- Poruka
- 3.050
Godina je 1683. Turske horde zaužele su veliki deo Evrope i zaustavile se pod prestonicom Austrije. Naišli su na tvrd orah – opšti otpor Austrijanaca i Nemaca, kojima su pomogli Poljaci pod komandom Jana Sobjeskog. Wien se odbranjuje, i pobednička austrijska vojska nezadrživo kreće prema jugoistoku. Austrijanci za šest godina otimaju od Turaka sve one teritorije koje su oni osvojili od 1389. godine i Kosova, dakle za trista godina. U toku 1689. austrijska zastava viori se u Solunu, a Istanbul se sprema za odbranu od opsade. Austrijskoj vojsci pomažu ustanci od Turaka pokorenih naroda: prvo se dižu Mađari, zatim Hrvati, pa Srbi i najzad Grci. Oslobođenje Evrope od bauka islama je na vidiku. Ali Francuzi remete propast Turske u Evropi. U odsudnom trenutku napadaju Bavarsku i objavljuju rat Austriji. Austrija potpisuje primirje sa Turskom uz dogovor da večna granica između Austrijskog i Turskog carstva budu reke Sava i Dunav, i glavninu svojih snaga sa Balkana povlači u Bavarsku da bi se branila od pomahnitalih Francuza. Mađari i Hrvati su odahnuli. Oslobođeni od turskog zuluma, priznali su vrhovnu vlast Austrije. Srbi i Grci ostaju na milost i nemilost Turcima koji se vraćaju u njihove krajeve i svete se za ustanak. Grci nemaju kud i masovno stradaju, a veliki deo Srba, pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, 1690. godine kreće u seobu u južne krajeve Austrije, današnju Vojvodinu i Krajinu.
Godina je 1808. Napoleon je pregazio pola Evrope. Nedavno je zauzeo ceo Jadran i zaposeo bivše austrijske luke. Jedna od njih je i Kotor. U taj grad stiže francuski maršal Marmont. «Čuo sam da se iza ovih brda nalazi neka mala ali junačka zemlja Crna Gora. Ja ću je ognjem i mačem spaliti pa će biti još crnja.» Bez objave rata, do zuba naoružani francuski grenadiri kreću put Lovćena. Crnogorski izviđači javljaju na Cetinje da se nekakva njima nepoznata hrišćanska vojska uputila ka prestonici i da se sa mukom penje uz krš. Crnogorci na brzinu okupljaju sve za borbu sposobne muškarce, sačekuju Francuze na teško pristupačnim obroncima Lovćena, bacaju na njih stene i skaču kao gorštaci. Nedugo zatim zauzimaju Kotor i stižu sve do Kanli kule u današnjem Herceg Novom. Maršal Marmont pristaje na primirje i zove Petra I Petrovića Njegoša, koji je 1796. do nogu potukao Turke, na mirovne pregovore. Francuzi zadržavaju civilnu upravu nad gradom uz obavezu da neće prelaziti preko Lovćena. Maršal Marmont je tom prilikom rekao Vladiki Petru I: «Vaši vojnici su divljaci, jer seku glave mojim vojnicima.» - «Mi smo to naučili od Francuza», uzvratio je ovaj. «Vi ste 1793. usrijed Pariza vašem kralju i kraljici otsjekli glave. I to ste učinili na mašini za sječenje glava koju ste vi Francuzi izumjeli.» Priča se da je na Vaterlou, gde je poražen Napoleon, kada je stigao maršal Marmont u pomoć ugroženim francuskim trupama, mali Korzikanac izgovorio: «Teško nama kad je došao da nas brani Marmont, koga su pobedili Crnogorci.»
Četiri godine kasnije, u proleće 1812, umesto da krene na Tursku koju je pobedio u Egiptu 1798. i proterao je iz severne Afrike, Napoleon napada Rusiju. Do zime stiže u Moskvu i zauzima potpuno pust i napušten grad. Rusi pale ceo grad, Francuzi ga napuštaju i na povlačenju ih sustiže mećava i niske temperature. Rusija, koja je dotle pružala svesrdnu pomoć Prvom srpskom ustanku, okreće se sebi i odbrani od Napoleona. Karađorđe Petrović naredne 1813. godine ne dobija nikakvu oružanu pomoć od Rusije. Turci to koriste, kreću u kontranapad i guše ustanak. Srbija se podiže tek 1815. nedugo po padu Napoleona. Priča se da je na Svetoj Jeleni, pred kraj svog života, kad su ga pitali da li ima nekoga ko je veći vojskovođa od njega, Napoleon odgovorio: «Ima. Jedan seljak sa Balkana. On nije imao ni ljudstvo ni opremu koju sam ja imao, samo goloruke seljake. Ali uspeo je da pobedi Tursku.»
Za Prvi svetski rat se znalo da će izbiti negde sredinom desetih godina XX veka. Zapravo, znalo se da mora doći do rata između Nemačke i Italije s jedne, i Britanije i Francuske s druge strane. (Kasnije su saveznici pridobili Italiju teritorijalnim obećanjima na istočnom Jadranu, ali to je posebna priča.) Trebalo je rešiti problem Rusije, odnosno znati na čijoj je ona strani. Po prirodi stvari Rusija je bila saveznik Nemačke, a protiv Britanije i Francuske. Morala se naći varnica koja bi naterala Ruse da pređu na stranu Britanije i Francuske. I Francuzi su se dosetili kako da to učine. Pariska masonska loža Grand Orient, zajedno sa beogradskim masonima (George Weifert, Lazar Paču i Đorđe Genčić) organizovali su atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. Ruski car Nikolaj za atentat je saznao u operi. Ostao je bez teksta kad je čuo da su Austrougarska (do 1867. Austrija) i Nemačka objavile rat Srbiji. Kad su mu savetnici rekli da mora da brani Srbiju i objavi rat Nemačkoj, on je samo prozborio: «Pa zar da ratujem protiv rođaka Vilija?!» On je mislio na Kajzera Wilhelma, čijom se rođenom sestrom Katarinom oženio. Rat je izbio, Srbi su u toku 1914. i 1915. u nekoliko navrata potukli austrougarsku vojsku, sve dok Srbija nije bila napadnuta od strane etnički čiste nemačke armije (austrougarska je imala svega 9% Nemaca) i s leđa od Bugarske. Svojom dvogodišnjom borbom, a kasnije i bitkama na Kajmakčalanu i Solunskom frontu, u periodu 1916-1918. godine, Srbi su znatno olakšali Francuzima na Zapadnom frontu. Francuska im je uzvratila tako što im je slala granate koje nisu odgovarale srpskim topovima. Istina, pomagala je srpskim ranjenicima koliko je mogla, na Krfu i u Bizerti, kao što je pomagala i ostalim saveznicima. Ali kad se rat završio svu tu savezničku pomoć je naplatila. Kako sam čuo pre 20-ak godina od jednog od poslednjih solunaca, naplatili su i pertle za vojničke čizme.
U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, Francuska je među prvima, čak i pre Nemačke, stala na stranu Hrvata.
Godina je 1808. Napoleon je pregazio pola Evrope. Nedavno je zauzeo ceo Jadran i zaposeo bivše austrijske luke. Jedna od njih je i Kotor. U taj grad stiže francuski maršal Marmont. «Čuo sam da se iza ovih brda nalazi neka mala ali junačka zemlja Crna Gora. Ja ću je ognjem i mačem spaliti pa će biti još crnja.» Bez objave rata, do zuba naoružani francuski grenadiri kreću put Lovćena. Crnogorski izviđači javljaju na Cetinje da se nekakva njima nepoznata hrišćanska vojska uputila ka prestonici i da se sa mukom penje uz krš. Crnogorci na brzinu okupljaju sve za borbu sposobne muškarce, sačekuju Francuze na teško pristupačnim obroncima Lovćena, bacaju na njih stene i skaču kao gorštaci. Nedugo zatim zauzimaju Kotor i stižu sve do Kanli kule u današnjem Herceg Novom. Maršal Marmont pristaje na primirje i zove Petra I Petrovića Njegoša, koji je 1796. do nogu potukao Turke, na mirovne pregovore. Francuzi zadržavaju civilnu upravu nad gradom uz obavezu da neće prelaziti preko Lovćena. Maršal Marmont je tom prilikom rekao Vladiki Petru I: «Vaši vojnici su divljaci, jer seku glave mojim vojnicima.» - «Mi smo to naučili od Francuza», uzvratio je ovaj. «Vi ste 1793. usrijed Pariza vašem kralju i kraljici otsjekli glave. I to ste učinili na mašini za sječenje glava koju ste vi Francuzi izumjeli.» Priča se da je na Vaterlou, gde je poražen Napoleon, kada je stigao maršal Marmont u pomoć ugroženim francuskim trupama, mali Korzikanac izgovorio: «Teško nama kad je došao da nas brani Marmont, koga su pobedili Crnogorci.»
Četiri godine kasnije, u proleće 1812, umesto da krene na Tursku koju je pobedio u Egiptu 1798. i proterao je iz severne Afrike, Napoleon napada Rusiju. Do zime stiže u Moskvu i zauzima potpuno pust i napušten grad. Rusi pale ceo grad, Francuzi ga napuštaju i na povlačenju ih sustiže mećava i niske temperature. Rusija, koja je dotle pružala svesrdnu pomoć Prvom srpskom ustanku, okreće se sebi i odbrani od Napoleona. Karađorđe Petrović naredne 1813. godine ne dobija nikakvu oružanu pomoć od Rusije. Turci to koriste, kreću u kontranapad i guše ustanak. Srbija se podiže tek 1815. nedugo po padu Napoleona. Priča se da je na Svetoj Jeleni, pred kraj svog života, kad su ga pitali da li ima nekoga ko je veći vojskovođa od njega, Napoleon odgovorio: «Ima. Jedan seljak sa Balkana. On nije imao ni ljudstvo ni opremu koju sam ja imao, samo goloruke seljake. Ali uspeo je da pobedi Tursku.»
Za Prvi svetski rat se znalo da će izbiti negde sredinom desetih godina XX veka. Zapravo, znalo se da mora doći do rata između Nemačke i Italije s jedne, i Britanije i Francuske s druge strane. (Kasnije su saveznici pridobili Italiju teritorijalnim obećanjima na istočnom Jadranu, ali to je posebna priča.) Trebalo je rešiti problem Rusije, odnosno znati na čijoj je ona strani. Po prirodi stvari Rusija je bila saveznik Nemačke, a protiv Britanije i Francuske. Morala se naći varnica koja bi naterala Ruse da pređu na stranu Britanije i Francuske. I Francuzi su se dosetili kako da to učine. Pariska masonska loža Grand Orient, zajedno sa beogradskim masonima (George Weifert, Lazar Paču i Đorđe Genčić) organizovali su atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. Ruski car Nikolaj za atentat je saznao u operi. Ostao je bez teksta kad je čuo da su Austrougarska (do 1867. Austrija) i Nemačka objavile rat Srbiji. Kad su mu savetnici rekli da mora da brani Srbiju i objavi rat Nemačkoj, on je samo prozborio: «Pa zar da ratujem protiv rođaka Vilija?!» On je mislio na Kajzera Wilhelma, čijom se rođenom sestrom Katarinom oženio. Rat je izbio, Srbi su u toku 1914. i 1915. u nekoliko navrata potukli austrougarsku vojsku, sve dok Srbija nije bila napadnuta od strane etnički čiste nemačke armije (austrougarska je imala svega 9% Nemaca) i s leđa od Bugarske. Svojom dvogodišnjom borbom, a kasnije i bitkama na Kajmakčalanu i Solunskom frontu, u periodu 1916-1918. godine, Srbi su znatno olakšali Francuzima na Zapadnom frontu. Francuska im je uzvratila tako što im je slala granate koje nisu odgovarale srpskim topovima. Istina, pomagala je srpskim ranjenicima koliko je mogla, na Krfu i u Bizerti, kao što je pomagala i ostalim saveznicima. Ali kad se rat završio svu tu savezničku pomoć je naplatila. Kako sam čuo pre 20-ak godina od jednog od poslednjih solunaca, naplatili su i pertle za vojničke čizme.
U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, Francuska je među prvima, čak i pre Nemačke, stala na stranu Hrvata.
