ISUS HRIST - SKRIVENA ISTINA

Godina je 753. od osnivanja Rima. Izrael je već duže vreme pod vlašću Rimljana.
U judejskom gradu Vitlejemu živeo je sveštenik Zarija sa ženom Jelisavetom. Njih dvoje su zašli u godine i još uvek nisu imali dece. Jelisaveta beše nerotkinja. No i pored toga njih dvoje se redovno moliše bogu da im podari dete.
I dogodi se da jedne večeri Zarija na putu do kuće dožive susret sa nekim njemu nepoznatim stvorenjima. Njihova nebeska ptica spustila se u šumu palmi nedaleko od njega. Iz nje izađe neko jako čudno obučen ko se predstavi kao božji anđeo govoreći mu da će njegova žena zatrudneti, da će njen plod biti od duha svetoga i da će kad odraste obratiti mnoge na pravi put. Izbezumljeni Zarija mu ne poverova. “Anđeo” tada uperi prema njemu neku neobičnu alatku, baci svetlosni zrak na njega i reče mu da će biti nem devet meseci zbog toga što mu nije poverovao. I on nem ode kući gde ga je čekala trudna Jelisaveta. Nju su pre toga ti isti “anđeli” pokupili, u njenu ostarelu utrobu umetnuli kloniranu jajnu ćeliju, dok se nalazila u nesvesnom stanju, i pustili je među svoje govoreći joj da će roditi dete i da mu dâ ime Jovan.
Šest meseci kasnije, u istom gradu, sinovi neba pokupili su i Jelisavetinu rođaku Mariju, tek isprošenu za vitlejemskog stolara Josifa, potomka osiromašene jevrejske kraljevske porodice. U njenu utrobu ubačena je klonirana jajna ćelija, a njoj rečeno da će roditi božjeg sina i pored toga što je još uvek nije dotakao nijedan muškarac. “Anđeli” su kontaktirali i njega, kao i Zariju, rekavši mu da mu je žena trudna i da je plod njene utrobe svetoga duha. Objasnili su i njoj i njemu da će njihov sin biti car celog čovečanstva kada za to dođe vreme.
Narednog dana Marija ode u Zarijinu kuću da se pozdravi sa tetkom Jelisavetom i saopšti joj radosnu vest. U tom trenutku zaigra još nerođeno dete u Jelisavetinoj utrobi. Marija ostade kod tetke tri meseca, sve dok se ova ne porodi. Kada se dete rodilo Zarija je progovorio. Dali su mu ime Jovan, baš kao što su to “anđeli” zahtevali.
Poslednjeg dana oktobra 753. godine od osnivanja Rima Marija rodi blizance. Kada je i drugi Marijin sin zaplakao, jedan je meteor ušao u Zemljinu atmosferu, raspao se i pretvorio u meteorsku kišu. Sezona lepog vremena se približavala kraju i te večeri su pastiri širom Palestine izveli svoja stada na jednu od poslednjih ispaša. Nebeska pojava koju su ugledali ih je užasnula. Svi do jednog pomislili su da im to jevrejski bog Jehova šalje poruku koju treba razumeti. Većina ih je pak razumela da je kucnuo čas da se Jevreji oslobode rimskih zavojevača i obnove Davidovu državu.
Drvodelja Josif potražio je svoju bremenitu ženu koja se neko vreme nije vratila iz obora, gde beše otišla da pomuze ovce i donese mu svežeg mleka. Ali u oboru, gde su je uhvatili trudovi, pored nje ugledao je i dve prelepe muške bebe. Oba deteta imala su plave oči, što ga je podsetilo na obećanje “anđela” da će mu nevina žena roditi božjeg sina. Klekao je na kolena i lud od sreće pomolio se Jehovi. Dao im je imena, Jošua Stariji i Jošua Mlađi.
Sledećih dana po Vitlejemu i okolini raširila se vest da su se u tom mestu rodili blizanci božanskog porekla. Ljudi su navraćali da ih vide i da im se dive. I ne samo to. U skromnu Josifovu kuću navraćali su astrolozi govoreći kako su po nebeskim znacima prepoznali rođenje kralja Izraela. Ali su se ozbiljno razočarali ugledavši dve bebe. Poslednji posetioci došli su iz Benaresa, iz daleke Indije, tvrdeći da se u ovim krajevima rodio reinkarnirani Buda. Ugledavši blizance izrazili su sumnju da je jedan od njih dvojice svakako onaj koga oni traže. Povezali su se sa jevrejskim sveštenicima u Jerusalimu obećavši im da će se kroz nekoliko godina vratiti po Josifovu decu.
Zluradi ljudi su u Josifovoj deci videli pretnju po jevrejskog kralja, rimskog vazala Iroda, i obavestili su ga o tome. On je naredio da se sva deca do dve godine u Vitlejemu i okolini pobiju. Pre početka te akcije, jerusalimski fariseji tajno su obavestili Josifa da skloni svoju porodicu u galilejski grad Nazaret. On ih je poslušao umakavši u zadnji čas. Civilizovanim Rimljanima čiji su vazali poklali na hiljade sopstvene dece nije bio jasan ovaj njihov zločinački poduhvat, kao što im nije bila jasna ni jevrejska fanatična religiozna misao, ali se nisu mešali u njihove unutrašnje stvari. Gnev majki koje ostadoše bez tek rođene ili nešto starije nejake dece beše uperen prema Irodu pre nego prema rimskim osvajačima.
Josifova porodica bila je oprezna u Nazaretu. Stolar Josif i domaćica Marija uklopili su se u novu sredinu u kojoj ni po čemu nisu odskakali od običnog naroda. Decu su čuvali daleko od očiju suseda. Jošua Stariji i Jošua Mlađi rasli su kao dve sasvim različite osobe. Stariji je bio zainteresovan za sve, otvoren i komunikativan, pametan, jak, agresivan, jednom rečju živo dete, dok je Mlađi bio slab, miran i povučen. I jedan i drugi razlikovali su se od ostale dece. Stariji brat je u detinjstvu neretko kinjio mlađeg, kao što je kinjio i ostalu decu sa kojom se družio. Do njihovog desetog rođendana Josifova porodica dobila je prinove: sina Jakova, Judu, Josifa Mlađeg, Simona i još dve kćerke.
Od desete godine blizanci su od oca počeli da uče stolarski zanat. Ali i jedan i drugi bili su sigurni da to neće biti njihov životni poziv. I jedan i drugi brat u tom uzrastu počeli su da osećaju nešto što nisu umeli da definišu. Imali su vizije i sanjali stvari koje nisu razumeli. Diskutovali su o tome međusobno, i sa roditeljima koji nisu bili nešto naročito religiozni. Imali su mnoštvo pitanja na koja im niko nije umeo odgovoriti.
Dvanaest godina od rođenja blizanaca, u proleće, cela Josifova porodica posetila je Jerusalim. Tom prilikom svratili su i do glavnog gradskog hrama gde su jevrejskom bogu Jehovi na žrtvenik prineli golubove. To je dosta govorilo o njihovom imovnom stanju. Imućniji Jevreji su kao žrtve prinosili ovnove i volove. Sva Josifova i Marijina deca su bespogovorno sledila roditelje, osim Jošue Starijeg, koji se zapitao koliko je mudar bog koji od svojih vernika zahteva krv. Svi su se uputili prema glavnom oltaru, jedino je Jošua Stariji otišao u službene prostorije hrama. Prekinuo je glavne sveštenike u teološkoj raspravi. Ugledavši ga, njegove plave oči i njegovo kraljevsko držanje, zapitali su ga: “Sine, ko si ti?” - “Ja sam Jošua Stariji iz Nazareta, sin Josifov.” Usledila je iscrpna teološka rasprava koju je zapodenuo dvanaestogodišnji dečak. Bio je pun neke neobične, sveštenici su se usudili da kažu božanske energije. Zračio je oko sebe pozitivnom energijom kao kad Sunce na izlasku rastera tminu. Iznenadio je i zadivio sam sebe. Dok je diskutovao sa njima iz njega su izvirale reči za koje nije bio siguran odakle ih zna. Ispostavilo se da poznaje celu Kabalu, Toru i Pentateuh a da ih nikada pre toga nije čitao. Poznavao je i Vedske spise. Zadivio je i sveštenike. Protekli su sati i sati dok ga zabrinuti roditelji nisu našli. Njegovom ocu rečeno je da njegov sin nije obično dete, već neko koga očekuju u dalekoj Indiji. Međutim iznenadili su se saznavši da ih ima dvoje i da su blizanci. Zadržali su se u hramu do kasno u noć. Sveštenici su ubedili Josifa i Mariju da su njihovi blizanci vlasništvo boga a ne njihove porodice i da treba da krenu božjim putem. Za njihovog pratioca do Indije određen je Juda Galilejac, koji je šest godina pre toga osnovao opasno religiozno-političko društvo pod imenom zeloti. Bio je i član tajnog jevrejskog društva Sinovi zaveta, čiji je primarni cilj ispunjavanje starozavetnih proročanstava. On je u Jošui Starijem video mogućnost da od njega napravi mesiju koji bi se za deceniju i po i nešto više trebalo pojaviti među Jevrejima, kako bi se ispunila obećanja jevrejskih proroka iz vremena neposredno pre, za vreme i posle vavilonskog ropstva.
I tako su dva brata blizanca, sinovi neba koje je rodila zemaljska žena udata za osiromašenog Davidovog i Solomonovog potomka, godine 765. od osnivanja Rima krenuli na dug put u Indiju, zemlju za koju su do tada samo čuli. U gradu Benaresu, na svetoj reci Gang, dvanaestogodišnje dečake dočekali su budistički sveštenici i monasi onako kako se dočekuju kraljevski sinovi. Bilo je jutro kada su ušli u grad i prvi put u ovom životu ugledali njima toliko dobro poznate građevine. Čim su zgazili zemlju po kojoj su nekada hodali, odvedeni su u tajne hramske prostorije, da prepoznaju neke predmete. Jošua Stariji je samo zagledao ponuđene predmete, dok ih je njegov mlađi brat prepoznao od prvog do poslednjeg. Time je nedvosmisleno dokazao da je baš on reinkarnirani vrhovni sveštenik hrama u Benaresu, samim tim i Sidarta Gotama, osnivač budizma. Braća su razdvojena da se nikad više ne vide. Jošua Mlađi podvrgnut je strogom monaškom životu s ciljem da kad odraste ponovo postane prvosveštenik budizma, dok je Jošua Stariji podvrgnut hipnozi kojom je utvrđeno da je on u prošlom životu bio Šri Rama Krišna. Odveden je u manastir u Gandari, u dolini reke Ind, gde mu je svetovno ime Jošua promenjeno u Isa. Na putu do manastira prošao je pored ruševina Mohendžo Dara i Mahajane, nekadašnjih prestonica Arijevskog carstva, za koje su monasi tvrdili da su ih uništili bogovi vatrom iz gvozdenih ptica.

Razdvojen od brata koji mu je bio teret od rođenja, Isa je u Indiji proveo sedamnaest dugih i zanimljivih godina. Prve dve godine je proveo u Gandari, dok je u ostalih petnaest godina prelazio iz manastira u manastir, zaobilazeći Benares, obišavši celu Indiju uzduž i popreko, od Inda do Ganga, i od padina Himalaja do okeana. Čitao je i proučavao Vedske spise i ostale kanonske knjige, mantrao i meditirao, izlagao telo brojnim odricanjima i unapređivao duh spoznajući sebe i svet oko sebe. Obišao je i Mathuru i jedva ju je prepoznao budući da se mnogo promenila u proteklih dve hiljade godina. Posedovao je ogromnu snagu duha i harizmu, i najviše se posvetio proučavanju hipnoze i iluzionizmu. Kako je odrastao, sve više je bio u stanju da ubedi ljude oko sebe da vide, čuju ili osete ono što on želi. Posedovao je prirodni dar u vidu ogromne bioenergije koju je trebalo ukrotiti i iskoristiti u korisne svrhe. Učio je kako da leči ljude dodirom i sugestijom. Znao je da polovina bolesti nestaje kao rukom odneta ako čovek veruje da će se izlečiti, kao što i zdrav čovek može da se razboli ako sugeriše da mora biti bolestan. Kao dvadesetogodišnji monah već je bio nadaleko poznat kao neko kome je bog podario moć da isceljuje sve bolesti. Oslobađao je ljude od ludila, što nikome pre njega nije uspevalo. Ljudi su dolazili iz cele Indije da ih izleči i uteši. Nerotkinje, i one najbeznadežnije, odlazeći od njega rađale su decu za koju se tvrdilo da su njegova, što on nije hteo da prizna. Sredinom dvadesetih godina postao je sveštenik. Nije imao političke ambicije vezane za zemlju u kojoj se rodio, jer je proročanstvo govorilo o duhovnom mesiji. Svakako je bio napredniji od ostalih ljudi za koje je bilo više nego jasno da se neće moći iskoprcati iz blata. I nije ni imao nameru da ih vadi iz blata kao u prethodnom životu. Naprotiv. Odlučio je da ih još više gurne u blato govoreći da se biseri ne bacaju pred svinje. Gubeći enormne količine energije na isceljivanje ljudi i on sam je počeo psihički da poboleva. Počeo je ozbiljno da razmišlja o tome, i time je postao opterećen, zbog svog “anđeoskog” porekla, da li je on zaista božji sin ili nije. Znao je da su oni koji su napravili njegovo telo stvorenja od krvi i mesa, ali nikad ih pre toga nije video i imao je pravo da sumnja u bilo šta. Verovao u to ili ne, provukao je tu ideju među ljude, jer je to odgovaralo i njima i njemu. Pred kraj svog boravka u Indiji počeo je da posmatra sunčeve zrake jedanput nedeljno u trajanju od desetak minuta, što je zbog dejstva fotona otklanjalo sve potencijalne poremećaje i bolesti iz njegovog tela. Postao je kompletna produhovljena i prosvetljena osoba. Bio je potpuno spreman za to da kao obučeni guru osnuje novu religiju.
Godine 782. od osnivanja Rima, dvadesetdevetogodišnji prekaljeni indijski monah, sveštenik i guru vratio se u Palestinu. Otac mu beše već umro. Dočekali su ga ostarela majka i braća Jakov i Juda. Obe sestre mu se već behu udale i rodile po jedno dete. Druga dva brata su otišla na službu u rimsku vojsku. Braća su ga odvela u Kumran, gde je po ubrzanom postupku ritualno uveden u bratstvo esena dobivši novo ime Isus. Da bi potvrdio svoj ulazak u tajno društvo esena morao je da se krsti u reci Jordan. Krštenje je obavio njegov stariji brat od tetke Jovan Krstitelj. Pre nego što ga je potopio u vodu kazao je da on nije dostojan ni da mu ponese obuću a kamoli da ga krsti. Kad su izašli iz reke iznad njihovih glava pojavila se gvozdena ptica. Iz nje je govorio glas koji se okupljenom narodu predstavio ni manje ni više nego kao božji: “Ovo je moj prvorođeni i jedini sin!” Ljudi su klekli na kolena a on je po prvi put u ovom životu osetio kako izgleda biti pastir ljudskog stada ma koliko ono bilo veliko. Gvozdena ptica se uz zaglušujuću buku podigla na nebo, a zapanjeno ljudsko stado odlučilo je da sledi svog pastira. Raspršili su se na sve četiri strane sveta pričajući širom Palestine, pa i šire, kako se u njihovoj zemlji pojavio božji sin. Postavši učitelj i vođa sekte čije osnovne postulate još nije bio ni usvojio, Isus odluči da pronađe dvanaest apostola. Dvojicu je već imao. Bila su to njegova rođena braća. Krenuli su da zajedno propovedaju jednu blagu versku ideologiju. Obukli su se sirotinjski i tumarali od mesta do mesta. Na obali Galilejskog jezera sreli su prve apostole, ribare Petra i njegovog brata Andriju. To su prvi ljudi koji su ga svojevoljno sledili. Hraneći svoje telo sunčevim zracima, Isus je mogao da ne jede ništa preko mesec dana, već da živi samo na vodi. Iz tog razloga bilo koja vrsta asketizma za njega nije predstavljala nikakav problem. Neke stvari te vrste smetale su njegovoj rođenoj braći. Oni ga uskoro napustiše i odoše kući da se žene i zasnuju porodicu. “Sledite me i idite putem božjim”, rekao je preostaloj dvojici, “jer ćete se spasiti i ući u carstvo nebesko. Ili idite svojim putem ili svetskim putevima koji vode pravo u ponore pakla.” Pre njega, Jevreji nisu znali ni za kakav pakao kao mesto večnih muka koje je mudar bog odredio za razumna bića koja ne veruju u njega, već su smatrali da je kazna za prestup protiv božjeg zakona večno uništenje, odnosno smrt. Isus je predstavu o paklu doneo iz budizma i hinduizma. U drevnoj Indiji takve predstave izmislili su otpadnici od Krišninog učenja, kraljevi i samozvani sveštenici, kako bi zastrašili svoje sledbenike. Ta je ideja kasnije postala zanimljiva i ostalim guruima i verskim vođama pa se malo-pomalo raširila po celom svetu. Dan po dan, mesec po mesec, Isus je sakupio još deset apostola: Jakova Zevedejeva i njegovog brata Jovana; Filipa, Vartolomeja, Tomu i Mateja carinika; Jakova Alfejeva i Leveja koji promeni ime u Tadija; i Simona Kananita i Judu Iskariota.
Godinu dana po povratku u Judeju, Isus i dvanaestorica njegovih apostola prošli su kroz oluju na Petrovom čamcu na Galilejskom jezeru. Nedaleko od jezerske obale plutala je neka žena koja je davala znake života. Apostoli je izvadiše iz vode i baciše na palubu. Brzo je došla k sebi i, shvativši da su je ribari spasili, otimala se želeći da se vrati u vodu i dovrši ono u čemu malopre nije uspela. Isus ju je pogledao, prišao joj i dodirnuo je. Čim su se dotakli ona prestade da se otima. Smirila se. “Šta je ženo?”, pitao ju je. “Šta te muči?” Ona mu odgovori da se zove Marija, da ju je muž oterao sa Magdale, velikog poseda u blizini koga su stekli zajedničkim radom, zbog sluškinje u koju se zaljubio, te da je dao da je siluje cela četa rimskih vojnika kako bi je ponizio i ukaljao joj obraz. Posle tolike sramote nije joj preostalo ništa drugo nego da oduzme sebi život. “Samoubistvo je najveći greh”, kazao joj je Isus. “Baciti život u lice bogu koji ti ga je podario... Ti nisi ništa kriva. A i da si bila kriva, kao bludnica, pa da se pokaješ, opet ne bi bila kriva. A tvoj zabludeli muž zaslužuje da se na njega izlije božji gnev.” Ubedio ju je da ostane sa njim i njegovim apostolima. Ona je po rođenju bila Egipćanka i pripadala je egipatskom kultu boginje Ištar. Isus ju je ritualno preobratio. I ne samo to. Nepunih mesec dana kasnije uzeo ju je za ženu.
U naredne tri godine Isus je izlečio mnoštvo ljudi širom Palestine i postao poznat kao čudotvorac. Marija Magdalena rodila mu je troje dece: kćerku Tamar, Isusa Mlađeg i Josifa. Apostoli su mu zamerali na braku sa grešnicom i prebacivali mu da je voli više od njih koji ga slušaju i slede. On im je odgovorio da je svakom ocu draži sin koji pobegne od kuće, pokaje se i vrati se nazad nego li onaj koji ga poštuje sve dok od toga ima koristi. Isus je uz pomoć hipnoze, kao veliki iluzionista, uspeo da ubedi ljude kako je sposoban za to da čini čuda. Najveća prevara takve vrste dogodila se kada je jedan esen, po imenu Lazar, i sam iluzionista i majstor hipnoze, izveo stari indijski trik sa pauzom u radu srca i disanja, praveći se mrtav, da bi se niotkuda zatim pojavio Isus, dodirnuo ga i rekao mu: “Ustani Lazare!” Ovaj se zatim pridigao i svi očevici su se razbežali panično pričajući kako prorok Isus podiže mrtve. On im je tada obećao da će svi mrtvi sudnjeg dana uskrsnuti. Tako je uveo pojam uskrsnuća. Posmatrajući ljude oko sebe kojima se očigledno sviđalo da svoje male živote provode u blatu, zapitao se da li je moguće da ljudi veruju da je on zaista uskrsnuo mrtvog čoveka samo zato da bi on jednog dana umro prirodnom smrću. I da li je moguće da su toliko glupi da ne zatraže da još nekoga podigne iz mrtvih? Istina, nešto kasnije je takav trik izveo sa još jednom devojčicom, kćerkom jednog brata esena. Sve te vesti došle su do sveštenika u Jerusalim. I zabrinule su ih. Nisu znali šta da rade. Ostareli kralj Irod bio je u dobrim odnosima sa Rimljanima, a vreme u kome su živeli bilo je vreme kada je po starim prorocima trebalo da se pojavi mesija koji će obnoviti državu Izrael. I najnerealnijem svešteniku bilo je jasno da šaka Jevreja u Palestini ne može da se bori protiv ogromne Rimske imperije. A Isus se predstavljao kao mesija čije kraljevstvo nije od ovog sveta. Više sveštenstvo nije ni verovalo u mesije. Ali nije moglo da ih izbriše iz svesti naroda.

pa dobro,bar smo neko vreme bili mirni

ajmo iz pocetka

Početkom 786. godine od osnivanja Rima, niotkuda, pojavio se čovek koji je izrazio želju da bude trinaesti apostol. Zvao se Simon. Predstavio se kao Simon od Kirene. Apostoli su se uplašili ugledavši ga. Bio je visok kao Isus. Imao je plave oči, kratku svetlo-smeđu kosu i bradu. Dosta je ličio na Isusa. I glas mu je bio sličan. Odveli su ga kod svog učitelja. “I ja sam Jehovin, Nojev i Nimrodov potomak”, kazao mu je Simon kad su se sreli. “Nisi samo ti. Ja sam stariji od tebe preko dve hiljade godina.” Bilo je očigledno da se radi o nefilimu. On je bio pripadnik, ako ne i stalni starešina, tajnog društva Sinovi Zaveta. Simon ga obaveštava da mesija treba da umre kao mučenik u toku ove godine. Kako bi se do detalja ispunila proročanstva, bilo bi dobro da se to dogodi 16. nisana po jevrejskom, odnosno krajem aprila po rimskom kalendaru, jer tada u popodnevnim časovima treba da se dogodi pomračenje Sunca, što će maloumni ljudi shvatiti kao još jedno čudo. Simon mu otkriva da je već sve oko toga ugovoreno, da su “kupljeni” i neki Rimljani, da će Isus biti zamenjen, a Simon razapet na mučeničkom stubu, da će izrežirati njegovo uskrsnuće, a narodu objaviti kako je Isus uskrsnuo. Tako će postaviti temelje za jednu novu svetsku religiju sa ropskim duhom za široke narodne mase. Isus se načelno složio sa svim ovim. Ali mu je rekao da ne može biti trinaesti apostol, jer ni u duhovnom univerzumu uz Graditelja svih svetova nije bilo trinaest već dvanaest apostola. Doduše dozvolio mu je da sebe može da smatra tajnim trinaestim apostolom.
Jednog jutra Marija Magdalena pošla je na pijacu. Nije mnogo prepešačila a put su joj preprečili konji i straža. Iz kola joj se obratila kraljica Irodijada: “Jesi li ti žena onog proroka Isusa iz Nazareta?” Dobivši potvrdan odgovor, pozvala ju je da pođe s njom. Na putu do kraljevske palate pokazala joj je prišteve koji su joj izašli po rukama i celom telu. Ona je videla samo ruke. Da, kraljica je bolovala od sifilisa. Zbog nemoralnog načina života većine Jevreja, Rimljani su tu boljku pogrdno nazivali jevrejska bolest. Kraljica je bila žrtva Irodove sklonosti ka mnoštvu konkubina i opšteg nemorala na dvoru. Rekla joj je da je od nekih ljudi čula da i ona može da leči bolesne i ponizno ju je zamolila da joj zaceli rane. Bila je ljuta kao ris saznavši da ona nema moći kao njen muž i da joj ne može pomoći. A bilo ju je sramota da se pokazuje pred tuđim mužem ili da se u narodu pročuje od čega boluje. Isterala ju je iz kola, kao uličnu protuvu, na samom prilazu dvoru. Marija Magdalena molila se bogu da je ne dodirne, jer se ta opaka bolest mogla preneti i dodirom. Možda je to bio razlog što je samo nekoliko dana kasnije naložila svojoj kćerki da od oca zatraži glavu Jovana Krstitelja, zatvorenog zbog toga što je svojim javnim nastupima vređao kralja Iroda i njegov poredak.
Zahvaljujući spletu okolnosti, Isus se sukobio i sa prodavcima golubova ispred Jerusalimskog hrama, proglašavajući kraj Mojsijevog zakona i prinošenja žrtava Jehovi; i sa jevrejskim sveštenicima, pričajući im parabole o bogatašu i siromahu, o kamili i iglenim ušima, o carstvu zemaljskom i carstvu nebeskom, o porodičnim vrednostima, otkrivajući tako njihovu hipokriziju; pa čak i sa grčkim slobodnim misliocima koji su posećivali rimsku provinciju Palestinu. Preciznije oko i uho moglo je u njegovom propovedanju da nađe čitav niz kontradiktornosti. Jednom prilikom je kazao da je božji zakon predvideo da jedan muškarac ima jednu ženu, da je svaki odnos izvan braka smrtni greh, kao i monogamija, i da će se po uskrsenju svaki supružnik vratiti svom supružniku. A kad su ga pitali šta će biti sa ženom koja se zbog smrti svojih muževa udavala više puta - odgovorio im je da će po uskrsenju biti kao anđeli na nebesima. Takvih i tome sličnih propusta bilo je na desetine. Lukavi fariseji i sadukeji postavljali su mu provokativna pitanja, ne bi li se izleteo i rekao nešto protiv rimskog zakona. On im je odgovarao da se bogu daje božje a caru carevo, misleći na neplaćanje poreza Rimljanima, što su propovedali zeloti. Takođe, i priča o njegovom kraljevskom poreklu. Na farisejsko pitanje - “Da li ti tvrdiš da si kralj?” - on je odgovarao sa - “Ti kažeš da sam kralj. Ali znaj da moje kraljevstvo nije od ovog sveta.” Time je sebe otpisao kao nekog političkog vođu, mesiju koga je narod čekao.
No bez obzira na sve to fariseji su ga optužili, prvo kod Iroda, a potom i kod rimskog namesnika Pontija Pilata, da se prorok iz Nazareta predstavlja kao car. I jedan i drugi gledali su na Isusa i njegove sledbenike kao na zanesenjake i nisu im toliko smetali. Ali jevrejsko sveštenstvo je insistiralo na njegovom hapšenju, demonizovanju i progonu njegovih sledbenika. Trebalo je uhapsiti, osuditi i pogubiti pastira, a ovce će se same razbežati. Najveći problem bio je to što su se identično oblačili. Ali i njega su rešili. Za trideset srebrnika, Isusov apostol Juda Iskariot pristao je da otkrije njegov identitet. Prepredeni nefilim Simon od Kirene izrežirao je u zadnjoj dekadi aprila, tačnije 14. nisana uveče po jevrejskom kalendaru, tajnu večeru pred mesijino stradanje. Isus je ostao kući sa ženom i decom, a umesto njega na večeru je došao Simon predstavivši se kao Isus. I sam iluzionist, ubedio je apostole da vide Isusa. Pustio je usred večere Judu Iskariota da ode i obavi posao za koji je bio plaćen unapred, govoreći svojim učenicima da je kucnuo čas za vrhunac njegove životne misije poverene mu ni manje ni više nego od stvoritelja neba i zemlje. Uskoro su ih opkolili elitni rimski legionari. Došli su sa jevrejskim sveštenicima koji su tražili Isusa. Juda Iskariot je prišao Simonu, poljubio ga u obraz i rekao mu: “Učitelju.” Rimljani ga tada ščepaše i vezaše. Apostol Petar isuka mač i nasrnu na njih, ali ga Simon odvrati govoreći: “Ko mač potegne od mača će poginuti.” Odvedovši lažnog pastira, Rimljani su rasterali ovce: apostoli se razbežaše kud koji. Još u toku večeri izbili su nemiri u Jerusalimu. Nahuškana od fariseja, rulja je po ulicama tražila i, ako bi koga od njih prepoznala, kamenovala Isusove sledbenike. Naišavši na Petra, neko ga je prepoznao optuživši ga da je on jedan od otpadnika. Ali on se tri puta odrekao svog učitelja, na kraju se zaklevši bogom da on nije to što oni misle. Tad je zakukurikao petao, baš kao što mu je Simon od Kirene prorekao nešto pre toga.
Sutradan je lažni Isus bio odveden prvo pred Iroda, a zatim pred Pilata, pod optužbom da se lažno predstavlja kao kralj Jevreja. Irod ga se otarasio po kratkom postupku rekavši da Pilat odluči o njegovoj sudbini. Pravdoljubivi Pilat, kulturan čovek odrastao i vaspitan u skladu sa rimskim pravom, i pored najprovokativnijih pitanja koja mu je postavio nije našao nijedan razlog za pogubljenje jednog zanesenjaka, već ga je dao išibati. Ali sveštenici su insistirali na pogubljenju. Da bi ih koliko-toliko zadovoljio, rekao im je da je čuo za jedan njima dobro poznat običaj da se od dva optužena čoveka jedan može pomilovati. Isusu i Varnavi, zelotu uhapšenom zbog ubistva rimskog vojnika, sutradan će biti suđeno na trgu ispred rimske uprave, pa neka jevrejski narod odluči ko će biti pogubljen a ko pušten. Pravični Pilat očekivao je da rulja osudi ubicu a oslobodi zanesenjaka.
Narednog dana, kada se Sunce našlo u zenitu, na glavnom jerusalimskom trgu okupilo se na hiljade Jevreja. U masi ljudi našli su se i maskirani Isusovi apostoli i njegova majka Marija. Na prozoru jedne zgrade koja gleda na rimsku upravu našli su se Marija Magdalena i njen muž koji je gledao čas u Sunce čas u besnu narodnu masu. Potpuno smireno posmatrao je sopstveno suđenje. Sa Pilatove leve strane našao se Simon od Kirene, narodu predstavljen kao Isus iz Nazareta, a sa desne strane Varnava. Okupljenoj masi je predočeno šta je ko od njih dvojice skrivio i očekivalo se da narod odluči ko će biti pomilovan. Nagovorena od strane zelota, koji su se provlačili između ljudi, rulja zatraži da se oslobodi zlikovac. I pored Pilatove naklonosti prema jednom zanesenjaku i neverice da narod može da osudi nevinog čoveka rulja ostade pri svom zahtevu. Pilat na kraju opra ruke od celog slučaja i povuče se. Varnava je oslobođen, a Simon od Kirene i još dva lopova osuđena na smrt pre neki dan uzeli su svoje mučeničke stubove i uz rimsku vojnu pratnju poneli ih ka brdu Golgoti. Vojnici su češće bičevali ovu dvojicu, a ređe Simona. Nezainteresovani za predstojeće pogubljenje, većina ljudi raziđe se brže nego što se okupila, dok Isusovi sledbenici krenuše za povorkom prema Golgoti. Od svih apostola samo je Jovan pratio Simona na nekoliko koraka iza njega. Isusova majka Marija i žena Marija Magdalena držale su se pod ruku plačući glasnije od svih prisutnih. Na kraju povorke koračao je Isus sa zarom preko lica.

Колико тема о Исусу имамо тренутно...

Stigavši na brdo, rimski vojnici im prikovaše ruke i noge za mučenički stub od kedrovog drveta, u obliku latinskog slova T, i podigoše ih uvis. Bilo je prošlo više od dva sata iza podneva kada vojnici htedoše da pocepaju njihovu odeću i podele je među sobom. Ali legionar Longinus predloži da bacaju kocke pa ko dobije najveći broj da uzme sve. On je bio taj. Iznad Simonove glave postavljena je daska sa natpisom na latinskom, grčkom i hebrejskom jeziku: “Isus Nazarećanin kralj Jevreja.” Lica sve trojice razapetih ljudi grčila su se od bola. I nefilim Simon jedva je podnosio bol koji mu je razdirao ruke i noge. Rimski vojnici mu se rugaše govoreći: “Spasi se sada sine božji! Kralju Jevreja!” Centurion Longinus, potplaćen od strane esena, nali uspavljujuće sredstvo koje su mu oni dali na parče krpe, prinese ga Simonovom nosu i usnama i razmaza ga po njima. Zatim uze koplje i probode obojicu mučenika sa strane, dok onog u sredini ostavi da se muči na stubu. Simonu se pridrema i on, onako izmučen, povika iz sveg glasa: “Bože moj!... Bože moj!... Zašto si me ostavio?!...” Omamljeno telo mu se opusti i on utonu u san. Isusovi sledbenici zaplakaše još jače, dok pravi Isus staja po strani ćuteći. Oko tri sata iza podneva nastupa potpuno pomračenje sunca u trajanju od nekoliko minuta. Neuki i sujeverni ljudi uplašiše se i klekoše na kolena. Jedan rimski vojnik povika: “Ovo je zaista božji sin!” U tom trenutku, na drugoj strani Jerusalima, Juda Iskariot se uplaši pomračenja, pokaja se što je izdao učitelja i obesi se na najbliže maslinovo drvo. Iz njegove odeće prosuše se svi srebrnjaci. Kad su sunčevi zraci ponovo obasjali zemlju vojnici dozvoliše da se tela poskidaju sa stubova i predaju rodbini. Obe Marije i apostol Jovan odnesoše Simonovo telo u grob, a zatim odoše kućama. Pred grobom ostadoše rimski stražari, za svaki slučaj, da apostoli ne odnesu telo i objave kako je Isus uskrsnuo.
Sledećeg dana, u subotu uveče, Isus skide zavoje sa ruku i otvori rane koje mu je pre par dana nanela Marija Magdalena ne bi li ubedio svoje apostole koji ništa nisu znali o zaveri da je zaista bio na stubu, umro i uskrsnuo. U nedelju, odmah iza ponoći, rimsku stražu uplaši brujanje s neba i svetlost koja se spuštala sve niže. Gvozdena ptica sišla je s neba, svetlosnim snopom razbila kamen na grobu i iz njega je izašao Simon od Kirene. Vojnici pobegoše u grad drhteći od straha i pričajući da je Isus uskrsnuo. Simon ode kod Isusa da ga obavesti o onome što sledi. Nije se dugo zadržao kod njega. “Oni koji su te doveli na svet sutra će doći po tebe”, rekao mu je na rastanku. “Odneće te iznad oblaka i bićeš tamo sve dok ne kucne čas za tvoj povratak. Bićeš u naročitoj vrsti sna, a tvoj duh će u međuvremenu moći slobodno da luta i da se reinkarnira. A kad kucne čas za povratak, telo u kome se budeš nalazio će naprasno umreti a ti ćeš se vratiti u ovo telo, jer ono može da traje više od hiljadu godina. A nas dvojica ćemo se sresti bar još jedanput u nekom od tvojih narednih života. Bićeš mi potreban za osnivanje pokreta novog doba u dalekoj budućnosti. Zbogom.” Isus se oprostio i sa Marijom Magdalenom i otišao kod svojih apostola. Prestravio ih je pojavivši se na vratima. Apostol Toma nije verovao da vidi učitelja sve dok mu Isus nije pokazao rane na rukama. Posedeo je sa njima sve do jutra kad su zajedno prošetali do Jerusalima. Svi koji su ga videli verovali su da je uskrsnuo.
Tačno u podne na Golgotu se s neba spustila velika gvozdena ptica. Njena vrata su se otvorila. Pre nego što je ušao unutra, Isus je rekao apostolima: “Jevreji će obnoviti državu Izrael tek pošto svi potomci onih ljudi koji su me osudili na raspeće budu istrebljeni. Čuvajte uspomenu na mene i ljubite jedan drugog.” Ušao je u letelicu i, naočigled mnoštva zabezeknutih posmatrača, vinuo se u oblake. Unutra su ga dočekala plavooka humanoidna stvorenja slična njemu. Nisu razgovarali. Kontaktirali su mislima i odlično su se razumeli. Isus je kroz prozor letelice video kako se svet u kome se rodio i živeo naglo smanjuje i na kraju pretvara u ovalno nebesko telo slično Mesecu, samo sa mnogo većim spektrom boja. Okrenuvši se, iza leđa je ugledao tamu i zvezde u daljini. Osetio je strah od kosmičkog beskraja, uobičajen za sve zvezdane putnike. Ipak je ova planeta, ma kakva ona bila, bolja od mračne i ledene vasione u kojoj nijedno živo biće ne oseća gravitaciju. Za njegove oči ovo je bio neverovatan prizor. Gvozdena ptica pristala je uz ogroman leteći objekat u obliku dugačkog valjka. U njoj ga je dočekao komandant Enkaj, koji mu se predstavio kao Ja sam onaj koji jesam, što na hebrejskom jeziku glasi Jehova. Obukao ga je u kraljevsku odoru i uputio u jednu odaju gde se zavalio u udobno stakleno zvono. Uboden je iglom i za tili čas utonuo je u stanje hibernacije. Njegov duh doživeo je astralnu projekciju i izgubio se u vrtlozima svemira.
U vremenima posle Isusa, nekoliko njegovih apostola i sledbenika napisalo je između trideset i pet i šezdeset jevanđelja o njegovom životu, no rana crkva je priznala samo četiri koja kriju njegov sedamnaestogodišnji boravak u Indiji, brak i potomstvo sa Marijom Magdalenom i mnoge druge bitne detalje. Odbačen od strane Jevreja, kult njegove ličnosti pustio je korene najpre kod Grka, a kasnije i kod Rimljana. Njegovi apostoli su za života bili užasno progonjeni i mnogi su mučeničkom smrću umrli za veru. Neko vreme nakon njegovog uzdizanja na nebo, u Palestini se pojavio Simon Čudotvorac, veliki iluzionista, koji je činio čuda kao i Isus. On je tvrdio da je on bio razapet umesto njega. Bio je veliki protivnik Isusovog kulta. Zeloti su podigli ustanak protiv Rima koji je krvavo ugušen tri i po decenije po Isusovom odlasku, kada je do temelja razoren Jehovin hram i ceo Jerusalim. Uništeni su i zeloti, i fariseji, i sadukeji, a Jevreji raseljeni širom sveta, što je Isus jednom prilikom i prorekao svojim sledbenicima. Simon Čudotvorac i njegovi Sinovi zaveta su se bez sumnje pobrinuli da ispune i to proročanstvo. U toj istorijskoj pometnji nestali su i eseni. Što se tiče Isusove porodice, njegova ostarela majka Marija, žena Marija Magdalena, kćerka Tamar i sinovi Isus Mlađi i Josif su se oko šezdeset godina po rođenju najpoznatijeg člana porodice, znajući šta će se uskoro dogoditi u Palestini, preselili na južnu obalu Galije. Njihovi daleki potomci, po padu Rima, preko brakova sa porodicama “plave krvi” osnovali su francuske dinastije Karoling i Meroving, koje su se u hrišćanskoj Evropi, bračnim vezama, orodile sa svim evropskim kraljevskim kućama u narednih hiljadu i po godina.

Evo i nešto neobično i originalno.

hm,nadam se (i ubedjen sam) sa ovo nije klasicno biblijsko naklapanje. u suprotnom,ide pod kljuc

Pozdrav Domaćinu nove Teme... :-D

Udubićemo se detaljno i pročitati svaku reč ...

Samo jedno kratko pitanje ako može : Jesu li Iluminati iz Bavarske ???

Nije biblijsko naklapanje, u pitanju su illuminatski pogledi na Isusovu buiografiju.

Mzstic, illuminati jesu iz Bavarske, iz Ingolštata, ali su preneli sedište iz Ingolštata u Veneciju 1782. gde se i sada nalazi.

ILLUMINAT:

Mzstic, illuminati jesu iz Bavarske, iz Ingolštata, ali su preneli sedište iz Ingolštata u Veneciju 1782. gde se i sada nalazi.

Kliknite za proširenje...

Kada je organizacija nastala u Bavarskoj i ko je bio prvi od osnivača ?

“Dokle će ovaj prokleti narod biti podeljen?”, pitao se mladi sveštenik Adam Vajshaupt dok se ovog vrelog dana 1773. godine svojim luksuznim kočijama vozio od Minhena prema Ingolštatu misleći na Nemce. Dva dana ranije, 21. jula 1773. godine, papa Kliment XIV “zauvek je poništio i ugasio jezuitski red”. Ovaj mladi jezuitski sveštenik pomislio je i na to kako su se pre samo sto pedeset godina svi evropski katolici u krvavom tridesetogodišnjem verskom i građanskom ratu borili protiv svih evropskih protestanata, a da su baš nemačke zemlje, među njima i njegova domovina Bavarska, bile poprište tih bitaka. U tom krvavom sukobu, u kome su najveći nemački neprijatelji Francuzi katkad ratovali na strani Nemaca katolika, nastradalo je više od polovine nemačkog naroda, a sve nemačke države osim Austrije doživele su ekonomski krah i postale opustošene zemlje. U tim obračunima su bez svoje imovine i bez svojih života ostali i mnogi njegovi preci, bavarski Jevreji pokršteni početkom sedamnaestog veka. Sada je i papa uveo svojevrsnu diktaturu u redove katoličke crkve. Bačen u najcrnje misli, Vajshaupt je razmišljao samo o tome kako bi se svemu ovome odupro. U njegovom je srcu i odranije tinjala, a sada se samo još više raspalila, iskra pobune protiv svega što ga okružuje; kao i želja da, ako bude mogao, uspostavi nešto novo. “Dokle će ovaj prokleti narod biti podeljen?”
Johan Adam Vajshaupt rodio se 1. maja 1748. godine u siromašnoj porodici u Ingolštatu. Bio je to inteligentan dečak nadaren za prirodne nauke. Bio je takođe i nestašan. Majka mu je gledala kroz prste i prelazila preko njegovih nestašluka tepajući mu kako je on zver 666 iz Otkrovenja. Jedino dete u svojih roditelja, čija deca pre njega poumiraše još na rođenju, morao je biti žrtvovan bogu. Stoga je još kao golobradi dečak poslat da izuči crkvene škole. U osmoj godini umro mu je otac Georg. Do svoje dvadeset i pete godine života dobro je upoznao sve prirodne i društvene nauke i naučio dva mrtva i još tri puta toliko živih jezika, da bi najzad sa doktoratom katoličkog bogoslovskog fakulteta dobio posao profesora kanonskog prava na Univerzitetu u Ingolštatu. Dvadesetpetogodišnji Adam Vajshaupt, sa svojih tek godinu dana radnog iskustva, već je bio omiljen i među profesorima i među studentima. Slovio je za jednog od najumnijih ljudi u Bavarskoj te 1773. godine.
Njegova najveća želja bila je da postane veliki jezuita čije će ime biti zapisano u analima istorije kao ime Ignacija Lojole. Ali nad njegovim željama nadvili su se tamni oblaci koji su mu u jednom trenutku pomračili svest - kako bi to rekli katolici i ostali hrišćani; ili su ga prosvetlili - kako bi to rekli pripadnici jednog drevnog svetskog bratstva ozvaničenog u Londonu 24. juna 1717. godine. Budući da je znao i dobro poznavao i neka okultna učenja, stara koliko i ljudski rod, počeo je da ih prenosi na svoje najumnije i najpoverljivije studente. I već u toku 1774. i 1775. godine Vajshaupt je na univerzitetu držao hrišćanske propovedi i napredovao u karijeri, dok bi se posle predavanja sastajao sa svojim odabranim studentima, ako bi vreme bilo loše po njihovim kućama, a ako bi bilo lepo u prirodi, kao stari Germani, gde bi njegove propovedi bile sve drugo samo ne hrišćanske. “Dragi moji učenici”, govorio im je, “bilo je potrebno četrdeset pisaca da napišu Bibliju u toku hiljadu šest stotina godina i dvanaest apostola da propovedaju hrišćanstvo! Ja ću dokazati da je dovoljan samo jedan čovek da sve to sruši za kratko vreme!” Nešto kasnije im se obraćao ovako: “Dragi moji sledbenici! Kucnuo je čas da se sruše sve tradicije i sve stare vrednosti zarad novog poretka koji tek treba uspostaviti. Osećam da sam baš ja pozvan za jednu takvu misiju.” Vremenom i Vajshaupt i svi njegovi sledbenici odbaciše sve hrišćanske “vrline”, negovane vekovima, kao što su sveštenički celibat, svetost krvi i odbojnost prema svemu telesnom, uključujući tu i tradicionalnu hrišćansku odbojnost prema ličnoj higijeni. “Gospodo”, obraćao im se Vajshaupt kao kakvo prevareno dete koga su roditelji učili da veruje u vampire, “vaspitali su nas da živimo u celibatu. I šta mi imamo od toga, osim što smo napeti i što se prekomerno znojimo? Ako su naši crkveni oci bili toliko revnosni da nas zaštite od ‘đavoljih zamki’, zašto nas onda ne naučiše da se uzdržavamo od pražnjenja creva ili mokraćne kese? Ja imam dvadeset i sedam godina i još uvek nisam bio sa ženom. I vi ste u istim mukama. To moramo sami da promenimo.” Nakon ovoga usledile su seksualne orgije. Budući katolički sveštenici, a u stvari već uveliko članovi jednog tajnog bratstva u povoju, nemilice su trošili crkveni novac na bavarske prostitutke. Vajshaupt je kao najstariji prednjačio u tome.
Malo-pomalo i njihova zajednica je sve više poprimala elemente verskog kulta. Postao je to svojevrstan kult prirode. A kako je, zapravo, izgledalo to novo Vajshauptovo učenje?... Kao prvo, ne postoji bog u onom obliku u kome ga propovedaju hrišćani: kao Otac, Sin i Sveti duh. Bog uopšte nije on, jer ako je on, ili otac, onda je bez sumnje muškarac. Ako je muškarac - onda on mora da poseduje polne karakteristike. Ako ih poseduje i ima potrebu za razmnožavanjem - onda je on životinja. U tom slučaju, naime ako je on otac, onda mora da postoji i majka. Da li su ljudi plod protiv-prirodnog bluda boga oca i majke prirode? Ako li je, pak, bog stvorio ljude po svom obličju - onda on nije ni muško ni žensko - ili je u stvari i muško i žensko; onda je bog hermafrodit. U tom slučaju bi njegov prvorođeni sin, kako je to jednom prilikom rekao italijanski pisac Tomazo Kampanela, kao i sva ostala njegova deca, da bi zadržali porodični karakter, morali biti to isto, što nije slučaj. Ako bog uopšte postoji, onda je on zapravo ono ili oni, i više je neka vrsta samosvesne energije nego li što je neko živo biće i to živo biće sa polnim karakteristikama. Ono je stvoritelj svih svetova, bolje rečeno graditelj svih svetova, masonski Veliki Arhitekta, i najviše bi moglo ličiti na nekakvu najstariju i najveću zvezdu u svemiru. A i zvezde su neka vrsta svetlosnih živih bića. One svojim ponašanjem dokazuju da su živa bića. Kao drugo, to prastvorenje nije večno, već ima svoj početak u struji vremena; samim tim imaće i kraj. Ono je bilo prvi diktator u celom svemiru. Protiv njega se pobunilo iz tame drugoprobuđeno biće svetlosti, željno slobode, koje je od njega preuzelo svu vlast u svim svetovima. Kao treće, ko god oni bili, i diktator i revolucionar, i jedan i drugi su prilično negativni. I jedno i drugo svetlosno stvorenje ljudima uopšte nije potrebno, iz prostog razloga što su ljudi bića sa telesnim karakteristikama, dakle obične životinje. Istina njima je bitno da imaju moralne zakone, samim tim i religiju, da bi u svom društvu zadržali kakav-takav mir i poredak. Prostodušni ljudi i ostali laici su oduvek verovali u boga neba i zemlje i u božju brigu za ljudski rod, u zadnjih hiljadu sedamsto i nešto godina izraženu kroz božjeg sina koga taj isti bog žrtvuje samome sebi kako bi kroz taj sadomazohistički izliv ljubavi spasao čovečanstvo. Nasuprot tome, najumniji ljudi su odvajkada verovali u nosioca svetlosti. Vajshaupt ga je prihvatio kao jedinog boga usvojivši njegovo drevno ime - Lucifer. Sebe i svoje sledbenike nazvao je Luciferovi apostoli. Kao četvrto, po pitanju odnosa između dobra i zla, Vajshaupt je naučavao da je dobro ništa drugo do samospoznaja zla, koje je mnogo starije, s tim što ta dva elementa moraju biti u ravnoteži. Ako svet posmatramo kao vagu, onda možemo primetiti da su dobro i zlo samo dva podjednako teška tega postavljena na tasove. Ako ta dva elementa nisu u ravnoteži - onda dolazi do velikih poremećaja u svim tim svetovima. Prevagne li dobro - onda se rađaju novi svetovi; prevagne li zlo - u tom slučaju dolazi do ratova, katastrofa, čak do nestanka čitavih skupina svetova. Da bi u svetu bilo što više zla - trebalo bi činiti što više dobra. I obrnuto, ako se priželjkuje što više dobra - onda treba činiti što više zla. Činjenjem zla zlo se troši i tako u opticaju ostaje više dobra. Vajshaupt je propovedao spasenje preko potpunog utapanja u zlo. I njegovi učenici su ga bespogovorno sledili.

Kao i svaka druga ljudska organizacija, i Vajshauptovo bratstvo imalo je svoje zemaljske ciljeve. Nastalo iz pobune, to još uvek malo tajno društvo imalo je za cilj rušenje svega starog i uspostavljanje svega novog. Jedan od njihovih uzora iz istorije bio je veliki Nimrod, bivši kralj celog čovečanstva. U biti kosmopolitski opredeljeni, Luciferovi apostoli pred sebe su kao zadatak postavili tačno sedam velikih ciljeva: ukidanje svih vlada; zatim ukidanje privatne svojine, kako bi svi ljudi bili ravnopravni, čime bi se točak istorije vratio do postanka ljudskog roda; ukidanje prava na nasledstvo, jer je zajednica jedini vlasnik celokupne imovine; ukidanje patriotizma, jer patriotizam inicira podelu ljudi na rase i narode i odvodi ih u bespotrebne sukobe; ukidanje vere, što će reći rušenje svih verskih zajednica i prelazak na jednu, jedinstvenu svetsku religiju pod Luciferovom zastavom; ukidanje porodice, čime briga o potomstvu pada na celo društvo i uzdiže celu zajednicu; i na kraju, stvaranje svetske vlade, takođe pod Luciferovom zastavom, izgubljeni ideal ljudskog roda još od vremena Nimroda. Vajshaupt je zamislio da sa ovih sedam zahteva izazove svetsku revoluciju i uspostavi Novi svetski poredak. Upravo je on i bio glavni cilj tog društva. Amblem Vajshauptovog bratstva bio je krug u čijoj se sredini nalazi nedovršena, zarubljena piramida, iznad koje lebdi Luciferovo svevideće oko upisano u plameni trougao, dok se ispod te piramide sa tačno trinaest redova kamenih blokova nalazi pergament sa natpisom na latinskom jeziku “Novus ordo seclorum”, što znači Novi svetski poredak. Bratstvo je i zvanično osnovano na Vajshauptov dvadeset i osmi rođendan, 1. maja 1776. godine, koja je, ispisana rimskim brojevima, upisana u prvi red kamenih blokova na zarubljenoj piramidi. Bratstvo je nazvano Perfekcionisti, Iluminati ili Prosvetljeni, baš kao i jedno malo tajno društvo osnovano u Španiji u petnaestom veku, koje nije dugo postojalo zbog strašne Inkvizicije.
Dva meseca kasnije nezadovoljni farmeri digli su ustanak u trinaest britanskih kolonija u Severnoj Americi. Nekolicina Vajshauptovih sledbenika emigrirala je u Novi svet odnevši sa sobom pred revoluciju svoje ideje u Ameriku i uspela da u rekordnom roku pridobije najuticajnije Amerikance, među njima i samog vođu revolucije Džordža Vašingtona. On je čak usvojio i amblem iluminata kao jedan od američkih državnih simbola, te ga postavio na poleđinu novčanica koje je tek štampao. Najveće zasluge za sve to imao je Bendžamin Frenklin, predsedavajući novoosnovane američke misije u Parizu. Adam Vajshaupt ga je sreo već u jesen 1776. godine i tada mu izložio svoju viziju Novog sveta čija će osovina biti upravo Sjedinjene Američke Države. Jedina stvar oko koje nisu našli zajednički jezik bila je problem crnačkog ropstva. Vajshaupt je kao i svaki luciferijanac bio veliki protivnik bilo čijeg ropstva. Ali u tom pogledu nije mnogo uticao ni na Frenklina niti na ostale američke revolucionare, ako se zanemari to što je pod njegovim uticajem Frenklinov sluga, inače rob crnac, dok je boravio u Parizu bio slobodan čovek.
Red iluminata bio je jedno strogo hermetičko tajno društvo slobodnih mislilaca. Njegovi članovi postali su i francuski filozof Volter, nemački pesnik Gete i austrijski kompozitor Mocart. Sve pomenute Lučonošine apostole u Red je uveo sâm Adam Vajshaupt. Ovaj poslednji mu se nije naročito dopao. Nezreo i arogantan, više je ličio na dvorsku ludu i kreaturu nego na posvećenika. Sâm red nije imao mnogo šanse dok se nije dogodilo ono što je bilo od presudnog značaja za budućnost iluminata.
Naime, na jednom prijemu u Minhenu, krajem zime 1777. godine, Adam Vajshaupt sreće i upoznaje dva visokorangirana bavarska masona rozenkrojcera, barone Fon Knigea i Fon Cveka. Budući da su već čuli za njega, njih dvojica diskretno izražavaju želju da postanu iluminati, a za uzvrat ga pozivaju u svoju masonsku ložu. I ne samo to. Tu je prvi i poslednji put u životu sreo najčudniju osobu na koju je ikada naišao, francuskog grofa Sen Žermena, koji se nalazio u društvu Đuzepea Balzama, najvećeg maga epohe prosvetiteljstva, zvanog grof Kaljostro. Čim je ugledao Vajshaupta, nasmejao se obrativši mu se kao da ga oduvek poznaje. “O, Jošua!”, uzviknuo je zagrlivši ga, “Mi smo se sreli u Palestini pre više od hiljadu i sedamsto godina. Prepoznao sam vas po očima.” - “O čemu vi to?”, iznenadio se Vajshaupt. “O vašem prošlom životu”, bio je uporan Sen Žermen, “koga ste proveli u Palestini. Nije važno. Čekao sam vas sada i ovde.” Grof Sen Žermen je slovio kao šarlatan. No i pored toga svojom uverljivom pričom uznemirio je duhove svoga vremena. Tvrdio je da se družio sa egipatskim faraonima, da je jahao konja uporedo s Julijem Cezarom, da je bio Kleopatrin ljubavnik, trinaesti Hristov apostol, da je prisustvovao padu Rima i učestvovao u svim krstaškim ratovima... Ubadalo je u oči i njegovo izvanredno poznavanje detalja iz svih istorijskih epoha. Najvrsniji evropski istoričari su mu se divili i verovali mu sve do reči. “Faraon Keops bio je veliki čovek”, govorio bi on uzbuđenoj masi ljudi, feminiziranim plemićima i uštirkanim damama nimfomankama. “Gradio je piramide po narudžbini bogova i plaćao radnike u zlatu. Meni je dao zlata koliko sam težak. Zar ne dobri moj Kaljostro?” - “Ne sećam se grofe”, odgovarao je mistični Đuzepe Balzamo. “Ja vas poznajem svega sedamsto godina.” - “On je nefilim”, objasnio je Fon Knige Vajshauptu. “Njegov otac je dao Mojsiju deset zapovesti.” Adam je upravo zakoračio u jedan svet iz koga nikad neće izaći. “Her Vajshaupt”, rekao mu je Žermen na rastanku diskretno mu pružajući jedan papirić, “drago mi je što smo se ponovo sreli. Fon Knige i Fon Cvek će vas uputiti dalje.” Na papiriću se nalazilo ime Rotšild banke u Frankfurtu, kao i njena adresa.
Žermenova preporuka odvodi ga u masonsku ložu “Švapska svetlost” u Minhenu. Njegovi jemci, Fon Knige i Fon Cvek, postigli su s njim usmeni dogovor da iskoriste svetsku masoneriju tako što će u nju infiltrirati iluminatske ideje. Na taj način je jedno do tada apolitično i bezopasno tajno društvo zidara i klesara postalo jedno veoma opasno političko elitno tajno društvo. Njih trojica donose odluku da formiraju iluminatske ćelije i da se Adam Vajshaupt povuče u strogu tajnost. “Okolnosti u kojima živim zahtevaju da ostanem nepoznat većini članova dokle god budem živeo”, kazao je tom prilikom Fon Knigeu i Fon Cveku. “Obavezan sam da sve obavljam posredstvom pet-šest ljudi.” On se nalazio na vrhu iluminatske piramide i imao je dva saradnika koja je dobro poznavao. Obojica njegovih saradnika imali su još po dva saradnika koji nisu poznavali Vajshaupta, niti su se poznavali međusobno. Njihova dva saradnika nisu poznavali ni Vajshaupta, ni Fon Knigea, ni Fon Cveka, kao ni po ostalu dvojicu podređenih saradnika od ravnopravnog brata saradnika svog nadređenog brata saradnika; i tako sve do dna piramide gde su se nalazili učenici koji su poznavali samo svoje jemce. Staro članstvo, odnosno iluminati koji su poznavali Adama pre zvaničnog osnivanja Luciferovog bratstva držali su jezik za zubima, dok novi članovi nisu znali ništa o trojici tajnih iluminatskih gospodara. Oni su svoja imena zamenili pseudonimima. Vajshaupt se “zvao” Spartakus, kao vođa pobunjenih rimskih robova iz 71. godine naše ere, Fon Knige Filo, a Fon Cvek Katon. Promenili su i imena gradova u kojima su delovali. Tako se Ingolštat “zvao” Eleuzina, Minhen je “bio” Atina, Beč je “bio” Rim... Njih trojica su do 1780. godine uspela da uvedu u Red oko dve hiljade aristokrata iz svih nemačkih zemalja.

Adam Vajshaupt nije dugo čekao prijem kod Rotšilda. Primio ga je najstariji član te velike bankarske porodice, Majer Amsel Rotšild. Za tu se porodicu u prostom narodu govorkalo kako svi njeni članovi komuniciraju sa demonima i sa samim nečastivim, ali prosvetljeni bavarski sveštenik je dobro znao da se tu radi samo o prostom narodnom sujeverju i Rotšildovim vezama sa nefilimima i njihovim očevima iz drugih svetova. “Gospodine Rotšild”, obratio mu se Spartakus dok su posle zvanične audijencije sedeli za okruglim stolom u jednoj bogato ukrašenoj prostoriji najbogatije frankfurtske i evropske banke, “vas i vaše potomke ja mogu učiniti gospodarima ljudskog mravinjaka, u najmanju ruku gospodarima cele Evrope.” - “Šta vi tražite, a šta nudite?”, nije se dao prevariti stari jevrejski bankar. “Preporučili su vas najbolji i zato se nadam da imate nešto veoma ozbiljno.” - “Ja neću ostaviti potomstvo. Za iluminate porodica ne znači ništa. I zato mi ne treba baš ništa. Zatražiću od vas samo to da vaši ljudi koji pišu istoriju moje ime ne stavljaju u anale obavezne literature. Naravno, moji poduhvati će imati izvesnu cenu. Vi ćete podneti tu cenu, ali ćete i vi i vaši potomci imati mnogostruke koristi od revolucija i svetskih ratova koje mi uveliko planiramo.” Vajshaupt je najvećem bankaru svoga doba predočio svoju viziju nove Evrope i sveta: ateistička revolucija u jednoj evropskoj zemlji, njen uspon i širenje revolucionarnih ideja; svrgavanje svih kraljevina, a ako su pripadnici nekih kraljevskih porodica članovi bratstva onda svođenje njihove uloge u državi na simboličnu, protokolarnu vlast; u kasnijim fazama voditi bar jedan svetski rat, slovenske zemlje zatvoriti u ateističko jednoumlje a u romanskim i germanskim zemljama zadojiti čitave generacije hedonizmom, bludom i razvratom; dovesti hrišćanstvo i ostale religije do ponora, delovanjem brojnih verskih sekti koje tek treba osnovati; a narode ratovima i revolucijama, kao i beskrajnim političkim sukobima izazvanim delovanjem političkih partija koje takođe treba tek osnovati dovesti pred svršen čin, da bi ti narodi na kraju povikali svi uglas: “Dosta nam je svega! Dajte nam svetski mir!” Tada se uspostavlja Novi Svetski poredak koji ruši sve staro. “Ja želim da stvorim uniju evropskih država, sa jednom valutom koju će kovati vaši potomci ovde u Frankfurtu”, bio je uverljiv Vajshaupt. “Ta velika zajednica evropskih naroda nići će na krvi i pepelu jednog ili dva svetska rata i imaće u početku dvanaest a na kraju trideset i tri zemlje članice, zgrčene i stegnute u krug kao zmija koja guta svoj rep.” Adam je video budućnost ljudskog društva u ekonomskom savezu između ujedinjene Evrope i slobodne Amerike. “Ako budete želeli svetsku ekonomsku dominaciju”, predlagao je Spartakus glavi Rotšilda, “moraćete glavninu svojih bankarskih transakcija preneti u novu državu koja se upravo rađa na severnoameričkom kontinentu.” Po njemu, ceo svet će zavisiti od anglo-saksonske civilizacije koja u međuvremenu mora postati luciferska, svetlonoša među civilizacijama, kojima će nametnuti svoju volju. “Mi nećemo u ovom životu doživeti sve ovo”, rezimirao je Vajshaupt svoju priču, “ali treba da u skorijoj budućnosti izazovemo jednu veliku revoluciju koja će uzdrmati Evropu i svet i ozbiljno načeti stari poredak.” Vajshaupt je dobro znao da se tvorci ljudskog roda nisu u potpunosti odrekli svoje pokretne imovine koju namerno drže u okovima neznanja i vladaju nad njima preko svojih eksponenata kao što su Rotšildi. Bilo ih je nemoguće poraziti. Uostalom to ni moćnom Nimrodu nije pošlo od ruke. Trebalo je iskoristiti njihove eksponente za prosvetljenje čovečanstva a da gospodari to ne primete ili bar ne uzmu za zlo. “Ja vam garantujem, gospodine Rotšild”, bio je optimističan Spartakus, “da će se ljudski rod u narednih dvesta do trista godina razvijati mnogo brže nego u proteklih trista hiljada godina, pod uslovom da moj plan bude ostvaren bez pogovora.” Adam je od tada bio čest gost porodice Rotšild, preko koje je upoznao uticajne bankare iz ostalih nemačkih zemalja. Njegov red je dobio finansijere za svoje buduće poduhvate.
U međuvremenu, američki ustanici su i pored svesrdne francuske pomoći doživeli katastrofalne poraze. Spartakusu je bila potrebna samo jedna, bilo koja zemlja, koja bi se revolucijom oslobodila hrišćanske tiranije, bilo katoličke, bilo protestantske. On je svoj genijalni plan do detalja izneo Filou i Katonu. “Mi već imamo puno aristokrata u našim redovima”, govorio im je. “Oni će pokupovati svu hranu u svojim krajevima, izazvaće glad, a onda će na ulice svojih gradova izvesti svoje plaćenike, koji će izvesti obične građane.” Plan je bio genijalan. Munjevitom akcijom narod bi zbacio i suverena i vladu, srušio crkvu, a sveštenike jednim delom pobio a drugim delom proterao. Iluminati aristokrate u okolnim zemljama učinili bi sve da se niko ne meša u unutrašnje stvari svog suseda, pošto bi se infiltrirali u njihove vlade, gde bi rovarili radeći za iluminatsku stvar. Posle prvih uspeha bila bi osnovana republika, a narod bi na prvim opštim izborima svojim glasovima izabrao vlast, odnosno narodne predstavnike u Parlamentu. “Bilo je jako puno slučajeva u ljudskoj istoriji”, protestovao je Spartakus, “da je glup čovek i lupež mogao biti na vlasti i provesti svoj majmunski život u izobilju, bogatstvu i slavi samo zato što se slučajno rodio kao kraljev sin. Nasuprot tome, mnogi geniji su svoje živote proveli u tami i anonimnosti samo zato što su se slučajno rodili u siromašnim porodicama. Ja ću sve to promeniti. Svako će imati šanse da dođe na vlast ako je za to sposoban.” Po njegovom planu, carevine, kraljevine i ostale despotije trebalo je da zamene republike, a crkve je trebalo da zameni hram razuma, preteča Luciferovog hrama. “Od ovog trenutka pa sve do uspostavljanja Novog svetskog poretka”, zakleo se Spartakus, “naši ljudi će stajati iza svih prevrata, revolucija, ratova i konflikata. Neka se naša organizacija nikada i nigde ne pojavi pod istim imenom. Time će nam biti zagarantovana tajnost i uspeh koji proističe iz tajnovitosti. Da bi se postigao svetski mir i svetsko dobro svet se mora utopiti u zlo.” Vajshaupt je godinama razrađivao taj plan.
Međutim, nije baš sve išlo po planu. Godine 1782. održan je Masonski kongres u Vilhelmsbadu. Na njemu su pojedini uticajni masoni napali iluminatsku trojku Spartakus - Filo - Katon za zloupotrebu svetskog masonskog bratstva zarad svojih ličnih ciljeva i ciljeva Reda iluminata. Najglasniji u osudi bio je Volfgang Amadeus Mocart, koji se izletao u javnosti, neretko u svojim delima iznoseći izvesne masonske tajne. On je Vajshaupta nazvao podlacem i zaverenikom. Time je potpisao svoju smrtnu presudu. Vajshaupt mu se zakleo da će ga ubiti kad-tad. “Brate, ako odaš i najmanju tajnu, nabiću ti sveću u lobanju da ti do pakla osvetli putanju”, kazao mu je krajem večeri pozdravivši se s njim. Zaključak Kongresa bio je da su iluminati opasno tajno društvo infiltrirano u svetsku masoneriju i da zaslužuju svaku osudu. No nisu svi masoni bili protiv iluminata. Bilo je i otvorene podrške Vajshauptovim principima. Najglasniji u odbrani bili su grof Kaljostro i kardinal Roan, najveći razvratnici svoga doba. I upravo ti protivurečni stavovi izazvali su sukobe u samom iluminatskom bratstvu. Iz reda je za sva vremena bez pogovora izašao prvo Fon Cvek, a zatim posle niza sukoba i svađa oko toga ko će biti starešina i Fon Knige. Vajshaupt ostaje sâm na svom putu.
Godinu dana kasnije Amerika stiče samostalnost, ali ne rešava problem ropstva. Naprotiv. Ona ga negira kao problem i ostaje robovlasnička država, što Vajshaupta navodi da odabere neku drugu zemlju za veliku revoluciju. U igri i dalje ostaje Bavarska, ali se sve više razmišlja i o Francuskoj. Francuski iluminati se nisu podelili kao nemački. Svom vođi su nudili svaku podršku i očekivali akciju u dogledno vreme. Vajshauptovim ne malim planovima najpozitivnije je odgovorio Maksimilijan Robespjer, glavni iluminat u Francuskoj.

Godina 1785. bila je najgora u istoriji Reda iluminata. Vajshauptov kurir, izvesni Lance, nosio je Robespjeru poverljiva iluminatska dokumenta o zaveri da se smeni francuska vlada, kao i vlada u Bavarskoj. Na putu od Frankfurta do Pariza doživeo je oluju. Munja je udarila u kočije i ubila ga na licu mesta, dok je vetar razneo papire na sve strane. (Hrišćanski maloumnici su to tumačili kao božju kaznu.) Pismeni bavarski seljaci predali su papire kancelarijama bavarske policije širom zemlje, koja je sastavila mozaik i bila užasnuta “satanskom zaverom ne samo protiv svih evropskih vlada, već i protiv boga i čoveka”. Poverljivi papiri sadržavali su imena i adrese. Umesto da bude poražena, bavarska vlada porazila je iluminate proglasivši njihov red opasnom satanskom organizacijom i zvanično zabranivši njihov rad u Bavarskoj. (Kome je još pošlo za rukom da zabrani tajno hermetičko društvo?!) Policija je provalila u njihovo sedište u Ingolštatu, zaplenila svu imovinu i pohapsila dosta iluminata. Vajshaupt napušta zemlju. Odlazi prvo u Beč, zatim u Veneciju, gde premešta iluminatsku centralu, da bi se na kraju obreo u Francuskoj. Robespjer ga je sproveo u Ren-l-Šato, samostan na jugu Francuske. Samostan je nazvan Jakobinski dominikanski manastir, po jakobinskim klubovima čiji je predsednik bio upravo Maksimilijan Robespjer. Bavarska vlada obavestila je sve evropske vlade, čak i francusku sa kojom nije bila u najboljim odnosima, na opasnost koja im preti od iluminata. Ali braća u njihovim redovima zataškala su celu stvar. Za kratko vreme o iluminatima se više nije ni govorilo.
Naredne četiri godine Spartakus provodi u strogoj tajnosti, u pomenutom manastiru i na putu od manastira do Pariza, gde se sastajao sa masonima i iluminatima i učestvovao u pripremama za veliku revoluciju. Tu se redovno sretao sa velikim francuskim misliocima i budućim vođama revolucije. Na putu je imao malu pratnju svoje braće. Da bi sakrio svoj identitet morao se oblačiti kao običan fratar. Plamen revolucije trebalo je da zapali četiri hiljade ljudi, neredima u centru Pariza, i to dve hiljade mesara i razbojnika iz Marseja i južne Francuske, jako omraženih među Parižanima, hiljadu Venecijanaca i hiljadu Nemaca. Tada na scenu stupaju plemići iluminati koji podižu narod na ustanak, svaki u svom kraju, širom Francuske, koja preko noći postaje iluminatska država, pošto će kralj biti svrgnut s prestola. Vajshaupt je predviđao munjevit uspeh.
I najzad je osvanula nedelja, 14. juli 1789. godine. Bio je to topao i sunčan dan, i većina Parižana našla se na izletu u okolini grada. Vajshaupt je šetao vrtovima Monsoa u društvu lorda Ektona i izvesnog doktora Rigbija razgovarajući s njima o dnevno-političkim temama. (Obojica njegovih sagovornika bili su masoni i članovi britanskog poslanstva u Parizu.) U gradu je bilo neverovatno mirno. Tek negde oko podneva iz pravca Bastilje digao se jedan gust oblak dima. Sva trojica su ga primetila, ali je jedino Vajshaupt reagovao: “Izgleda da su izbili neki nemiri u gradu. Možda je na pomolu i revolucija.” - “Ma dajte, brate Vajshaupt”, hladnokrvno je odreagovao uštirkani engleski lord Ekton. “Verovatno neko pali smeće pored reke. Kakvi nemiri?... Kakva revolucija?...” I zaista, napad dve hiljade marsejskih koljača na Bastilju i Dom invalida i nije izazvao neku veliku pometnju u gradu. Kraljevski zatvor je brzo pao i bio spaljen do temelja. Revolucionari su u njemu zatekli svega sedam zatvorenika: četvoricu falsifikatora, dva ludaka, od kojih je jedan bio Markiz de Sad, i grofa De Solanža, zatvorenog na zahtev porodice. Besnim revolucionarima je danima pre toga bilo pričano kako je Bastilja puna političkih zatvorenika, protivnika kralja Luja Šesnaestog. Oni su svoj bes jednim delom iskalili na zatvorskim čuvarima, čije su odsečene glave nabili na koplja i prošetali ih okolnim ulicama, a drugim delom na slučajnim prolaznicima koje su nasumice ubijali. Kralj je čuo za nekakve nemire i poslao je vojsku da ih uguši. Tek krajem dana došlo je do sporadičnih sukoba između revolucionara i kraljeve garde, te su se obični građani pozatvarali u kuće. Moglo bi se slobodno reći da prva faza revolucije nije uspela.
Narednih dana na scenu stupaju pariski plemići iluminati. Oni kupuju svu hranu u gradu, preostalim Marsejcima dovlače pomoć od hiljadu Nemaca i isto toliko Venecijanaca plaćenika, koji zatvaraju prilaze gradu. Izazvane su veštačke nestašice hrane i gladan narod se spontano okuplja po ulicama. Tu ih dočekuju Robespjer i njegovi jakobinci sa zahtevom da se sruši kralj, svaljujući svu krivicu na njega. Njihove kolege u unutrašnjosti, svako u svom kraju, dižu narod na ustanak. Dolazi do masovnog stradanja sveštenika i plemića koji nisu članovi bratstva, do pljačke i paljevina zamkova i crkava širom Francuske, i do osnivanja Narodne garde. Kralj ostaje na prestolu, dok država tone u potpunu anarhiju. Došlo je do neslaganja političkih vođa oko glavnih pitanja revolucije, pošto su jedni bili za republiku a drugi za monarhiju. Narod je bio nezadovoljan, jer se u suštini ništa nije promenilo. Kralj je i dalje stanovao u dvorcu u Versaju odakle je nadgledao rad nove Skupštine. Pored anarhije, u gradu je vladao i teror. Svako je gledao da nahuška masu na svoje protivnike i da ih pošalje na giljotinu. Pariz je još bio i miran koliko je bilo krvavo u provinciji. Nekome je odgovarao sav taj haos, a taj neko nije bio Adam Vajshaupt, i sâm nezadovoljan razvojem situacije. On se obraćao i svojim mecenama u Frankfurtu, ali oni su mu odgovarali da sve teče po planu. Prošle su čitave dve-tri godine u međusobnim razmiricama političkih rivala koji su održavali status quo. Vajshaupt je te godine provodio u osami, kajući se što se uopšte upuštao u jednu takvu avanturu, ne zbog silnih leševa širom zemlje, već zbog sopstvenog neuspeha. On je bio jedan od glavnih pokretača krvoprolića koje je nadmašilo Vartolomejsku noć i pokolje protestanata iz 1572. godine, ali već je bilo kasno za sve.

U poznu jesen 1791. godine, pri jednoj od njegovih retkih poseta haotičnom Parizu, Spartakus je izdao prvi, poslednji i jedini nalog za nečije ubistvo. Dogodilo se to tako što je u jednoj pariskoj loži po ko zna koji put sreo Volfganga Amadeusa Mocarta, koga je zbog njegovog detinjastog ponašanja mrzeo iz dna duše bez obzira što je voleo njegovu muziku. Na izlasku iz lože Mocart ga je bratski pozdravio, naklonio mu se i ispustio neobično zvučne vetrove pri tom gledajući ga pravo u oči i cerekajući se, zapravo vrišteći kao kakvo podlo dete. Vajshaupt ga je tada zadnji put video. Nije se smirio sve dok od bečkog kompozitora Antonija Salijerija, Mocartovog najvećeg suparnika koji ga je mrzeo više nego bilo ko drugi, nije dobio obaveštenje da ga je otrovao, da je njegovoj porodici rečeno kako je umro usled premnogo rada a premalo sna (Mocart je diktirao note Salijeriju i uspeo da završi Rekvijem, koga je u stvari pisao za svoju sahranu a da toga nije ni bio svestan), a da je njegovo telo sahranjeno bez obeležja na sirotinjskom groblju. Zbog odavanja izvesnih masonskih tajni u profanim krugovima njegovu su smrt priželjkivali brojni masoni. Bio je to neravnopravan obračun dva švapska genija.
Vajshaupt je u manastiru dočekao vest o pogubljenju kralja Luja XVI, dalekog potomka Isusa Hrista, januara 1793, optuženog za izdaju naroda i kontrarevolucionarno delovanje. Još pola godine traju trvenja između jakobinaca i žirondinaca oko uređenja zemlje, sve do juna kada Robespjer zavodi jednogodišnju jakobinsku diktaturu. Na spoljnom planu, revolucionarna Francuska odnosi veličanstvene pobede nad koalicijom svih zapadnoevropskih feudalnih država i kapitalističke Engleske i Holandije, dok se na unutrašnjem planu, pored do tada nezapamćenog progona crkve i sveštenika, i masovne konfiskacije zemlje, događa ono što je Vajshaupt najmanje očekivao: zbog svoje sujete, jedne majmunske osobine, udaraju iluminati na iluminate. Brat Robespjer poslao je mnoge svoje dojučerašnje saradnike na giljotinu. Iskusni Spartakus je procenio da Robespjer neće još dugo terorisati zemlju i narod. Za sve vreme terora on nijedanput nije došao u Pariz. Sedeo je u manastiru i u potpunoj samoći započeo rad na svom životnom delu, koje je polako pisao u narednih desetak godina. Pomenuto delo više je podsećalo na traktat i nosilo je radni naslov “Protokoli iluminata”. U njemu je tek trebalo izneti detaljan plan, podložan promeni od strane ovlašćene braće u doglednoj budućnosti, o potpunom osvajanju sveta i uspostavljanju Novog svetskog poretka. Na početku tog obimnog posla, jula 1794. do njega stiže vest da je jakobinska diktatura oborena a Robespjer završio na giljotini, što ga nije mnogo iznenadilo. Iluminatska Francuska uspostavila je unutrašnji mir, i pored neuspelih jakobinskih ustanaka iz 1795. i 1796. godine, da bi se okrenula osvajačkim ratovima pod konzulom a kasnije i carem, velikom iluminatskom zvezdom, Napoleonom I Bonapartom. Ostareli Vajshaupt imao je prilike da ga sretne samo jedanput, u jednoj pariskoj loži, početkom devetnaestog veka, i da mu poželi sve najbolje kao prvom caru cele Evrope. Njihov kratki susret omaleni Bonaparta je iskoristio da mu se zahvali na blagoslovu i pohvali, i da ga nazove najumnijim čovekom epohe. “Čovek kao ja mora da dokaže kako je lako jednoj pametnoj glavi da vlada stotinama hiljada ljudi”, kazao mu je Vajshaupt na rastanku.
Adam Vajshaupt se vratio u nemačke zemlje 1807. godine, nedugo nakon prodora Napoleonove vojske i osnivanja Rajnskog saveza, svenemačke države po njegovom modelu, i nastanio se u tirinškom gradiću Goti. Ostatak života proveo je na putu između Gote i Lajpciga, gde se često susretao sa bratom Johanom Volfgangom Geteom i raspravljao o tome šta je mogao a šta ne da učini. Njemu je predao i rukopis “Protokola iluminata”. Umro je 1811. u Goti, u šezdeset i trećoj godini života, uveren da će Napoleon ostvariti njegove snove, izgovorivši poslednje reči: “Nikad nisam ni pomislio da ću stvoriti novu religiju.” Tri godine kasnije, avgusta 1814, papa Pije VII vratio je jezuitima sva njihova pređašnja prava i privilegije, čime je pokopan Vajshauptov razlog za opštu pobunu, ali ne i ono što je ostalo od nje. Mnogo kasnije, krajem devetnaestog veka, tačnije 1897, trinaestočlani savet iluminata završio je novu verziju njegovih “Protokola iluminata” i dao im ime “Protokoli sionskih mudraca”. Ta knjiga je u dvadesetom veku podmetnuta Jevrejima i bila je jedan od razloga za progon tog naroda. Ona je nagovestila velike svetske revolucije, dva svetska rata i sve ostale Vajshauptove vizije. A bankarska porodica Rotšild ispunila je svoje obećanje: ime Adama Vajshaupta ostalo je poznato jako malom broju ljudi.

zao mi je stos ada nemam vremena da sve procitam ali cu to uciniti cim se vratim kuci! mislim da bi ovo mogla biti zanimljiva tema

Mislis das ce svi procitati sve tekstove u celini?
Mislis da ce iko (sem tebe) procitati vise od par pasusa?

Meni ova tema, na prvi pogled, izgleda kao neka nova bordura za plocice za kupatilo.... mozda sam umoran od spavanja... probaj malo brze da skrolujes postove gore dole.... videces o cemu govorim

drugi me ne zanimaju,ja sigurno citam za par minuta

Meda Božanin:

Mislis das ce svi procitati sve tekstove u celini?
Mislis da ce iko (sem tebe) procitati vise od par pasusa?

Meni ova tema, na prvi pogled, izgleda kao neka nova bordura za plocice za kupatilo.... mozda sam umoran od spavanja... probaj malo brze da skrolujes postove gore dole.... videces o cemu govorim

Kliknite za proširenje...

ja sam vec prebacila u Word.....bas sam na poslednjem pasosu....

Skrati ovo u desetak rečenica svojim riječima mrzi me da čitam ovako duge postove.

Samo jedno naivno pitanjce : odakle sve te informacije?
P.S. ovo za Mozarta me je stvarno porazilo...

Ako premijer nije obavešten to je njegov problem. Ja sam dobro obavešten.

porin50:

Skrati ovo u desetak rečenica svojim riječima mrzi me da čitam ovako duge postove.

Kliknite za proširenje...

mislim druze da vredi izdvojiti malo vremena ;-)

jos kad mene stalno ne bi ometali...