- Poruka
- 9.306
Da li su demonstracije 2000. kretale ka Dedinju da bi organizatori merkali buduće rezidencije, dok su se starosedeoci upinjali da ih spreče, kako bi sačuvali i pridodali sebi još poneku lokaciju
![Thumb_07dedinje_MLADEN-SURJANAC_POLITIKA][1].jpg](/proxy.php?image=http%3A%2F%2Fwww.glas-javnosti.co.yu%2Ffiles%2Fimage_for_teaser%2FThumb_07dedinje_MLADEN-SURJANAC_POLITIKA%5D%5B1%5D.jpg&hash=fa3d038511b260cea7c52a6ca3b6da16)
Dedinje je primer za ugled kako tri različite političke generacije u ljubavi i slozi žive na jednoj, i to ne tako velikoj teritoriji: komunisti, koji su pod Titom oduzeli privatno vlasništvo na Dedinju, socijalisti ili Slobini poslušnici, koji su već uzurpirane vile pokupovali po bagateli, i demokratska vlast, koja iste te vile koristi. Između političara sva tri režima, ušuškani na Dedinju, skrasili su se oni koji su na neki način imali ili imaju i danas prijateljske veze sa pomenutim političkim elitama. Neko poslovne, neko kumovske...
Dedinje je početkom prošlog veka među Beograđanima važilo za gradsko izletište iza božjih leđa. Kao jedno od brda koje se, preko doline Topčiderske reke spušta ka Savi, tada je uglavnom bilo zasađeno vinogradima i zvalo se Dedija ili Dedina, po čemu je jedno od mlađih gradskih naselja, najpre formirano kao skup letnjikovaca, i verovatno dobilo ime.
Danas, Dedinje je elitno gradsko naselje u kome stanuju članovi srpske političke elite, pripadnici džet-seta, biznismeni i estradni umetnici, uspešni sportisti... PLAC OSAM MILIONA EVRA
Najskuplje nekretnine u Srbiji su definitivno vile na Dedinju i Senjaku za koje pojedini vlasnici traže čak devet miliona evra. Trenutno, prema rečima agenta jedne firme koja se bavi samo kupoprodajom u ovom delu Beograda, jedna vila u Užičkoj će biti prodata za 7,9 miliona evra, dok se oko placa od 66 ari za koji vlasnik traži osam miliona evra još pregovara sa potencijalnim kupcem. Ako je za utehu, stanari Dedinja plaćaju najveći porez na imovinu. Prema podacima iz Ministarstva finansija, ima i onih koji godišnje plaćaju i do 90 hiljada dinara porez na imovinu.
Kada se malo bolje pogleda spisak stanara koji su se naselili trajno ili privremeno na Dedinje od 2000. naovamo, pa uporedi sa spiskom stanara ovog elitnog dela Beograda iz devedesetih, onda bi neki cinik mogao da kaže da su ovi prvi demokratske demonstracije terali ka Dedinju, merkajući buduće rezidencije, a da su se ovi drugi upinjali da ih spreče, kako bi sačuvali i pridodali sebi još poneku lokaciju.
Milan Beko, ministar za privatizaciju u Miloševićevoj vladi, sada biznismen, smenu vlasti mirno je dočekao u svojoj porodičnoj vili u Ulici Andre Nikolića 23a, koju je kupio 1997. godine. U centar javnosti dospeo je ponovo ovog leta kada je svojim, što bi narod rekao, u čelo bašte komšijama, švajcarskoj ambasadi, hteo da lupi ogradni zid od armiranog betona umesto kovane ograde, što je prema zakonu dopušteno. U istoj ulici u broju 23, Bekov komšija ovih dana trebalo bi da postane, po službenoj dužnosti, ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji bi, kako se da čuti u krugovima bliskim ovom ministarstvu, trebalo da se preseli u takozvanu rezidenciju ministra odbrane, u kojoj je pre njega boravio i Boris Tadić, u istom svojstvu, to jest, dok nije postao predsednik države, kada se preselio u Lackovićevu ulicu. S obzirom na to da koristi, prema podacima Direkcije za imovinu, jedan od 321 objekta na opštini Savski venac koji su nacionalizovani i koje vlasnici potražuju od države, Tadić kao pravi demokrata plaća pravim vlasnicima, sestrama Miljački, kiriju na jednu polovinu kuće, to jest, onu koja nije pomenutim sestrama konfiskovana. Druga polovina pripada Republici Srbiji, do donošenja zakona o restituciji, odnosno, povraćaju oduzete imovine.
Za razliku od predsednika Srbije, koji je praktično klasičan podstanar, trenutni potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić, osim što je vlasnik tričavih 11 miliona evra na računu, vlasnik je i objekta u ulici Vladete Kovačevića broj 2 na Senjaku koju je kupio pre par godina, znači dok je još spavao kod tetke na kauču, a u kojoj je smeštena njegova firma „Altis kapital“. I pored ovoga, on bi, kao potpredsednik vlade trebalo da se već preselio vilu u Botićevoj 8, kuću u koju je svojevremeno trebalo da se preseli Vojislav Koštunica, kada je postao predsednik SRJ.
Od nove garniture vlasti, ovih dana viđen je kako merka objekt u Tadićevom komšiluku, u Lackovićevoj broj 8 i ministar bez portfelja Dragan Đilas. Međutim, da li će Đilas zaista postati ili je već vlasnik objekta na ovoj adresi, za sada je samo nagađanje, jer na ovu temu nema ni potvrde ni demantija iz njegovog kabineta. Ovaj podatak je, dakako, još teže proveriti jer je od 3. septembra na opštini Savski venac uvedeno novo „pravilo“ prema kome je nemoguće dobiti na uvid ko je trenutni vlasnik objekta ili zemljišta na nekoj adresi. Jer, kako je objašnjeno, u toku je „postupak izlaganja podataka za teritoriju Savski venac“, to jest, „prevođenje podataka sa zemljišnih knjiga“ (gde je sve dostupno i otvoreno, i gde može da se proveri vlasnik) „na katastar nepokretnosti“. A privatna firma koja radi „prevođenje“ do daljnjeg prima samo zahteve za upis hipoteke.
Glas javnosti
Dedinje je primer za ugled kako tri različite političke generacije u ljubavi i slozi žive na jednoj, i to ne tako velikoj teritoriji: komunisti, koji su pod Titom oduzeli privatno vlasništvo na Dedinju, socijalisti ili Slobini poslušnici, koji su već uzurpirane vile pokupovali po bagateli, i demokratska vlast, koja iste te vile koristi. Između političara sva tri režima, ušuškani na Dedinju, skrasili su se oni koji su na neki način imali ili imaju i danas prijateljske veze sa pomenutim političkim elitama. Neko poslovne, neko kumovske...
Dedinje je početkom prošlog veka među Beograđanima važilo za gradsko izletište iza božjih leđa. Kao jedno od brda koje se, preko doline Topčiderske reke spušta ka Savi, tada je uglavnom bilo zasađeno vinogradima i zvalo se Dedija ili Dedina, po čemu je jedno od mlađih gradskih naselja, najpre formirano kao skup letnjikovaca, i verovatno dobilo ime.
Danas, Dedinje je elitno gradsko naselje u kome stanuju članovi srpske političke elite, pripadnici džet-seta, biznismeni i estradni umetnici, uspešni sportisti... PLAC OSAM MILIONA EVRA
Najskuplje nekretnine u Srbiji su definitivno vile na Dedinju i Senjaku za koje pojedini vlasnici traže čak devet miliona evra. Trenutno, prema rečima agenta jedne firme koja se bavi samo kupoprodajom u ovom delu Beograda, jedna vila u Užičkoj će biti prodata za 7,9 miliona evra, dok se oko placa od 66 ari za koji vlasnik traži osam miliona evra još pregovara sa potencijalnim kupcem. Ako je za utehu, stanari Dedinja plaćaju najveći porez na imovinu. Prema podacima iz Ministarstva finansija, ima i onih koji godišnje plaćaju i do 90 hiljada dinara porez na imovinu.
Kada se malo bolje pogleda spisak stanara koji su se naselili trajno ili privremeno na Dedinje od 2000. naovamo, pa uporedi sa spiskom stanara ovog elitnog dela Beograda iz devedesetih, onda bi neki cinik mogao da kaže da su ovi prvi demokratske demonstracije terali ka Dedinju, merkajući buduće rezidencije, a da su se ovi drugi upinjali da ih spreče, kako bi sačuvali i pridodali sebi još poneku lokaciju.
Milan Beko, ministar za privatizaciju u Miloševićevoj vladi, sada biznismen, smenu vlasti mirno je dočekao u svojoj porodičnoj vili u Ulici Andre Nikolića 23a, koju je kupio 1997. godine. U centar javnosti dospeo je ponovo ovog leta kada je svojim, što bi narod rekao, u čelo bašte komšijama, švajcarskoj ambasadi, hteo da lupi ogradni zid od armiranog betona umesto kovane ograde, što je prema zakonu dopušteno. U istoj ulici u broju 23, Bekov komšija ovih dana trebalo bi da postane, po službenoj dužnosti, ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji bi, kako se da čuti u krugovima bliskim ovom ministarstvu, trebalo da se preseli u takozvanu rezidenciju ministra odbrane, u kojoj je pre njega boravio i Boris Tadić, u istom svojstvu, to jest, dok nije postao predsednik države, kada se preselio u Lackovićevu ulicu. S obzirom na to da koristi, prema podacima Direkcije za imovinu, jedan od 321 objekta na opštini Savski venac koji su nacionalizovani i koje vlasnici potražuju od države, Tadić kao pravi demokrata plaća pravim vlasnicima, sestrama Miljački, kiriju na jednu polovinu kuće, to jest, onu koja nije pomenutim sestrama konfiskovana. Druga polovina pripada Republici Srbiji, do donošenja zakona o restituciji, odnosno, povraćaju oduzete imovine.
Za razliku od predsednika Srbije, koji je praktično klasičan podstanar, trenutni potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić, osim što je vlasnik tričavih 11 miliona evra na računu, vlasnik je i objekta u ulici Vladete Kovačevića broj 2 na Senjaku koju je kupio pre par godina, znači dok je još spavao kod tetke na kauču, a u kojoj je smeštena njegova firma „Altis kapital“. I pored ovoga, on bi, kao potpredsednik vlade trebalo da se već preselio vilu u Botićevoj 8, kuću u koju je svojevremeno trebalo da se preseli Vojislav Koštunica, kada je postao predsednik SRJ.
Od nove garniture vlasti, ovih dana viđen je kako merka objekt u Tadićevom komšiluku, u Lackovićevoj broj 8 i ministar bez portfelja Dragan Đilas. Međutim, da li će Đilas zaista postati ili je već vlasnik objekta na ovoj adresi, za sada je samo nagađanje, jer na ovu temu nema ni potvrde ni demantija iz njegovog kabineta. Ovaj podatak je, dakako, još teže proveriti jer je od 3. septembra na opštini Savski venac uvedeno novo „pravilo“ prema kome je nemoguće dobiti na uvid ko je trenutni vlasnik objekta ili zemljišta na nekoj adresi. Jer, kako je objašnjeno, u toku je „postupak izlaganja podataka za teritoriju Savski venac“, to jest, „prevođenje podataka sa zemljišnih knjiga“ (gde je sve dostupno i otvoreno, i gde može da se proveri vlasnik) „na katastar nepokretnosti“. A privatna firma koja radi „prevođenje“ do daljnjeg prima samo zahteve za upis hipoteke.
Glas javnosti
