Romantična tema, koje više nema...

Romanticnih tema mozda vise nema, mada mislim da ce ih uvek biti, dok je nas ovde. Nema nas mnogo, ali uporni smo u nasoj zelji da dokazemo svima da romantika postoji i zivi kroz nas i nase stihove.

Egipatski Vrhovni savet za antikvitete odobrio je ponovnu izgradnju Aleksandrijskog svetionika,
jednog od nekadašnjih sedam čuda antičkog sveta.


Svetionik koji je izgrađen za vreme vladavine Ptolomeja 280. godine nove ere nekada je bio visok oko 137 metara i stotinama godina bio je jedna od najviših građevina na svetu.
Svetionik je teško oštećen u seriji zemljotresa koji su pogodili Aleksandriju od 3. do 12. veka a konačno je uništen u 15. veku kada je egipatski sultan Mameluk Čatbej odlučio da ojača odbrambene zidine Aleksandrije izgradnjom tvrđave od kamena sa svetionika. Tvrđava i danas postoji.
Egipat sada, vekovima kasnije, planira izgradnju novog svetionika u blizini originalne lokacije.
"Članovi stalnog Saveta za antikvitete odobrili su stari projekat koji je podnela prethodna vlast u Aleksandriji sa ciljem revitalizacije svetionika", saopštio je generalni sekretar saveta Mustafa Amin.

​

Mjesto gdje se ostvaruju želje Sam nastanLegende sa Bukumirskog jezera



Mjesto gdje se ostvaruju želje

Sam nastanak Bukumirskog jezera vezuje se za umornog putnika koji je na toj zaravni zastao da se odmori. Divio se toj ljepoti, a onda rekao: “Lijepog li mjesta, a nigdje vode. Kad bi Bog dao da ima vode da se okrijepim mogao bi da krenem dalje”. U isti mah poteče voda iz stijena sa svih strana. Putnik se napi i zaspa, a kad se probudio zaravan naspram njega bješe prepuna vode. Bješe to današnje jezero koje se još uvijek raduje putnicima koji mu dolaze. I koji mu se iznova vraćaju.

Jezero natopljeno legendama

Legenda kaže da je svakog ljeta iz jezera izranjao jezerski duh i odvodio po jednu djevojku koja bi se našla u blizini. Mještani su molili Boga da im pomogne, te Bog udovolji njihovoj molbi – stvorio je veliki usijani kamen i pustio ga u jezero koje je plamtilo u vatri. Duhovi su pustali nezapamćenje krike od kojih se sve treslo. A onda nastade smiraj. Jezero je bilo oslobodjeno od demona, ali za slučaj da ponovo ožive, priroda je pripremila drugi kamen koji i sada stoji pored jezera. Ne znamo da li je to posljedica prokletstava ovih vodenih bića, ali na putu kroz katun Momonjevo postoje tragovi iz doba Bukumira. Predanja navode da su se oni baš na tom mjestu, u katunu Momonjevo, međusobno obračunali i poubijali. O tom dogadjaju svjedoče veliki broj kamenih ploča (kiljani) koji štrče prema nebu i podsjećaju na to nekadašnje pleme. Treba dodati i da Bukumiri nijesu sahranjeni ispod tih prirodnih ploča već u njihovoj blizini a ovi postoje u znak sjećanja na taj tragični dogaðaj. Rovinski je zapisao i poslovicu koja se u Kučima mogla čuti: “Utro se trag, kao Bukumirima”

Hir jedne vile

U podnožju Treskavca i danas postoji zanimljiv kamen koji prkosi surovosti vjekova i svjedoči o nekadašnjoj vili koja je tu živjela. I kao sve okrutne vile, i ova je bila nemilosrda prema momcima – tražila je da ogromni kamen postave na drugi, a koji bi uspio u tome sticao je mogućnost da je oženi. Da je jedan od tih momaka uspio svjedoči upravo jedan takav veliki kamen.


tekst: Jelena Aleksić-Petrović

POŽELIŠ LI NEKAD...

...Poželiš li nekad pobeći od svega?
Iscepati slike stradanja i buke;
polupati čaše lažnih prijateljstva;
rasterati stada zavisti i mržnje.
Poželiš li nekad pobeći od sebe?

...Poželiš li nekad pobeći negde ,
gde se šaka ljubavi, nežnosti i sreće ne kupuje novcem.
Gde se vreme ne meri satom i minutom.
Gde ne postoje kapije, ključevi i brave.
Gde do sluha tvoga ne dopire očaj, nemiri i strah.

...Poželiš li nekad pobeći tamo,
gde srce tvoje sazidalo je stan, bez cigle, bez betona.
Gde vetar ume reči da razume,
svojim dahom da kose ti češlja,
a svojim korakom, pokazuje ti put,
vodeći te tamo, gde ti bi to htela.
Gde sunce s’ jutra budi te i zove,
zrakom svojim rasteruje san i
sve dok postoji spremno je da svo ti se da.
Gde nebo vedro u dubine modre gleda svaki dan
a svaki talas tajanstvene priče zna
i šumom svojim dok te hladi
spreman je da ti ih ispriča.
Gde pesak ljubi ti i miluje stopala vrela,
a zrno svako istim žarom žudi ljubav da ti da.
Gde more čezne u dubine svoje
da odnese sve boli, sve suze tvoje.
I ribe i ptice i školjke gde postoje,
da bi ih gledale oči tvoje,
da bi iz srca krale brodolome i
zajedno s tobom ispraćale noći, pozdravljale zore.
I kad meka noć padne na nežne dlanove tvoje,
bledi mesec čuvaće tvoj mir, tvoje snove.
A zvezdani ćilim, istkan noći ove,
prekriće te nežno, u najlepše boje,
podariti snom žudne oči tvoje.
Gde priroda cela istim dahom diše, kao srce tvoje,
Otkucaji njeni u tebi se broje.

...Poželiš li nekad, pobeći od svega?
Poželiš li nekad, pobeći od sebe?
_____________



The Lady D

TI SI MOJA IPAK

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio
na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema
napojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i
bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada živeo na
Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja žena - ponocni voz sa jednim
putnikom
Zelezara u kamenom dobu - ti maja ruskaja
zemlja
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak
pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubavkoju sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu ništa
znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je
poznato
Ti si moja ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i
sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reci ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti ništa ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

Matija Becković

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Stevan Raičković