Психологија жртве:
Имала сам неких 7 или 8 година. Играла сам се са другарицом иза зграде, али испред њеног прозора (мој је прозор са друге стране)... Рашириле смо ћебенца, лутке, крпице... Једног тренутка она је отишла кући да донесе још играчака, а ја остала да се играм...
Одједном, неко стоји изнад мене. Један дечко од, како се мени тада чинило, 15-16-17 година. Презриво (како памтим тај израз!) ципелом шутка моје лутке и врло ауторитативно започиње разговор са мном. Како се зовеш? Колико имаш година? Где живиш? Ја, као ћурка све искрено одговарам. (После сам се питала шта ми би, јер су ми родитељи увек скретали пажњу да се не упуштам у разговор са непознатима.) Кад сам му рекла да живим у тој згради, он ме пита са које стране ми је прозор, а ја, место да кажем да ми је прозор тај испод којег се играмо, ладно кажем како мој прозор гледа на другу страну!
Онда ми он каже: ''Хајде са мном тамо у онај улаз да ти нешто покажем.'' Ја кажем да нећу, да се ту играм и чекам другарицу. Он оштрије. Ја опет нећу. Одједном, он извади брису (џепни ножић на расклапање) и почне да се дере на мене и да брисом удара по мојим картонским кутијама са луткама. Сећам се да их је скроз исекао.
Било је то у сред дана, у стамбеном насељу, испод прозора моје другарице...а ја ни да викнем, ни ништа... Била сам тотално блокирана страхом.
Онда је дошла другарица и он је побегао.
Шта је поента?
Поента је то да сам ја од другарице сакрила исцепане кутије?! Да никада родитељима нисам рекла шта ми се десило (иако сам увек знала да на њих могу да рачунам)?! Да никада никоме то нисам испричала?! Да сам осећала ужасан страх, наговештај да је могло нешто страшно да ми се деси (недефинисано шта), али и стид пред самом собом и пред другима зато јер сам знала да је требало да вриснем, да побегнем, да не одговарам истинито, да се заштитим...
Али, његова тако злобна фаца, тако циничан поглед, тако насилнички наступ....све ме је то претоврило у жртву која не уме и не сме да се брани и заштити...
''Овца кад му види очи,
ни да бекне, ни да скочи,
овца не сме да се брани,
вук се њеним страхом храни''