Novac poreskih obveznika ide u njihove dzepove!

GruberBG

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.145
16,3 MILIONA ZA PUTOVANJA POSLANIKA!
Samo na ime akontacija, poslanici sa blagajne podigli 4.287.909,20 dinara. Račune za ove potrošene pare nikada nisu podneli




Srpski poslanici potrošili su na službena putovanja u inostranstvo od početka godine do 15. novembra 16.317.699,38 dinara! Ovo se navodi u zvaničnom odgovoru nadležnih službi na pitanje Pressa gde su sve narodni poslanici službeno putovali u ovom sazivu i koliko su njihovi putni troškovi, dnevnice i hotelski smeštaj koštali građane Srbije. Predsednik Skupštine i još petoro potpredsednika potrošili su oko 1,8 miliona dinara, dok su 72 preostala poslanika potrošila 14.570.562 dinara.


Opet sumnjiva Jelena Marković

Zanimljivo je da je poslanik DS-a Jelena Marković za put u Ženevu, kao član delegacije pri Interparlamentarnoj uniji, uzela čak 298.946 dinara, od čega 127.000 za troškove prevoza, dok ostalih 172.000 nije ni pravdala Skupštini.

Postavlja se pitanje gde je portparolka DS-a potrošila taj novac, pošto je ona član delegacije pri Interparlamentarnoj uniji, koja nije imala mnogo aktivnosti ove godine. Ostali članovi te delegacije, poput Željka Tomića, Elene Božić-Talijan i Vesne Pešić, imaju daleko manje troškove od Markovićke. Portparolka DS-a već je jednom javno sumnjičena za malverzacije sa skupštinskim novcem jer živi u Beogradu, ali naplaćuje putne troškove iz rodnog Kragujevca.


Konkretno, poslanici su na ime dnevnica podigli 2,46 miliona, za prevoz 6,83 miliona, za hotelske troškove 2,34 miliona dinara i još oko 400.000 dinara za ostale putne troškove. Uz ove iznose koje su poslanici pravdali nadležnim skupštinskim službama, srpski parlamentarci podigli su još 4.287.909,20 dinara kao akontaciju za troškove službenih putovanja. Račune za ove potrošene iznose nisu podneli!

Negde mi, negde domaćini

Kako nam je objašnjeno u Skupštini Srbije, na pojedinim putovanjima troškove smeštaja i ishrane za poslanike snosi zemlja ili organizacija domaćin, dok za putovanja u Savet Evrope ili druge organizacije čiji smo član država sama snosi troškove. Zato se poslanicima daju akontacije, a poslanici su dužni da ih pravdaju računima ili vrate nepotrošen novac. Međutim, kako saznajemo, nadležne službe imaju velike probleme i bukvalno jure poslanike da im donesu račune, a neki od njih se mesecima oglušuju o zahteve nadležnih. Da li se u tome kriju neke nove manipulacije parlamentaraca koji možda spavaju u jeftinijim hotelima ili možda dele sobe, a troškove naplaćuju što je moguće skuplje, u Skupštini nisu hteli da komentarišu.

Sasvim je interesantno da su neki poslanici naplatili troškove za putovanja u Tursku i Hrvatsku, iako nije poznato da su tamo imali neke parlamentarne aktivnosti. Neki od ovih poslanika su se upravo tim destinacijama letos hvalili kao izborom za odmor!





Aligrudić najskuplji

Najveći trošadžija na putovanja je DSS-ovac Miloš Aligrudić, inače šef skupštinske delegacije pri Savetu Evrope. Aligrudić je potrošio 2.078.755 dinara, a putovao je u Francusku, Veliku Britaniju, Italiju, Ukrajinu, Rusiju i SAD. Sledeći na listi, sa 1,3 miliona dinara, jeste demokrata Miloš Jevtić, koji je takođe član delegacije pri SE i predsednik skupštinskog Odbora za evropske integracije. Na korak do miliončeta je Ivica Dačić, koji je takođe redovan u Strazburu, a putovao je takođe i u Švajcarsku, Portugal, Litvaniju i Tursku. Aktuelni državni sekretar za Kosovo Dušan Proroković za period dok je bio poslanik (do formiranja Vlade u maju) potrošio je čak 809.000 skupštinskih dinara, i to za putovanja u Albaniju, Gruziju, Indoneziju, Francusku i Španiju.Treba podsetiti i da parlament u periodu od konstituisanja, 14. februara, do 15. maja, kada je formirana Vlada, praktično nije ni radio, i da su prvih šest meseci ovog mandata poslanici imali svega 30 radnih dana.
 
Министри као да се спремају за трке
Само за регистрацију 40 владиних аутомобила велике кубикаже из буџета би требало издвојити око 32.000 евра годишње
На тендер за прикупљање понуда за набавку 40 путничких возила за потребе Владе Србије јавиле су се три фирме, а одлука о најповољнијем понуђачу требало би да буде донета за двадесетак дана. Према пропозицијама тендера, запремина мотора ових возила није смела да буде мања од 3.000 кубика, што је понуду оваквих четвороточкаша „ограничило” на лимузине највише класе. „Политика” је покушала да утврди због чега је влада одлучила да свој возни парк обнови аутомобилима овако велике кубикаже, које поред комфора и изузетних техничких карактеристика „красе” и висока цена, велика потрошња горива, скупо одржавање и регистрација. Овакву обнову возног парка извршне власти одмах су осудили њихови претходници. Драган Тодоровић, потпредседник Српске радикалне странке и бивши вицепремијер, рекао је за „Политику” да „уопште не може да разуме” нову куповину возила за потребе Владе Србије.

– Није ми јасно зашто се влада одлучила да у пакету набави 40 возила. То је сигурно економичније, али би наjбоље било да видимо које су стварне потребе појединих државних органа. Да се разумемо, та возила сигурно јесу квалитетна. Међутим, када купујете, требало би да купујете према својим могућностима, а не жељама. У последње време се појавило толико поузданих и комфорних возила које би државни функционери могли да користе, а чија је цена неупоредиво нижа од цене возила за чију је набавку влада расписала тендер – сматра Тодоровић и наводи да је у време док је 2000. године био на функцији потпредседника владе неколико месеци користио свој „трабант”. Према његовим речима, просечна километража коју годишње пређе што службеним, страначким што приватним возилом често је већа од 100.000 километара. Ако се зна да службени аутомобили годишње прелазе огромну километражу, нова возила са више од 3.000 кубика под хаубом захтеваће и много више пара из буџета за куповину горива.

Како је за „Политику” изјавио Зоран Живковић, бивши премијер и пасионирани љубитељ аутомобила (поносни је власник олдтајмера ситроен „ајкуле” и фолксвагена „бубе”, али и „пежоа” 307), намера владе да набави возила овако велике кубикаже сведочи о „бахатости извршне власти”, а можда и о „неким провизијама”.

– Влади су таква возила потребна једино ако је решила да учествује на тркама. Регистрација тих аутомобила је прескупа, а не видим зашто би министрима биле потребне најбоље могуће перформансе возила. Док сам био премијер, а и у време док сам обављао функцију министра, и возила, чија је запремина мотора била мања од 2.000 кубика била су сасвим довољна за брзу, сигурну и удобну вожњу – казао је Живковић за наш лист.

Изузетне перформансе нових владиних четвороточкаша свакако имају своју цену, а само регистрација 40 возила велике кубикаже коштаће око 60.000 динара по ауту. Тако би за 40 владиних аутомобила требало из буџета само за регистрацију издвојити бар 32.000 евра годишње.

Према речима Милорада Љубисављевића, заменика главног и одговорног уредника специјализованог магазина „Ауто билд”, у свету су три марке аутомобила најзаступљеније када је у питању превоз државних функционера: мерцедес, BMW и ауди.

– То су пространа возила са изузетном опремом. У случају када запремина мотора прелази 3.000 кубних центиметара, таква возила дуже трају, могу да пређу велику километражу и ретко се кваре – рекао је Љубисављевић за „Политику”. Према његовој претпоставци, вероватно су приликом одређивања услова за набавку нових возила консултовани шефови возних паркова, који најбоље знају какве би карактеристике требало да имају аутомобили који за кратко време прелазе велику километражу.

Са њим се слаже и Чедомир Бркић, најтрофејнији српски рели возач, који сматра да аутомобили запремине мотора преко 3.000 кубних центиметара заиста омогућавају да се из возила извуче максимум.

– Таква возила нису јефтина за одржавање, али су поуздана, брза и безбедна. Брзина и није толико битна, јер већина савремених аутомобила има електронску блокаду при брзини од 250 километара на сат. Треба разјаснити чињеницу да су мотори чија је запремина мања од 3.000 кубика четвороцилиндрични, док већа кубикажа захтева и шестоцилиндрични мотор, који има много боље перформансе. Оне се огледају у повећању безбедности кроз еластичност у вожњи и могућности аутомобила да се понаша баш како возач заповеда. Једноставно, возило није ограничено техничким карактеристикама четвороцилиндричних мотора – покушао је Бркић лаицима да објасни оправданост велике кубикаже владиних возила.

Ипак, будући да је максимална дозвољена брзина кретања возила на српским друмовима 120 километара на сат, остаје нејасно због чега је влада инсистирала на оваквом типу аутомобила, будући да је журба појединих министара последњих година имала и кобне последице (Катарина Марић (32) погинула је 15. маја 2003. године када је на њу налетео џип српске владе, који је користио министар пољопривреде Драган Веселинов).

-----------------------------------------------------------

Влада неће куповати прескупа возила

Како је за „Политику” објаснио Миливоје Михајловић, шеф владине Канцеларије за сарадњу с медијима, за превоз државних функционера тренутно се користе 84 возила из возног парка Управе за заједничке послове републичких органа, чија је просечна старост готово 10 година и просечна километража око 361.000 километара.

– Нека од возила којима се сада превозе функционери небезбедна су, а и трошкови одржавања су већи него код возила која су под гаранцијом. Не знам због чега је одлучено да се набаве возила преко 3.000 кубика, вероватно је у питању безбедност. Претпостављам да влада неће куповати прескупа возила – рекао је Михајловић за наш лист и додао да влада није ослобођена обавезе плаћања пореза и ПДВ-а. Иначе, аутомобилима из возног парка Управе за заједничке послове пружа се услуга превоза Народној скупштини Србије, Кабинету председника државе, влади, министарствима, Врховном, Уставном и Трговинском суду, као и Окружном суду (Специјална тужилаштва за ратне злочине и организовани криминал). Ова возила користе и Републичко јавно правобранилаштво, дирекције, агенције и друге посебне организације.

Марко Албуновић
 
Возни парк словеначке владе

Љубљана - Иако се званична Љубљана вербално слаже са директивама које стижу из Брисела да се, што се возног парка тиче, мора окренути штедљивијим машинама које мање демонстрирају државно благостање, а више доказују освешћеност о потреби да се смањи емисија гасова у атмосферу који утичу на глобално отопљавање, флота службених аутомобила чланова словеначке владе показује да је такво слагање и залагање декларативно, а пракса нешто сасвим друго. Од 17 аутомобила у којима се возе министри, чак 11 је марке „ауди” А6, а међу шест дизелаша од 3.000 кубика које користе министри правосуђа, одбране, привреде, саобраћаја, просвете и здравства ниједан није старији од три године, са изузетком „аудија” А6 (2.4) из 1999. године који превози министра финансија Андреја Бајука.

Службено возило шефа владе Јанеза Јанше је „мерцедес” С 600 са бензинским мотором из 2001, а најбоље аутомобиле („ауди” А8 из 2005) добили су министар полиције Драгутин Мате и министар спољних послова Димитриј Рупел. Два аутомобила су из 2007. (за министре одбране и просвете), а најскромније су прошли министарка за рад и социјалну политику Марјета Цотман („рено велсатис” 3.0 из 2003), те министар пољопривреде и шумарства Изток Јарц („пежо 607”, произведен 2001). Влада осим тога, располаже и са два хибридна возила „тојота пријус”, сазнајемо од портпарола Јаншиног кабинета Валентина Хајдињака, од којих је једно задужило министарство за околину, а друго министарство спољно - да подсетимо, око тог хибридног примерка је пре пар месеци избио скандал jer је откривено да службени возач њиме превози по бакалук министрову супругу Марјетицу Рупел.

Иначе, ако би се направио инвентар свих државних аутомобила (од државних секретара до курира) цифра би се попела на око 10.000 возила; ту треба подсетити да је Словенија држава са око два милиона становника.

Међутим, Словенија је јула 1999. усвојила и посебну уредбу о коришћењу службених аутомобила у органима државне управе, која до детаља одређује ко сме и на који начин да добије на коришћење службени ауто. За нас је занимљива дефиниција члана 5. поменуте уредбе, која одређује да се „употреба службеног аута за превоз на посао и са посла третира као употреба службеног аута у приватне сврхе”.

С. Васовић-Мекина
 
Jos malo o Poreskoj upravi....

Veselo društvo u tužnoj kuci
__________________________________________


Beograd

Poreska uprava zaglibila u pljacku i nemoral

Ljubavne i druge afere u Regionalnom centru Poreske uprave Beograd ne prestaju da zanimaju i zaposlene u ovoj instituciji, a novi prilozi za Tabloidov serijal i dalje stižu...

Ana Lešo

Ljubavnica Miodraga Pavicevica, direktora beogradskog centra Poreske uprave, Zdenka Premuševic, zvana "Gazdarica", i miljenica generalnog direktora Republicke Poreske uprave Dejana Stojanovica Maja Karadžic, takode "gazdarica" u centrali, predmet su stalne pažnje i cestih nedoumica svojih kolega. Izvori Tabloda u centrali Poreske uprave takode teško optužuju Emiliju Corac, koja je ovde zadužena za "kadriranje", da to cini prema licnim simpatijama, a da te simpatije idu uglavnom u pravcu kadrova sa Kosova. Isti izvori potvrduju da je na taj nacin Pavicevic napravio "svoj lobi", a da je sve pocelo još mnogo ranije kad su njih dvoje prodavali diplome prištinskog univerziteta i radna mesta u Poreskoj upravi po ceni od 600 evra. Kako mnogi zaposleni tvrde, glavni doušnici bivšeg direktora Aleksandra Radovica u ovoj ustanovi su i dalje Ivan Ugrin, Miodrag Pavicevic i Stanka Tošic, nacelnik terenske kontrole u Filijali Stari grad, najvecoj u Srbiji, ali nažalost, danas, nakon svih skandala, potpuno razbucanoj.
Svaki predmet i zapisnik inspektora sa terena kontroliše Stanka Tošic, teroriše inspektore da te zapisnike menjaju i prilagodavaju, pa na taj nacin deli novac sa Ivanom Ugrinom, Miodragom Pavicevicem i Zdenkom Premuševic. Odbijanjem ovih "zadataka" inspektorima sleduje šikaniranje i progon. Emilija Corac je kao clan ove dobro uigrane ekipe zaposlila sina u jednom od centara Poreske uprave gde je Miodrag Pavicevic bio direktor, sestricinu Zoricu Lazic u filijali Rakovica, a snahu Violetu Ristic u filijali Stari grad, i to sa diplomom Poljoprivrednog fakulteta, jer je, izgleda, baš to agrarno pitanje u beogradskom "krugu dvojke" od presudne važnosti za napredovanje u karijeri... U meduvremenu, baveci se ovim porodicnim "instalacijama", isterana je iz centrale Poreske uprave, i nije stigla da zaposli i drugog sina, ali je u amanet ostavila svoju "kosovku devojku" Maricu Didic, gospodu za koju naši izvori tvrde da je "nadristrucnjak".
I dok radnici Poreske uprave gladuju i štrajkuju, Miodrag Pavicevic i Dejan Stojanovic se sa svojim milosnicama-ljubavnicama pripremaju za "edukaciju" na Kopaoniku. Skoro se sa Ohrida vratio Dejan Stojanovic u pratnji Maje Karadžic, inace zadužene za "sektor edukacije". A "edukovanje" obavezno mora biti u nekom od turistickih rajeva sadašnje i bivše domovine...
Ove zgode i nezgode u Poreskoj upravi jasno govore da je rec o jednom satrulom i inertnom sistemu, recidivu najgoreg državnog terora. Kojoj vladi treba takav dinosaurus i zašto ? Ko nema umeca, hrabrosti i potrebe da osavremeni ovu posrnulu ustanovu ?



Subotica

Švercom bicikala do apsolutnih prava



Snežana Milosavljevic, direktor Poreske uprave u Subotici, teško je optužena za izvršenje više krivicnih dela: zloupotrebe službenog položaja, neprijavljivanja i neplacanja poreza, sistematskog uništavanja poreskih obveznika iz firmi koje joj smetaju…



Ana Lešo



Protiv direktorke Poreske uprave iz Subotice Snežane Milosavljevic vodi se predkrivicni postupak zbog više zloupotreba položaja, ali u ovom gradu svi kao jedan tvrde da "neko iz MUP-a opstruiše rad na ovom slucaju".
Opštinsko javno tužilaštvo je upoznato sa protivzakonitim radnjama ove žene. Ali, nije sve pocelo odjednom…
Snežana Milosavljevic je protivzakonito postavljena za direktora Poreske uprave u Subotici, bez propisanog radnog iskustva od tri godine u državnim organima, što je minimum za to radno mesto.
Postala je direktor Poreske uprave tako što je pre tog radnog mesta bila zaposlena mesec dana u Inspekciji rada. Posle mesec dana radnog iskustva u Inspekciji rada, eksperti iz G17, mimo propisane zakonske procedure postavljaju Snežanu Milosavljevic na mesto direktora Poreske uprave u Subotici.
Snežana Milosavljevic je pre "instaliranja" na ovu funkciju bila privatni preduzetnik. Bavila se dugo godina organizovanim švercom bicikala iz Madarske i prodajom na crno, prodajom i ugradnjom gradevinskog materijala, stiropora, gips ploca, farbi na crno, naplatom u gotovini usluga opremanja stambenih i drugih prostora, prometom nekretnina na crno… Bavila se u stvari iskljucivo nezakonitim radnjama - samo s jednim ciljem: da izbegne placanje poreza.
Kao direktor Poreske uprave, nastavila je i dalje sa istom praksom na najvišem mogucem nivou. Prvi zadatak Snežani Milosavljevic u Poreskoj upravi bio je da otera njoj nepoželjne i nepodobne radnike.
Nezakonito je oterala iz Poreske uprave 10 radnika objasnivši da je to u vezi sa smanjenja broja zaposlenih. Ali, nakon toga, primila ih je mnogo više, i to sve partijski podobnih. Otpušteni radnici su uglavnom dobili spor sa Ministarstvom finansija, vraceni su na posao, ali ne u Suboticu vec u Backu Topolu ili Sombor. Smetali su joj radnici sa 10, 20 i 30 godina radnog iskustva u državnim organima.
Ovakvim ponašanjem direktora Poreske uprave, država ce biti uskracena za desetine miliona dinara na ime sudskih troškova. Pošto je zaposlila svojih 10-15 radnika, postavila svoje strucne nacelnike i šefove, podelila radnike na podobne i nepodobne, Snežana Milosavljevic je usmerila svu pažnju na porez na prenos apsolutnih prava i terensku kontrolu, jer su tu najvece mogucnosti da u najkracem vremenskom periodu izvuce najvecu korist.
Da je to tacno potvrduju i sudski spisi iz kojih se vidi da je u toku parnicnog postupka pred Opštinskim sudom u Subotici, koji se još uvek vodi pod brojem IV-P. 150/05, direktor Poreske uprave u Subotici Snežana Milosavljevic 2001. godine prodala kucu u Subotici u ulici Save Kovacevica broj 56 kupcu Dejanu Verlaševicu za 80.000 nemackih maraka..
Tokom 2000. godine kupila je pomenutu kucu od "DOO MALCOM" iz Subotice, i pritom nije htela da pravi kupoprodajni ugovor kako bi izbegla placanje poreza. Da je kupila kucu postoji overena priznanica o nacinu placanja - zamena kod posrednika "DOO KASTOR" iz Subotice, koje su potpisane licno od prodavca i kupca Snežane Milosavljevic, tada Đukic.
Na prethodni nacin je propustila da podnese poresku prijavu u roku od 10 dana od dana nastanka poreske obaveze kako bi Poreska uprava mogla doneti rešenje o placanju poreza na prenos apsolutnih prava na osnovicu od 80.000 DM. Gospoda Milosavljevic je na taj nacin, s obzirom na iznos neprijavljenog i neobracunatog poreza, ucinila krivicno delo utaje izbegavanja placanja poreza.
Pošto je ova žena ispekla zanat radeci na crno, dobro je naucila kako se u prometu nepokretnostima izbegava placanje poreza. Sada kao direktor Poreske uprave u Subotici savetuje poreske obveznike kako to isto da rade. Ko zaista može stati na put bezakonju direktora Poreske uprave u Subotici Snežane Milosavljevic?
 

Back
Top