Čudno je ovo naše društvo. Ljudi koji se kunu u patriotizam i brigu za naciju nimalo ne mare da li će ta nacija i njeno potomstvo doživeti bolju, humaniju budućnost, da li će mladi, uopšte, ostati da žive ovde. Ljudi koji se kunu u demokratiju i ljudska prava preziru građane i građanke svoje zemlje ili bar njihovu ogromnu većinu. Ekstremi se dopunjuju. Često se stiče utisak i da se, na neki čudan način, njihovi glasnici ako ne poštuju a ono pošteđuju. Verovatno zato što jedni drugima služe kao odličan argumenat i još bolji alibi.
Zanimljivo je da se ovaj čudan sklad neretko odražava u jednom izvitoperenom odnosu prema nevladinim organizacijama – od stava da su one krive za sve ili skoro sve što naše društvo čini ranjivim i izloženim „spoljnim“ uticajima do toga da se samo one organizacije koje dele stav „što gore to bolje“ smatraju autentičnim predstavnicima civilnog društva. Ako se usudite da kažete da ste za evropsku budućnost Srbije, vi ste izdajica i fukara, ako se ne složite s tezom da je „sve isto, u stvari gore, samo njega nema“, onda ste šlihtara i provladina marioneta.
Čini se kao da je više nerazumevanja ili pogrešnog razumevanja civilnog društva materijalizovanog, pre svega, u nevladinim organizacijama no što je to slučaj s bilo kojim drugim delom društva i s bilo kojom drugom vrstom organizacija. To je samim tim čudnije što su one, najčešće, forma samoorganizovanja građana, dakle trebalo bi da su nam bliže od bilo koje druge organizacije ili institucije. Da nije tako potvrđuje i činjenica da se građani i građanke koji su se i sami okupili u neko udruženje često negativno odnose prema samom pojmu nevladinih organizacija.
Negativne iskaze o ovim organizacijama neretko srećemo u medijima, u izjavama zvaničnika, pa i među nekim analitičarima. Ako ih suočite s pitanjem zašto je to tako, oni će vam odgovoriti da je razlog u tome što im se ne dopada rad, mnogo češće javni nastupi nekih od organizacija, odnosno njihovih čelnika. Postavlja se pitanje kako je moguće da se ovakva vrsta identifikacije ne događa kad je reč, na primer, o strankama. Vrlo retko ćete sresti osobu koja će zbog nezadovoljstva jednom ili čak s više političkih stranaka tvrditi da su sve one iste, kao što ćete vrlo retko naići na tvrdnju da je zbog nezadovoljstva rezultatima jednog sportskog tima potrebno ukinuti sport kao takav. A nešto slično ćete, skoro svakodnevno, naći u našim medijima kad je reč o nevladinim organizacijama. Malo se piše o raznim aktivnostima kojima one, često, izlaze u susret potrebama građana koje bi inače ostale nezadovoljene – od organizovanja skloništa za žrtve porodičnog nasilja do vođenja kampanja za zaštitu od seksualno prenosivih bolesti i akcija za prilagođavanje našeg okruženja potrebama invalida. Koliko naših građana zna da su ženske nevladine organizacije prve pokrenule javnu raspravu o nasilju u porodici i zlostavljanju dece, u vreme kada je to za široku javnost još bila tabu tema; koliko njih zna da su nevladine organizacije prve povele borbu protiv trgovine ljudima ili da su prve pokrenule kampanju za slobodan pristup informacijama od javnog značaja? Koliko onih kojima je stalo da žive u pristojnom, humanijem društvu zna da su upravo nevladine organizacije među prvima, ako ne i prve, postavile na dnevni red sramotni položaj naših sugrađana Roma i ustale u zaštitu njihovih osnovnih prava? I da li znaju da su ove organizacije odigrale ogromnu, nezamenjivu ulogu u zbrinjavanju izbeglica? Koliko su naši građani informisani o građanskim inicijativama koje se bore protiv zagađivanja, o onima koji su pokretali kampanje protiv korupcije? Konačno, uoči sedmogodišnjice izbora koji su označili kraj autokratske vladavine i survavanja Srbije u ponor samoizolacije – da li se još sećamo herojske uloge stotina građanskih akcija i organizacija poput „Otpora“ i Cesida, bez kojih bi se Srbija teško vratila u svet?
Danas su mnoge od ovih akcija krunisane ili zakonima, kao što je novi porodični i krivični zakon, ili uspostavljanjem novih institucija, kao što je poverenik za informacije ili ombudsman poznat i kao narodni advokat. Naravno, mnoge i nisu, i pitanje je koliko bismo duže čekali na antidiskriminacioni zakon, ili zakon o rodnoj ravnopravnosti i nevladinim organizacijama, na uspostavljanje neophodnih civilizacijskih normi i standarda ako bi prestao organizovani pritisak građana, odnosno ako bi nevladine organizacije nestale sa scene?
Nevladine organizacije nisu ni bolje ni gore od društva u kome živimo. Ali bez njih je teško zamisliti da će ono biti bolje. Jer one su izraz građanskog aktivizma, one obezbeđuju da građani učestvuju u procesima koji oblikuju društvo, obezbeđuju kontrolu vlasti na svim nivoima i bore se, istovremeno, i za odgovornu državu i za odgovorne građane. Njihova raznovrsnost i raznorodnost obezbeđuju pluralizam i demokratiju. Bez istinskog učešća građana nema ni demokratskog društva, niti se može izgraditi odgovorna država. Naravno, uvek će biti organizacija i glasova koji nisu po „našem“ već po „njihovom“ ukusu, ali sve dok to ne prihvatimo ne samo kao nužno zlo već kao neophodnost nećemo se odmaći od opasnosti da se naša još uvek krhka demokratija surva u socijalnu anomiju i/ili kriminalizovano društvo.
Sonja Liht
objavljeno u Politici 25.09.2007
NEVLADINA ORGANIZACIJA- DA LI NAM TO TREBA
