- Poruka
- 44
Vojislav Šešelj, Isidora Bjelica i moja svakolika ništavnost
Dame i gospodo,
Ne znam zašto, ali znam da mi dobra kritika onoga što činim koristi više od hiljadu hvalospeva. Kada me kritikuju znam da se moram truditi da budem još bolji, no kada me hvale vrlo često danima ne poželim bilo šta da napišem iz jedinog jedinog razloga što sam svestan činjenice da su oni koji me hvale zaista neobjektivni jer poznajući sebe znam da je predaleko moja svakolika ništavnost od prosečnosti, a kamo li svršenstva. Još u bogoslovskim skamijama dobih od najvećeg i svakako najboljeg književnog kritičara, nenadmašnog boema, filosofa i kniževnika Igora Mandića preterano pohvalnu kritiku:
»Razlike između onoga što piše Umberto Eko i Krstan Kovjenić, naravno da tu prvenstveno mislim na stil pisanja i bogastvo izražavanja, nema s tim da je Krstan Kovjenić bogatiji u izražavanju, a i lakši za razumevanje. Prava šteta je što je kolega po peru Kovjenić Krstan Sloven jer da to nije njegova dela bi se čitala diljem svijeta« beše njegove u tom slučaju brzopleto izrečene reči.
Nekoliko godina posle toga nisam smeo da napišem ni slova, mada u to vreme živeh isključivo od svojih pisanih reči. Istina je da sam pišući za Erotiku, morah od nečega da živim i plaćam studije, pod psevdonimom Suzana Rog dostigao zaista vrhunac u tovrsnom žanru izražavanja. Moji prilozi su godinama bili najčitaniji i tiraž te revije namenje prvenstveno mlađim čitaocima je dosegnuo do tada neviđenu brojku. Naravno da sam u to vreme bio i veoma dobro plaćen, ali to mi nije pričinjavalo nikakvo naročito zadovoljstvo zato što sam se osećao kao neko ko je samoga sebe izdao. Stideo sam se sebe zato što se ne usuđujem podpisati pod onim što sam stvarao.
Dame i gospodo, nešto slično doživeh i pre nekoliko dana. Upravo kada se pripremih da napišem reč-dve o najvećem srpskom junačini, kolosalnom intelektualcu i nesalomivom otadžbinoljubcu prof. dr Vojislavu Šešelju na jednom od srpskih foruma zasledih sledeći komentar:
»Krstan Kovjenić je nešto između Vojislava Šešelja i Isidore Bjelice…«
Ama, ljudi, ko Boga vas molim prestanite sa tim i takvim poređenjima. Niko i ništa sam u poređenju sa najvećim SRPSKIM SINOM, JUNAČINOM i PRAVEDNIKOM – VOJOM ŠEŠELJEM. Ono što već decenijama čini taj i takav ovodobi Miloš Obilić je nešto što mi ne sme biti niti svakolika idealnost kojoj treba težiti jer sam prešpatan u svakom pogledu da bih za vreme svoje ovozemaljskosti dosegnuo tu zame nedostižnu visinu. Previše sam kukavica, premalo svestrano obrazovan i fizički preslab da bih prof. dr Vojislavu Šešelju dosegnuo do gležnja, te iz tog razloga samome sebi zadajem realnije ciljeve kojima bauljajuće gamižem. Istina je, sam sam svestan tog stanja radovanja, da sam u poređenju sa gospođom Isidorom Bjelicom istoj dosegnuo do međunožja. E, upravo zbog toga, omamljen miomirisom mesta na kojem se nalazim razmišljam da primenim »felacio«, a nešto kasnije, boga pitaj koliko vremena će to da traje jer u takvim situacijama ne gledam na sat, čak to da i hoću ne bih mogao jer pogled mi je previše zamagljen, u tim i takvim situacija kada mi čuka tutnji kao bim-bo sa tornja Saborne crkve u Sr. Karlovcima sam najsličniji razluđenom biku okruženom krdom pohotnih junica, pređem na »pentracio« kako bi i ovodano svoje kazivanje završio sa »hepi endom«.
Drage moje i poštovana gospodo, neki obešenjak davno pre mene izusti:
»Sve je dobro kad se dobro svrši!«
Te iz tog razloga završavam ovaj svoj današnji prilog kako ne bih pokvario vaše i svoje raspoloženje. Obećavam da ću se bar rečima odužiti JUNAČINI, GENIJU i NESALOMIVOM PATRIOTI prof. dr VOJISLAVU ŠEŠELJU istog trenutka kada me »slava koja me je udarila u glavu« malko popustim. Da li će to da se desi još za života Đekne ne znam, znam jedino da to moram učinuti.
Krstan Dj. Kovjenić
Dame i gospodo,
Ne znam zašto, ali znam da mi dobra kritika onoga što činim koristi više od hiljadu hvalospeva. Kada me kritikuju znam da se moram truditi da budem još bolji, no kada me hvale vrlo često danima ne poželim bilo šta da napišem iz jedinog jedinog razloga što sam svestan činjenice da su oni koji me hvale zaista neobjektivni jer poznajući sebe znam da je predaleko moja svakolika ništavnost od prosečnosti, a kamo li svršenstva. Još u bogoslovskim skamijama dobih od najvećeg i svakako najboljeg književnog kritičara, nenadmašnog boema, filosofa i kniževnika Igora Mandića preterano pohvalnu kritiku:
»Razlike između onoga što piše Umberto Eko i Krstan Kovjenić, naravno da tu prvenstveno mislim na stil pisanja i bogastvo izražavanja, nema s tim da je Krstan Kovjenić bogatiji u izražavanju, a i lakši za razumevanje. Prava šteta je što je kolega po peru Kovjenić Krstan Sloven jer da to nije njegova dela bi se čitala diljem svijeta« beše njegove u tom slučaju brzopleto izrečene reči.
Nekoliko godina posle toga nisam smeo da napišem ni slova, mada u to vreme živeh isključivo od svojih pisanih reči. Istina je da sam pišući za Erotiku, morah od nečega da živim i plaćam studije, pod psevdonimom Suzana Rog dostigao zaista vrhunac u tovrsnom žanru izražavanja. Moji prilozi su godinama bili najčitaniji i tiraž te revije namenje prvenstveno mlađim čitaocima je dosegnuo do tada neviđenu brojku. Naravno da sam u to vreme bio i veoma dobro plaćen, ali to mi nije pričinjavalo nikakvo naročito zadovoljstvo zato što sam se osećao kao neko ko je samoga sebe izdao. Stideo sam se sebe zato što se ne usuđujem podpisati pod onim što sam stvarao.
Dame i gospodo, nešto slično doživeh i pre nekoliko dana. Upravo kada se pripremih da napišem reč-dve o najvećem srpskom junačini, kolosalnom intelektualcu i nesalomivom otadžbinoljubcu prof. dr Vojislavu Šešelju na jednom od srpskih foruma zasledih sledeći komentar:
»Krstan Kovjenić je nešto između Vojislava Šešelja i Isidore Bjelice…«
Ama, ljudi, ko Boga vas molim prestanite sa tim i takvim poređenjima. Niko i ništa sam u poređenju sa najvećim SRPSKIM SINOM, JUNAČINOM i PRAVEDNIKOM – VOJOM ŠEŠELJEM. Ono što već decenijama čini taj i takav ovodobi Miloš Obilić je nešto što mi ne sme biti niti svakolika idealnost kojoj treba težiti jer sam prešpatan u svakom pogledu da bih za vreme svoje ovozemaljskosti dosegnuo tu zame nedostižnu visinu. Previše sam kukavica, premalo svestrano obrazovan i fizički preslab da bih prof. dr Vojislavu Šešelju dosegnuo do gležnja, te iz tog razloga samome sebi zadajem realnije ciljeve kojima bauljajuće gamižem. Istina je, sam sam svestan tog stanja radovanja, da sam u poređenju sa gospođom Isidorom Bjelicom istoj dosegnuo do međunožja. E, upravo zbog toga, omamljen miomirisom mesta na kojem se nalazim razmišljam da primenim »felacio«, a nešto kasnije, boga pitaj koliko vremena će to da traje jer u takvim situacijama ne gledam na sat, čak to da i hoću ne bih mogao jer pogled mi je previše zamagljen, u tim i takvim situacija kada mi čuka tutnji kao bim-bo sa tornja Saborne crkve u Sr. Karlovcima sam najsličniji razluđenom biku okruženom krdom pohotnih junica, pređem na »pentracio« kako bi i ovodano svoje kazivanje završio sa »hepi endom«.
Drage moje i poštovana gospodo, neki obešenjak davno pre mene izusti:
»Sve je dobro kad se dobro svrši!«
Te iz tog razloga završavam ovaj svoj današnji prilog kako ne bih pokvario vaše i svoje raspoloženje. Obećavam da ću se bar rečima odužiti JUNAČINI, GENIJU i NESALOMIVOM PATRIOTI prof. dr VOJISLAVU ŠEŠELJU istog trenutka kada me »slava koja me je udarila u glavu« malko popustim. Da li će to da se desi još za života Đekne ne znam, znam jedino da to moram učinuti.
Krstan Dj. Kovjenić
