Bogu se mole Sluzbi ispovedaju

M

Moreplovka....

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.023
Agenti u mantiji i lustracija koja se neće desiti

Tajne službe bivše Jugoslavije, počev od Titove Ozne pa sve do današnjih vremena, bile su i ostale jedina profitabilna preduzeća. U takvim okolnostima, potraga za "kadrovskim potencijalima" nikad nije prestala. Broj saradnika u različitim profesijama, od zanatlija, preko sveštenika do intelektualaca i akademika stalno je rastao. Doušnici tajne komunističke policije su i danas vrlo aktivni u društvenom životu Srbije, pa tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tabloid prvi put objavljuje imena pojedinih sveštenih lica koja su dala nezaobilazan doprinos "obaveštajnoj zajednici " i objašnjava kako je ta "zajednica" njima ostala večno zahvalna.

Ozna i Udba su, nakon uspostavljanja komunističkog režima, zagospodarile u svim slojevima društva, pa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Nakon ubijanja skoro 500 sveštenika i monaha SPC, kao i osuđivanja nekoliko stotina sveštenika na zatvorske kazne u prvim poratnim godinama, komunistički režim je krenuo u organizovanje i mreže svojih agenata u mantiji. U tome su im izuzetno pomagali idejama, instrukcijama i realizacijom negdašnji sveštenici i poratni visoki komunistički funkcioneri Vlada Zečević i Milan Smiljanić.
Pop Vlada Zečević je bio prvi poratni ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je potpisao Zakon o zabrani povratka izgnanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju.
U vreme njegovog mandata na mestu ministra srbijanske policije organizovana je mreža agenata u mantiji. Ta mreža je imala dvostruki vid organizovanja - kroz komunističku tajnu policiju i njene strukture, ali i kroz Udruženje pravoslavnih sveštenika, kao kreaciju tajne policije. Udruženje sveštenika je zapravo predstavljalo sredstvo pritiska na episkopat, ali i institucionalni vid zaštite sveštenika koji su pristali na saradnju.
Drugi sveštenik - Milan Smiljanić je bio ministar poljoprivrede u vreme kada je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, ali i narodu, oduzeta nepokretna imovina.
Komunistički režim je, pošto je zagospodario u svim slojevima društva, krenuo u unutrašnje podrivanje SPC. To podrivanje je vršeno na različite načine: ucenama i prinudom episkopa i sveštenika; korišćenjem moralnih slabosti pojedinih episkopa, sveštenika i crkvenih službenika za vrbovanje za rad u svojstvu doušnika tajne policije u Crkvi; ozvučavanjem zgrade Patrijaršije, odaja srpskog patrijarha i vladičanskih dvorova, oltara značajnijih hramova, službenih automobila srpskog patrijarha i episkopa. Posebno su vrbovani sveštenici u krajevima koji su bili antikomunistički nastrojeni. Komunistička tajna policija je o svakom svom doušniku, pa i o onima iz SPC, vodila njihove doušničke dosijee.
I logičko zaključivanje upućuje da je jedan broj vladika i sveštenika bio u agenturi Udbe. Javnosti je poznato da je, recimo, nedavno upokojeni rumunski patrijarh Teoktist bio saradnik Sekuritatee - zloglasne tajne komunističke policije Rumunije. Patrijarh Teoktist se izvesno vreme nakon svrgavanja Čaušeskua povukao sa patrijaraškog trona upravo iz tih razloga. Najsvežiji je primer rimokatoličkog varšavskog nadbiskupa koji, i pored papskog imenovanja, nije mogao da primi tu visoku dužnost pošto se doznalo da je za vreme komunizma radio za tajnu komunističku policiju.
Postavlja se pitanje: zašto se u SPC ne pokazuje dovoljno interesovanja da se otkrije istina o njenom unutrašnjem podrivanju od agenata u mantiji? Zašto Sveti arhijerejski Sinod, a ni episkopi po unutrašnjosti, do danas nisu ništa uradili da se uklone prislušni uređaji iz zgrade Patrijaršije, vladičanskih dvorova i značajnijih manastira i crkvenih domova? Ovo je jos čudnije ako znamo da danas postoje brojne službe, čak i privatne, koje poseduju detektore za otkrivanje postavljenih prislušnih uređaja? Zašto Sveti arhijerejski Sinod SPC od Telekoma nije tražio službenu informaciju o tome kada su na telefonske linije Patrijaršije postavljani prislušni uređaji u tzv. plavim sobama koje poseduje svaka telefonska centrala? Zašto Sveti arhijrejski Sinod SPC nikada do sada nije zatražio da se otvore dosijei episkopa i sveštenika - tajnih agenata komunističkog režima? SPC, a ni njeni vodeći teolozi se do danas nisu izjasnili da li je obavljanje špijunske službe za komunistički režim greh i, ako jeste, kakvu duhovnu kaznu zaslužuju takvi episkopi, sveštenici i monasi? Zašto, nakon objavljivanja imena i doušničkih kartona episkopa i sveštenika u Bosni i Hercegovini, nije pokrenut postupak za utvrđivanje istine o njihovoj delatnosti na razbijanju SPC?
Možda će baš na primeru sveštenika-doušnika u Bosni i Hercegovini ova pitanja biti jos logičnija, a odgovori jasniji...
Zahvaljujući ratu u Bosni i Hercegovini celokupna arhiva republičke Službe državne bezbednosti BiH ostala je u Sarajevu. Tako se i dogodilo da je izvesni Ivan Bešlić uspeo da se domogne dosijea operativnih veza i saradnika Službe državne bezbednosti Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova BiH za period od 1970. do 1990. godine.
Na preko 50.000 stranica materijala sadržani su podaci o saradnicima Udbe i njihovom delovanju. Među njima su, po prirodi stvari, bili pripadnici sva tri naroda u Bosni i Hercegovini: Srbi, Hrvati i muslimani. Ti dokumenti su se našli u četvorotomnoj knjizi pod naslovom ''Čuvari Jugoslavije - suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini'' čiji je priređivač ujedno i izdavač.
Uprkos raznim pokušajima osporavanja, objektivnost Bešlićevih knjiga ogleda se u mnogo čemu. Pre svega, bez ikakvih komentara je objavio faksimile pronađenih doušničkih dosijea. Doušničke dosijee je objavio bez obzira na to kom narodu su oni pripadali. Tako su u ovim knjigama najbrojniji doušnici bili Hrvati. Stali su u dva toma, dok su doušnici Srbi i Bošnjaci stali u po jedan tom. I sam Bešlić je Hrvat, sto nije ovde od značaja, ali može biti onog časa kad neko krene da ga osporava.
Bešlić je došao i do klasifikacije saradnika Udbe. Interesantan je spektar zanimanja saradnika. Tu su zanatlije, radnici, tehničari, studenti, asistenti, profesori srednjih škola, pedagozi, zatvorski čuvari, susedi zatvora, komšije, referenti, radnici na privremenom radu u inostranstvu, profesori univerziteta, penzioneri, radnici, vojnici, učenici srednjih škola, ali i episkopi, sveštenici, monasi, pa i jedna monahinja SPC... Udbaje, naravno, istu ''kadrovsku strukturu doušnika'' imala i u hrvatskom i muslimanskom narodu u Bosni i Hercegovini.
Udba ili SDB BiH su u periodu od 1970. do 1990. godine imale 334 saradnika koji su po nacionalnosti bili Srbi. Od 334 Srbina - doušnika Udbe u BiH, njih 43 ili 15 odsto od ukupnog broja doušnika su bili episkopi, sveštenici, monasi, učenici bogoslovije i studenti Bogoslovskog fakulteta SPC.
Oni su, kao i doušnici iz ostalih naroda, bili raspoređeni kroz devet operativnih centara SDB u Bosni, i to u Banjaluci, Bihaću, Doboju, Goraždu, Livnu, Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Zenici.
Udba je za svoje saradnike-doušnike vrbovala i pripadnike sekti. Tako su se, na primer, među doušnicima našli i jedan pripadnik sekte jogista - Ranko Janković iz Banjaluke i jedan pripadnik sekte Jehovinih svedoka - Luka Nikolić, pod špijunskim imenom Roki.
Ko su, dakle, bili doušnici Udbe iz redova SPC u Bosni i Hercegovini?
Slavko Gaković, sveštenik u Bosanskom Novom, sa stanom u ul. Moše Pijade br. 15 imao je doušnički nadimak ''Jablanica''. Na ''vezi'' ga je držao operativni radnik Mirko Ješić. On je u njegovom dosijeu zapisao da je u ranijim kontaktima izneo više interesantnih podataka o aktivnostima Srpske akademije nauka i umetnosti na području Bosanskog Novog vezanih za snimanje stanja o stradanju srpskog stanovništva i objekata SPC za vreme bivše NDH, o čemu je pisano u depeši od 25. septembra 1985. godine. Špijunirao je i svog nadležnog episkopa Jefrema.
Kada su prestale aktivnosti SANU na tom prostoru, predloženo je da se sveštenik Slavko Gaković ''Jablanica'' briše iz redova saradnika.
Zanimljivo je da je sveštenik Gaković u trenutku kada ga je Udba zavrbovala da špijunira imao 70 godina, a razlog zbog koga je pristao na saradnju je, kako se vidi iz izveštaja, njegova simpatija prema partizanskom pokretu koji je za vreme rata pomagao.
Monahinja Spasenija sa svetovnim imenom Slavojka Ilić, rođena 1937. godine u Donjem Vakufu, stalno nastanjena u ul. Borisa Kidriča br. 4 u Banjaluci, vođena je pod doušničkim imenom ''Slava''. Za Udbu je počela da radi 1982. g. Na operativnoj vezi ju je ''držao'' Slavko Malešević koji je u njenom kartonu zapisao da je Službu obaveštavala o značajnim bezbednosnim saznanjima i realizovala konkretne zadatke koje je dobijala, a kontakte sa službom ni u jednom momentu nije provalila. Pošto se, prema službenoj oceni SDB-a, pokazala kao dobar doušnik Služba je nameravala da je još intenzivnije koristi i usmerava na praćenje i operativno pokrivanje konkretnih slučajeva i pojava.
''Operativna veza'' je od 1982. g. bio i Zoran Ivanić, tadašnji učenik bogoslovije iz Gornjeg Branešca kod Čelinca. I njega je, iako je tada imao samo 19 godina, držao na ''vezi'' službenik SDB-a iz Banjaluke Slavko Malešević.
Sa Ivanićem je ostvaren kontakt s ciljem da se oceni mogućnost operativnog kombinovanja i stvaranja uporišta SDB-a u redovima podmlatka SPC. Tokom devet kontakata sa službenicima SDB-a, Ivanić je svakom prilikom ukazivao na bezbedonosno interesantna saznanja. Pokazao je, kako se navodi, zavidan nivo spremnosti i iskrenosti, a službenici SDB-a nisu došli do saznanja da je bilo gde provalio kontakte sa Službom.
Vrbovan je i Veljko Stojanović iz Vlatkovića kod Skender Vakufa.
 
Počeo je da sarađuje još kao učenik bogoslovije sa konspirativnim imenom ''Vlatko''. Na ''vezi'' ga je držao Slavko Malešević iz SDB-a Banjaluke, a saradnju su počeli 1984. g. u slučaju ''rasvetljavanja neprijateljske delatnosti Nevena Popovića, bogoslova SPC iz njegove generacije. On je tom prilikom ukazao na više bezbednosno interesantnih saznanja i iskazao spremnost za nove kontakte''.
Simo Ljuboja, sveštenik SPC iz Vrlike, angažovan je kao snalažljiv, konspirativan i pouzdan informator SDB-a na osnovu ''patriotizma''. Konspirativno ime mu je bilo ''Dinara'', a kao sveštenik je obrađivao, kako je zapisano, ''neprijateljsku delatnost SPC''. Angažovan je 1969. godine, a na ''vezi'' ga je držao Marinko Jarić, radnik SDB-a.
Sveštenik Vasilije Cvijanović pod špijunskim imenom ''Kule'', rodom iz Cerovice kod Doboja, a na službi u SAD, ''angažovan je 29. decembra 1983. na patriotskoj osnovi kao saradnik informator na praćenju neprijateljske delatnosti srpskih nacionalista i kleronacionalista SPC na području sektora SDB-a Doboj....
Dok je korišćen na praćenju neprijateljske delatnosti unutrašnjeg neprijatelja ''Kule'' je dostavljao podatke na osnovu kojih je napisano 23 redovne informacije i 27 operativnih depeša''.
U tri navrata mu je davano pokretno ime OTS ''Uran'', a za rad kao izvor SDB-a je novčano nagrađivan. Za period od kad se nalazi u SAD (od 1986. do 1990) javio se pismom tri puta, a na osnovu podataka koje dostavio napisane su dve operativne depeše. Kada je krenuo u parohiju u SAD, dobio je zadatak da prati ''neprijateljski rad Miladina Garića, Gligora Božića i Ratka Đekića. Na ''vezi'' ga je držao Milanko Aladžić, radnik SDB-a Doboj. Kasnije je odustao od kontakata sa službenicima tajne policije.
U periodu od 1986. do 1990.g. za tajnu policiju je radio i sveštenik Slavko Kasipović, paroh u Liješću kod Bosanskog Broda. Špijunsko ime mu je bilo ''Jozef''. Pratio je i u tajnu policiju dojavljivao o delovanju srpskih nacionalista. Zanimljivo je da je njemu SDB otkazao saradnju zbog toga što je nad licima prema kojima je saradnik Jozef usmeravan brisan operativni tretman.
Današnji protojerej-stavrofor Milan Pajkanović, paroh u Obudovcu, vrbovan je za SDB 1980. godine. Špijunski nadimak mu je bio ''Miha'', a dužnost mu je bila da prati svoje kolege sveštenike koji su tretirani kao ''ekstremni deo klera iz SPC na području Zvorničko-tuzlanske eparhije'', ali i nacionalne ljude iz šamačke opštine. ''Veza sa saradnikom je održavana putem telefona, ličnim kontaktima i pisanim putem''. Nije korišćen u značajnijim akcijama SDB-a, ali je sa njim razrađen sistem održavanja veze putem ''javke'' i ''tajnika''. Upozoren je na obavezu čuvanja tajne o saradnji sa SDB-om.
I kaluđer iz Manastira Ozrena Cvijan Paraklis sa špijunskim nadimkom ''Edo'' radio je za tajnu komunističku policiju.
Sveštenik Predrag Popović, rođen 1939.g. u Majevcu kod Doboja, na osnovu ''patriotizma i dobrovoljnosti'' radio je za SDB pod špijunskim nadimkom ''Isidor''. Služio je kao paroh u Osječanima, a dužnost mu je bila da prati ''ekstremni deo klera SPC i Teša Spasojevića i Sava Kneževića''. Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog informatora, a na ''vezi'' ga je držao Andrija Đukić, službenik SDB-a Doboj.
Sveštenik Ratko Vračević iz Dervente je zavrbovan za rad 1982. g. pod špijunskim nadimkom ''Nemanja''. Navodno je neprijateljski istupao na sahrani u Boljaniću pa, pošto je to priznao, pristao je da sarađuje uz nagodbu da se protiv njega ne pokreće prekršajni postupak, već da se sa istim nastave kontakti u cilju stvaranja uporišta SDB-a. I on je šprijunirao svoga episkopa i svoje kolege sveštenike.
Sveštenik Dobrislav Popović iz Štrbaca kod Rudog radio je za Udbu od 1948. godine. U toku rata je bio u četnicima i osuđen na šest godina robije. Špijunski nadimak mu je bio ''Priboj''. Imao je zadatak da prati i špijunira sveštenike Slavka Popovića iz Rudog i Vasa Starovlaha iz Višegrada.
I hercegovački sveštenici su bili vrbovani za rad u tajnoj komunističkoj policiji. Radomir Brenjo, sveštenik iz Nevesinja, sa operativnim imenom ''Zenon'', od 1976. g. je imao zadatak da prati i špijunira svoga episkopa, ali i sveštenike Aleksu Zupca i Slobodana Biberdžića.
Njegov rođak sveštenik Velimir Brenjo, paroh u Trebinju, bio je prepoznat od SDB-a pod špijunskim nadimkom ''Ozren''. Zavrbovan je još 1964. g. i imao je status pouzdanog saradnika. Na vezi ga je držao Spaso Dursun, službenik SDB-a iz Trebinja. Sveštenik Velimir Brenjo i danas služi u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji.
Agent UDBE je bio i drugi trebinjski sveštenik Arsenije Ćorović. Špijunski rad je započeo 1982. g. na dobrovoljnoj osnovi i pod pseudonimom ''Ognjen''. Interesantno je da je jedan trebinjski sveštenik imao špijunski pseudonim ''Ozren'', a drugi ''Ognjen'' pri čemu je ''Ognjen'', kako se vidi iz službenog dokumenta SDB-a, imao zadatak da špijunura svoga episkopa i svoga kolegu ''Ozrena'', koji je, takođe, bio špijun, ali pod proverom. Špijunska služba mu je prestala 1. oktobra 1990. godine na predlog Spasa Ratkovića, službenika SDB-a Trebinje.
I Bogoljub Čanić, od Udbe zvani doušnik ''Prokopije'', zavrbovan je 1987. godine kao paroh u Stocu. Špijunirao je svoga episkopa i sveštenike Aleksu Zupca i Rada Govedaricu, ali i vernike Jova Puhala, Slobodana Kurilića i druge. Miro Prelo i Dragutin Žarković, operativci SDB-a, zapisali su da su podatke koje im je sveštenik Čanić ustupao proveravali preko drugih izvora i da su se isti pokazali tačnim. ''Čanić je u svim kontaktima ispoljio ozbiljnost u izvršavanju postignutih dogovora i u više navrata je samoinicijativno izražavao spremnost da će nas u granicama svojih mogućnosti i u buduće, prije svega iz patriotskih pobuda, izveštavati o svim bezbednosno-interesantnim saznanjima do kojih bude došao. Pored toga, ispoljio je i potrebni stepen smisla za konspirativnost prilikom održavanja kontakata na čemu je, inače, posebno insistirao''.
Sveštenik Čanić je na osnovu ovakvih karakteristika 23. maja 1986. g. dobio status saradnika SDB-a pod pseudonimom ''Prokopije''. Sveštenik Čanić je i danas sveštenik u Banjalučkoj eparhiji.
Služba državne bezbednosti je 1978. g. zavrbovala i sveštenika Ivana Grgura, paroha u Avtovcu kod Gacka u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji. Špijunski pseudonim mu je bio ''Tihi''. Ocenjen je kao iskren i konstatovano da potiče iz porodice koja je u ratu pripadala četnicima. Imao je zadatak da špijunira svoga kolegu sveštenika Blagotu Vasiljevića, a na ''vezi'' ga je držao Spaso Ratković, službenik SDB-a.
I sveštenik Kostadin Šipovac, paroh u Kifinom Selu kod Nevesinja, bio je saradnik Udbe. Angažovan je 1982. g. na predlog Jova Čokorila, službenika SDB-a. Dobio je konspirativno ime ''Mitar'', a zadatak mu je bio da prati svoga episkopa i kolege sveštenike Aleksu Zupca, Bogdana Šešliju, ali i vernike.
Poznati lider prokomunističkog Udruženja sveštenika Krstan Bijeljac radio je za SDB pod špijunskim nazivom ''Faust''. Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog informatora, a na ''vezi'' ga je držao Momir Vuković, službenik SDB-a Sarajevo.
Neverovatno je, ali istinito je da je i poznati sveštenik sa grbavičkog ratišta Vojislav Čarkić, zvani ''pop Žućo'', bio agent tajne policije pod špijunskim pseudonimom ''Pikolo''. Zavrbovan je 1982. g. i od tada je davao ''vrlo kvalitetna zapažanja o pojedinim sveštenicima sa područja Dabro-bosanske eparhije koji predstavljaju interes SDB, te nekim aktuelnim tendencijama u SPC.
''Kroz dosadašnji rad, Čarkić nam je dao određena zapažanja za grupu sveštenika ''Justinovaca'' - ''Zilota'' iz Beograda (Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović, Irinej Bulović) sa kojima je u "prijateljskim odnosima''. Cinkario je i svoga episkopa, ali i kolege sveštenike Dragomira Ubiparipovića, Vasu Rajaka, Momira Vukovića, Neđu Janjića i druge. Udbu je redovno informisao o sadržaju i temama bratskih sastanaka sveštenika, kao i diskusijama sveštenika.
 
Sveštenik Cvijan Golubović, paroh u Nišićima, angažovan je za Udbu 1982. godine pod špijunskim pseudonimom ''Bor''. Cinkario je svoga episkopa i kolege sveštenike Stanka Bosnića, Dragomira Ubiparipovića, Nedeljka Popovića (ubijen od muslimanskih terorista 1992. g. u Trnovu i sahranjen pored crkve). O njima i opštim kretanjima u SPC sačinio je četrnaest pismena i dostavio ih je Udbi. Na predlog Mirka Subotića, službenika SDB-a Sarajevo, unapređen je iz statusa operativne veze u status saradnika.
Paroh sokolački Milorad Ljubinac je svojim služenjem Udbi zapanjio čak i njihove službenike. On je u Udbi cinkario ljudske ispovesti?! Špijunski pseudonim mu je bio ''Raška'', a zavrbovan je 1985. godine. Udbu je informisao o srpskom nacionalizmu sa pet redovnih informacija i šest operativnih depeša. U predlogu Mirka Subotića, službenika SDB-a, da se Ljubinac unapredi u status saradnika SDB-a zapisano je da ''o njegovoj spremnosti za saradnju dovoljno govori podatak da je on prekršio sveštenički zavet o ispovesti i upoznao nas sa podacima koje mu je prilikom tog čina prezentirao sveštenik Vaso Rajak''.
Svoje kolege je špijunirao i sveštenik Periša Vranić iz Sarajeva. Pod špijunskim pseudonimom ''Baltazar'' je zavrbovan 1973. g. i to na dobrovoljnoj osnovi. Ocenjen je kao pouzdan, a na ''vezi'' ga je držao Boris Tankosić, službenik SDB-a Sarajevo.
I rođeni brat današnjeg Episkopa vranjskog Pahomija, sveštenik Stevan Gačić, zavrbovan je za UDBU 1978. godine. Na ''vezi'' ga je, pod špijunskim pseudonimom ''Konstantin'', držao Borislav Tolpa, službenik SDB-a. Interesantno je da je sin sveštenika Stevana Gačića - Veljko, danas sveštenik kod Episkopa srednjoevropskog Konstantina.
Vanredni učenik bogoslovije Ratko Gatarević iz Brezika kod Brčkog je 1987. g. zavrbovan za UDBU pod špijunskim pseudonimom ''Danilo''.
Sveštenik Slobodan Jović iz Slavonskog Kobaša ima svoj doušnički dosije. Špijunski pseudonim mu je bio ''Olimp'', ali je 1982. g. konstatovano da ne želi da radi i da izbegava saradnju.
I sveštenik Mitar Krsmanović, paroh u Fakovićima kod Bratunca, imao je status saradnika. Špijunski nadimak mu je bio ''Dečani''.
Sveštenik Dragomir Lazarević, paroh u Mačkovcu kod Lopara, imao je dva špijunska nadimka. Prvi mu je bio ''Vladan'', a od 1987. g. ''Karmen''. I on je špijunirao svoje kolege sveštenike i vernike.
Današnji paroh SPC u Njujorku sveštenik Đokan Majstorović je pod špijunskim pseudonimom ''Jovan'' zavrbovan za UDBU tokom odsluženja vojnog roka. Nakon završetka vojnog roka predat je na vezu operativnom radniku SDB-a u Tuzli.
Sveštenik Nedeljko Mitrović sa špijunskim nadimkom ''Živorad'' je otpušten sa spiska saradnika 1987. g. pošto se, kako je navedeno, bavio nedozvoljenom trgovinom, kupovinom i preprodajom deviza, švercom automobila po kom osnovu je i kažnjen od Opštinskog suda u Tuzli.
Današnji glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC protojerej-stavrofor Savo Jović, koji je svojevremeno osuđen na višegodišnju robiju bez ikakvog razloga, špijuniran je od sveštenika Milivoja Nenića. Nenićev špijunski pseudonim je bio ''Podgora''.
Na osnovu kompromitujućeg materijala je zavrbovan i sveštenik Ratko Popović, paroh u Zavidovićima. Za tajnu komunističku policiju je radio od 1947, a špijunski pseudonim mu je bio ''Svetislav''. Ocenjen je kao konspirativan i obazriv informator, a na ''vezi'' ga je držao Ranko Ubiparipović, službenik SDB-a iz Zenice.
I donjovakufski sveštenik Vojin Trninić je 1984. g. zavrbovan za SDB pod špijunskim pseudonimom ''Đakon''. Ocenjen je kao komunikativan i pouzdan informator na dobrovoljnoj osnovi, a na ''vezi'' ga je držao Lazo Ždero, službenik SDB-a iz Zenice.
Među saradnicima tajne komunističke policije nalazili su se i sveštenici Veselko Ljubojević ''San'' iz Laktaša, Budimir Anđelić ''Trifko'' iz Trsta, Milivoje Mandić ''Savo'' iz Rogatice, Pero Mađarević ''Vanja'' iz Janja, Rado Marković ''Dositej'' iz Zagona, Borislav Petrović ''Zagora'' iz Krtove i drugi.
I civili su bili zaduženi za praćenje pojedinih sveštenika. Tako je, na primer, Jovo Vidaković, radnik na privremenom radu u Sidneju u Australiji, bio zadužen da prati sveštenika Milorada Lončara. Konspirativno ime mu je bilo ''Stanimir''. Branko Govedarica je od 1984. g. špijunirao sveštenika Bogdana Šešliju iz Bijelog Polja kod Mostara.
Udba i SDB su svoje saradnike imale i među vladikama.
Prvi episkop agent Udbe u Bosni i Hercegovini je bio Episkop banjalučki, potonji sremski dr Andrej (Frušić).
Današnji Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) je, prema podacima iz njegovog doušničkog kartona, još 1960. godine zavrbovan za Udbu pod špijunskim pseudonimom ''Pavle''. Zavrbovan je na osnovu ''kompromitujućeg materijala'', a ocenjen je kao pouzdan saradnik. Udba ga je usmerila ''na problem pravoslavnog klera''.
Zanimljivo je da su operativni radnici tajne komunističke policije koji su bili zaduženi za sveštenike bili Srbi, a njihove starešine uglavnom muslimani i Hrvati. To je i razumljivo pošto su kao sunarodnici lakše mogli da ostvare kontakte i dobiju željene informacije.
Većina od nabrojanih sveštenika i danas je u aktivnoj službi u SPC na dužnosti parohijskih sveštenika, namesnika i starešina crkava. Mnogi od njih su odlikovani najvišim crkvenim odlikovanjem - pravom nošenja naprsnog krsta. Neminovno se postavlja pitanje zbog čega crkvene vlasti nisu ništa preduzele da se sveštenici koji su špijunirali svoje kolege, vernike, pa čak i detalje ispovesti prenosili u policiju, udalje iz aktivne svešteničke službe.
S druge strane, otvara se i pitanje odgovornosti Episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija (Kačavende) i njegovog moralnog prava da sveštenike - agente poziva na odgovornost, ako je i on bio u istoj službi i to mnogo duže od njih.
Čudno ili ne, ali pravilo je da su najbogatiji sveštenici u Bosni i Hercegovini upravo oni koji su za vreme komunizma špijunirali svoje kolege i vernike.



Pitanja koja čekaju na odgovore



Dr Branka Prpa, direktor Arhiva Grada Beograda u kome je deponovana dokumentacija Ozne i UDB-e, trebalo bi da odgovori ovdašnjoj javnosti: da li se u primljenoj arhivi nalaze i dosijei episkopa, sveštenika i monaha - agenata tajne komunističke policije? Da li je materijal arhivski sređen? Koliko su kutija primili? Kada će i na koji način biti dostupan istraživačima?
Rade Bulatović, direktor BIA, ili osoba iz BIA zadužena za kontakt sa medijima bi mogla da odgovori: gde se nalaze dosijei sveštenika-agenata Službe? Ako su predati Arhivu grada Beograda - zašto tamo, a ne u Arhiv Srbije pošto je služba republičkog, a ne gradskog značaja i nadležnosti? Koji ministar, ili koji rukovodilac službe je tako odlučio, i ko je sproveo tu odluku? Koliko je kutija materijala i dosijea agenata i praćenih osoba predato Arhivu i za koji period? Da li i danas BIA među svojim saradnicima ima i sveštenike? Zašto, u cilju izgrađivanja boljih odnosa između SPC i države, BIA nije ništa preduzela da se uklone prislušni uređaji iz Patrijaršije i odaja srpskog patrijarha koji su postavljeni još u komunističkom režimu i koji su korišćeni za vreme režima Slobodana Miloševića? Da li se ti uređaji koriste i danas?
 
Svetko Kovač, načelnik Vojne bezbednosne agencije bi trebalo da kaže gde se nalaze dosijei sveštenika - agenata vojne službe bezbednosti? Kada će ti dosijei biti dostupni javnosti i istraživačima?
Dušan Mihajlović, bivši ministar policije, ukoliko nekad izađe iz svojih "povlenskih magli", trebalo bi javnosti da saopšti: kako je i zašto za vreme njegovog mandata izvršena predaja arhivske građe OZNE i Udbe? Zašto kao prijatelj Crkve nije ništa učinio da se ti dosijei predaju crkvenim vlastima?
Goran Petrović i Zoran Mijatović, bivši rukovodioci SDB, mogli bi da progovore o predaji dosijea Arhivu Grada Beograda: Zašto su dosijei predati Arhivu grada Beograda, a ne Arhivu Srbije? Ko je naredio da se arhiva preda Arhivu grada Beograda? Koliko je kutija arhive predato?
Episkop Žički Hrizostom (Stolić), predsednik Velikog Crkvenog suda, morao bi da zna i da kaze: da li je angažman sveštenika i monaha u tajnim službama Brozovog i Miloševićevog režima greh? Kakve kazne propisuju kanoni i crkvena pravila u tim slučajevima? Da li je SPC zainteresovana da se otvore arhivi Udbe i sazna ko je od sveštenika ili monaha radio za tajne službe? Da li je, ukoliko se dokaže da je neko radio za tajne policijske službe komunističkog režima, penzionisanje i uklanjanje sa crkvenih dužnosti minimalna kazna u tom slučaju? Šta ukoliko se dozna da je budući srpski patrijarh bio saradnik neke od tajnih komunističkih službi?
Episkop Zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) bi ovoj javnosti mogao da priušti informaciju: zašto protiv sveštenika iz njegove eparhije koji su radili za UDBU (i čiji su dosijei objavljeni) nije pokrenuo disciplinske postupke?
Episkop Banjalučki Jefrem (Milutinović) verovatno zna: zašto protiv sveštenika iz njegove eparhije koji su radili za Udbu i čiji su dosijei objavljeni nije pokrenuo disciplinske postupke?
Sredoje Nović, bivši funkcioner SDB-a i ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, lako će prepoznati i odgovoriti: da li su njegovi potpisi na kartonima saradnika SDB-a dok je on bio funkcioner, a koji su objavljeni u knjizi ''Čuvari Jugoslavije'', autentični? Šta misli o sveštenicima koji su radili za SDB dok je on bio u toj službi?
Dr Veljko Đurić, istoričar, sigurno zna: koliko u arhivi Savezne komisije za verska pitanja u Arhivu Jugoslavije ima kompromitujućeg materijala o vladikama i sveštenicima za vreme komunizma? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Šta misli koliko je agenata bilo iz redova SPC?
Dr Radmila Radić, istoričar iz Instituta za savremenu istoriju, mogla bi da pojasni: koliko su pojedini episkopi i sveštenici sarađivali sa komunističkim režimom i njihovom tajnom policijom? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Koja su crkvena pitanja bila najinteresantnija za režim?
Sveštenik Neđo Janjić iz Kelnam u Nemačkoj mogao bi da se seti: zašto je osuđen kao sveštenik ''zbog neprijateljske propagande"? Šta misli o sveštenicima koji su sarađivali sa Udbom? Da li oni danas treba da snose odgovornost i da se uklone sa aktivne svešteničke službe?
Protođakon Ljubomir Ranković, urednik ''Glasa Crkve'' Šabačko-valjevske eparhije, treba da kaze: koliko je u Šabačko-valjevskoj eparhiji bilo sveštenika za koje se pretpostavljalo ili znalo da su agenti tajne komunističke policije? Da li su takvi još uvek aktivni sveštenici? Koliko su ''Glas Crkve'' kao preteča antikomunističke štampe osamdesetih godina prošlog veka, ali i njegovi urednici, bio pod prismotrom tajne policije? Da li su možda znali nekoga od sveštenika koji su u to vreme radili za tajnu policiju? Šta misli o sveštenicima koji su detalje ispovesti vernika otkucavali u policiju? Da li je to špijuniranje za tajnu policiju greh protiv Crkve ili vrlina za državu? Da li je neophodna lustracija u SPC? Šta ako se dokaže da je neki episkop bio agent tajne policije? Da li bi, prema crkvenim pravilima, ista duhovna kazna važila i za episkope i za sveštenike?
Antonije Đurić, književnik i autor ''Crvene kuge'', tamnovao je kao mladić sa velikim brojem ljudi "nacionalno opredeljenih", pa i sa sveštenicima u kazamatu u Sremskoj Mitrovici odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. On sigurno zna da li je bilo sveštenika koji su tajno radili za zatvorsku upravu? Kako su ih gledali ostali zatvorenici? Zašto se o tome još uvek ćuti?
Konačno, zašto ne upitati i rimokatolike, recimo nadbiskupa beogradskog Stanislava Hočevara: kakav je stav Rimokatoličke crkve o sveštenim licima koja su za vreme komunizma radila za tajnu komunističku policiju? Koliko je bilo takvih biskupa i sveštenika?
 
GodIsADJ:
kako da ne budu saradnici Tamo Gde Treba , kad je Tamo Gde Treba siroke ruke, kad je beg bio cicija...laptopovi, fensi mobilni, reno lagune, audi a6, bembare petice, dzipevi, kalasnjikovi, ljudske lobanje, krkanluk, slatki mali decaci....
Kliknite za proširenje...

lsd.jpg
?8-)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Тихи
Руски медиј: Донета одлука Шефови служби безбедности и Зеленски биће елиминисани!
4 5 6
Odgovora
144
Pregleda
1.795
TikaSpicStajkovce
T
Grom_sa_neba!
Režirani i od službi organizovani huligani i napadi istih...
2 3
Odgovora
57
Pregleda
870
Zlatko 01
Zlatko 01
N
Za vreme napada u Moskvi zabeležena ukrajinska aktvnost blokade hitnih službi za reagovanje
2
Odgovora
30
Pregleda
492
openbox
openbox

Back
Top