problema.
Dolazak Edmonda Romana je bio kulminacija jer je posle toga hotel zatvoren.Za pola sata muskarci koji su se već dobro poznavali su otisli na drugi sprat.Princ Tomislav je visinom bio bas upecatljiv i sa nekim onizim celavkom je poslednji usao u lift.
Rado bih napisao šta se gore desavalo ali…….to znaju samo oni.
Ja sam uvece morao da krenem a još nisam upoznao coveka sa kojim ću u Nemacku.
-Bato-neko viknu.Mora da mene zove,čim je na nasem jeziku a tako me samo Princ oslovljava.
Covek sa crnom rolkom po ovoj vrucini mi je bio malo cudan ali njegova stvar.
-Ja sam Miodrag i sa mnom bi trebao da se vratis u Nemacku.
-Rekao mi je za vas moj ucitelj i ...
-Ne persiraj mi molim te-prekide me-jesi li spakovan zato što bismo morali da krenemo.
-Cekam vas ceo dan.
-Rekoh li ti ja da mi ne persiras inače ne ides sa mnom.
-O izvinjavam se,zaboravio sam.
Prvih deset minuta smo izmenili po 5 reci.Nisam znao cime se bavi ni odakle je a kada bih ga nešto upitao odgovorio bi mi:
-A sto tebe to interesuje?
Moj psiholog je davno rekao nešto sto sam u zivotu uvek koristio u odredjenim situacijama.Rekao mi je da ako neko izbegava kontakt sa mnom ili je tezak i skrt na rečima da obavezno moram da budem još gori i konzervativniji.I najveceg „mutu” ćeš tako da isprovociras i nateras da se otvori i pokaze.Poceo sam da koristim taj sistem,ali šta ako i on zna za to!?Ubacio je kasetu Zdravka Colica sa koje čuo glas i pesme Zvonka Bogdana.Bar ću slusati odličnu muziku ako ništa drugo.Ma,zašto li je moj sagovornik u Bazelu rekao da ću putesestvije i sve ovo nastaviti sa ovim covekom?Možda je mislio samo na put?

Bolje bi mi bilo da mogu da zaspim.Gledao sam kroz prozor njegovog BMW-a,cutao kao zaliven i „njorio” sto bi rekao jedan moj kolega, kad mi u krilo baci album sa slikama.
-Pogledaj,možda znaš nekoga.
A-a-a,tu smo.Moj psiholog nije uzalud doktorirao u Engleskoj.
Listao sam album ali nikoga nisam prepoznao sem njega iz mladih dana.Zatim sam naisao na sliku zbog koje mi je dao album.
On,Miodrag,stoji pored stuba sa keceljom,belim rukavicama,lentom i macem.
Znaci to je to.
-Čuo sam da si naostren sa pitanjima pa sad izvoli.
-Ucitelj mi je dosta pricao mada on kaže da nije mason.
-Nije.
-Pa odakle toliko zna?
-I ti znaš dosta!
Razumeo sam ga.
-Koji ste stapen,ako nije tajna?
Cutao je.I ja sam se ucutao.Napokon setih se i ponovo ga pitah:
-Koji si stepen?
-Visok sam stepen.Majstor sam bio pre 9 godina.Imam prijatelja u Nemackoj sa kojim ćeš moći o svemu da pricas.Na istom nivou ste i obojica ste podjednako zainteresovani.Njega sam odvezao u Gossau.Dacu ti njegov broj telefona pa se nadjite.Imacete o cemu da pricate.Zove se Martin.Do Hokenhajma smo razgovarali bas o svemu i svačemu.Ono cutanje se pretvorilo u lep razgovor i na kraju u jedan poverljiv,prijateljski ton.
Tako brzo sa svima napravim kontakt,pomislih;da li je to do mene ili su ovi ljudi stvarno toliko dobri.Ovo drugo je bilo u pitanju.

Do Wisbadena,gde sam tada živeo,sam stekao još jednog prijatelja.Na malo neverovatan način ali sam osecao da je to.Na poslednjem rasthofu (restoran na autoputu) gde me je cekala devojka popili smo po kafu a Miodrag mi je za to vreme ispricao nešto sto nikada,nikada neću zaboraviti.Rekao je sledeće:
-Bato,ja nikada nisam ni pomislio da ću postati to što jesam.Stric me je uputio u to rekavsi da sam „beli mason”.Gledao sam ga cudno jer nisam znao da li je to uvreda ili laskanje.Objasnio mi je da je to covek koji ceo zivot živi kao mason,ima principe kao jedan mason a nikada za masoneriju nije ni čuo.U bratstvo sam usao 5 godina kasnije.Kada bih živeo još jedan zivot posvetio bih ga porodici i masoneriji.Nemoj da gubis vreme.Posao si pravim putem.Usavrsi sebe,budi dobar u svom poslu,budi uvek dobre volje,nasmejan,voli i ne trazi od nikoga ništa.Potrudi se da od tebe traže.Ne dozvoli da u zivotu imaš mrlju.Zato ćeš kao takav svugde biti rado vidjen,primljen,pocascen i ispostovan.Za rastanak ti poklanjam brojanicu koju sam kupio u manastiru Ostrog i knjigu „Moje uspomene iz Boke”.Pisao ju je Vladika Nikolaj Velimirovic koji je takođe bio u nasem bratstvu.
Otisao je.
Devojka me je cekala u autu.Kada sam usao pitala me je ko je taj covek i zašto po ovakvom vremenu nosi rol kragnu.Eto,to sam zaboravio da ga pitam.
Protekla 4 dana su u mom zivotu napravila dar-mar i veliki preokret po svakom pitanju.Setajuci gradom stalno sam imao utisak da me neko posmatra,kako se ponasam,gde odsedam,sa kim se sastajem i sl.Nisam često odlazio u diskoteke jer ne podnosim bucnu muziku ali na jedan rođendan sam morao ići,i to bas u jednu od diskoteka koja je na losem glasu u Wisbadenu.Kompletno drustvo je pilo pa sam morao i ja.Par piva je za mene ništa ali posle petog nije mi bas svejedno.Mladic,lepo obucen ali veoma uvelog lica mi je prisao i pitao sa nemacko-turskim akcentom:
-Kolega,treba li šta?
-Ne mogu vise-odgovorio sam.
-Ovo nisi probao.Cistak!
Znao sam o cemu se radi i rekao sam mu da su dvojica mojih drugara policajci.Pobegao je za tili cas.
Dosavsi kuci probao sam da zaspim ali san nikako da dodje.U svom tom razmišljanju kroz glavu mi prođe….možda je to bila neka proba.Bilo kako bilo,postupio sam onako kako bih i svom detetu rekao da uradi.
Nisam gubio vreme.Pronasao sam masonsku lozu u Wisbadenu i zatražio da me prime na razgovor.Rekli su mi da bi bilo dobro da jedno izvesno vreme posecujem njihove „otvorene veceri” za goste.
Punih godinu dana sam odlazio na predavanja iz svakojakih tema,od tehnologije pravljenja zvakacih guma do istine o Mojsiju.Upoznao sam ljude koje sa kojima sam poceo odlaziti u elitne lokale,bogataske proslave,partije ali i ljude koji su bili običniji od najobičnijih.Jedino zajednicko sto su imali je zavidni intelektualni nivo i druzeljubivost.Video sam da među njima ima svih slojeva ljudi.Jedan od starijih clanova je se jednom zalio kako je za pet dana dobio 210 maraka kazni.-Pa zar ne može vezama to da stopira?-pitao sam jednog od njih.
-Jedan mason to nikada neće sebi dopustiti-odgovorio mi je.
Posle tolikog upoznavanja sa svim i svacim iz oblasti Slobodnog Zidarstva stekao sam sledeću sliku:
Svaki mason koga sam upoznao a i oni ljudi koji imaju samo neke dodirne tacke sa masonima,bili su neverovatno dobri,posteni,nauceni,nekomplikovani i dragi ljudi.Profesori iz Schafhausena koji su se po mom mišljenju izdvajali od ostalih su bili masoni.A ako se samo setim razloga zbog koga sam obesen u doba Napoleona,ne preostaje mi ništa drugo nego da pitam za clanstvo u red Slobodnih Zidara.

Adam je stigao u Bec u pratnji mladjeg brata Dragutina i njegove,još uvek ne vencane,supruge Danice.U raskosno uredjenom zamku Habsburske kraljevske porodice cekao ih je ceremonijal majstor .Objasnivsi Adamu kakva su pravila ponasanja i protokol veceri koraknu udesno i rece mu da podje za njim.Adam je isao uvek malo vise od metra zaostajuci.Tako su nalagala pravila ceremonije.Spalir posluge,zatim dame sa lepezama i sve ono sto je standardno,propratilo je Adama do balske prostorije u kojoj je se nalazio sam aktuelni Habsburski Monarh.
Zbog svojih zasluga,dobrocinstva i plemenitosti Adam Djordjevic je prvo dobio grb svoje familije,perfektno izrezbaren velicine stita srednjovekovnih vitezova.Potom je kleknuvsi na desno koleno levom rukom prihvatio mac a desnom povelju koja ga od tog momenta oficijalno čini plemicem.Bilo je to 1. oktobra1800. godine.
18 godina kasnije ista titula mu je oduzeta jer je u međuvremenu,na jednom relativno tajnom mestu,takođe kleknuo na desnu nogu i zakleo se na vernost slobodnim zidarima.Sacuvao je grb koji je se sastojao od 2 grane akacije,Srpskog krsta sa četiri „S”,dva lava koji su ledjima „drzali” grb i natpisom godine dobijanja plemicke titule.

Svestenik Lazar Ikodinovic nije bio iznenadjen kada mu je Sveti Sinod SrpskePravoslavne Crkve oduzeo zvanje protonamesnika jedne Crkvene opstine u Svajcarskoj i zauvek mu oduzeo pravo da bude svestenik.
Bio je to svestenik za primer.Protivio je se odluci da se mladenci mogu vencati u Crkvi samo ako su uclanjenjeni u Crkvu i ako imaju priznanice o redovno placenoj clanarini.Bilo je mnogo stvari sa kojima se Otac Lazar nije slagao.Na fakultetu teologije je ucio kako je nastao svet ali o tome u svom zivotu neće smeti da govori ljudima.Znao je stalno reci:
-Bog je bas ono sto je Nikola Tesla rekao;jedna uzvisena kosmicka energija koja nas pokrece i kontrolise.Crkve su hramovi gde se skuplja velika energija onih koji u visu silu,Boga veruju.Tako se pravi kontakt između vernika i Boga.
-Mnogo sam radikalan i opozicijski raspoložen.Ne mogu da lažem ljude,znam šta je belo a šta je crno.Znam i da će me isterati iz crkve-rekao mi je jednom.To je se i desilo.
Za svaku informaciju,savet,znao sam pozvati ili posetiti Lazara.Pricao mi je o postanku sveta,dogodovstinama iz svoje bogate svestenicke karijere itd.Na kraju,bas on mi je sakupio podatke o mojoj porodici,napravio mi porodicno stablo,pronasao poreklo prezimena i ispricao mi pricu o Adamu Djordjevicu.Rekao sam mu da posedujem neka saznanja o masonskim vezama mojih predaka a i da imam kontakte sa masonima.Pomenuo mi je Ratibora M. Djurdjevica,glasnogovornika SPC koji je zbog ne prolaska u masonske krugove postao jedan od najvecih kriticara masona.

Stekao sam utisak da je i on u bratstvu ali poznavajuci njegovu iskrenost poverovao sam kada mi je rekao da bi to njemu cinilo cast ali da nema vremena za takvo nešto.
U njegovoj kuci u Belinconi sedeli smo i pili vino koje su u Miluzu,na zatvorenom posedu Legije stranaca,pravili penzionisani clanovi ovog vojnog bratstva.Otvorio mi je knjigu,vremenom pohabanih koznih korica i pokazao slike nekih velikih licnosti iz Srpske istorije i svestenih lica koji su bili clanovi raznih bratstava.Cinjenicama i slikama sam bio osamucen!
-Pogledaj ove ljude.Svi su zaduzili Srbiju neizmerno i svi su bili zidari.Mitropolit Stratimirovic,Ivo Andric,Dositej Obradovic,Zivojin Misic…
-Tesla?-prekinuh ga
-Posebna prica,pretpostavljas.On je bio vise od ljudskog bica tako da mu ništa to nije trebalo.
-A zašto masonima treba da budu masoni ako su primeri uzvisenog coveka?
-Ne bih to tako formulisao kao ti.Masoni su samo posebno normalni ljudi,mada i kod njih ima kukolja.Međutim,brzo izadju na „povrsinu”.Nije niko uspeo da se prikrije jer,ipak,masoni znaju gde djavo spava i šta jede tako da ga ne pozivaju u goste.Možda si čuo i o masonstvu Vladike Nikolaja Velimirovica?O tome bih hteo posebno da ti pricam.-i poceo je.
-Vladika Nikolaj,deda Vladika,kako su ga od miloste prozvali vernici u Ohridu,je prilikom svog boravka u Americi usao u bratstvo masona.U septembru 1915 godine,Mihajilo Pupin ga uvodi u bratstvo slobodnih zidara.Bio je to covek za sve.Mi,svestena lica,deda Vladiku smatramo za drugog prosvetitelja Srba;odmah iza Svetoga Save.Bio je covek cije besede pamte i oni koji su tada bili deca.Kada je u decembru 1915 boravio u Londonu u jednoj katedrali prilikom svog govora je ponosno priznao svoje masonstvo,zbog čega je u odredjenim strujama Srpske pravoslavne crkve bio satanizovan.Posle drugog svetskog rata,dolaskom komunista na vlast,koji su kontrolisali Crkvu i svestenstvo,iz mnogo razloga pa i zbog Vladikinog masonstva proglasava se nepozeljnim u Jugoslaviji,oduzima mu se državljanstvo i dobija status ravan politickom emigrantu.Vladika Nikolaj je napredovao do stepena majstora i njegovo masonsko odelo,kao i regalije,cuva izvesna gospodja Dragica Popovic iz Cikaga.Njegov prijatelj,u to vreme poznati Beogradski privatnik,mason,Ljuba Saracevic je u rodnom Silopaju podigao crkvu koju je osvestao lično Vladika Nikolaj.Svojim masonskim poznanstvima,a najviše svojom reputacijom,kakvom se retko koji covek u to vreme mogao pohvaliti,učinio je mnogo,mnogo dobroga za Srbiju i Srpstvo.
Slusao sam ne trepnuvsi.Vladikine knjige sam citao
prvo po preporuci prijatelja a onda otkrivsi o kakvom se coveku radi i zbog njegove posebnosti.Sasvim slučajno sam tek kasnije primetio da je Vladici Nikolaju datum rođenja 23. decembar 1880 godine.Ja sam rođen tačno 85 godina kasnije.
Otac Lazar je zaustavio pricu ocekujuci moje pitanje.Bio sam direktan.
-Znamo se duže vreme,poznajes moje roditelje,poznajes moj intelektualni nivo,znaš cime se bavim.Ja sam zagrejan za masone,čak šta vise fanaticno sam zaljubljen u masonsko ucenje.Imam kontakte sa njima i podnecu molbu za prijem.Gresim li gde?
-Lepo je to što želiš.Neki tvoji preci su bili to isto i bilo bi lepo da svoj porodicni grb koji je obelezen masonskim simbolima ozivis.Normalno je da nemas nikakvu titulu ali tebi,onakvom kako te znam, i ne treba.Titula ti je tvoj dobar glas.
Bilo mi je zao sto nisam ove reci nekako snimio,da ih sacuvam jer samo jednom covek može da bude toliko ponosan kao sto sam bio ja tog momenta.
Još mnogo toga sam video kod Lazara;i jednog pevaca starogradske muzike koji je u bratstvu i jednog ministra vera i jednog glumca i jednog kosarkasa i ….

„Da bi bio primljen moras da trazis”,jedno je od nacela kraljevske umetnosti.Pridržavajuci se tog masonskog gesla,5 septembra 2002 godine,posle 18 godina od mog prvog kontakta sa slobodnim zidarima,popunio sam formular za prijem u bratstvo.Imam još jedan praznik u zivotu.
U prodavnici koja je specijalizovana za ljubitelje slikarstva,tražio sam platno velicine 70x95.Od mnostva modela nisam uspeo da pronadjem.odgovarajucu velicinu.Malo iznerviran sto među 5000 primeraka nema bas ono sto ja hoću,opsovah,jer me neko zove na mobilni telefon i ometa me.
Sa druge strane „zice” je bio jedan od mojih jemaca,inače Hrvat po nacionalnosti.Rekao mi je:
-Halo Jovane gde se nalazis?
-U gradu sam-odgovorih.
-E,odlično,onda svrati i kupi lepo crno odelo,belu masnu i …….
-Šta to treba da znaci?-pitao sam mada sam već sve znao.
-To znači da ćeš 9. oktobra da polazes za prijem u nasu lozu.

Nisam znao gde mi je glava od uzbudjenja.Nisam znao ni da će to tako da deluje na mene,koji se već 18 godina oseca delom tog bratstva.Pa ja još nisam ni zakoracio,ja sam najneobradjeniji kamen ove planete,ja sam najmanji i najnebitniji deo covecanstva...ja sam u mraku.
Prekinuvsi vezu okrenuosam se u nazad i ugledao platno za slikanje velicine 70x95.Čak šta vise,bilo je po snizenoj ceni.

Dan pre prijema bio sam 250 kilometara udaljen od loze.Prijem pocinje u 10.30 a već je 05.45.Još nije svanulo.
I da nisam bio u putu ne bih spavao.Izneverio bih samog sebe.Pogazio bih 18 godina ucenja i trud svih ljudi koji su me uputili u osnove najlepse umetnosti na svetu,umetnosti spoznavanja samog sebe,umetnosti prostog zivota,umetnosti spoznaje nečeg posebnog,Kraljevske umetnosti.
Svratio sam na jednu benzijsku pumpu.Ispred ulaza sam video dvoje mladih ljudi,ocito punoletnih.Na sebi su imali vojnicke cizme,crne mantile do zemlje,crne kosulje,crne rukavice,kozne ogrlice sa metalnim bodljama oko vrata a bili su tako nasminkani da je izgledalo kao da kap krvi u sebi nemaju.Kosa,naravno crna,je bila „uredno razbacana” a rukama su drzali po flasu „Warsteiner”piva.Bili su prilično pijani.Stajali su bas na ulazu u restoran,provocirali i dobacivali svakome ko je pored njih prolazio.Hteo,ne hteo morao sam i ja da prođem.Setio sam moga psihologa i momenata kada mi je govorio kako da se postavim prema pijancima,nervoznim ljudima,psihicki labilnim osobama i njima sličnima.Imao sam mnogo puta priliku da budem oci u oci sa svakojakim problematičnim likovima.
Bio sam na 3 metra od njih kada mi u susret podje „nezniji pol” tog „romanticnog” para i rece na bajerskom Nemackom:
-Ako gospodine ne želite da vam uprskam,sasvim slučajno,to lepo odelo dajte mi evro,dva ili tri,sasvim je svejedno.
-Samo da usitnim na kasi pa ću vam dati.
Gledali su me cudno i cutali.Platio sam gorivo i krenuo ka autu.Prolazivsi pored njih namestih desnu ruku tako da „nezniji pol” zakljuci da mora da me uhvati pod ruku.Uhvati me pod ruku i podjosmo do mog auta.Njen bilmez je izbezumljen stajao i posmatrao nas.Do auta je se dva puta okrenula i nasmejala mu se.Bio sam siguran da je niko nikada nije tako pocastvovao.Otkljucao sam auto,seo,iz novcanika izvadio 5 evra i pruzio joj.Uzela je i gledala me ne trepnuvsi skoro pola minuta.Zatim mi je pruzila papirnu novcanicu i rekla poluglasom:
-Hvala!Ko ste vi?
U momentu nisam znao kako da odgovorim,pa se nasalih:
-Freimaurer-rekoh,sto na Nemackom znaci Slobodan Zidar.
Zguzvala je novcanicu i gadjala me njom,rekavsi:
-Vase mi pare ne trebaju.
Još jedan ispit pred samim sobom sam polozio.Za sve ove godine svaki fini covek je pokazao razumevanje za zidarstvo a svi koji su od oka već bili „indijanci” ili za to nisu čuli ili su imali negativan stav.Dobro je.Nastavio sam put i za nepuna 2 sata bio sam kuci.
Obucen kako nalazu pravila bratstva,krenuo sam u lozu.Mada sam poznavao skoro ceo ritual,mada sam već bio u prostoriji jedne loze,i to jedne od najeminentnijih u svetu,imao sam tremu.
Tačno u 10.30 sa jednim od jemaca bio sam opkoljen mrakom.

Covek nikada ne sazna da li je nešto sto je uradio prvi put,zaista prvi put!?Kada neko prvi put zapali cigaretu upita li se:
-Da li sam u proslom zivotu,u nekom drugom telu,drugom delu sveta na isti ovakav način i sa istim razlogom zapalio cigaretu?
Da li vam je se desilo da dozivite „Deja vu”?Jeste sigurno.Pitaste li se na koji način se to dozivi?Postoje li ljudi koje „prvi put” vidite i odmah vam budu simpaticni ili možda odvratni?Ima ljudi koji su za nešto „rođeni,predodređeni”.Ko to i na koji način određuje?Da li je to nasa dusa davno isprogramirana pa se seli od tela do tela.Da li su sve to samo prazne price,nebuloze,nasa neobavestenost,zaostalost ili ….
Lepo ali cudno detinjstvo je nateralo Sigmunda Frojda da objasni odakle dolazimo,zašto se sve oko nas i u nama desava onako kako se desava.Pre njega to su pokusali Kopernik i Darvin.Sva trojica su,nazalost, ubila veru u coveku da je ljudsko biće najsavrsenije sto u ovom svemiru postoji i da se sve vrti oko zemlje i coveka.Ipak,prva poznatija Frojdova knjiga „Tumacenje snova” me je zabetonirala za njegovu teoriju o snovima.Sada se ponosim sto sam punih 18 meseci u Becu živeo u ulici u kojoj je odrastao mladi Frojd.Svojoj supruzi je u čestim odsustvovanjima pisao mnogo pisama.Ona ih je 12 godina po smrti Sigmundovoj cuvala.U svakom pismu joj je rekao da se ponosi dvema stvarima;Njom i svojim masonstvom.

Rece mi jedan mason iz Amerike:
-Prvi i treci Stepen su nešto posebno i nešto čega ćeš svakog puta u zivotu,sa dozom adrenalina,da se setis.
Tako je i bilo.Recicu vam samo da sam i ja kleknuo kao moj predak Adam Djordjevic,da sam i sad ono sto sam bio u doba Napoleona i ako Veliki Graditelj Univerzuma,Bog ili Anu,bude zeleo i dao i sledeći zivot ću posvetiti porodici i masonima.
Postao sam mason!
Majstor me je odveo do sobe u kojoj nikada nisam bio mada sam pored nje mnogo puta prosao ne zapitavsi se šta se u njoj nalazi.Na zidovima su bile slike poznatih ljudi iz Nemacke istorije koji su bili clanovi loze u kojoj sa m upravo iniciran u stepen ucenika.Rece mi:
-Znaš li ko su ova dva coveka?
-Gete i Schiller-odgovorih.
-Oni su svojevremeno bili clanovi ove loze i nadam se da si ponosan sto si ruku stavio na istu Bibliju na kojoj su se na vernost braci zakleli i njih dvojica.
Setih se knjige „Patnje mladog Vertera” genijalnog Getea i nekih stihova koje je kao klinac napisao Schiller u rodnom Marbach-u.
Pricao mi je i ko su ljudi koje nisam poznavao sa slika.
-Svi oni su gradili ovu lozu,naše bratstvo i učinili ga besmrtnim i velikim.Ako jedan mason izneveri bracu,izneverice jednog Getea,jednog Schiller-a,tvog Andrica,tvog Dositeja….Mi smo mnogo mali u odnosu na ove ljude.Zamisli da smo bili njihovi savremenici.Možeš li to?
-Teško je to zamisliti,priznajem.
-U nasoj lozi je jedan od najvecih i najcenjenijih istoricara danasnjice-i rece mi ime tog coveka,koji na zalost tog dana nije bio prisutan.
-I time se moras ponositi.A i mi se ponosimo tobom i sto smo u svoje redove primili jednog dobrog coveka.Dobro dosao u najstarije i najmocnije bratstvo na svetu.Hiram Abif nije umro uzalud!

Osecao sam miris trulog drveta dok sam silazio skriputavim stepenicama koje vode iz malog improvizovanog muzeja naše loze.Osecao sam toplotu bratske ljubavi i razumevanja dok sam se ogledao u ogledalu ciji je drveni ram oslikavao dve grane bagrema.Osecao sam uzbudjenje setivsi se svoje prve fotografije.Fotograf mi je u ruku stavio bagremovu grancicu kako bi me uplakanog smirio.

ILLUMINAT:

...Posle drugog svetskog rata,dolaskom komunista na vlast,koji su kontrolisali Crkvu i svestenstvo...

Kliknite za proširenje...

Kul 8-)

Уби!

Постави линк и дај пар разлога зашто ово треба прочитати.

http://www.blogoye.org/abif/25917/Putem+istoka.html

Испаде да си ти свe ово написао

koko i gde pobeci od illuminata?
kako smara na svim temama ccc

Iluminat ako ovih tekstova ima na internetu, postavi link