Vide nas kao poslednje divljake

Slazem se, voli je malo pregrubo receno.
Ali ovaj tvoj drugi deo sam i ja napisala u svom postu malo iznad, o tome kako se formira licnost jedne devojcice i kako treba puno faktora da se poklopi da bi jednog dana ta devojcica izrasla u psihicki zdravu osobu i zenu.

Samo hocu da kazem, da to nije samo ekonomsko-socijalni, vec i psiholoski fenomen, gde nedostatak para i obrazovanja nisu kjlucni faktor.
 
Shija ili vrat?

Treba omoguciti ljudima (tj, zhenama) mogucnost i slobodu izbora... Ali ubedjivati nekog da treba da promeni svoj sistem vrednosti u kom se oseca dobro (dobro, verovali ili ne) je i uzaludno i pogreshno.


То је већ врло осетљиво питање....

Само сам рекла да не смемо кривити жртву. За насиље је увек одговоран онај ко га чини!
 
У прилог ономе зашто жене трпе насиље:

Није можда баш сасвим везано за тему, али говори о психологији жртве, о томе шта жртва осећа и зашто ћути о насиљу. Копирано са једне теме на Дому:

Психологија жртве:

Имала сам неких 7 или 8 година. Играла сам се са другарицом иза зграде, али испред њеног прозора (мој је прозор са друге стране)... Рашириле смо ћебенца, лутке, крпице... Једног тренутка она је отишла кући да донесе још играчака, а ја остала да се играм...
Одједном, неко стоји изнад мене. Један дечко од, како се мени тада чинило, 15-16-17 година. Презриво (како памтим тај израз!) ципелом шутка моје лутке и врло ауторитативно започиње разговор са мном. Како се зовеш? Колико имаш година? Где живиш? Ја, као ћурка све искрено одговарам. (После сам се питала шта ми би, јер су ми родитељи увек скретали пажњу да се не упуштам у разговор са непознатима.) Кад сам му рекла да живим у тој згради, он ме пита са које стране ми је прозор, а ја, место да кажем да ми је прозор тај испод којег се играмо, ладно кажем како мој прозор гледа на другу страну!
Онда ми он каже: ''Хајде са мном тамо у онај улаз да ти нешто покажем.'' Ја кажем да нећу, да се ту играм и чекам другарицу. Он оштрије. Ја опет нећу. Одједном, он извади брису (џепни ножић на расклапање) и почне да се дере на мене и да брисом удара по мојим картонским кутијама са луткама. Сећам се да их је скроз исекао.
Било је то у сред дана, у стамбеном насељу, испод прозора моје другарице...а ја ни да викнем, ни ништа... Била сам тотално блокирана страхом.
Онда је дошла другарица и он је побегао.

Шта је поента?
Поента је то да сам ја од другарице сакрила исцепане кутије?! Да никада родитељима нисам рекла шта ми се десило (иако сам увек знала да на њих могу да рачунам)?! Да никада никоме то нисам испричала?! Да сам осећала ужасан страх, наговештај да је могло нешто страшно да ми се деси (недефинисано шта), али и стид пред самом собом и пред другима зато јер сам знала да је требало да вриснем, да побегнем, да не одговарам истинито, да се заштитим...
Али, његова тако злобна фаца, тако циничан поглед, тако насилнички наступ....све ме је то претоврило у жртву која не уме и не сме да се брани и заштити
...

''Овца кад му види очи,
ни да бекне, ни да скочи,
овца не сме да се брани,
вук се њеним страхом храни''
 
Istukla sam mačku juče. Popela se na sto i jela ručak :lol:

Klepila sam je po glavi i bukvalno katapultirala napolje. Dobro, mislim, živa je i nije joj ništa, al' yebi ga..... iživljavanje. A može li se životinji objasniti na drugi način da se ne penje po nameštaju?

Ustvari, i ona je mene ogrebala 1000 puta, što u igri, što u nervozi. Pa znaš kako, opet nije u redu da ja nju tučem. Malo sam veća i mogu je ubiti. Ona mene teško, jedino da pojedem njenu dlaku u ručku :(
 
najgore od svega je što vi to osuđujete. A sram i bedu koju žena oseti kada shvati koliko je jadna i nemoćna teško je opisati. Primer: devojka je relativno krupne građe (ne debela nego visoka, a bogami nije ni neka žgoljavica...), prilazi joj nepoznati manijak, niži i sitniji od nje, i počinje da je spopada, gde su se njih dvoje skoro potukli. I tu mi ona priča kako je nju, u svemu tome najviše šokiralo, ne to što je on napao niti što se gruvala sa štrokavcem u praznom kupeu, nego što ga je gurnula svom svojom snagom, misleći da će ga ubiti..... a njemu nije bilo ništa..... ništa mu nije mogla.

Nisu muskarci bas takvi neranjivi arhetipski monstrumi, ali se snaga po pravilu ne moze porediti. Testosteron podstice rast misica.

Ne verujem da ima mnogo zena koje ne zaziru od nasilnog muskarca.
 
У прилог ономе зашто жене трпе насиље:

Није можда баш сасвим везано за тему, али говори о психологији жртве, о томе шта жртва осећа и зашто ћути о насиљу. Копирано са једне теме на Дому:

Citat:

''Овца кад му види очи,
ни да бекне, ни да скочи,
овца не сме да се брани,
вук се њеним страхом храни''



Da li je potreban komentar? Ovim je sve objasnjeno....
 
nije samo strah - to je mesavina osecaja krivice, ponizenja, sramote i straha - prosto si sokirana i ne mozes da reagujes. ne razmisljas racionalno. dovoljno je tesko samoj sebi priznati da nisi reagovala hrabro, odlucno, suprotstavila se (i naravno pobedila)...svako voli da veruje u sopstvenu snagu u teskim momentima ali treba biti u takvoj situaciji pa se praviti pametan.
u mom primeru sama cinjenica da je on obio moj stan, i da sam ga zatekla na mojoj "teritoriji" kada sam se probudila je bila dovoljna da mi poljulja osecaj zasticenosti. da sam jos i batine dobila, ko zna koliko vremena bi mi trebalo da izadjem na kraj sa time. kako izgleda biti u kozi nekoga ko dobija batine svakodnevno mozda od malih nogu? ne verujem da postoji osoba koja zeli da tako zivi, mislim da im se batinama percepcija sveta menja toliko da same ne mogu da nadju izlaz. batine su fizicka karika u lancu, ali ima tu i mentalnog i emotivnog pritiska, da zanemarimo egzistencijalni momenat nezaposlenih, otpustenih, bolesnih i drugih defavorizovanih kategorija.
 

Back
Top