etleboro
Početnik
- Poruka
- 39
Разлике у економском развоју између региона постоје у свакј земљи, али на нивоу ЕУ оне се чине много већим. Мање развијени региони у једној земљи могу имати различите карактеристике од мање развијених региона у другим земљама, укључујући и велике варијације у приходу. На пример, застој у јужној Италији је већи него онај на југозападу Француске. Исток Турске је много мање развијен него западни делови земље.
Поређење релативних разлика друштвеног производа међу земљама може значајно преценити стварну разлику између развијених и слабо развијених земаља (или региона). Разлика између Луксембурга, најбогатије земље по овоме показатељу, и Турске, износи 16:1.
Корисно средство за савладаваље проблема повезаног са упоређивањем друштвеног производа по тржишним ценама између земаља може се наћи у употреби тренутног стандарда куповне моћи. Овај статистички показатељ је вештачка вредност која открива разлике у националним нивоима цена које нису урачунате у стопу размене. Заснован је на релативним ценама потрошачке корпе репрезентативних роба и услуга упоредивих између земаља. Стандард куповне моћи много адекватније представља стваран ниво локалног богатства, и често даје значајно различите резултате од оних датих у друштваном производу по глави становника, нарочито током периода са променљивим стопама размене. Стандард куповне моћи није условљен колебањима на тржишту размене. Овај проблем је нестао у случају земаљау еврозони. Значајне разлике између података датих за друштвени производ per capita и оних за стандард куповне моћи приписани су разликама у нивоима цена у земљама чланицама. Ако су цене у свакој земљи чланици појединачно више од просека ЕУ, тада је друштвени производ per capita виши у тренутним еврима него у случају стандарда куповне моћи. Обрнут случај је са земљама чији је друштвени производ у тренутним еврима испод просека ЕУ. У овим земљама, индекс станбдарда куповне моћи даје вишу вредност од друштвеног производа по тренутним ценама. Према стандадру куповне моћи, разлика у просечном стварном друштвеном производу Луксембурга и Турске, био је „само“ 7:1. Ова мерења су индикатор разлика на нивоу економског развоја, а диспаритети у стопама незапослености могу бити индикатори релативно слабог капацитета за прилагођавање многим економским шоковима. Разлике између две вредности такође имају утицаја на регионални проблем пошто показују да су локалне производње испод њихових могућности. Однос између просечног друштвеног производа у ЕУ и оног у Турској, мереног помоћу стандарда куповне моћи је 3,4:1, што је много мање драматично него разлика приказана у тренутним ценама.
„Свака европска земља може се пријавити да постане члан уније“. То је довољан услов, заснован на Уговору из Мастрихта, да би било разматрано пуно чланство неке земље у ЕУ. При том, постоји још неколико неопходних захтева за приступање, економских и политичких. Они су формално дефинисани на европском смаиту у Копенхагену (1993). Земља потенцијални кандидат мора испунити три широка скупа општих услова:
· створити функционалну тржишну економију (економски услови);
· створити демократски политички систем (политички услови);
· прихватити, применити, спровести и задржати acquis communiautarie (организациони и административни услови);
Четврти, прећутни, услов за приступање ЕУ односи се на финансије. Проширење не сме угрозити финансијске изворе ЕУ, нити би требало допустити да ширење Уније угрози продубљивање интегративног процеса.
Британци и Данци ушли су у ЕУ (односно Европску економску заједницу, како се тада звала) на погрешној претпоставци да је бизнис у Унији ствар економије, а не политике. То је корен каснијег одустајања ове две земље од увођења нових законодавстава, које је брзо уследило. Сви строги и неопходни услови за приступање ЕУ откривају да Унија има неограничена овлашћења и флексибилност приликом бирања будуће чланице, као и да одређује време, ритам и услове за приступање. У сваком случају, понуда и подстрек за улазак у ЕУ су ефектна оруђа спољне политике Уније, нарочито од времена заседања Европског парламента у Копенахгену (1993)
Могућност учлањења и специфична позивница за приступање ЕУ у форми „бебиних корака“, као што је позитивна оцена Студије изводљивости Европске комисије, представља снажно и ефектно оруђе за наметање дисциплине и стандарда ЕУ. Наредни кораци који представљају константан притисак на земљу кандидата садрже Споразум о стабилизацији и асоцијацији, годишње извештаје о напретку, као и коначнуи Уговор о приступању. Брисел је једном званично навео како „једном када се земља пријави за приступање ЕУ, она постаје наш роб“.
Нове земље чланице из централне и источне Европе деле политичке, безбедоносне и економске разлоге за улазак у ЕУ. Политички, ове земље још увек имају младе и крхке демократске системе. Њихова крхкост долази од неиспуњених великих очекивања да се промена на боље према демократском, тржишно оријентисаном систему може догодити у релативно кратком временском периоду и са релативно прихватљивом ценом. Иако непосредна претња оружаног конфликта у Европи не постоји (премда постоје тачке као што су Балканско полуострво, Егејско море или Кипар), ипак постоји зебња која се тиче поделе „сфера утицаја“ између Уније, Америке и Русије. Централна и источна Европа и балтичке земље тек недавно су добиле ослобођење од „источног блока“. Оне имају бриге и за очување својих независности од Истока и због губљења истих од Запада.
У погледу економије, постоје значајне добити за нове чланице и земље кандидате од уласка у ЕУ:
* Главна корист је сигуран приступ огромном тржишту ЕУ. Улазак би подразумевао одређено осигурање да ће трговински режим Уније сигурно остати отворен за њихов извоз.
* Друга добит, теоријски, била би могућност кретања радне снаге кроз остатак ЕУ након одређеног периода прилагођавања. Ово би могло, међутим, имати двосекли ефекат. Ако образована и искусна радна снага напусти новопридошле земље, продуктивност у региону би трпела и фондови за образовање стручњака би били изгубљени. Релативно оскудно тржиште рада у остатку ЕУ(1) би, међутим, спречило да се такав сценарио одигра. Искуство показује да се миграција радне снаге највише догађа када радна снага не може наћи запослење у својој земљи порекла.
* Трећа добит укључује приступ структурним и другим фондовима ЕУ. Ово би дало подстицај ојачавању тржишног система.
Ни једна од потенцијалних користи од уласка у ЕУ није без ризика. У неким случајевима, трошкови су прилично озбиљни. Нове чланице и даље имају веома крхке економије које би биле изложене хладном ветру сурове конкуренције на заједничком европском тржишту. Невоље прилагођавања су добро познате чак и релативно напредним земљама у транзицији, што показују проблеми доживљени у некадашњој Источној немачкој након аншлуса из 1989. Крупне годишње субвенције истоку из западног дела Немачке константно су износиле око 90 милијарди, од тренутка поновног уједињења Немачке. Тако масивна помоћ некадашњој Источној Немачкој ће бити неопходна током бар још наредних пет година, у покушају да се њена кономија среди и макар делимично сустигне остатак земље. Уколико источни део уједињене Немачке има потребу за тако огромним годишњим субвенцијама, од око 4 одсто немачког друштвеног производа, страшно је и помислити на токолико ће потенцијалне субвенције бити потребне за друге новопридошле земље.
Имајући све ово на уму, поставља се питање нису ли нове чланице, можда, тежиле да прерано ураде превише? Не зна се одакле могу доћи фондови за прилагођавање земаља централне и источне европе. Критеријум за еврозону садржан у Уговору из Мастрихта и Пакт о стабилности и расту захтевају буџетске резове широм ЕУ. На заседању европског савета у Кану (1995) додељено је „само“ 6,7 милијарди евра програму за период 1995-1999. Стога, већи део фондова мора доћи од стране самих десет новопридошлих земаља или из страних зајмова.
Преговори о финансирању Еу 2007-2013 много су компликованији него што је било раније. Европска „петнаесторица“ а нарочито дванаест чланица еврозоне и главни приложници буџета ЕУ говоре против проширења апсолуног годишњег износа ЕУ буџета (100 милијарди евра) у време када они код куће чине напоре без преседана да смање трошкове, како би се задржали унутар слова еврозоне. Теоретски, економска интеграција може, али неће засигурно, донети веће користи регионима/земљама које у свом развоју заостају за средишњом економском активношћу. Међутим, ако су производне везе снажне и усмерене на секторе као што су хемијска индустрија или финансијске услуге, економска интеграција би покренула тенденцију нагомилавања. Уколико ове везе нису ограничене на релативно уску индустријску групу, интеграција би произвела нагомилавајуће тенденције у одређеним тачкама. Уколико радна снага није мобилна, цео процес би нагињао да отвори нове и прошири постојеће регионалне разлике у платама. Иако ово може довести до тенденција деиндустријализације у периферним регионима, то не значи да интеграција није пожељна. На пример, образовање и регионалне политике повећале су атрактивност Финске или Ирске као локација за разнолике производне индустрије.
Нови образац индустријске производње се развија у ЕУ. Главне карактеристике овог разлазног продеса у географији индустријске производње у Еу су да је овај процес спор, да изискује велике трошкове прилагођавања: најзапаженија промена у географији производње била је ширење релативно високе технологије и врхунске индустрије према периферији Уније, и да је постојање високо образованих и искусних радника постајало важан чинилац за индустријску локацију. Ово значајно искуство које ће и Турска свакако морати да размотри.
Мирослав И. Јовановић
Поређење релативних разлика друштвеног производа међу земљама може значајно преценити стварну разлику између развијених и слабо развијених земаља (или региона). Разлика између Луксембурга, најбогатије земље по овоме показатељу, и Турске, износи 16:1.
Корисно средство за савладаваље проблема повезаног са упоређивањем друштвеног производа по тржишним ценама између земаља може се наћи у употреби тренутног стандарда куповне моћи. Овај статистички показатељ је вештачка вредност која открива разлике у националним нивоима цена које нису урачунате у стопу размене. Заснован је на релативним ценама потрошачке корпе репрезентативних роба и услуга упоредивих између земаља. Стандард куповне моћи много адекватније представља стваран ниво локалног богатства, и често даје значајно различите резултате од оних датих у друштваном производу по глави становника, нарочито током периода са променљивим стопама размене. Стандард куповне моћи није условљен колебањима на тржишту размене. Овај проблем је нестао у случају земаљау еврозони. Значајне разлике између података датих за друштвени производ per capita и оних за стандард куповне моћи приписани су разликама у нивоима цена у земљама чланицама. Ако су цене у свакој земљи чланици појединачно више од просека ЕУ, тада је друштвени производ per capita виши у тренутним еврима него у случају стандарда куповне моћи. Обрнут случај је са земљама чији је друштвени производ у тренутним еврима испод просека ЕУ. У овим земљама, индекс станбдарда куповне моћи даје вишу вредност од друштвеног производа по тренутним ценама. Према стандадру куповне моћи, разлика у просечном стварном друштвеном производу Луксембурга и Турске, био је „само“ 7:1. Ова мерења су индикатор разлика на нивоу економског развоја, а диспаритети у стопама незапослености могу бити индикатори релативно слабог капацитета за прилагођавање многим економским шоковима. Разлике између две вредности такође имају утицаја на регионални проблем пошто показују да су локалне производње испод њихових могућности. Однос између просечног друштвеног производа у ЕУ и оног у Турској, мереног помоћу стандарда куповне моћи је 3,4:1, што је много мање драматично него разлика приказана у тренутним ценама.
„Свака европска земља може се пријавити да постане члан уније“. То је довољан услов, заснован на Уговору из Мастрихта, да би било разматрано пуно чланство неке земље у ЕУ. При том, постоји још неколико неопходних захтева за приступање, економских и политичких. Они су формално дефинисани на европском смаиту у Копенхагену (1993). Земља потенцијални кандидат мора испунити три широка скупа општих услова:
· створити функционалну тржишну економију (економски услови);
· створити демократски политички систем (политички услови);
· прихватити, применити, спровести и задржати acquis communiautarie (организациони и административни услови);
Четврти, прећутни, услов за приступање ЕУ односи се на финансије. Проширење не сме угрозити финансијске изворе ЕУ, нити би требало допустити да ширење Уније угрози продубљивање интегративног процеса.
Британци и Данци ушли су у ЕУ (односно Европску економску заједницу, како се тада звала) на погрешној претпоставци да је бизнис у Унији ствар економије, а не политике. То је корен каснијег одустајања ове две земље од увођења нових законодавстава, које је брзо уследило. Сви строги и неопходни услови за приступање ЕУ откривају да Унија има неограничена овлашћења и флексибилност приликом бирања будуће чланице, као и да одређује време, ритам и услове за приступање. У сваком случају, понуда и подстрек за улазак у ЕУ су ефектна оруђа спољне политике Уније, нарочито од времена заседања Европског парламента у Копенахгену (1993)
Могућност учлањења и специфична позивница за приступање ЕУ у форми „бебиних корака“, као што је позитивна оцена Студије изводљивости Европске комисије, представља снажно и ефектно оруђе за наметање дисциплине и стандарда ЕУ. Наредни кораци који представљају константан притисак на земљу кандидата садрже Споразум о стабилизацији и асоцијацији, годишње извештаје о напретку, као и коначнуи Уговор о приступању. Брисел је једном званично навео како „једном када се земља пријави за приступање ЕУ, она постаје наш роб“.
Нове земље чланице из централне и источне Европе деле политичке, безбедоносне и економске разлоге за улазак у ЕУ. Политички, ове земље још увек имају младе и крхке демократске системе. Њихова крхкост долази од неиспуњених великих очекивања да се промена на боље према демократском, тржишно оријентисаном систему може догодити у релативно кратком временском периоду и са релативно прихватљивом ценом. Иако непосредна претња оружаног конфликта у Европи не постоји (премда постоје тачке као што су Балканско полуострво, Егејско море или Кипар), ипак постоји зебња која се тиче поделе „сфера утицаја“ између Уније, Америке и Русије. Централна и источна Европа и балтичке земље тек недавно су добиле ослобођење од „источног блока“. Оне имају бриге и за очување својих независности од Истока и због губљења истих од Запада.
У погледу економије, постоје значајне добити за нове чланице и земље кандидате од уласка у ЕУ:
* Главна корист је сигуран приступ огромном тржишту ЕУ. Улазак би подразумевао одређено осигурање да ће трговински режим Уније сигурно остати отворен за њихов извоз.
* Друга добит, теоријски, била би могућност кретања радне снаге кроз остатак ЕУ након одређеног периода прилагођавања. Ово би могло, међутим, имати двосекли ефекат. Ако образована и искусна радна снага напусти новопридошле земље, продуктивност у региону би трпела и фондови за образовање стручњака би били изгубљени. Релативно оскудно тржиште рада у остатку ЕУ(1) би, међутим, спречило да се такав сценарио одигра. Искуство показује да се миграција радне снаге највише догађа када радна снага не може наћи запослење у својој земљи порекла.
* Трећа добит укључује приступ структурним и другим фондовима ЕУ. Ово би дало подстицај ојачавању тржишног система.
Ни једна од потенцијалних користи од уласка у ЕУ није без ризика. У неким случајевима, трошкови су прилично озбиљни. Нове чланице и даље имају веома крхке економије које би биле изложене хладном ветру сурове конкуренције на заједничком европском тржишту. Невоље прилагођавања су добро познате чак и релативно напредним земљама у транзицији, што показују проблеми доживљени у некадашњој Источној немачкој након аншлуса из 1989. Крупне годишње субвенције истоку из западног дела Немачке константно су износиле око 90 милијарди, од тренутка поновног уједињења Немачке. Тако масивна помоћ некадашњој Источној Немачкој ће бити неопходна током бар још наредних пет година, у покушају да се њена кономија среди и макар делимично сустигне остатак земље. Уколико источни део уједињене Немачке има потребу за тако огромним годишњим субвенцијама, од око 4 одсто немачког друштвеног производа, страшно је и помислити на токолико ће потенцијалне субвенције бити потребне за друге новопридошле земље.
Имајући све ово на уму, поставља се питање нису ли нове чланице, можда, тежиле да прерано ураде превише? Не зна се одакле могу доћи фондови за прилагођавање земаља централне и источне европе. Критеријум за еврозону садржан у Уговору из Мастрихта и Пакт о стабилности и расту захтевају буџетске резове широм ЕУ. На заседању европског савета у Кану (1995) додељено је „само“ 6,7 милијарди евра програму за период 1995-1999. Стога, већи део фондова мора доћи од стране самих десет новопридошлих земаља или из страних зајмова.
Преговори о финансирању Еу 2007-2013 много су компликованији него што је било раније. Европска „петнаесторица“ а нарочито дванаест чланица еврозоне и главни приложници буџета ЕУ говоре против проширења апсолуног годишњег износа ЕУ буџета (100 милијарди евра) у време када они код куће чине напоре без преседана да смање трошкове, како би се задржали унутар слова еврозоне. Теоретски, економска интеграција може, али неће засигурно, донети веће користи регионима/земљама које у свом развоју заостају за средишњом економском активношћу. Међутим, ако су производне везе снажне и усмерене на секторе као што су хемијска индустрија или финансијске услуге, економска интеграција би покренула тенденцију нагомилавања. Уколико ове везе нису ограничене на релативно уску индустријску групу, интеграција би произвела нагомилавајуће тенденције у одређеним тачкама. Уколико радна снага није мобилна, цео процес би нагињао да отвори нове и прошири постојеће регионалне разлике у платама. Иако ово може довести до тенденција деиндустријализације у периферним регионима, то не значи да интеграција није пожељна. На пример, образовање и регионалне политике повећале су атрактивност Финске или Ирске као локација за разнолике производне индустрије.
Нови образац индустријске производње се развија у ЕУ. Главне карактеристике овог разлазног продеса у географији индустријске производње у Еу су да је овај процес спор, да изискује велике трошкове прилагођавања: најзапаженија промена у географији производње била је ширење релативно високе технологије и врхунске индустрије према периферији Уније, и да је постојање високо образованих и искусних радника постајало важан чинилац за индустријску локацију. Ово значајно искуство које ће и Турска свакако морати да размотри.
Мирослав И. Јовановић
