- Poruka
- 1.023
Najgori mogući scenario za razrešenje kosovske krize, koji može da usledi nakon 10. decembra, je onaj koji podrazumeva upotrebu nasilja i opštu bezbednosnu nestabilnost na Kosovu i u regionu. (Najbolji je onaj koji podrazumeva dogovor suprotstavljenih strana.) I najbolji i najgori scenario mogu da se okončaju podelom teritorije, ali najveća nepoznanica jeste da li će podeli prethoditi eskalacija nasilja
Kosovski pregovarački proces, koji će trajati do 10. decembra, može da se završi na dva načina. Prvi je ponovno odlaganje konačnog rešenja. Drugi je jednostrano proglašenje nezavisnosti kosovskih Albanaca. Svaki od ovih načina može (iako ne nužno) da vodi do drugačijeg razrešenja kosovske krize. Ostavimo ovde prvi način razrešenja po strani. Najgori scenario mogao bi da se sastoji od sledećih koraka:
Albanci jednostrano proglašavaju nezavisnost posle 10. decembra;
SAD podržava nezavisnost;
Nezavisnost podržavaju i neke zemlje Evropske Unije (ali ne i Evropska Unija kao celina);
Srbi sa severnog Kosova proglašavaju nezavisnost od Kosova;
Albanci ne prihvataju otcepljenje Srba i fizički napadaju enklave i severni deo Kosova u kojima Srbi čine većinu;
Kao reakcija na to, Republika Srbija šalje vojsku da zaštiti Srbe na severu Kosova;
NATO se ne meša u sukob;
Nakon nekoliko dana oružanog sukoba niskog intenziteta, uspostavlja se faktička linija podele duž reke Ibar.
Neke od ovih tačaka (1, 2, 4 i 7) su ključne, kako po tome što nije sasvim jasno pod kojim uslovima bi ono što je u njima opisano moglo da se desi, tako i po tome što predstavljaju prelomne tačke za dalji tok sukoba. Drugim rečima, događaji opisani u drugom skupu tačaka (3, 5, 6 i 8) neizbežno slede iz prvog skupa, tj. uslovljeni su njima. U tom smislu je drugi skup tačaka manje interesantan za analizu.
Otcepljenje Kosova
Najgori scenario, kako vidimo, najviše zavisi od toga da li će kosovski Albanci proglasiti nezavisnost posle 10. decembra? To pitanje usko je povezano sa tačkom 2: da li će tu nezavisnost priznati SAD. Na ovo drugo pitanje nema sasvim jasnog odgovora. Za sada se čini da sve poruke koje su Amerikanci poslali kosovskim Albancima upućuju na to da će nezavisnost biti priznata. To je za Albance veliko ohrabrenje da proglase nezavisnost posle 10. decembra.
Međutim, da li će američka administracija naposletku zaista priznati nezavisnost nije tako lako utvrditi. Idealno gledano, Amerikanci ne bi hteli da budu usamljeni u priznanju: jedini uslov pod kojim bi američka administracija bez premišljanja priznala nezavisnost Kosova jeste da to učini i Evropska unija. Ako to nije moguće, prihvatljivi su manje idealni uslovi, pod kojima bi nezavisnost priznale najvažnije zemlje Unije (Velika Britanija, Francuska, Nemačka itd.). SAD, bez daljeg, ne želi da bude usamljena u priznanju. To bi ih previše podsećalo na Irak i očajno tešku situaciju u kojoj su takođe, posle svega, ostali usamljeni.
Ako Albanci pokušaju da vojno povrate delove teritorije na kojima žive Srbi, Vojska Srbije neće moći a da se ne umeša u sukob
Unutar američke administracije postoji jasan stav po kome Kosovo treba da dobije nadgledanu nezavisnost, ali nije sasvim jasno da li postoji saglasnost oko toga kako reagovati ako dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti, koje neće podržati Evropska unija. Albanci bi, otuda, mogli da pokušaju da igraju na kartu svršenog čina: čak iako SAD diplomatskim kanalima poruče Albancima da se protive proglašenju nezavisnosti bez prethodne saglasnosti sila koje čine Kontakt grupu, oni to ipak mogu da urade, nadajući se da će to izazvati podelu unutar američke administracije, te da će prevagnuti struja koja će lupiti šakom o sto i reći: „Dosta nam je odugovlačenja; hajde da već jednom završimo tu stvar i odemo odavde“. Da bi to bilo moguće, potrebno je samo rizikovati više nego što je uobičajeno. Albanci su to, čini se, do sada pokazali već nekoliko puta, pa nema razloga da se sumnja da bi na to mogli da budu spremni i ovaj put.
Albanci su skloniji riziku jer ne mogu mnogo da izgube. Amerikanci, za razliku od njih, imaju mnogo veći ulog na Kosovu, pod uslovom da im preti ozbiljan rizik da budu uvučeni u oružani sukob. Jer, što se više rešenje cele stvari na Kosovu odlaže, to je Amerikancima situacija manje izvesna. Pretpostavimo da se 10. decembra zauzme stanovište da se rešenje celog problema odlaže za još šest meseci. Odlaganje u nedogled odgovara Srbiji čija je strategija „Odlaži koliko god možeš, dokle god možeš, nadajući se da će se stvari u nekom trenutku obrnuti u tvoju korist“. To, međutim, ne odgovara Amerikancima, kojima se odlaganjem uz postojeće jednačine sa nekoliko nepoznatih dodaje još jedna. Budući da se američka vojska sprema da jedan deo trupa povuče iz Iraka, stanje u Iraku nakon toga može postati još kritičnije (sukobi u Iraku bi mogli da eskaliraju ako vojska počne da se povlači). Izgledi za povećanu neizvesnost sutra nužno navode na težnju da stvari budu izvesnije danas. Drugim rečima, Sjedinjenim Državama nije potreban još jedan Irak, ma koliko mali bio. Kada bi bilo izvesno da se američke trupe na Kosovu neće uvući u isto blato u koje su se uvukle u Iraku (tj. kada bi znali da ih neće napadati i jedna i druga strana), onda bi one mogle da prihvate još jedno odlaganje rešenja problema. To je upravo ono sa čime Albanci računaju ukoliko američka podrška izostane: ako se nezavisnost ne proglasi, Albanci prete da će biti teško izbeći oružani sukob. Sledstveno tome, jedini način da SAD prizna nezavisnost Kosova bez podrške EU i Rusije jeste da se Albanci obavežu da neće upotrebiti nasilje prema kosovskim Srbima ako i oni, reagujući na albansko proglašenje nezavisnosti, proglase nezavisnost severnog dela Kosova. U tom slučaju, NATO ne bi rizikovao uvlačenje u sukob, a cela stvar bi mogla da se završi faktičkom podelom bez upotrebe nasilja.
To nas dovodi do tačke 4. Oružani sukob sigurno može da se izbegne ako Srbi sa Kosova na nezavisnost ne budu reagovali proglašenjem nezavisnosti severnog Kosova. Za to su, međutim, male šanse, jer je u Srbiji raspoloženje za reciprocitetom u odnosima od jula počelo da raste („Na štetu treba odgovoriti štetom“.) Ako, dakle, kosovski Srbi proglase nezavisnost od ostatka Kosova, te ako Albanci pokušaju da vojno povrate delove teritorije na kojima žive Srbi, Vojska Srbije neće moći a da se ne umeša u sukob.
Otcepljenje severnog Kosova
Da li će, dakle, kosovski Srbi proglasiti nezavisnost i tako uvećati ulog? To zavisi od Vlade u Beogradu, a ne od Kosovskih Srba koji su pod njenim velikim uticajem. Nezavisnost će proglasiti Vlada u Beogradu, a ne kosovski Srbi. Razlozi za to su dvojaki. Prvo, zvanična platforma Vlade Srbije podrazumeva teritorijalnu celovitost Srbije. Kada Vlada ne bi pokušala da vojno interveniše, ispala bi u očima građana slaba i nepouzdana. Drugo, vojna intervencija nužno radikalizuje stanje u društvu i učvršćuje na položajima one koji se zalažu za najradikalnija rešenja. To su DSS, SRS i SPS. Drugim rečima, u okolnostima u kojima Albanci jednostrano proglašavaju nezavisnost, vanredno stanje pruža DSS-u priliku da izbegne optužbe za propast svoje strategije, izdaju zemlje (za šta će ih optužiti radikali nakon proglašenja nezavisnosti) i omogućuje joj opstanak na vlasti. Cena koja će za to morati da se plati je raspad koalicije sa DS i G17 plus, ali za bilo koju stranku promena koalicionog partnera je uglavnom manji trošak od silaska s vlasti.
Konačno, dizanje uloga - proglašenje nezavisnosti severnog Kosova i pretnja silom koja će odmah nakon toga uslediti - predstavlja jedini način da se, naposletku, izbegne upotrebe sile. Pretnja silom je za Beograd jednostavno neizbežna, jer je to za njega jedini način da odvrati Albance od upotrebe sile. Nekoliko signala, koji upućuju na to da se u Srbiji tako razmišlja, odavde je već poslato. U narednom periodu će ih, bez daljnjeg, biti još.
Nezavisnost će proglasiti Vlada u Beogradu, a ne kosovski Srbi
Možda će Albanci biti zastrašeni pretnjom koja dolazi iz Srbije, ali osnovano mogu da računaju s tim da se sa Srbima na Kosovu neće tući oni, već NATO. Naime, Albanci mogu da pribegnu nasilju pretpostavljajući da je pretnja iz Srbije pretnja praznom puškom, jer ako bi Vojska Srbije pokušala da uđe na Kosovo, nju bi dočekao NATO. To bi odvratilo Srbiju od pokušaja da zaštiti Srbe na severu Kosova. Međutim, kako je već objašnjeno, idealno gledano, cilj NATO (čitaj:
Amerikanaca) je da ne bude uvučen u sukob. NATO verovatno ne bi imao razloga da strahuje da će biti uvučen u sukob, ako bi znao da je pretnja koja dolazi iz Srbije zasnovana na racionalnoj kalkulaciji, odnosno da je pretnja blef. Ali iz Srbije se u poslednje vreme sve više čuje kako za Srbiju pitanje Kosova nije isključivo racionalno, već emocionalno pitanje.
Kosovski pregovarački proces, koji će trajati do 10. decembra, može da se završi na dva načina. Prvi je ponovno odlaganje konačnog rešenja. Drugi je jednostrano proglašenje nezavisnosti kosovskih Albanaca. Svaki od ovih načina može (iako ne nužno) da vodi do drugačijeg razrešenja kosovske krize. Ostavimo ovde prvi način razrešenja po strani. Najgori scenario mogao bi da se sastoji od sledećih koraka:
Albanci jednostrano proglašavaju nezavisnost posle 10. decembra;
SAD podržava nezavisnost;
Nezavisnost podržavaju i neke zemlje Evropske Unije (ali ne i Evropska Unija kao celina);
Srbi sa severnog Kosova proglašavaju nezavisnost od Kosova;
Albanci ne prihvataju otcepljenje Srba i fizički napadaju enklave i severni deo Kosova u kojima Srbi čine većinu;
Kao reakcija na to, Republika Srbija šalje vojsku da zaštiti Srbe na severu Kosova;
NATO se ne meša u sukob;
Nakon nekoliko dana oružanog sukoba niskog intenziteta, uspostavlja se faktička linija podele duž reke Ibar.
Neke od ovih tačaka (1, 2, 4 i 7) su ključne, kako po tome što nije sasvim jasno pod kojim uslovima bi ono što je u njima opisano moglo da se desi, tako i po tome što predstavljaju prelomne tačke za dalji tok sukoba. Drugim rečima, događaji opisani u drugom skupu tačaka (3, 5, 6 i 8) neizbežno slede iz prvog skupa, tj. uslovljeni su njima. U tom smislu je drugi skup tačaka manje interesantan za analizu.
Otcepljenje Kosova
Najgori scenario, kako vidimo, najviše zavisi od toga da li će kosovski Albanci proglasiti nezavisnost posle 10. decembra? To pitanje usko je povezano sa tačkom 2: da li će tu nezavisnost priznati SAD. Na ovo drugo pitanje nema sasvim jasnog odgovora. Za sada se čini da sve poruke koje su Amerikanci poslali kosovskim Albancima upućuju na to da će nezavisnost biti priznata. To je za Albance veliko ohrabrenje da proglase nezavisnost posle 10. decembra.
Međutim, da li će američka administracija naposletku zaista priznati nezavisnost nije tako lako utvrditi. Idealno gledano, Amerikanci ne bi hteli da budu usamljeni u priznanju: jedini uslov pod kojim bi američka administracija bez premišljanja priznala nezavisnost Kosova jeste da to učini i Evropska unija. Ako to nije moguće, prihvatljivi su manje idealni uslovi, pod kojima bi nezavisnost priznale najvažnije zemlje Unije (Velika Britanija, Francuska, Nemačka itd.). SAD, bez daljeg, ne želi da bude usamljena u priznanju. To bi ih previše podsećalo na Irak i očajno tešku situaciju u kojoj su takođe, posle svega, ostali usamljeni.
Ako Albanci pokušaju da vojno povrate delove teritorije na kojima žive Srbi, Vojska Srbije neće moći a da se ne umeša u sukob
Unutar američke administracije postoji jasan stav po kome Kosovo treba da dobije nadgledanu nezavisnost, ali nije sasvim jasno da li postoji saglasnost oko toga kako reagovati ako dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti, koje neće podržati Evropska unija. Albanci bi, otuda, mogli da pokušaju da igraju na kartu svršenog čina: čak iako SAD diplomatskim kanalima poruče Albancima da se protive proglašenju nezavisnosti bez prethodne saglasnosti sila koje čine Kontakt grupu, oni to ipak mogu da urade, nadajući se da će to izazvati podelu unutar američke administracije, te da će prevagnuti struja koja će lupiti šakom o sto i reći: „Dosta nam je odugovlačenja; hajde da već jednom završimo tu stvar i odemo odavde“. Da bi to bilo moguće, potrebno je samo rizikovati više nego što je uobičajeno. Albanci su to, čini se, do sada pokazali već nekoliko puta, pa nema razloga da se sumnja da bi na to mogli da budu spremni i ovaj put.
Albanci su skloniji riziku jer ne mogu mnogo da izgube. Amerikanci, za razliku od njih, imaju mnogo veći ulog na Kosovu, pod uslovom da im preti ozbiljan rizik da budu uvučeni u oružani sukob. Jer, što se više rešenje cele stvari na Kosovu odlaže, to je Amerikancima situacija manje izvesna. Pretpostavimo da se 10. decembra zauzme stanovište da se rešenje celog problema odlaže za još šest meseci. Odlaganje u nedogled odgovara Srbiji čija je strategija „Odlaži koliko god možeš, dokle god možeš, nadajući se da će se stvari u nekom trenutku obrnuti u tvoju korist“. To, međutim, ne odgovara Amerikancima, kojima se odlaganjem uz postojeće jednačine sa nekoliko nepoznatih dodaje još jedna. Budući da se američka vojska sprema da jedan deo trupa povuče iz Iraka, stanje u Iraku nakon toga može postati još kritičnije (sukobi u Iraku bi mogli da eskaliraju ako vojska počne da se povlači). Izgledi za povećanu neizvesnost sutra nužno navode na težnju da stvari budu izvesnije danas. Drugim rečima, Sjedinjenim Državama nije potreban još jedan Irak, ma koliko mali bio. Kada bi bilo izvesno da se američke trupe na Kosovu neće uvući u isto blato u koje su se uvukle u Iraku (tj. kada bi znali da ih neće napadati i jedna i druga strana), onda bi one mogle da prihvate još jedno odlaganje rešenja problema. To je upravo ono sa čime Albanci računaju ukoliko američka podrška izostane: ako se nezavisnost ne proglasi, Albanci prete da će biti teško izbeći oružani sukob. Sledstveno tome, jedini način da SAD prizna nezavisnost Kosova bez podrške EU i Rusije jeste da se Albanci obavežu da neće upotrebiti nasilje prema kosovskim Srbima ako i oni, reagujući na albansko proglašenje nezavisnosti, proglase nezavisnost severnog dela Kosova. U tom slučaju, NATO ne bi rizikovao uvlačenje u sukob, a cela stvar bi mogla da se završi faktičkom podelom bez upotrebe nasilja.
To nas dovodi do tačke 4. Oružani sukob sigurno može da se izbegne ako Srbi sa Kosova na nezavisnost ne budu reagovali proglašenjem nezavisnosti severnog Kosova. Za to su, međutim, male šanse, jer je u Srbiji raspoloženje za reciprocitetom u odnosima od jula počelo da raste („Na štetu treba odgovoriti štetom“.) Ako, dakle, kosovski Srbi proglase nezavisnost od ostatka Kosova, te ako Albanci pokušaju da vojno povrate delove teritorije na kojima žive Srbi, Vojska Srbije neće moći a da se ne umeša u sukob.
Otcepljenje severnog Kosova
Da li će, dakle, kosovski Srbi proglasiti nezavisnost i tako uvećati ulog? To zavisi od Vlade u Beogradu, a ne od Kosovskih Srba koji su pod njenim velikim uticajem. Nezavisnost će proglasiti Vlada u Beogradu, a ne kosovski Srbi. Razlozi za to su dvojaki. Prvo, zvanična platforma Vlade Srbije podrazumeva teritorijalnu celovitost Srbije. Kada Vlada ne bi pokušala da vojno interveniše, ispala bi u očima građana slaba i nepouzdana. Drugo, vojna intervencija nužno radikalizuje stanje u društvu i učvršćuje na položajima one koji se zalažu za najradikalnija rešenja. To su DSS, SRS i SPS. Drugim rečima, u okolnostima u kojima Albanci jednostrano proglašavaju nezavisnost, vanredno stanje pruža DSS-u priliku da izbegne optužbe za propast svoje strategije, izdaju zemlje (za šta će ih optužiti radikali nakon proglašenja nezavisnosti) i omogućuje joj opstanak na vlasti. Cena koja će za to morati da se plati je raspad koalicije sa DS i G17 plus, ali za bilo koju stranku promena koalicionog partnera je uglavnom manji trošak od silaska s vlasti.
Konačno, dizanje uloga - proglašenje nezavisnosti severnog Kosova i pretnja silom koja će odmah nakon toga uslediti - predstavlja jedini način da se, naposletku, izbegne upotrebe sile. Pretnja silom je za Beograd jednostavno neizbežna, jer je to za njega jedini način da odvrati Albance od upotrebe sile. Nekoliko signala, koji upućuju na to da se u Srbiji tako razmišlja, odavde je već poslato. U narednom periodu će ih, bez daljnjeg, biti još.
Nezavisnost će proglasiti Vlada u Beogradu, a ne kosovski Srbi
Možda će Albanci biti zastrašeni pretnjom koja dolazi iz Srbije, ali osnovano mogu da računaju s tim da se sa Srbima na Kosovu neće tući oni, već NATO. Naime, Albanci mogu da pribegnu nasilju pretpostavljajući da je pretnja iz Srbije pretnja praznom puškom, jer ako bi Vojska Srbije pokušala da uđe na Kosovo, nju bi dočekao NATO. To bi odvratilo Srbiju od pokušaja da zaštiti Srbe na severu Kosova. Međutim, kako je već objašnjeno, idealno gledano, cilj NATO (čitaj:
Amerikanaca) je da ne bude uvučen u sukob. NATO verovatno ne bi imao razloga da strahuje da će biti uvučen u sukob, ako bi znao da je pretnja koja dolazi iz Srbije zasnovana na racionalnoj kalkulaciji, odnosno da je pretnja blef. Ali iz Srbije se u poslednje vreme sve više čuje kako za Srbiju pitanje Kosova nije isključivo racionalno, već emocionalno pitanje.
