ШПИЈУНАЖА И ЕКОНОМСКО РАТОВАЊЕ У ПРОЦЕСУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Ekonomsko ratovanje i spijunaza u procesu globalizacije

Politicke i ekonomske promene na kraju hladnog rata zamenile su dotadasnju bipolarnost procesima multipolarnosti i fragmentacije. Time je pod upitnik stavljen do tada vazeci koncept nacionalne bezbednosti, a s njim i buducnost klasicne obavestajne delatnosti kao jednog od njenih najsnaznijih oslonaca.
Nacionalna bezbednost danas se vise zasniva na ekonomskoj nego na vojnoj moci, jer se i ravnoteza moci u svetu sve vise pomera od drzave ka velikim transnacionalnim kompanijama. One danas postaju sve znacajniji cinilac medjunarodnih zbivanja. Radi ostvarivanja svojih strategijskih planova i interesa one osnivaju sopstvene mreze informacija, znanja i obavestavanja. Svoju bezbednost i opstanak zasnivaju na sposobnosti da obezbede pristup potrebnim informacijama, potrebnim za funkcionisanje. Pri tome razvijaju poslovno trojstvo industrijskih grana, banaka i osiguravajucih korporacija.
To strategijsko cvrsto jezgro industrijski razvijenih zemalja odlucuje o fundamentalnim nacionalnim pravcima razvoja u okviru mondijalizacije ekonomije.

Ofanzivna strategija NATO-a

Pedesetogodisnje trajanje hladnog rata bilo je odraz, pored ostalog, i delotvornosti blokovskih vojnih saveza. S raspadom SSSR-a raspao se i Varsavski ugovor, ali je NATO ostao. U prilog opstanka NATO-a isla je i procena zemalja clanica da bi od raspustanja te vojne sile imali mnogo vise stete nego finansijskih usteda. Naime, nije tajna da je najveci profit i najbrzi obrt kapitala postizan upravo proizvodnjom i izvozom naoruzanja i vojne opreme. Uz to, vojnoindustrijski kompleks vukao je za sobom i ceo spektar savremenih tehnologija i proizvoda za civilne potrebe. Otuda je sasvim logicno da NATO trazi razloge i mesto svog sadasnjeg i buduceg opstajanja i razvoja, bez obzira na to sto su radikalno promenjeni uslovi zbog kojih je stvoren i u kojima je sazreo. NATO, dakle, ima strategijski znacaj u procesima koji se odvijaju u zemljama clanicama. Svi ti procesi praceni su snabdevanjem naoruzanjem i vojnom opremom, cime se zaposljava profitabilna industrija izvoznika kapitala. Pri tome, NATO nastupa kao prethodnica, cuvar i zastitnica sirenja kapitala zapadnih mocnika. Pitanje je samo da li su interesi Zapada jedinstveni ili su i oni parcijalizovani.
Po svemu sudeci, prioritet imaju americki interesi. Zato, gde god bude dovedeno u pitanje ostvarivanje tih interesa, preti i vojna intervencija. Osim toga, ugrozavanje americkih ("mirovnih") interesa moze da se proglasi u svakom regionu sveta, vec prema tome kako se pomera front talasa interesa.


Kapital nema otadzbinu
Na globalnom planu u istom pravcu deluju predstavnici transnacionalnih kompanija i najmocnijih drzava koje iza njih stoje. One posredstvom otvorenih i transparentnih regionalnih, pa i interkontinentalnih integracija vezu za svoj program male, nedovoljno razvijene, pa i srednje razvijene zemlje i cine ih zavisnim. Transnacionalne kompanije, odnosno njihov kapital, izbacio je parolu "kapital nema otadzbinu", cime se oznacava neogranicen domet strategije globalizma.
Otuda je izlisno pitanje kakav interes imaju Sjedinjene Drzave, na primer, na Balkanu (u Bosni, na Kosmetu), kad su one, kao i druge zapadne zemlje, u sluzbi multinacionalnog kapitala koji nema granica. Zato se s pravom moze zakljuciti da je osnova njihove nacionalne ideologije u prevazilazenju ranije saradnje izmedju nacionalnih drzava.
To podrazumeva stvaranje otvorenih drustava i postepeno ukidanje postojecih granica, ali tako da se bezgranicno rasprostire civilizacija zapadnog drustva.
Dirigovanjem ekonomskim razvojem nedovoljno razvijenih, pa cak i srednje razvijenih drzava, transnacionalne kompanije mogu da izazivaju i unutrasnju destabilizaciju drustva, kao uslov i uvod u kapitalnu promenu drustveno-politickog sastava i, analogno tome, medjunarodnog polozaja tih zemalja. Time se objasnjava zasto MMF, Svetska banka i druge finansijske institucije
Zapada uslovljavaju pravac i tok privrednih reformi u zemljama koje zavise od tih kredita. U ostvarivanju globalnih interesa transnacionalnih kompanija instrumentalizuju se i UN, koje imaju autoritet u globalnim razmerama, ali im nedostaje efektivna sila. Otuda se institucije UN uprezu u kola ostvarivanja interesa Sjedinjenih Americkih Drzava.
Na taj nacin se zaobilazi, kao neefikasan, Savet bezbednosti UN, a njegovu ulogu prakticno preuzimaju organizacije transnacionalnih kompanija, cime se privatizuje organizacija svetske bezbednosti.



Svetska dominacija

Novo shvatanje bezbednosti, koje podrazumeva slobodan pristup i kontrolu sirovina, energije i slobodan pristup trzistu, baca u proslost tradicionalni sistem bezbednosti pojedinacnih drzava, koji je, u prvom redu, podrazumevao jacanje njihove odbrambene moci. Otuda se u Evropi veoma azurno sprovodi plan kontrole naoruzanja i jacine vojske i policije pojedinih drzava. Sjedinjene Americke Drzave, u ulozi svetskog lidera, pretenduju na preuzimanje uloge spoljne bezbednosti za sve regione sveta. U odnosu na Evropu, cilj Amerike je atlantski orijentisana Evropa, koja je, u sustini, kamuflaza za dominaciju nad njom.
I ne samo to, Americi treba Evropa koja je integrisana u americki kulturni, ekonomski, bezbednosni i politicki prostor. To je ono cemu Amerika neminovno teci, kako bi ustolicila svoju svetsku dominaciju.

Takva orijentacija je osnovna u ostvarivanju nacionalnih interesa zapadnoevropskih drzava i SAD, u prvom redu ekonomskih, jer su odbrambeni interesi, u novim uslovima, presli u drugi plan. Zbog toga se clanice NATO-a groznicavo naprezu da sto brze i bolje izvrse doktrinarne i prakticne organizacione promene "u svim regionima sveta", odnosno „novog svetskog poretka".
Prvi i osnovni razlog intenziviranja americke ofanzivne strategije (nacionalne i vojne) jeste ekonomske prirode. Sjedinjene Drzave groznicavo nastoje da iskoriste raspad SSSR-a i same stvore novi raspored snaga u svetu, tako da im niko ne ugrozava globalne ekonomske, finansijske i politicke interese u svetskim razmerama. Da bi se ucinio zaokret i ostvario prestiz i nad drugim zemljama, americki kapital je, kao i do sada, procenio vojnoindustrijski kompleks kao najkonjunkturniji za njegovu ekspanziju.
Zbog toga je smisljena nova strategija, koja ce podsticati i pomagati mnogobrojne ratne sukobe sirom sveta, ali koje ce kontrolisati njihovi tvorci da ne bi doslo do vecih regionalnih ili svetskog sukoba.
Ti sukobi nazvani su "sukobima niskog intenziteta" i namenjeni su zemljama nekadasnjeg treceg sveta, ali i unutrasnjim sukobima u visenacionalnim i visekonfesionalnim zajednicama. Njihovim deljenjem nastaje mnostvo drzavica kojima je neophodna sopstvena vojska, ali i zastita koju ce im obezbediti NATO. Istina, u odnosu na kolonijalni period situacija se promenila utoliko sto vise nije uvek neophodno da se zemlje predmeti dominacije poraze oruzjem, osvoje i njima zagospodari. Dovoljno je da se postigne monopol na trzistu robe i privrednih sirovina, a u poslednje vreme da se potcine davanjem zajmova koji se ne mogu vratiti i za cije se odlaganje placanja postavljaju sve krupniji politicki i ideoloski uslovi. Pretnja silom i povremena upotreba sile, sem toga, obezbedjuju gotovo bezuslovnu poslusnost. Postoji arsenal sredstava koja jedna supersila primenjuje da bi nametnula svoju volju: od politickog marginalizovanja do uskradjivanja privrednih privilegija, finansijske i potpune ekonomske blokade, pa sve do oruzanih udara ako je zrtva uporna i "nerazumna". Najzad, ekonomska moc je najpouzdanije merilo snage jedne zemlje, svi drugi oblici moci su njene funkcije.
Koriscenje ekonomskih sredstava za politicke i vojne ciljeve je veoma raznovrsno: ogranicenje, zabrana i kontrola uvoza i izvoza, odnosno primena sankcija – da bi se oslabila ekonomska i vojna moc protivnika; pruzanje ekonomske, tehnicke i vojne pomoci – da bi se ucvrstilo saveznistvo; ucene i pretnje zabranom, pa i sama zabrana daljeg pruzanja ekonomske (prvenstveno finansijske), tehnicke i vojne pomoci – da bi se zemlje primaoci prinudile na poslusnost i odustale od mera i akcija koje nisu u saglasnosti s politikom i strategijom zemlje isporucioca; pokusaji ekonomskog i tehnoloskog potcinjavanja ekonomski slabijih i manje razvijenih zemalja, u cemu posebnu ulogu imaju transnacionalne kompanije, itd.


Informacija – kljucni element uspeha

U novije vreme, posebno posle raspada Sovjetskog Saveza i zavrsetka perioda hladnog rata, vodece svetske sile, koje nastoje da se odrze u ekonomskom vrhu povlascenih, prisiljene su da, pored bavljenja klasicnom spijunazom, odvajaju sve veca materijalna sredstva i ljudske resurse za poslovnu (koja objedinjava termin industrijska i/ili ekonomska) obavestajnu delatnost, odnosno poslovnu spijunazu. Ona se, za razliku od klasicne spijunaze, bavi sakupljanjem ekonomskih podataka, analiza i informacija o tehnologiji, poslovnim vezama, cenama, te o finansijskim planovima rivala ili klijenata, a sve radi nadvladavanja konkurenata u potrazi za
novim trzistima ili nadmetanja za nove poslove i suzbijanja konkurencije na svetskom trzistu. U novoj logici dominacije u kontroli trzista razvila se i izuzetna potreba da se ovlada znanjima u svim njegovim vidovima, jer je ekonomska utakmica neprekidna. Cvrsta povezanost i medjuzavisnost privreda svih zemalja u svetu, konkurencija koja stoji iznad svega toga, uslovili su razvitak poslovne spijunaze do neverovatnih razmera. Zato je informacija danas kljucni elemenat uspesnosti svakog, pa i ekonomskog posla. Znacaj prave, proverene i pravovremene informacije u danasnjim ekonomskim odnosima ravan je znacaju kapitala, koji je ulozen u neku ekonomsku operaciju.
Na osnovu do sada iznetih cinjenica, moze se zakljuciti da globalizacija, kao svetski proces, razotkriva cinjenicu da je doslo vreme ekonomskog ratovanja i poslovne spijunaze, umesto istorijski nasledjenih sukoba regionalnog i subregionalnog karaktera, sto je od posebnog znacaja za zemlje u tranziciji, prema tome, i za vojni sektor.

Globalizacija se tek zahuktava i neki to vide ovako. Ko se tom neboderski viskom talasu može suprostavit? Ko će izvući...?
Tema za sledeću deceniju jer je svakodnevno prisutna i valja li valja.

Špijunaža i ekonomski ratovi traju oduvek. Nema to veze sa globalizacijom, bar ne toliko koliko pokušavaš da naglasiš ovim tekstom.

jomini:

Špijunaža i ekonomski ratovi traju oduvek. Nema to veze sa globalizacijom, bar ne toliko koliko pokušavaš da naglasiš ovim tekstom.

Kliknite za proširenje...

Не наглашава овај текст шпијунажу и економско ратовање у смислу глобализације - НЕГО НАШ ЖИВОТ КОЈИ ЖИВИМО, а о томе нас више нико не може уверавати или разуверавати.8-)

A i taj život je nepoznata u jednačini ovog sveta. Cirkus jedan, prostije rečeno.

jomini:

A i taj život je nepoznata u jednačini ovog sveta. Cirkus jedan, prostije rečeno.

Kliknite za proširenje...

Ми смо мала средина - тако да је та једначина релативно позната. О погубном деловању економске шпијунаже и ратовања лако би могли да сазнамо детаљније када би неко од 2000 до данас изнео ПОТПУНИ СПИСАК о томе како је и коме је прешао у руке тзв.ДРУШТВЕНИ КАПИТАЛ.

Оно што је занимљиво када су у питању наши "домаћи издајници и плаћеници" то је чињеница у коју сам се лично уверио(а не могу овде да је обелодањујем) да странци преко корумпираних ликова из полиције добијају веома тачне податке о сваком појединцу, затим проналазе ликове који су стручни али у својој биографији имају неку мрљу, корумпирају га и доведу у ситуацију да ради за њих и онда тог лика као нашег домаћег човека истурају КАО КУПЦА или КАО УНИШТИТЕЉА неке фирме, фабрике итд. И сам можеш да се увериш да су неки као "директори" страних фирми које су постали власници и чији се прави власник крије наши домаћи ликови и то углавном директори из претходне комуњарске власти. Странци такође често за своје "послове" ангажују наше људе из дијаспоре уз мастан проценат(и у ово сам се лично уверио).