etleboro
Početnik
- Poruka
- 39
Све је у реду када САД и Велика Британија намећу правила на тржишту и у енергетском снабдевању безобзирно користећи државне ударе, превентивне ратове, насилне шпекулације и субвенције господарима рата.
Нестабилност Кавказа, од Каспијског до Црног мора, кћи је англоамеричког империјализма који је продро у та подручја после распада совјетске империје. „Тексако“, „Шеврон“ и „бритиш петролеум“ спремни су да раскомадају остатке совјетског костура у Чеченији, Грузији, Азербејџану. Европа de facto на коленима гледа како се уз државне преврате граде километри и километри нафтовода који води до Сејхана, сигурног лучког терминала на јужним обалама у савезничкој Турској.
Европа није седела скрштених руку, пар година касније, када је, десетак година после првог великог јуриша на још топле рушевине совјетске тврђаве, група фондација са америчком матрикулом изградила – помоћу звецкања долара – лик новог демократског председника Украјине, Виктора Јушченка, који је био актер олигархијског успона на великом банкету Међународног монетарног фонда у Кијеву. Укроћена Европа, проширена на исток у свето име НАТО пакта, стаје на страну „наранџасте револуције“, обојеног државног удара једнаког као што је био онај у Грузији. Међу првима који су славили биле су баш оне чланице које су за улазак у Европску Унију добиле америчку подршку пре саме европске сагласности: Пољска и Мађарска. Посебно Варшава игра улогу „демократског“ посредника између американофилске и русофилске опције.
Пре годину дана, ехо хладног рата, који су на брзину архивирали Горбачов (отварањем првог „Мек Доналдса“ у Москви) и Јељцин (док је отпијао гутљај „кока-коле“ између два гутљаја вотке), почео је да се претвара у блиски звук никада завршене битке.
Европи, убеђеној да се налази на неповратном путу ка јединственом либералистичком тржишту под вођством САД, отвара видике Русија са Путином, повремено проглашаваним „царем“, „империјалистом“, зависно од тога да ли су акције које је предузимао усмерене на сузбијање америчке агресивности, на консолидацију Руске Федерације или на одбрану националних интереса.
Пошто се не може напасти Кремљ до краја, нападају се његови највернији савезници, са Белорусијом на челу. Битка постаје смешна када се, да би се показало у каквој диктатури живе Белоруси, износи као пример недавни закон о имиграцији који одриче право белоруским манекенкама да се крећу по целој америчкој територији.
Протекционизам лоше звучи на уснама непријатеља, али нико се не скандализује када САД доказују – интелигентним бомбама, осиромашеним уранијумом и белим фосфором – да су спремне да бране оно што сматрају „окућницом“, односно остатак света.
Путин је донео победу далеко значајнију од самог споразума који су потписали његова десна рука Медведов и Украјинци из „Нафтогаза“.
Улог је био двострук: са једне стране, доказивање међународној заједници да је Русија у стању да диктира темпо на комерцијалном плану; са друге, да се по хиљадити пут опомену европски суседи о потреби да на време преиспитају своју слепу „атлантску љубав“.
Само пар месеци раније, као задње чин свог седмогодишњег канцеларског мандата, бивши немачки премијер Шредер прихватио је Путинов изазов стављајући немачки потпис на пројекат балтичког гасовода, који представља алтернативу (у будућности) за атлантску свемоћ у погледу енергетског снабдевања.
Савезници из Европске Уније су га оптуживали за издају, пошто су потпуно заслепљени у свом подаништву Вашингтону.
Време је да се европа ослободи великог америчког товара.
Европа је на истоку, на копну, а не на Атлантском океану.
Сиро Азинели
Нестабилност Кавказа, од Каспијског до Црног мора, кћи је англоамеричког империјализма који је продро у та подручја после распада совјетске империје. „Тексако“, „Шеврон“ и „бритиш петролеум“ спремни су да раскомадају остатке совјетског костура у Чеченији, Грузији, Азербејџану. Европа de facto на коленима гледа како се уз државне преврате граде километри и километри нафтовода који води до Сејхана, сигурног лучког терминала на јужним обалама у савезничкој Турској.
Европа није седела скрштених руку, пар година касније, када је, десетак година после првог великог јуриша на још топле рушевине совјетске тврђаве, група фондација са америчком матрикулом изградила – помоћу звецкања долара – лик новог демократског председника Украјине, Виктора Јушченка, који је био актер олигархијског успона на великом банкету Међународног монетарног фонда у Кијеву. Укроћена Европа, проширена на исток у свето име НАТО пакта, стаје на страну „наранџасте револуције“, обојеног државног удара једнаког као што је био онај у Грузији. Међу првима који су славили биле су баш оне чланице које су за улазак у Европску Унију добиле америчку подршку пре саме европске сагласности: Пољска и Мађарска. Посебно Варшава игра улогу „демократског“ посредника између американофилске и русофилске опције.
Пре годину дана, ехо хладног рата, који су на брзину архивирали Горбачов (отварањем првог „Мек Доналдса“ у Москви) и Јељцин (док је отпијао гутљај „кока-коле“ између два гутљаја вотке), почео је да се претвара у блиски звук никада завршене битке.
Европи, убеђеној да се налази на неповратном путу ка јединственом либералистичком тржишту под вођством САД, отвара видике Русија са Путином, повремено проглашаваним „царем“, „империјалистом“, зависно од тога да ли су акције које је предузимао усмерене на сузбијање америчке агресивности, на консолидацију Руске Федерације или на одбрану националних интереса.
Пошто се не може напасти Кремљ до краја, нападају се његови највернији савезници, са Белорусијом на челу. Битка постаје смешна када се, да би се показало у каквој диктатури живе Белоруси, износи као пример недавни закон о имиграцији који одриче право белоруским манекенкама да се крећу по целој америчкој територији.
Протекционизам лоше звучи на уснама непријатеља, али нико се не скандализује када САД доказују – интелигентним бомбама, осиромашеним уранијумом и белим фосфором – да су спремне да бране оно што сматрају „окућницом“, односно остатак света.
Путин је донео победу далеко значајнију од самог споразума који су потписали његова десна рука Медведов и Украјинци из „Нафтогаза“.
Улог је био двострук: са једне стране, доказивање међународној заједници да је Русија у стању да диктира темпо на комерцијалном плану; са друге, да се по хиљадити пут опомену европски суседи о потреби да на време преиспитају своју слепу „атлантску љубав“.
Само пар месеци раније, као задње чин свог седмогодишњег канцеларског мандата, бивши немачки премијер Шредер прихватио је Путинов изазов стављајући немачки потпис на пројекат балтичког гасовода, који представља алтернативу (у будућности) за атлантску свемоћ у погледу енергетског снабдевања.
Савезници из Европске Уније су га оптуживали за издају, пошто су потпуно заслепљени у свом подаништву Вашингтону.
Време је да се европа ослободи великог америчког товара.
Европа је на истоку, на копну, а не на Атлантском океану.
Сиро Азинели
