Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Čim se u javnosti pojavila ideja o vojnoj neutralnosti Srbije, protumačena je kao izjašnjavanje protiv članstva u NATO. Umesto da se odgovori na pitanje - šta je loše u neutralnosti da bismo je se odrekli, traži se odgovor na drugo pitanje - šta nećemo dobiti ako ne pristupimo najmoćnijem vojnom savezu, nezavisno od toga što nas je bombardovao i što podržava otcepljenje Kosova i Metohije. Time se potiskuje u drugi plan suštinski smisao zalaganja za vojnu nezavisnost koji se tiče ideje političke samostalnosti, slobode odlučivanja i delovanja po meri sopstvenih potreba i interesa.
Ovi pokušaji da se opredeljenje za vojnu neutralnost dovede u sumnju polaze od uverenja da je, spram koristi koju donosi članstvo u NATO, ideja vojne neutralnosti, navodno, štetna i protivna interesima Srbije. Konstruisani su u ime toga razni argumenti: da je reč o najmoćnijoj vojnoj i političkoj organizaciji, moćnijoj čak i od UN; da je to jedini pravi bezbednosni štit na planeti; da je širenje NATO istovetno sa širenjem demokratije; da on okuplja ekonomski najrazvijenije zemlje sveta te da je zbog toga dobro biti u njihovom društvu; da ćemo od članstva imati samo ekonomske koristi jer NATO pomaže male zemlje; da je to nužan uslov za članstvo u EU i jedini način da izbegnemo samoizolaciju, i slično. Ono što povezuje sve ove pokušaje jeste pretpostavka da je politički, ekonomski i tehnološki napredak mogućan samo pod vojnim okriljem NATO.
Ovoj idealizovanoj predstavi o NATO kao `milosrdnom anđelu` dosta toga protivreči, uključujući i naše sopstveno iskustvo.
To što je NATO, možda, moćniji i od UN ne govori u prilog tome da treba podržavati potčinjavanje UN jednoj vojnoj organizaciji. Naprotiv. Ako bismo poverovali da jedino ovaj vojni savez može da garantuje planetarnu bezbednost, morali bismo prihvatiti i da je svaki rat koji bi on vodio, uključivši i preventivne, unapred definisan kao pravedan. To nije ni tačno, ni moralno dopustivo.
Svakako da je dobro biti u društvu bogatih zemalja. Ali, na osnovu toga što većina članova NATO spada u najrazvijenije zemlje, ne znači da samo preko njega možemo postati razvijena zemlja. Kada bi širenje NATO bilo istovetno sa širenjem demokratije, ipak bi, na primer, bio demokratska oaza, ili bar pionir demokratije. Da li je tako?
O koristi i šteti članstva Srbije u NATO još uvek niko nije izveo ni približnu računicu.
Ako je uslov za evropsku integraciju Srbije učlanjenje u ovu vojnu organizaciju - onda ono samo može da pokoleba evropsko opredeljenje većine građana Srbije. Istraživanja javnog mnjenja konstantno pokazuju da je pozitivan stav prema EU, u najmanju ruku, obrnuto proporcionalan u poređenju sa stavom srpskih građana prema NATO. Insistiranje na tome da je članstvo u NATO nužan uslov za uključenje u EU, moglo bi da ima sasvim suprotne efekte - osipanje pozitivnog stava prema EU.
Nezavisna vojna politika Srbije, uz sve to, ne vodi sama po sebi u samoizolaciju. Nepripadanje jednom vojnom savezu ne isključuje mogućnost saradnje. Ako se tvrdi da je tako, ne znači li to da upravo oni koji podržavaju NATO vide u njemu potencijalnu opasnost za sve zemlje koje slede nezavisnu politiku? Drugim rečima, pokušaji da se dovede u sumnju ideja nezavisnosti i fascinacija pripadanja NATO počivaju na pretpostavci real-političkog fatalizma.
Članstvo u NATO ne donosi samo koristi. Zar se, takođe, ne može pretpostaviti da na taj način možemo postati instrument za ostvarenje real-političkih interesa ove vojne organizacije, a istovremeno da zbog toga postanemo i meta terorizma. Na primer, da se pripadanje NATO svede na puko učešće u sanitarnom kordonu prema zemljama koje on definiše kao protivničke, nezavisno od interesa Srbije. U tom slučaju, izjašnjavanje protiv vojne nezavisnosti moglo bi da se pretvori u podržavanje jedne imperijalne politike i ideje o jednopolarnom svetu.
Valjan argument protiv vojne neutralnosti ne može se izvesti samo na osnovu prednosti koje donosi članstvo u NATO, nego mora da se uključi i mane tog članstva.
Realnopolitički fatalizam i protivljenje ideji vojne neutralnosti, nosi i nedostatak poverenja u sopstvene mogućnosti. I to ne samo vojne, nego i ekonomske, političke i civilizacijske. Nezavisnost se, u stvari, odbacuje ne zbog toga što je ona sama po sebi loša, nego zbog toga što se smatra da je Srbija nesposobna da samostalno brine o sebi, te da drugi mogu učiniti za njene interese više od nje same. Mogu li zaista?
Poenta spora oko toga da li treba voditi nezavisnu vojnu politiku nije u tome koji su nedostaci nepripadanja NATO, nego koje su prednosti neutralnosti. Tek kada se dokaže da nezavisnosti nema opravdanja, može se razmatrati u okviru koje vojne organizacije Srbija može najbolje da zaštiti sopstvene interese. Drugim rečima, odluci o pristupanju nekoj vojnoj organizaciji, mora da prethodi odluka da se odričemo vojne neutralnosti i svih prednosti po interese države koje ona pruža. Umesto odgovora na pitanje zašto ne ući u NATO, prethodno bi trebalo odgovoriti na pitanje: zbog čega bi se trebalo odreći nezavisnosti?
Vojna neutralnost je politički održiva, a moralno opravdana, dosledna i čista. Ona ne ugrožava ni sopstvenu ni regionalnu bezbednost. Ne sprečava, nego širi mogućnosti saradnje. Ne vodi u izolaciju. Nije prepreka ni evropskim integracijama, ni ekonomskom, političkom, tehnološkom ili kulturnom napretku zemlje. Nije obeshrabrujuća nego podsticajna za razvoj sopstvenih kapaciteta. Nije uperena protiv sopstvenih interesa, a nije ni pretnja tuđim.
Snaga argumenta je na strani - vojne neutralnosti!
Autor Dragan Jočić je potpredsednik DSS
i ministar policije
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=109444&datum=2007-10-05
Ovi pokušaji da se opredeljenje za vojnu neutralnost dovede u sumnju polaze od uverenja da je, spram koristi koju donosi članstvo u NATO, ideja vojne neutralnosti, navodno, štetna i protivna interesima Srbije. Konstruisani su u ime toga razni argumenti: da je reč o najmoćnijoj vojnoj i političkoj organizaciji, moćnijoj čak i od UN; da je to jedini pravi bezbednosni štit na planeti; da je širenje NATO istovetno sa širenjem demokratije; da on okuplja ekonomski najrazvijenije zemlje sveta te da je zbog toga dobro biti u njihovom društvu; da ćemo od članstva imati samo ekonomske koristi jer NATO pomaže male zemlje; da je to nužan uslov za članstvo u EU i jedini način da izbegnemo samoizolaciju, i slično. Ono što povezuje sve ove pokušaje jeste pretpostavka da je politički, ekonomski i tehnološki napredak mogućan samo pod vojnim okriljem NATO.
Ovoj idealizovanoj predstavi o NATO kao `milosrdnom anđelu` dosta toga protivreči, uključujući i naše sopstveno iskustvo.
To što je NATO, možda, moćniji i od UN ne govori u prilog tome da treba podržavati potčinjavanje UN jednoj vojnoj organizaciji. Naprotiv. Ako bismo poverovali da jedino ovaj vojni savez može da garantuje planetarnu bezbednost, morali bismo prihvatiti i da je svaki rat koji bi on vodio, uključivši i preventivne, unapred definisan kao pravedan. To nije ni tačno, ni moralno dopustivo.
Svakako da je dobro biti u društvu bogatih zemalja. Ali, na osnovu toga što većina članova NATO spada u najrazvijenije zemlje, ne znači da samo preko njega možemo postati razvijena zemlja. Kada bi širenje NATO bilo istovetno sa širenjem demokratije, ipak bi, na primer, bio demokratska oaza, ili bar pionir demokratije. Da li je tako?
O koristi i šteti članstva Srbije u NATO još uvek niko nije izveo ni približnu računicu.
Ako je uslov za evropsku integraciju Srbije učlanjenje u ovu vojnu organizaciju - onda ono samo može da pokoleba evropsko opredeljenje većine građana Srbije. Istraživanja javnog mnjenja konstantno pokazuju da je pozitivan stav prema EU, u najmanju ruku, obrnuto proporcionalan u poređenju sa stavom srpskih građana prema NATO. Insistiranje na tome da je članstvo u NATO nužan uslov za uključenje u EU, moglo bi da ima sasvim suprotne efekte - osipanje pozitivnog stava prema EU.
Nezavisna vojna politika Srbije, uz sve to, ne vodi sama po sebi u samoizolaciju. Nepripadanje jednom vojnom savezu ne isključuje mogućnost saradnje. Ako se tvrdi da je tako, ne znači li to da upravo oni koji podržavaju NATO vide u njemu potencijalnu opasnost za sve zemlje koje slede nezavisnu politiku? Drugim rečima, pokušaji da se dovede u sumnju ideja nezavisnosti i fascinacija pripadanja NATO počivaju na pretpostavci real-političkog fatalizma.
Članstvo u NATO ne donosi samo koristi. Zar se, takođe, ne može pretpostaviti da na taj način možemo postati instrument za ostvarenje real-političkih interesa ove vojne organizacije, a istovremeno da zbog toga postanemo i meta terorizma. Na primer, da se pripadanje NATO svede na puko učešće u sanitarnom kordonu prema zemljama koje on definiše kao protivničke, nezavisno od interesa Srbije. U tom slučaju, izjašnjavanje protiv vojne nezavisnosti moglo bi da se pretvori u podržavanje jedne imperijalne politike i ideje o jednopolarnom svetu.
Valjan argument protiv vojne neutralnosti ne može se izvesti samo na osnovu prednosti koje donosi članstvo u NATO, nego mora da se uključi i mane tog članstva.
Realnopolitički fatalizam i protivljenje ideji vojne neutralnosti, nosi i nedostatak poverenja u sopstvene mogućnosti. I to ne samo vojne, nego i ekonomske, političke i civilizacijske. Nezavisnost se, u stvari, odbacuje ne zbog toga što je ona sama po sebi loša, nego zbog toga što se smatra da je Srbija nesposobna da samostalno brine o sebi, te da drugi mogu učiniti za njene interese više od nje same. Mogu li zaista?
Poenta spora oko toga da li treba voditi nezavisnu vojnu politiku nije u tome koji su nedostaci nepripadanja NATO, nego koje su prednosti neutralnosti. Tek kada se dokaže da nezavisnosti nema opravdanja, može se razmatrati u okviru koje vojne organizacije Srbija može najbolje da zaštiti sopstvene interese. Drugim rečima, odluci o pristupanju nekoj vojnoj organizaciji, mora da prethodi odluka da se odričemo vojne neutralnosti i svih prednosti po interese države koje ona pruža. Umesto odgovora na pitanje zašto ne ući u NATO, prethodno bi trebalo odgovoriti na pitanje: zbog čega bi se trebalo odreći nezavisnosti?
Vojna neutralnost je politički održiva, a moralno opravdana, dosledna i čista. Ona ne ugrožava ni sopstvenu ni regionalnu bezbednost. Ne sprečava, nego širi mogućnosti saradnje. Ne vodi u izolaciju. Nije prepreka ni evropskim integracijama, ni ekonomskom, političkom, tehnološkom ili kulturnom napretku zemlje. Nije obeshrabrujuća nego podsticajna za razvoj sopstvenih kapaciteta. Nije uperena protiv sopstvenih interesa, a nije ni pretnja tuđim.
Snaga argumenta je na strani - vojne neutralnosti!
Autor Dragan Jočić je potpredsednik DSS
i ministar policije
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=109444&datum=2007-10-05
