Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.148
Ђурађ II. Страцимировић Балшић је био члан куће Балшића, сиромашне српске властеоске породице спорног поријекла (од славенизираних Влаха који су се у српској средњовјековној држави брзо издизали као Пронијари, мада има наговјештаја да воде поријекло директно са Запада, готско, анжујско, напуљско италијанско-француско) која је колективно држала имање на простору Зете и околњих земаља; син властелина Страцимира Балшића и Милице (прозваном "Јерина"), кћерке краља Србије Вукашина Мрњавчевића. Око 1380. године га је ујак Балша II. утамничио с циљем елиминације претендената и учвршћивањем власти над балшићевским породичним иметком. Ослобођен је тек послије његове погибје 18. септембра 1385. године противу Турака у Бици на Саурском пољу, на иницијативу удовице Комнине, која је привремено преузела примат у Балшићима заједно са својим јединим дјететом, ћерком Руђином.
Успостављање власти
Послије неколико мјесеци привремене владавине ове двије, Ђурађ Страцимировић преузима примат над Балшићима. Наслиједио је по традиционалном правилу сениората дијелове Зете и сјеверне Албаније са градовима Скадром, Дривастом и Љешом прозвавши се самодршцем Зети и Поморју. Као гувернер Улциња по наслиједном праву од прије 1380. године, овај град му је постао пријестоница, што је било типично за феудалце у средњем вијеку. Као и већина средњовјековних владара, црпио је своју власт из Божанске природе, тврдећи да ју је над народом добио молитвама и мољенијем мојих прародитеља Симеона, Немање, првога миротворца српскога, и светитеља Саве. Могуће објашњење за ово су тврдње самих Балшића да су потомци далматинско-дукљанскога огранка Немањића (од Вукана), или барем да су се давно с њима ородили што чини да и Ђурђе Страцимировић води поријекло од њих преко женске линије.
Ђурађ II. је наслиједио власт у најгорем могућем тренутку. Још прије но што ју је преузео од Балшине удовице, арбанашки господар из сјеверне Арбаније Закарије се побунио и одвојио, а и други албански великаши су га пратили: Браћа Дукађини (Лека и Пал) су одцијепили Љеш и подримље, као и Јонин породица која је управљала области између Драча и Дрима. А да ствари буду најгоре, владар Албаније Карло Топија је огњем и мачем освојио Драч. Како је његова сестра од стрица Руђина управљала јужном Албанијом (Бератом, Валоном, Канином и Химером све док их није 1391. године женидбом предала Мркши Жарковићу, сину Жарка великодостојника цара Душана), Ђурђе је изгубио све своје албанске посједе. Господар Косова Вук Бранковић је, искористивши моменат слабости, преотео кључне градове Пећ (духовни центар) и Призрен (световни центар), а Ђурађ је изгубио и власт над Будвом, у којој су Сакат браћа престала да признају балшићевску власт. И Венецијанска република је успјела да загризе свој делић; ширећи своју власт над балшићком територију иза Оногошта. А што се тиче саме Зете, Црнојевић породица је изашла на видело у Горњој Зети, чији је чињенични владар постао Радич Црнојевић.
Тако је Ђурђев териториј остао фактички ограничен на узани појас између Јадранског мора и Скадарскога језера, са својим Улцињом као једним јединим градом који му је одан.
пријестоница Ђурђа II. Страцимировића Балшића
Српски родбински савез
Од кад је ступио на власт, Ђурађ Страцимировић је одмах увидео опасност од Османлијског царства, које је ширило исламску вјеру и уништавало хришћанску земљу за хришћанском земљом. По разноразним народним предањима, Балс је био чак у три рата са кнезом Моравске Србије Лазарем Хребељановићем, док му није коначно пришао 1386. године. Ради снажења политичких веза, оженио је исте године кћи Лазара и његове жене Милице Јелену, коју је српска епика побркала са (Оливером) Деспином, другом кћерком Лазаревом, која је отишла у османски харем Султана Бајазита I. Родбинским везама, кнез Лазар је очувао Српско царство, додуше без цара, али са Српском народном црквом као кључним елементом очуваља традиције, насупрот претензијама бана Босне Твртка над српским троном. Овај "Српски савез" је имао Ђурђа као једног од три кључна члана, поред Вука Бранковића косовскога и самог Лазара који је њиме предсједавао. Било је још мањих чланова (Мусићи), па и "спорних" (Мачва) као и "спољних" (Бугарска), али ова три су била кључна, јер су заједнички доносили све одлуке и издавали повеље. Српски Светодмитарски доходак од Дубровачке републике, тзв. Могориш, је подијељен између Велике Тројке српских господара. Но, сама функционалност савеза показаће се безначајном и краткотрајном, барем у Зети.
Помно и мудро, Ђурађ је и одржавао редовно дипломатске односе са Османлијама. Како Балшићи нијесу признали српску круну босанско-српскога краља Стефана Твртка I. Котроманића јер су изгледа имали и сами претензије на њу, ривалништво је настављено и између Твртка и Ђурђа. На Ђурђеву иницијативу, Турци су напали босанско-српско краљевство 1386. године. Приликом друге отоманске експедиције у Краљевину Босну, 27. августа 1388. године, одред Ђурђевих војника се борио у војски беглербега Румелије Лале Шахин-паше, која је потучена од стране хумскога властеличића Влатка Вуковића из породице Косача. Изгледа да је и Ђурађ Страцимировић постао турски вазал султана Мурата I.
По митовима и легендама епике, "Баос/Балш" је три дана након Косовскога боја, 18. јуна 1389. године, стигао на бојно поље и закаснивши, плакао и кудио претјерану издају српскога народа од стране "војводе Вукана Бранковића". Историјске реконструкције по којима је Страцимировић заиста и учествовао у бици га проналазе у српском народном јунаку Бановић Страхињи, док пак по најновијим истраживањима историјски Ђурађ II. перфеткно одговара углавном-митском Милошу (К)обилићу, који је наводно убио на превару турског цара Мурата, јер су личности у потпуности идентичне, осим народног предања по којима Обилић води поријекло из Мачве. Након косовске пропасти, Ђурађ Страцимировић се нашао у тешкој ситуацији, у сред дубоких промјена на Балкану.
