Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Zdravo Zola2,
Dugo te nije bilo.
Ja ne gledam tekmu, već slušam muziku i razmišljam o jednoj, naoko različitoj priči.
Pa opet, nekako na kraju sve priče ispadnu slične. Tragedija je tragedija, bez gradacije.
Moj prijatelj je pre neki poginuo u saobraćajnoj nesreći, u jednoj dalekoj prekookeanskoj zemlji. I malo je reći da mi je bio prijatelj. Bio je nešto drugo, pre mnogo, mnogo godina... Ali to nije toliko bitno za ovu priču.
Vozio je pijan. Naime, poslednjih godina se propio. Zbog toga mu se raspao brak, propao mu je posao, izgubio je ugled. Ne znam zašto je to uradio sa sobom; slutim da je zapao u tešku životnu krizu i da se slomio a da nije bilo nikog da mu pomogne.
U mojim očima nikada nije izgubio ni ugled, ni sjaj.
Prekjuče sam saznala za njegovu pogibiju, i setila se kakav je bio – pun života i ambicija, uvek raspoložen za razgovor, pošten i dobar.
Prosleđen mi je i njegov poslednji mejl, upućen zajedničkom prijatelju, u kome, u jednom pasusu kaže da je shvatio da mora da se okrene nekim drugim vrednostima jer mu je postalo neizdrživo da čami u životu u kome je izgubio ideale. Šta je pod tim mislio – nije obrazložio. I poslao mi je pozdrave, zola2. Nazvao me je 'Zvezdana', iako se ja ne zovem tako. Tako me je oduvek zvao.
Eto, to ti je moja priča, jedna od 1001 iz svakodnevnog života. Ne Šeherezadina bajka, već surova u svojoj istinitosti. Nisam se trudila da je ulepšam stilskim figurama.
Nemam nijedan drugi zaključak, niti uopšte imam zaključak. Imam samo gorčinu u srcu.
Pa i ona će da prođe, a moj prijatelj će nastaviti da živi u sećanjima.
Zvuči patetično, zar ne? Ali, u suštini, nije.
N.F.
Dugo te nije bilo.
Ja ne gledam tekmu, već slušam muziku i razmišljam o jednoj, naoko različitoj priči.
Pa opet, nekako na kraju sve priče ispadnu slične. Tragedija je tragedija, bez gradacije.
Moj prijatelj je pre neki poginuo u saobraćajnoj nesreći, u jednoj dalekoj prekookeanskoj zemlji. I malo je reći da mi je bio prijatelj. Bio je nešto drugo, pre mnogo, mnogo godina... Ali to nije toliko bitno za ovu priču.
Vozio je pijan. Naime, poslednjih godina se propio. Zbog toga mu se raspao brak, propao mu je posao, izgubio je ugled. Ne znam zašto je to uradio sa sobom; slutim da je zapao u tešku životnu krizu i da se slomio a da nije bilo nikog da mu pomogne.
U mojim očima nikada nije izgubio ni ugled, ni sjaj.
Prekjuče sam saznala za njegovu pogibiju, i setila se kakav je bio – pun života i ambicija, uvek raspoložen za razgovor, pošten i dobar.
Prosleđen mi je i njegov poslednji mejl, upućen zajedničkom prijatelju, u kome, u jednom pasusu kaže da je shvatio da mora da se okrene nekim drugim vrednostima jer mu je postalo neizdrživo da čami u životu u kome je izgubio ideale. Šta je pod tim mislio – nije obrazložio. I poslao mi je pozdrave, zola2. Nazvao me je 'Zvezdana', iako se ja ne zovem tako. Tako me je oduvek zvao.
Eto, to ti je moja priča, jedna od 1001 iz svakodnevnog života. Ne Šeherezadina bajka, već surova u svojoj istinitosti. Nisam se trudila da je ulepšam stilskim figurama.
Nemam nijedan drugi zaključak, niti uopšte imam zaključak. Imam samo gorčinu u srcu.
Pa i ona će da prođe, a moj prijatelj će nastaviti da živi u sećanjima.
Zvuči patetično, zar ne? Ali, u suštini, nije.
N.F.
ја сам само хтела да помогнем..
