drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Istina ili zabluda?Evo šta o tome piše Slobodan Jarčević.
-
- Popularno:
- Da li je istina da su komunisti spalili...
- U centru Splita pronađen novac srpskog...
- Haos na tribinama: Jokićev brat...
- isplivalo rešenje o otkazu dušice...
- Sudija je strpao u zatvor jer je nosila...
- Online posao
- Može li voda sa nanom da pomogne u...
- Svadba strebera
- Kako zapad misli da kupi neciju...
- "Правила Курана су ми важнија од закона...
Konstantin VII Porfirogenet
- Začetnik teme drbob
- Datum pokretanja
Slavic Land
Aktivan član
- Poruka
- 1.168
Zabluda.
Баш је Коста говорио о томе да су Словени дошли са севера и у великом броју почетком 6ог века нападали Византију и Илирик.
У нападу на Солун било је преко 100.000 Словена а Илирик су опустошили, опљачкали и протерали становништво.
Цела област је била пуна дошљачких Словенских племена и названа је Склавинија.
Током 6. века они су ступали у савезе али се и борили против многих племена или народа: Гота : Гепида, Блгара, Византинаца, ...
Баш је Коста говорио о томе да су Словени дошли са севера и у великом броју почетком 6ог века нападали Византију и Илирик.
У нападу на Солун било је преко 100.000 Словена а Илирик су опустошили, опљачкали и протерали становништво.
Цела област је била пуна дошљачких Словенских племена и названа је Склавинија.
Током 6. века они су ступали у савезе али се и борили против многих племена или народа: Гота : Гепида, Блгара, Византинаца, ...
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
I ti pripadaš berlinskoj školi???Čovek iz obrađene dokumentacije koja mu je bila dostupna studiozno objašnjava.Preporučujem ti njegovu knjigu Srbi pre biskupovog Adama,gde na vrlo argumentovan način ruši R.Radića.
Slavic Land
Aktivan član
- Poruka
- 1.168
On je jedan od 3 "autora" priče o Beloj Srbiji i Beloj Hrvatskoj.
Bela Srbija se nalazila na prostoru Bohemije, Lužice i JugoZapadne Poljske
a Bela Hrvatska se nalazila na prostoru Južne Poljske (današnji Krakow) i Slovačke,
odakle su ova dva slovenska plemena došla na Balkan.
Bela Srbija se nalazila na prostoru Bohemije, Lužice i JugoZapadne Poljske
a Bela Hrvatska se nalazila na prostoru Južne Poljske (današnji Krakow) i Slovačke,
odakle su ova dva slovenska plemena došla na Balkan.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
daleko si ti od nauke kao i tvoj mentor dr.Radić.
Dalje od ovoga ne moram ni da čitam:
БЕОГРАД, 9. септембар 7515 (2007)
9. septembar 2007. godine po vizantijskoj eri NIJE 7515. godina, već 7516. godina...Eto koliko pomenuta budala poznaje elementarna istorijska i hronološka pravila...
БЕОГРАД, 9. септембар 7515 (2007)
9. septembar 2007. godine po vizantijskoj eri NIJE 7515. godina, već 7516. godina...Eto koliko pomenuta budala poznaje elementarna istorijska i hronološka pravila...
Niti ja studiram medicinu niti je Radivoj Radić lekar...
Verovatno si begao sa časova gramatike kad su se učile skraćenice...
Ajd, ono PorfirogEnet može i da prodje, kladim se da si mnogo čitao hrvatsku literaturu, pa ti prešlo u naviku...
Slavic Land
Aktivan član
- Poruka
- 1.168
ja volim autore sa početka 20. veka jer su bili "oslobođeniji" političkih, verskih i drugih predrasuda... od ovih školaraca danas...
pre nedelju / dve sam čitao neku Istoriju naroda SHS ili naroda Jugoslavije... (40te godine pisana, valjda, stara je i požutela)
pre nedelju / dve sam čitao neku Istoriju naroda SHS ili naroda Jugoslavije... (40te godine pisana, valjda, stara je i požutela)
fa mulan
Zainteresovan član
- Poruka
- 146
Prva greška je datirana godina prema vizantijskoj eri... Šta reći za ono što sledi....
Nego šta...još nije ni počeo da piše a napravio neoprostivu grešku za nekog ko sebe smatra ozbiljnim naučnikom...:rolll:
UŽAS SLEDI DRAGA MOJA....NAŠAO SAM JOŠ PAR GLUPOSTI JOŠ JUČE, A SAMO PRELETEO POGLEDOM...
Recimo zapade mi za oko pominjanje Sv. Jeronima.....
Kako ga nije sramota da laže, još da bi bio uverljiviji napaljenima (poput našeg drbob-a), dodaje u zagradi "to nije sporno" ...
Jarčević: "Читаоци Сведока имају разлога да с пажњом прате ову полемику, јер је Свети Јероним (то није спорно) рођен у римском насељу, на локацији на којој је данас Босанско Грахово."
SPORNO JE.....I to vrlo sporno...
Kao prvo, Sv Jeronim je rodjen oko 347. godine, a NE kako u tekstu stoji 330. ili 337.
Drugo, Sv. Jeronim je rodjen u rimskom mestu Stridonu, za koje ni jedan arheolog nije do sada utvrdio o kom se tačnom mestu radi. Istina je da se Bosansko Grahovo takodje zvalo Stridon, ali po svim dostupnim izvorima Stridon Sv. Jeronima svi arhelozi smeštaju na prostor današnje Hrvatske. Bilo kako bilo jedino što je sigurno jeste da je Stridon u kome je rodjen Sv. Jeronim neko mesto u provinciji Dalmaciji jer je sam nekoliko puta zapisao: "Parce mihi, Domine, quia Dalmata sum" - Oprosti mi Bože jer sam Dalmatinac.
A argumenti o njegovom Srpskom poreklu su smešni, neubedljivi i vrlo klimavi....
Jedna od argumenata na primer jesteti da je Francuz Siprijan Rober koji je živeo vekovima posle Sv Jeronima... napisao "Ima nešto slovensko u njemu" .....naravno, bez ikakvog objašnjenja.(mada ko zna da li je i napisao, pošto ovaj tip voli i da izmišlja).. 
jovan_joca
Zainteresovan član
- Poruka
- 253
Не измишља. Ето, Петар Милосављевић у својој књизи Срби и њихов језик, кад наводи Шулека, каже како је јасно запажено да су стари списи у Далмацији писани или чакавски или латински, али да је ова латинштина само превод словенских мисли, да што су списи старији, тим више има словенског духа и да се не може сумњати да су их писали Словени.
Него, зашто Акнатон, када наводи латинску изреку ставња запете, а када је преводи дословно, изоставља исте?
Него, зашто Акнатон, када наводи латинску изреку ставња запете, а када је преводи дословно, изоставља исте?
Iz istog razloga iz kog jovan_joca kada prevodi moj nick sa latinice na ćirilicu izostavlja dva slova...:wink: 
Nego kad smo već kod Porfirogenita, da kažemo reč-dve i o njemu....:wink:
Константин VII Порфирогенит
Константин VII Порфирогенит рођен је 905. г. као једини син цара Лава VI Мудрог (886 – 912), те је 911. г. крунисан за његовог савладара. Већ 912. г., када је имао једва седам година, Константин је изгубио оца; престо је наследио Лавов брат, неспособни и славољубиви Александар, који је настојао да се на сваки начин ослободи младог престолонаследника. У томе га је спречила изненадна смрт 913.г. Тада је, због цареве малолетности, образовано намесништво на чијем се челу налазио патријарх Никола Мистик.
Међутим, већ следеће, 914 г. намесништво је оборено, због своје попустљиве политике према бугарском владару Симеону и замењено је новом управом на челу с царицом мајком Зојом, која одмах предузима енергичне мере да би се супротставила бугарској експанзији. Велики византијски пораз у бици код Анхијала (20. августа 917 г.) показао је погрешност политике Зојине владе и изазвао је нове немире у царству, из којих излази као победник друнгарије царске флоте Роман Лакапин.
Маја 919.г. Роман је оженио Константина својом ћерком Јеленом, а септембра 920 г. добио је титулу цезара; већ децембра исте године Роман постаје савладар младог цара, а затим и први по рангу цар. 3а савладаре уздигнути су и Романови синови Христофор (921), Стефан и Константин (924) , чиме је створен чврст ослонац његовој породици, а Константин је сасвим потиснут у други план и удаљен од државних послова. Романова влада трајала је дo 16. децембра 944 г. , када су га срушили његови синови Стефан и Константин. Месец дана касније (јануара 945 г.) Константин успева да се ослободи својих супарника и да као човек од 40 година најзад преузме исправљање државом. На престолу остаје до своје смрти новембра 959 г.
Константин није значајан по своме политичком и државничком раду, јер се на тим пољима није истакао. Значај Константина лежи у његовој научно-литерарној делатности, која заузима једно од истакнутих места у Визaнтиjској културној историји. Од свог васпитача Теодора млади цар је примио љубав за литературу и науку, што се још више развило удаљавањем од вођења државних послова.
Широки круг царевог интересовања обухватао је не само науку (историја, природне науке, медицина итд.), већ и многе гране уметности (музика, архитектура итд.). Цар је око себе окупио групу способних и образованих људи, који су са њиме сарађивали на спремању материјала за писање дела енциклопедијског карактера из историје и других наука, тако да је у извесним случајевима врло тешко одвојити шта је цар сам писао а шта његови сарадници; многа дела су настала само на иницијативу Константина. Међутим, делатност ове групе културних радника није била нарочито оригинална, те су сва дела која чине резултате њиховог рада, претежсно компилативне природе. Она представљају или збирке фрагмената из старијих извора, или исписе из византијских архива. Због оваквог карактера Константинова дела нам често доносе фрагменте из неких историјских извора који су у целини изгубљени, као на пр. познати Присков извештај о путовању на Атилин двор, историју Менандра Протeктора из VI века итд.
Константин VII Порфирогенит рођен је 905. г. као једини син цара Лава VI Мудрог (886 – 912), те је 911. г. крунисан за његовог савладара. Већ 912. г., када је имао једва седам година, Константин је изгубио оца; престо је наследио Лавов брат, неспособни и славољубиви Александар, који је настојао да се на сваки начин ослободи младог престолонаследника. У томе га је спречила изненадна смрт 913.г. Тада је, због цареве малолетности, образовано намесништво на чијем се челу налазио патријарх Никола Мистик.
Међутим, већ следеће, 914 г. намесништво је оборено, због своје попустљиве политике према бугарском владару Симеону и замењено је новом управом на челу с царицом мајком Зојом, која одмах предузима енергичне мере да би се супротставила бугарској експанзији. Велики византијски пораз у бици код Анхијала (20. августа 917 г.) показао је погрешност политике Зојине владе и изазвао је нове немире у царству, из којих излази као победник друнгарије царске флоте Роман Лакапин.
Маја 919.г. Роман је оженио Константина својом ћерком Јеленом, а септембра 920 г. добио је титулу цезара; већ децембра исте године Роман постаје савладар младог цара, а затим и први по рангу цар. 3а савладаре уздигнути су и Романови синови Христофор (921), Стефан и Константин (924) , чиме је створен чврст ослонац његовој породици, а Константин је сасвим потиснут у други план и удаљен од државних послова. Романова влада трајала је дo 16. децембра 944 г. , када су га срушили његови синови Стефан и Константин. Месец дана касније (јануара 945 г.) Константин успева да се ослободи својих супарника и да као човек од 40 година најзад преузме исправљање државом. На престолу остаје до своје смрти новембра 959 г.
Константин није значајан по своме политичком и државничком раду, јер се на тим пољима није истакао. Значај Константина лежи у његовој научно-литерарној делатности, која заузима једно од истакнутих места у Визaнтиjској културној историји. Од свог васпитача Теодора млади цар је примио љубав за литературу и науку, што се још више развило удаљавањем од вођења државних послова.
Широки круг царевог интересовања обухватао је не само науку (историја, природне науке, медицина итд.), већ и многе гране уметности (музика, архитектура итд.). Цар је око себе окупио групу способних и образованих људи, који су са њиме сарађивали на спремању материјала за писање дела енциклопедијског карактера из историје и других наука, тако да је у извесним случајевима врло тешко одвојити шта је цар сам писао а шта његови сарадници; многа дела су настала само на иницијативу Константина. Међутим, делатност ове групе културних радника није била нарочито оригинална, те су сва дела која чине резултате њиховог рада, претежсно компилативне природе. Она представљају или збирке фрагмената из старијих извора, или исписе из византијских архива. Због оваквог карактера Константинова дела нам често доносе фрагменте из неких историјских извора који су у целини изгубљени, као на пр. познати Присков извештај о путовању на Атилин двор, историју Менандра Протeктора из VI века итд.
Најзначајнији Константинов спис за нашу историју свакако је трактат о народима, који се обично наводи као "De administrando imperio". Тај наслов, који не одговара садржају дела, дао му је први издавач Мeursis (1611) .
За време напада Словена на Балканско Полуострво у VI в. располажемо са доста података, захваљујући релативном процвату тадашње византијске историографије. Такво стање траје само до првих година VII в., тачније речено до 602 г., докле допире Теофилакт Симоката, последњи историчар ове епохе. Од тог времена настаје велика празнина у византијској историографији, која траје све до почетка IХ в. У међувремену Византија се налазила у животној опасности, не само због борби против моћних спољних непријатеља, већ и ради дуготрајних унутрашњих трзавица. Како у почетак VII в. пада коначно насељавање Словена на Балканском Полуострву, недостатак извора чини да су тај процес, као и први векови словенске историје у новим земљама, покривени тамом. Поред неколико старијих историјских дела насталих у Византији, спис ДАИ спада у основне изворе за ту епоху, јер његових осам глава, од 29 – 36, доносе низ података о сеоби Срба и Хрвата, као и о њиховој најстаријој историји до Константиновог времена. У спису се, поред тога, налазе и подаци о словенским племенима на Пелопонезу (глава 49 и 50).
Време настанка списа ДАИ може се, пре свега, одредити на основу извесних хронолошких података који се у њему налазе. На два места се Роман Лакапин спомиње као мртав, што упућује на време после његове смрти 15. јуна 948.г. Поред тога, у 29. глави постоји податак да је писано седмог индикта 6457 (948/9 г.). У историјској науци се сматра да је дело настало у периоду измећу 948 и 952 г.
Спис ДАИ намењен је Константиновом сину и наследнику Роману II (959 – 963) и требало је да га упозна с проблемима који ће се појавити у току његове самосталне владе. Природно је да је оваква намена дала делу известан дидактички карактер. Оно уствари представља збирку исписа из званичних архива Византијског царства и различитих историјских списа, коју су припремили цареви сарадници, чланови великог научно-литерарног апарата окупљеног око његове личности. Врло је тешко одредити шта је цар сам писао у овом трактату који се само условно може наводити као његово дело.
У званичним архивама Византијског царства из којих је црпен материјал за писање Константиновог трактата, налазили су се извештаји царских намесника у провинцијама, као и извештаји посланика који су одлазили у званичне мисије на стране дворове. Међутим, материјал за писање ДАИ-ја није црпен само из архива и званичних извештаја, већ су неки делови узети из старијих историјских списа. Бјури је детаљвом анализом текста ДАИ-ја и његовим поређењем с познатом Теофановом хроником из почетка IХ в., одредио делове царевог списа који се на хронику ослањају. Наслови неких глава и сами упућују на то да су преписане из Теофанове хронике, тако се на пр. у наслову 21 главе каже "из хронике Теофана, године од оснивања света 6171.
У истраживању извора Бјури је отишао и даље, тражећи слична места у делу епископа Лиутпранда из Кремоне који је 949. г. боравио у Цариграду[/] као посланик Беренгара II. Како је Лиутпрандово дело објављено тек 959 г., постоји могућност да је Константин добијао од њега обавештења усменим путем, али је с друге стране и сам Лиутпранд многе ствари могао да сазна од цара. Остали писани извори којима су се служили цареви сарадници не могу се утврдити. Сигурно је да су у извесној мери коришћена и усмена обавештења, јер је Цариград, као врло прометан град и трговачки центар, био средиште трговаца и путника разних народности који су могли да дају драгоцене податке о околним народима и земљама.
Пошто је био намењен царевом сину као упутство за будућу владу, спис доноси врло важне и поверљиве податке о методама византијске државне политике према околним народима. Поверљиви карактер материјала који је узиман из различитих државних установа, дао је царевом делу специјалан карактер и учинио да је оно пажљиво чувана од објављивања у ширу јавност.
Како Константинове вести о најстаријој историји Срба и Хрвата стоје усамљено и не налазе директну потврду у другим изворима, оне су изазвале сасвим супротна мишљења у историској науци. До средине Х1Х в. историчари и филолози примају цареве вести о прадомовини и доласку Срба и Хрвата као тачне (Енгел, Шафарик, Копитар, Миклошић и др.). Међутим, почевши од средине ХIХ в. појављује се супротно гледиште. Немачки историчар Е. Димлер довео је у сумњу веродостојност Константинових података и нашао је доста присталица међу каснијим историчарима (Рачки, Јагић, Смичиклас, Јиречек, Кос, Бјури, Станојевић и др.)
У другој половини ХIХ века, два руска научника, К. Грот и Т. Флорински, поново бране ауторитет цара писца. У периоду после првог светског рата почело се са критичким претресањем Константинових вести и са тражењем индиректних потврда за њих у недовољно испитаним изворима. Од низа истраживача који су узели учешћа у том послу, нарочите заслуге има Хауптман, који је, анализом неких недовољно запажених извештаја арапских путописаца, доказао постојање Беле Хрватске у Малој Пољској и Беле Србије у крајевима око Висле. У новије време значајан прилог проучавању Константинових вести дао је Бого Графенауер, тумачећи их утицајима хрватске народне традиције, као и традиције становника далматинских градова.
Поред списа ДАИ још неколико Константинових дела садрже вести о најстаријој историји Јужних Словена. Спис "De thembitibus", који је настао у млађим царевим годинама (око 934), бави се описивањем административних јединица (тема) царства у Х веку, али се у њему налази доста података који се односе на знатно раније време, а преузети су од писаца V и VI вeкa, Хијерокла и Стефана Византинца. Спис о темама садржи причу о опсади Дубровника од стране Арапа, која се налази и у ДАИ, као и неке податке о словенским племенима у области Стримона.
Најоппширније Константиново дело је Cпис о церемонијама (De cerimoniis), настао вероватно после 952. године. Поред података о церемонијама на византијском двору, дело садржи низ драгоцених вести које не стоје у вези са његовим насловом. О Јужним Словенима налази се само неколико фрагментарних вести.
Биографију свог деде Василија I (867 – 886) Константин је написао око 950. године. То дело има све одлике панегиричког списа, који је требало да оправда Василијев насилни долазак на власт и да у што лошијем светлу представи његовог претходника Михајла III. Цар је у почетку намеравао да напише биографије свих византијских владара, али је дао само животопис Василија I. Поменути спис садржи вести о отпадању јужнословенских племена од византијске власти у првој половини IХ века, затим о опсади Дубровника од стране Арапа и о обнови византијске власти под Василијем I у областима населљеним Јужним Словенима.
За време напада Словена на Балканско Полуострво у VI в. располажемо са доста података, захваљујући релативном процвату тадашње византијске историографије. Такво стање траје само до првих година VII в., тачније речено до 602 г., докле допире Теофилакт Симоката, последњи историчар ове епохе. Од тог времена настаје велика празнина у византијској историографији, која траје све до почетка IХ в. У међувремену Византија се налазила у животној опасности, не само због борби против моћних спољних непријатеља, већ и ради дуготрајних унутрашњих трзавица. Како у почетак VII в. пада коначно насељавање Словена на Балканском Полуострву, недостатак извора чини да су тај процес, као и први векови словенске историје у новим земљама, покривени тамом. Поред неколико старијих историјских дела насталих у Византији, спис ДАИ спада у основне изворе за ту епоху, јер његових осам глава, од 29 – 36, доносе низ података о сеоби Срба и Хрвата, као и о њиховој најстаријој историји до Константиновог времена. У спису се, поред тога, налазе и подаци о словенским племенима на Пелопонезу (глава 49 и 50).
Време настанка списа ДАИ може се, пре свега, одредити на основу извесних хронолошких података који се у њему налазе. На два места се Роман Лакапин спомиње као мртав, што упућује на време после његове смрти 15. јуна 948.г. Поред тога, у 29. глави постоји податак да је писано седмог индикта 6457 (948/9 г.). У историјској науци се сматра да је дело настало у периоду измећу 948 и 952 г.
Спис ДАИ намењен је Константиновом сину и наследнику Роману II (959 – 963) и требало је да га упозна с проблемима који ће се појавити у току његове самосталне владе. Природно је да је оваква намена дала делу известан дидактички карактер. Оно уствари представља збирку исписа из званичних архива Византијског царства и различитих историјских списа, коју су припремили цареви сарадници, чланови великог научно-литерарног апарата окупљеног око његове личности. Врло је тешко одредити шта је цар сам писао у овом трактату који се само условно може наводити као његово дело.
У званичним архивама Византијског царства из којих је црпен материјал за писање Константиновог трактата, налазили су се извештаји царских намесника у провинцијама, као и извештаји посланика који су одлазили у званичне мисије на стране дворове. Међутим, материјал за писање ДАИ-ја није црпен само из архива и званичних извештаја, већ су неки делови узети из старијих историјских списа. Бјури је детаљвом анализом текста ДАИ-ја и његовим поређењем с познатом Теофановом хроником из почетка IХ в., одредио делове царевог списа који се на хронику ослањају. Наслови неких глава и сами упућују на то да су преписане из Теофанове хронике, тако се на пр. у наслову 21 главе каже "из хронике Теофана, године од оснивања света 6171.
У истраживању извора Бјури је отишао и даље, тражећи слична места у делу епископа Лиутпранда из Кремоне који је 949. г. боравио у Цариграду[/] као посланик Беренгара II. Како је Лиутпрандово дело објављено тек 959 г., постоји могућност да је Константин добијао од њега обавештења усменим путем, али је с друге стране и сам Лиутпранд многе ствари могао да сазна од цара. Остали писани извори којима су се служили цареви сарадници не могу се утврдити. Сигурно је да су у извесној мери коришћена и усмена обавештења, јер је Цариград, као врло прометан град и трговачки центар, био средиште трговаца и путника разних народности који су могли да дају драгоцене податке о околним народима и земљама.
Пошто је био намењен царевом сину као упутство за будућу владу, спис доноси врло важне и поверљиве податке о методама византијске државне политике према околним народима. Поверљиви карактер материјала који је узиман из различитих државних установа, дао је царевом делу специјалан карактер и учинио да је оно пажљиво чувана од објављивања у ширу јавност.
Како Константинове вести о најстаријој историји Срба и Хрвата стоје усамљено и не налазе директну потврду у другим изворима, оне су изазвале сасвим супротна мишљења у историској науци. До средине Х1Х в. историчари и филолози примају цареве вести о прадомовини и доласку Срба и Хрвата као тачне (Енгел, Шафарик, Копитар, Миклошић и др.). Међутим, почевши од средине ХIХ в. појављује се супротно гледиште. Немачки историчар Е. Димлер довео је у сумњу веродостојност Константинових података и нашао је доста присталица међу каснијим историчарима (Рачки, Јагић, Смичиклас, Јиречек, Кос, Бјури, Станојевић и др.)
У другој половини ХIХ века, два руска научника, К. Грот и Т. Флорински, поново бране ауторитет цара писца. У периоду после првог светског рата почело се са критичким претресањем Константинових вести и са тражењем индиректних потврда за њих у недовољно испитаним изворима. Од низа истраживача који су узели учешћа у том послу, нарочите заслуге има Хауптман, који је, анализом неких недовољно запажених извештаја арапских путописаца, доказао постојање Беле Хрватске у Малој Пољској и Беле Србије у крајевима око Висле. У новије време значајан прилог проучавању Константинових вести дао је Бого Графенауер, тумачећи их утицајима хрватске народне традиције, као и традиције становника далматинских градова.
Поред списа ДАИ још неколико Константинових дела садрже вести о најстаријој историји Јужних Словена. Спис "De thembitibus", који је настао у млађим царевим годинама (око 934), бави се описивањем административних јединица (тема) царства у Х веку, али се у њему налази доста података који се односе на знатно раније време, а преузети су од писаца V и VI вeкa, Хијерокла и Стефана Византинца. Спис о темама садржи причу о опсади Дубровника од стране Арапа, која се налази и у ДАИ, као и неке податке о словенским племенима у области Стримона.
Најоппширније Константиново дело је Cпис о церемонијама (De cerimoniis), настао вероватно после 952. године. Поред података о церемонијама на византијском двору, дело садржи низ драгоцених вести које не стоје у вези са његовим насловом. О Јужним Словенима налази се само неколико фрагментарних вести.
Биографију свог деде Василија I (867 – 886) Константин је написао око 950. године. То дело има све одлике панегиричког списа, који је требало да оправда Василијев насилни долазак на власт и да у што лошијем светлу представи његовог претходника Михајла III. Цар је у почетку намеравао да напише биографије свих византијских владара, али је дао само животопис Василија I. Поменути спис садржи вести о отпадању јужнословенских племена од византијске власти у првој половини IХ века, затим о опсади Дубровника од стране Арапа и о обнови византијске власти под Василијем I у областима населљеним Јужним Словенима.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Niti ja studiram medicinu niti je Radivoj Radić lekar...
Verovatno si begao sa časova gramatike kad su se učile skraćenice...
Ajd, ono PorfirogEnet može i da prodje, kladim se da si mnogo čitao hrvatsku literaturu, pa ti prešlo u naviku...
Ja znam da razlučim stvari za mene lekar nije doktor nauka,za razliku od tebe.Ja nisam istoričar ali istoriju bolje poznajem od tebe,da li je i ili e,da li je 7515 ili 7516 je nebitno bitna je srž i oko toga možemo pametnjakoviću da polemišemo.
Ako si siguran u sebe dođi u emisiju,ja ću da ti ostavim na pp telefon za kontakt,pa da u jednom duelu raspravimo o ovim stvarima,ok?
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Bolje da su ti roditelji bili oralisti i da su koristili kontraceptivna sredstva.
1. Videli smo to....
2.NEBITNO! Hehehe....Som...
E nazdravlje....I on se bavi istraživanjem izvora, a ne ume ni godinu da prevede na Gregorijanski kalendar...O čemu mi onda pričamo?...Kakva je onda metodologija? NULA, što se i vidi...Što se kurči i pravi pametan, navodi godine, kad nema pojma...To zna svaki student istorije I godine..
Za to se pada na ispitu, momentalno. A sadržaj je - pusti me da vrisnem...... gluposti.......Ma samo se ti i tebi slični palite i oduševljavajte i glumite budale...Kad zagrebeš malo ispod površine, 90% natrućane gluposti...Pokazivao sam ranije i Seretićeve i Jarčeve gluposti, potraži malo po starim temama...
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Otkud to da živimo 7516 godini a postojimo 1400 godina?
Ja sam laik za istoriju,pitam tebe,odakle da se baš tih 7516 godina poklapa sa Vinčom i Lepenskim Virom?Daj pošto si stručnjak pojasni to malo.Ja koristim logiku,a ti mi daj objašnjenje.
Ja sam laik za istoriju,pitam tebe,odakle da se baš tih 7516 godina poklapa sa Vinčom i Lepenskim Virom?Daj pošto si stručnjak pojasni to malo.Ja koristim logiku,a ti mi daj objašnjenje.
jel sinko
a jel ima neke pisane knjige koju je ta najstarija nacija ostavila pre miroslavljevog jevandjelja?
kako to da tako napredni
ne ostavishe nikakvog traga ono kad naidje aleksandar
a i rimljani malo kasnije?
i naj bitnije
odakle ti to da se vincha i lepenski vir poklapaju sa tvojim blebetanjem
i kakve veze imaju sa Srbima???
a jel ima neke pisane knjige koju je ta najstarija nacija ostavila pre miroslavljevog jevandjelja?
kako to da tako napredni
ne ostavishe nikakvog traga ono kad naidje aleksandar
a i rimljani malo kasnije?
i naj bitnije
odakle ti to da se vincha i lepenski vir poklapaju sa tvojim blebetanjem
i kakve veze imaju sa Srbima???
i da...
jel ti uopshte znash shta je NACIJA???
jel ti uopshte znash shta je NACIJA???
Kao prvo, nije problem u tome što si laik, nego što si zaslepljen mitom o "narodu koji je stariji od ameba"
. Malo uključi mozak kad čitaš i slušaš ove degene....Kao drugo, datiranje godina od 5508. g. p.n.e. uveli su Vizantinci, utuvi to u glavu. I ta godina nema veze sa postojanjem nikakvih naroda i nacija, već je prema vizantijskom verovanju, u nedelju, 1. septembra 5508. p.n.e. Bog počeo da stvara Svet.
Treće, o kakvom ti narodu/naciji u Lepenskom Viru i Vinči govoriš pre 7500 godina?
I četvrto, odgovori na ostala vranina pitanja, da ne ponavljam....
Bogart
Poznat
- Poruka
- 9.747
То су питања на које је немогуће дати одговор, ако неко заиста верује у супериорност Срба / Балканских предака у неким вековима пре Христа. Јесте да наше подручје још увек није прекопано уздуж и попреко, али пронађено је свашта, од Лепенаца и Винчанаца, до илирских и трачких гробаља, римских чесми, табли и новчића, словенских хумки и којечега већ не, али никаквих трагова било какве цивилизације која би се могла макар поредити са већ постојећим, а камоли супериорне. Да је постојала јака култура, постојали би и моћни споменици те културе, а тога једноставно нема. Чак ни у траговима, нарочито судећи по народном менталитету, који је изгледа кроз историју па до данас био на истом неодговорном, непрофињеном и неузвишеном нивоу.
Чак и да пустимо машти на вољу, да су заиста постојали неки походи "Нине" или којекога, да је неки балкански народ заиста освајао неке области и путовао надалеко, то је онда можда било једино налик на Монголе, њихова освајања и њихове империје, што се опет не може назвати нечим цивилизованим или културним.
