Konak glasnika

bandini

bandini

Zainteresovan član
Poruka
129
Odmah, s vrata, od vas se očekuje prikaz vaših reflektujućih, invertnih ili simetričnih slika. Uvedite avatare u taj prostor, vreme odaberite sami, dosta je pića u magacinu… svega ima u tom magacinu. Konak glasnika poštuje kult gostoprimstva, još više misticizam putnika, željnog pečenja i vina. Padalo je drveće, kuće su građene, mnoge stare su spaljene, u prošlosti zakovane. U smiraj ove knjige, prašnjava, sedokosa lutka umire u podrumu, poslednji borac protiv govora mržnje.
Otvaram novu sobu, za tablu i markere sam izdvojio minimum sredstava tako da cu brisati sve što ne zasluži ulaznicu. Dakle, pozdravi i shematizovani osmesi, usamljene psovke i uskoci i 'ajduci – sve će to biti deportovano. Despotizam vlada dok dobrom prozom ne sačinite topove, dok jakim rečima ne srušite tiranina, zauzmete prostor… Mada, vi ste glasnici, vaša reč ne vredi ništa. Vaša reč ne vodi konjanike! Jel tako?
 
Posto sam ostro kritikovana zbog vec ispijenih kafa,ocekujem da mi domacin iscedi kilo narandzi.Kafu cu piti krisom dok budem citala o cemu Arturo prokleti zabar tako glasno razmislja.
 
Evo me u haljini od batista, boje najzelenijih smaragda, da, baš u onoj, u kojoj me najviše voliš. Izvini, što je pozadi izgužvana, tri noći zaredom, igrala sam opasnu partiju pokera...malo odmora, tek za brzi, hladni tuš (ovi hoteli nikad nemaju toplu vodu), za veliku čašu viskija i popravku pudera u izgrebanom ogledalu.
Reci mi gde da sednem. Po običaju, bulje u mene, sa zgražavanjem, koje me, noćas, na njihovu radost, razbešnjava.
Hvala, Dragi.I molim te, ne, ne drži mi i ti pridike i bar se pravi da mi ne vidiš podočnjake.Znam da je 33 godine mnogo i za tvoje obaveštenje, moj poslednji voz je, već otišao, tako da nemam razloga za brigu.
Da, treba mi maramica. Pazi! Dodaj mi je ispod stola, neću da skotovi vide moje suze.
Idi, baš me briga. I pazi, da te slučajno Kapetan i njegova ženica ne vide kako sediš samnom. Šta sad hoćeš? Zašto se vraćaš? Znaš, da je to loše za tvoj ugled, sa velikim U, a da ne pričamo o karijeri... Gde mi je biserna ogrlica? Šta te briga, i onako mi je nisi ti kupio? Ne brini, nije nervni slom, mislim o biserima, koji su, možda,opet, kod pravog vlasnika. Samo se ti isčuđavaj Dragi Gospodine...Šta nije, valjda ukradena? Smešan si.Znaš li to?
Reci svojim momcima da mi donesu još jedan viski. Sve sam izgubila.
Mili moj, lepo je, što se brineš, ali to, uopšte nije razlog, zbog kog sam, noćas, najtužnija devojka u gradu.
 
Najezda zareza u njenom izlaganju, mastilo koje je kanulo na hartiju pre njenog zvaničnog priznanja, ti jecaji - prizvaće kurjake, gladne sete, samoće, noć će je progutati, sjediniće se, bez namere da pruži otpor. Noć će joj presuditi. Do tada, dobiće dupli viski, kuća časti, kad već mora. Ti silni zarezi, skrama koja guši njeno mlado lice, to je ono što me mori. Zabole mene za njene bisere! Igrač je ona, što znaci da mora i porazu da se obraduje, jer on sam, što je teško prihvatiti, donosi više nego išta. Igrači su glumci. To me sad nervira, razdire mi premijeru, jer ona je za mene samo devojka lepljivih prstiju, duše na veresiji, otrovnog pogleda… osmeh njen želim da kupim. E, to je moja slabost. Jecaj pozorišnih magova – kako razdvojiti kišu od vetra, zlato i blato, slavu i ponor?
Večeras sam, prvi put u svojoj priči, potisnuo nepoverljivog gada i zaobišao momenat koji je obećavao šamarčinu, iskrenu, zasluženu, silinom haljinu da joj strgne. Odustao sam. Prilazim, prećutavši divljenje pripijenom zelenilu, spuštam dlan na njen obraz i tiho, ne baš najtiše, izazovno preteći: " Ne brini se, kraljice slepih ulica, mrtvih bunara, slobodom pesmu svoju tvori, ali miruj! " Uspravljajući se, pogledom pokrivam drugi kraj šanka, gde pulsiraju dva grumena čokolade, bez grimase, pomno prativši svaki moj pokret, lagano me uvodi u svoj svet, otima mi snove, principe, život moj u njenim kandžama prede, a da ja toga u ovom poglavlju nisam svestan.
" I ne prilazi kasi, tamo nema ništa za tebe! Ni kasi, ni belegu beonjače moje! " Okrećem se plesu s pomorandžama.
 
Grlo me izdaje, steže, infekcija il' kletva, s tim se moram nositi. Nije to neki razlog za brigu, noge me nose, ruke i dalje pričaju, dlanovi žele, osmeh ne boli - ja dalje moram. Na trotoaru senka moja miruje, levom rukom stežem vrat i psujem, nečujno, loša imitacija bezbrižnog. Bolna grimasa me izludjuje. Znam da moram izdržati, znam da moram dozvati, namamiti, privesti, koji god izraz da razumete, njega ću se uhvatiti. Počinje komešanje, šta god da ispalim, bol će iskidati paralele i simbole, reč će biti ugažena, miris je sve što će mi preostati. Vredi li rizikovati? Uh, prosto ne verujem da sam to razmatrao, čitavih sekund - dva. Sada već na kolovozu, da šokantnim prizorom privučem najsmelije, ruku ispruženih i prstiju zgrčenih, modrih od plesa, svih zaboravljenih poraza i umišljenih pobeda, novosti stižu s jahačima magle, nejasna je sledeća slika, možda reči poslednje kujem, možda klinom tišinu osvetlim, još samo malo, daaa, evo grlo je spremno, samo što nisam... nekim samoglasnicima testiram snagu volje moje, pažnje njihove, krojača ću unajmiti, reklamu sašiti, sad me još samo mig deli od uspeha, više se i ne plašim, proba je uspešna, reči nadolaze: " IDEMO, KESE ŽENE, KESE ŽENE, KASANDRA NA JAJA, KASANDRA NA JAJA "!
 
Bojiš se. Mirišem tvoj strah, kroz zatvorena vrata...bojiš se da ću dobiti upalu pluća, namerno sedeći svu noć pored otvorenog prozora, bojiš se da ću porazbijati čaše i iseći ruke, bojiš se da nikada više neću otključati vrata.
Biram haljinu. Bež čipka, skoro sasvim bela, prevariće tvoje cenjene goste, diviće mi se kao da sam čedna, kao da sam čista Noćas se neću raskalašno smejati, neću se kockati, pogled ću držati smerno i kao uplašeno na tepihu,piću samo limunadu i pustiću ruke da mi se tresu, kada god mi se približiš. Kako će te samo ogovarati po separeima -Sirota devojka, nekada tako lepa, potpuno je upropastio,nevaspitani smutljivac!.I ti ćeš me žestoko mrzeti.
Ali to i hoću. Viže volim da me mrziš, nego da se razboliš od brige zamnom, milo moje.
 
Razgovor bez glasa, to umem! Čednost bele čipke živi punim plućima. Poput magarca sam pohrlio da shvatim šta je tako sramotno u njenom prisustvu, smrdljivo u tom pokušaju čednih gestova, neotesano u toj iskri spaljenih ljubavnih pisama. Izbrisana biografija. Požuda njenog večerasnjeg klijenta ne da se sakriti, tanka, crna linija oko očiju njenih nije na svom mestu. Opet je plakala? Nije. Oblik, dakle, gubi smisao, kako se samo ponavljam, a telefon usijan, baš koči misao...kao da nisam dovoljno rasejan, uporan je. Jedan dan ja sam prljavi skot a ona mrlja na mojim zavesama, sada žurim, sutra je obrnuto. Dokle će glumice ovde da se bacakaju? Pitam, dokle?! Raspravićemo mi to. Meni si našla da pričaš o sramu?! Ustvari, preciznije, jedna u hiljadu, literalni zanos, možda slatkorečivost, ne veruj u ovo poslednje, vera je zgazila sve nade ove sveske nedovršene. Žurim sad. Znaš da mi je šabanski da kazem - bog će mi platiti tvoj ceh. Znači, ne zaleći se!
 
vishe uopshte ne spavam... neko mi je rekao da je to zato shto tragam, al ne za nekim li nechim, vetj za samom sobom joshuvek...
pronalazim papiritj na kome sam zapisala da se neshto polomilo i da mi nedostaje deo...i ja to znam... samo se ne setjam dal to beshe
moj duh ili srce...ali sve jedno... taman kad sam sigurna da sam ga pronashla, doe nestane... rasprsne se...
vishe ni sama sebe ne razumem... samo kucam... zashto? zbog sebe? ne, lazzem ako vam tako kazzem...
nikad nisam znala da uradim neshto za sebe...
strashno... vishe ne znam ni da se ponasham bez sunca... ali ko sam ja?
izgubljeni trenutak u polju suncokreta... meni sunce ni ne pripada...
 
vishe uopshte ne spavam... neko mi je rekao da je to zato shto tragam, al ne za nekim li nechim, vetj za samom sobom joshuvek...
pronalazim papiritj na kome sam zapisala da se neshto polomilo i da mi nedostaje deo...i ja to znam... samo se ne setjam dal to beshe
moj duh ili srce...ali sve jedno... taman kad sam sigurna da sam ga pronashla, doe nestane... rasprsne se...
vishe ni sama sebe ne razumem... samo kucam... zashto? zbog sebe? ne, lazzem ako vam tako kazzem...
nikad nisam znala da uradim neshto za sebe...
strashno... vishe ne znam ni da se ponasham bez sunca... ali ko sam ja?
izgubljeni trenutak u polju suncokreta... meni sunce ni ne pripada...
 
Violine su tu da me smire. Uzeh svesku da prepišem neke stare redove, složne i nekad tako iskrene, čitam i mrštim se, kolebam se, glasam i kradem pred komisijom. Čast i poštenje. Zatim je nesto kvrcnulo - stari spisi lete u drugi kut sobe, komšinica s druge strane zida odmarala se posle produžene smene. Naporno je raditi s ljudima. E, pa, sve je stvar izbora. Mrzim kad mi se neko žali na ljude. Nisu to moji ljudi, moja flota, to je samo svoja stoka. Ne pričajte mi o njima! Ne! Ne zanima me. Gudači mi plešu po nervima napregnutim. Osmeh je miljama daleko. Neću prepisivati. Na poslednjoj probi delovali su izmučeno i izgužvano. O, plemeniti ljudi, vi sto ćete na balkonu sedeti i posmatrati kako armija veselih cvrčaka složno doprinosi vašem spokoju, harmoniji vaših promašenih života, diskursu koji više niko ne sledi. Dobro, ja neću, za ostale ne znam. Pričajte mi o vašem orkestru, o snovima ako želite, o novcu - ako baš morate. Ja sam vama malo rekao, baš malo. Ne obazirite se na stavove rasejanih kočijasa, na težak vapaj bolničkih hodnika. O tome vam neću pisati. To je vaš život, vaš mračni hodnik. Projekcija. Sveće na rasprodaji!
 
Nije naporan rad sa ljudima, naporni su sami ljudi. Opštenje sa ljudima nije za svakoga, nema svaki čovek u sebi dovoljno ljudskosti za to. Ne ume svako da pogleda svet očima onog drugog, da shvati razloge tuđih radosti, nervoza, melanholija; da shvati šta neko drugi želi i čemu se nada.. šta očekuje od nas...
Ne muči druge ljude svojim nerazumljivim rečenicama i samo tebi jasnim smislom, koje niko drugi ne ume da pohvata! Vrati se u tišinu iz koje si došao, u bezličnost virtualnih kodova iza kojih se kriješ... Ostani tamo, sve dok ne naučiš kako da prepoznaš skriveni smisao ljudskih razgovora...
 
Zatvaramo srce, dusu. Dovoljni smo sami sebi, ne doticu nas tudje sudbine, cekamo, ni sami ne znamo sta, znak ili ... ? Gledamo mrtve senke na zidu, samoca je izlaz iz zacaranog kruga, mirimo se sa tamom, tonemo u crnilo noci, na tamnu stranu...
odvlačiš me svoju.
Ti znaš kako iz tame da nadješ put, već puno vremena provodiš tamo,
ali ja sam samo mali svitac što nekom detetu ispunjava želju.
 
Za ovu situaciju, više nego podobno, Paganini škripi i iritira, razvija i savija, mrzi i oseća. Eh, bezličnost virtuelnih kodova, ljubazni činovnici i neotesane interne metafore. Gospodjice, da li sam zalutao na biro za nezaposlene? Jer ako jesam, kad sam već tu, upišite, nešto neotesano i vulgarno, nešto drsko i simptomaticno, recimo, recimo, "skidam mrak po kućama" .... ne, ne, ... plašite li se mraka? Znate, taj osećaj početničke nesmotrenosti, neiskorišćenosti čula, prisustvo mrtvog mentora i zaboravljenih saveta, tako blaženo stanje uma. Brižno odlažem kradju tih velikih reči za neko jače delo, za zvanično otvaranje bunara bez dna, ali nesto me je čačkalo, bled uticaj spolja, uobraženi ovozemaljski skotovi. NE, neću posustati, neću svoje misli četkicom crtati, neću velikim sloganima započeti setvu. Ne, za mir i spokoj rano je, za poklon oltaru i dosledan scenario nisam spreman. Nek' žubori, suton je, kada svane - nesmej se.
 
Ja nemam reci za vase reci.Moje je pisanje moje,meni samoj strano i bezlicno,moje reci ne nalaze smisao kada budu izrecene.Stvaram jednog coveka koji pati,a bojim se da njegove patnje postaju moje.Pisanje,to je stvaranje drugog lica koje vidim kad pogledam ogledalo,i za mene,uvek ce to biti.
 
Njena žuta haljina, u susret letu, prozirno je i čedno, kap koja uznemiri vodu, laž je za duše potrošača vrednost njenog osmeha. Pre godinu dana, možda manje, isti taj niz igrača u belom plenio je srećom, pod drvetom njenim žutog lišća nije bilo. Želja za novinama budila se brzo, nije znala koliko bolno. Sinoć mi je iz novčanika pokupila dvadeset deviza, samo koliko joj je potrebno, ništa više. Kafa koju sam kuvao, po njenom ukusu, nije je zanimala. Otrčala je do mračne nemani na ćosku, do svog gospodara, ukus mlevenog zrnevlja više i ne pamti. Stan je napustila bosa, tiha poput lutke na rasprodaji. Uživao sam u smradu preslatkog napitka, ritual za dvoje. Imala je desetak minuta da osveži krvotok, da brazde po svom mladom licu ojača, da - znam gde ću je pokupiti. Jakna i lisice, ne one pandurske, zaplenjeni rekviziti njenog poziva, pogled ka radijatoru i jeza - to je sve što nosim sa sobom. Bosa je. Na stepeništu sporednog ulaza sedela je i njihala se u ritmu koji niko ne čuje. Zov očaja blagostanja. Njena gola stopala slučajnog prolaznika mogu uzbuditi, njena duga, smedja kosa ume probuditi volju za pesmom, ali - ja nisam pesnik. Podižem je, ne reaguje, kosti su kao slomljene, oči, nekad plave i vedre, nisu tako čiste. Radijator. Nadolazeći sati biće pakleni.
Njeno ime me živcira, uvek ga furam u nominativu: "Lana, Lana "! Znam da zvuči poput Daro ili Saro, pa baš to i izbegavam, mogućnost da vas slažem da ona mene sluša. Bila je fotogenična klinka, željna dokazivanja, pokazivanja, sad je samo spoznaja pruga na ledjima i stezanje okova čeka kad se probudi. Za par sati ću potpuno s*ebati ovu žestinu što se ljuto smeje iz ponora staklenog boga. Biću spreman za pakao "skidanja na suvo", rasparčavanje njenog krhkog JA unutar zatrovane špilje, za njene tamne, poput-kore-čarobne-šume šiške, za taj prćast nosić i sve ono što je prošlo kroz njega, za njenu potrebu da osveži bol, da zaigra pikado još jednom, za te oči - mutne kapi egejske.
 
Kapi kise odskakale su i razbijale u hiljade delica. Delici su se uporno spajali u potoke koji su se slivali ulicama. Podsetila je sva ta kisa na bujice njegovih reci i pogleda koji su raznosili njeno telo i duh. Pogledala se u ogledalo... Sivilo je ispunulo jutro njenih godina... Licila je na kisni dan. Prosli su dani kada je sjaj bio nezadrziv u granicama njene koze... Istruleo duh je pocheo da joj curi iz nogu, rasute misli su joj kapljale iz ochiju i ucrvljala dusa joj je nadimala grudi... Strah je pomerao njene ruke ka zagnojenoj misli... Pokusavala je da iscupa uzrok toga shto je postala... i videla je... sebe u proslosti, led, okruzen ravnodusnoscu koju je rusila ljubav. Led se polako topio i palio sjaj u njenim ocima, prelivao se u njega dok se on nije naoruzao istim zidom ravnodusnosti koji je ukrao od nje... Njena proslost postala je njegova sadasnjost, sjaj se pretvorio u sivilo i njegove ruke u okove. Gnoj je poceo da curi, misao je bila vidljivija - samo jos jedan pokusaj da upali vatru u njegovim ochima, da povrati svoje oruzje i sebe, a onda, ravnodushno zakoraci daleko od ljubavi koja je ubija i ostavi osmeh kao trag...
 
Koliko puta je pokusala da iskoristi dan?
Onda kada je demon hvatao svoje sluge,
Lutajuci ulicama
Imala je priliku da donese
Konačnu odluku, poslednju
Odluku.... i

Još jednom je pogrešila.
Otišla mu je pravo u ruke...
Šta je nateralo

Igru svetlosti da
Mislima pošalje
Aduta u tamu?

„Dobro uvek pobedjuje“
Ostalo je u njenoj glavi

Onda su je tome učili, onda, kada je to bila
Činjenica,
Ali, vremena su druga,
Još zlo hara svetom,
Ali ona je sada deo njega, nije joj ostao ni korak do očaja, ona nije srećna, ona je ja!
 
Hoćete čisto? Evo, odma' s desne strane, pesma nas je podržala kada noge nisu, mitska bića snevaju, oluje ni daška, biće relaksirajuće. Ne moramo zatvarati prozore. Limunada. Meni prija... kako u maju, tako i sada. Zato je magična reč upravo - limunada. Nikad ne omane, jaka kao simbol a puna vitamina. Svevišnje su piće spajali s medom i travama, prevodioci i poverioci, nemaju blage veze. Biće belo! Prođete li kroz dnevni boravak, zavese su na pranju, oko lustera ćete primetiti muve, više mušice... idemo dalje. Nekoliko visokih čaša upošljava prste. I Vaše će.
Hoćete, dakle, belo?! Balkon, trinaesti sprat, ali ima i visoko prizemlje, jak ivičnjak i moćne liftove. Brojke lažu ili ljudi to dobro koriste. Stan je džabica, ukoliko upoznate sve njegove prednosti. Sunce ovde proganja duže nego na prokletoj Slovenskoj plaži i lako ćete (p)održavati preplanulost... i želju za tečnošću. Težina te reči, kao i izbegavanje besplatne reklame, opet me vraćaju drevnom, tropskom napitku, kao da je leto najvažnije u ovom pasusu. Hoćete toplo???
 
Poslednja izmena:
Led Zeppelin - Four sticks

Oh, Baby, it's cryin' time,
Oh, Baby, I got to fly.
Got to try to find a way,
Got to try to get away,
'Cause you know I gotta get away from you, Babe.

Oh, Baby, the river's red,
Oh, Baby, in my head.
There's a funny feelin' goin' on,
I don't think I can hold out long.

And when the owls cry in the night, Oh, Baby, Baby,
when the pines begin to cry,
Baby, Baby, Baby, how do you feel?
If the river runs dry, Baby,
How do you feel?

Craze, Baby, the rainbow's end,
Baby, it's just a den
For those who hide, Who hide their love to depths of life
And ruin dreams that we all knew so, Babe.

And when the owls cry in the night, Oh, Baby, Baby,
when the pines begin to cry,
Baby, Baby, Baby, how do you feel?
If the river runs dry, Baby,
How do you feel?


 
Poslednja izmena:
Udisala je isparenja

njegovih gorucih misli,

umakala prste u njihov pepeo

i pescane satove

crtala mu po bedrima.

Znala je da

bol nije lepa poput njega,

i da vrisak zna da zaslepi,

ali bila je zvuk njegove gitare

dok sunce nije izronilo,

a, onda,

je nestala u nistavilu.



Kao i svaki mali covek,

josuvek glumi smrt.
 
bandini:
Odmah, s vrata, od vas se očekuje prikaz vaših reflektujućih, invertnih ili simetričnih slika. Uvedite avatare u taj prostor, vreme odaberite sami, dosta je pića u magacinu… svega ima u tom magacinu. Konak glasnika poštuje kult gostoprimstva, još više misticizam putnika, željnog pečenja i vina. Padalo je drveće, kuće su građene, mnoge stare su spaljene, u prošlosti zakovane. U smiraj ove knjige, prašnjava, sedokosa lutka umire u podrumu, poslednji borac protiv govora mržnje.
Otvaram novu sobu, za tablu i markere sam izdvojio minimum sredstava tako da cu brisati sve što ne zasluži ulaznicu. Dakle, pozdravi i shematizovani osmesi, usamljene psovke i uskoci i 'ajduci – sve će to biti deportovano. Despotizam vlada dok dobrom prozom ne sačinite topove, dok jakim rečima ne srušite tiranina, zauzmete prostor… Mada, vi ste glasnici, vaša reč ne vredi ništa. Vaša reč ne vodi konjanike! Jel tako?
Kliknite za proširenje...

Tako je!!! :amen:

I zato...



Ти си једина жена која ме је
стварно волела.
Све остало је било срање и глуматање.
Неког овако нестварног
и заборављеног у чаши црвеног вина
из неке давне, давне бербе,
само једна жена може попити.
Све су се остале загрцнуле
и једва ме искашљале
по карираним столњацима успутних биртија
чији су стални гости крадом бленули
иза зидова пивских флаша на својим столовима
у све моје љубави и њихову
ванземаљску прозирност.

Ти си једина која је остала уз мене
после прве заљубљености у представу
коју редовно изводим уз помоћ
тешког и искреног курвања,
а коју сам још као клинац научио
од једног закрпљеног црвеног лутка
при крају позоришне каријере.

Буду ли наставили да те лажу
да ме у грудима стеже
при сваком наговештају твог одласка
само због тога што сам идиотски рањив,
биће довољно
да се окренеш од њих и погледаш ме у очи…
Моје су очи за тебе лако штиво…

Најбоље што умем у свом животу
јесте да те држим за руку
увек када ти треба.
И не треба…
Умем страшно јако да растем
кад ме загрлиш уместо Сунца
које је једна сасвим непотребна звезда,
љубоморна на тебе што умеш
да згрејеш зимску ноћ
на једном пустом београдском шеталишту.

Ти си једина жена која ме је
стварно, стварно волела.
Све је остало било срање и глуматање…
 
I kao refleksija na jednu pesmicu u trećem licu našla mi se... :)

majalibre:
***********
Sazvakan kamen
a i dalje prisutan spoticaj
i krhkost prevazilazenja.

Alter ego
ante portas.

Mucno je lebdeti
nad krhotinom
iz koje se postaje
i nadviti se
nad praznom ljusturom
telesnog.
Savitljiv u predelu
kicme
do ugla
pokore
ugla koji ponistava
ciklicnost
zarad milosti.

Alter ego
ante portas.

Kljuc u rukama
je nista drugo
do predaja.
Opstanak je nedokaziv
vekovima
tek laptanjem
sopstvene krvi
u seni Bogova.
Kliknite za proširenje...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top