Prefigurativna politika IRA i zapatisti

Prefigurativna politika IRA i Zapatisti

Denis O’Hern nedavno je objavio knjigu:Samo jedna nedovrsena pesma :Bobi Sends,irski strajkac gladju koji je inspirisao generaciju(Nation Books).To je inspirativna i podsticajna prica o pobuni i drustvenom stvaranju. 5.maja ove godine navrsava se 26-godisnjica Bobi Sendsove smrti,koji je umro u zatvoru tokom strajka gladju.

Andrej Grubacic i Marina Sitrin imali su divnu priliku da govore sa Denisom o njegovoj knjizi i da zajedno sa njim razmotre mogucnosti i ogranicenja danasnjih autonomnih borbi.Denis je rekao:”Kada sam zapoceo svoje istrazivanje,mislio sam da pisem knjigu o Bobi Sendsu,strajkacu gladju.Posto je on bio ikona otpora,ali i enigma,nisam znao da li ce mi se Bobi Sends svideti ili nece,niti sta bi bile njegove najuocljivije karakteristike…Ali pricajuci sa sve vise ljudi o njemu,pocev od njegovog detinjstva, pa do njegovog ranog angazovanja u IRA-i i njegova dva perioda provedena u zatvoru,shvatio sam da pisem knjigu o Bobi Sendsu,osobi i politickom aktivisti pre nego o Bobi Sendsu,strajkacu gladju.Mada ne poricem da su poslednji delovi knjige veoma emotivni.Prica o Bobi Sendsovoj smrti,kao i o smrti drugih devet strajkaca,veoma je bolna.Ali zivot Bobi Sendsa je na kraju krajeva,veoma inspirativna prica o tome kako je covek prevazisao najekstremnije oblike ugnjetavanja da bi izrazio svoju sopstvenu slobodu i kolektivnu slobodu svojih drugova zatvorenika stvarajuci solidarnost,podizuci moral,i predvodeci veoma efektivne i kreativne vrste protesta.Ova prica bi trebala da inspirise i da instrukcije ne samo zatvorskim ili naoruzanim aktivistima,vec svim aktivistima koji su ustali protiv sirove drzavne vlasti

Mozete li reci nesto vise o politici koje su Bobi Sends i drugi razvijali dok su bili u zatvoru.Na primer u osmom poglavlju,Ucenje pobune,postoji dugacka rasprava ne samo o rastucem anti-sektastvu Bobija i drugih,vec su oni razgovarali o zajednickom stvaranju drugacije vrste politike.Mnogo od onoga o cemu su raspravljali je o stvaranju njegovog buduceg idealnog drustva u sadasnjosti,nesto sto mnogi zovu prefigurativna politika.Izgleda da su oni razmisljali o liderstvu na interesantan nacin,kao necemu sto je organska praksa unutar zajednice.Mozete li reci nesto vise o ovoj viziji i nesto o radu koji su oni preduzimali u susedstvima kada su pusteni na slobodu?

Spomenuli ste jednu stvar koju smatram i fascinatnom i najohrabrujucom u svom istrazivanju Bobi Sendsovog zivota.Mnogi ljudi dive se Bobi Sendsu,jer je umro za svoj cilj i svoje drugove.Ali prica o njegovom zivotu je njegova sposobnost da preosmisli sebe kao aktivistu.Radeci to ne samo sto je promenio svoje politicko razumevanje vec,sto je najznacajnije,promenio je svoju praksu.Njegov prvi period u zatvoru,tokom ranih sedamdesetih,znacajan je,jer su on i ljudi oko njega tako brzo napredovali u svom politickom razumevanju.Da bi to postigli,morali su da promisljaju mnoge stvari koje su uzimali zdravo za gotovo u svojim ranim iskustvima urbane gerile.Prethodna IRA bila je na mnoge nacine konzervativan nacionalisticki pokret,i kao primarno defanzivna organizacija,lako je skliznula u prakse koje su bile odraz u ogledalu protestantskog ili lojalistickog sektastva.IRA-ni oblici organizovanja i komandne strukture vise su licile na konvencionalnu vojsku,nego na gerilsku.Bilo je nekih njenih reakcionarnih aspekata,npr.elitisticka uloga komanadanata i njihovo kaznjavanje ljudi koji su popustili pod istragom.Tokom Bobijevih ranih zatvorskih dana,on i jegovi drugovi poceli su da preispituju ove stvari dok su citali klasike radikalne literature,posebno
latinoamericke,ukljucujuci radove kao sto su Gevarina Secanja na kubanski revolucionarni rat.Poceli su da se pitaju da li bi mogli da se organizuju na mnogo kolektivniji nacin,sa manje rigidnim komandnim strukturama,vise politicke debate i rasprave,i vise egalitarizma pri obavljanju svojih zadataka i duznosti,od ciscenja toaleta do odrzavanja predavanja i vojnih parada.Od veoma rane faze,cak i pre nego sto su bili u potpunosti svesni posledica svog novog nacina misljenja,poceli su da se organizuju na mnogo kolektivniji nacin,osnovavsi zadruge za raspodeljivanje zatvorskog posla ili za proizvodjenje rukotvorina kojima su skupljali novac za porodice zatvorenika.

Zatim,kada su Geri Adams i neki drugi kljucni ljudi stigli u njihovo odeljenje,poceli su iz zatvora da menjaju ceo pokret.IRA je promenila svoje strukture u efektnije modele,ukljucujuci celijsku strukturu nalik na FLN u Alziru.Ali jos vaznije,Adams je podsticao mlade zatvorenike da razgovaraju o tome kako bi kada izdju iz zatvora mogli da promene svoje drustvo stvaranjem participativne uprave nad zajednicom u svojim susedstvima.Postoji duga tradicija ovog nacina misljenja medju irskom levicom,posebno kod ljudi kao sto su Liam Mellowes,radikalni republikanac iz 1920-ih.Kao sto je irski republikanizam bio i nacionalan i internacionalan,Adams je ohrabrivao ove mlade zatvorenike da kombiniju ono sto su naucili od internacionalnih revolucionara sa iskustvom i spisima irskih revolucionara.Ovo ih je utemeljilo u njihovim sopstvenim zajednicama i njihov radikalizam,koji je izbijao na povrsinu,nacinilo manje knjiskim i apastraktnim,realnijim u smislu da bi sada i ovde mogao biti primenjen na irsko drustvo.

Cak i u zatvoru,Bobija su veoma privlacila narodna veca i samoupravne zajednice.Napisao je clanak na irskom jeziku,koji je naucio u zatvoru,o stvaranju alternativnih zajednica govornika irskog jezika sa skolama,sluzbama i cak fabrikama,organizovanim na kolektivnoj osnovi i samoupravnim.I cim je izasao iz zatvora odmah je poceo ove ideje da pretvara u praksu.On je bio jedini iz svoje zajednice,nastanjene na posedu radnicke klase po imenu Twinbrook,koji je izasao iz zatvora;nekih sest meseci prenego sto je ponovo uhapsen.Ali u tih sest meseci uradio je neverovatne stvari da bi sproveo ideje koje su kolektivno razvili u zatvoru.Organizovao je grupu ljudi koji su osnovali skolu na irskom jeziku,koja uzgred receno,i danas uspesno postoji;kulturne aktivnosti,zadruzna transportna infrastruktura,nova stanodavna asocijacija zajednice,radikalne novine,i mnoge druge stvari.Iako ga je mnogo mladih aktivista molilo da svoju paznju iskljucivo usmeri na ove vrste organizovanja zajednica umesto na oruzanu borbu,osecao je da ne moze da trazi od drugih da rade stvari koje on sam nije voljan da radi.Iz tog razloga ostao je gerilski aktivan i ubrzo uhvacen i ponovo strpan u zatvor.

Takodje ste spomenuli anti-sektastvo i to je bilo presudno za izbijanje na povrsinu politicke svesnosti zatvorenika.Svaki bivsi zatvorenik koji je proveo vreme sa Bobijem tokom njegovog ranog boravka u zatvoru pricao mi je o ovom aspektu njihove debate.Pricali su o “pet izama”.Neki “izmi” bili su ocigledni,kao sto je socijalizam.A anti-saektastvo bilo je jedno od pet kljucnih tema koje su razvijali.Nazalost,bilo je nemoguce razviti anti-sektastvo tokom rata koji je bio tako veoma posektasen,i da budem iskren,IRA se nije uvek u svojoj praksi drzala anti-sektastva.Cak i danas,nakon decenije primirja i mirovnih procesa,sektastvo je preostali problem i bice decenijama ubuduce.

Zasto mislite da vecina ljudi ne ponaje ovu “drugu” istoriju IRA-e,posebno Bobi Sendsa?Ono sto vecina ljudi zna o tome je oruzana borba.Zasto je ovo prefigurativno stvaranje zanemareno?

Pa preovladavajuca stvarnost proteklih cetrdeset godina na severu Irske bio je oruzani konflikt.Ne samo sto je uzbudljivije i za mejnstrim medije i za radikalne aktiviste da govore i pisu o tome,vec je to dominiralo zivotima svakog ko je ziveo u ratnim zonama,na istim onim mestima koje su Bobi Sends i drugi pokusavali da organizuju.Ironicno je da je oruzana borba stvorila nivoe solidarnosti i podrske IRA-i koja je omogucila Bobi Sendsu da mobilise ljude za stvaranje alternativnog drustva,a ipak zahtevni prioritet vodjenja rata,takodje je degradirao ono sto vi zovete prefigurativnim stvaranjem na sekundarnu stvar.I ironicno i dalje,naredni process “sklanjanja Republikanskog pokreta sa hladnoce”,putem ohrabrivanja da ucestvuju u mejnstrim politickim procesima,odvracao ih je i nastavlja da ih odvraca od ulaganja njihovih energija, u ovo prefigurativno stvaranje.Naravno,mnogi alternativni pokreti ostali su,posebno u kulturnim i obrazovnim sektorima,ali cak i tu postoje komplikacije i kontradikcije.Na primer 1990-e drzava je ulozila novacu Bobijevu irsku skolu i prihvatila je kao “odrzavanu skolu”.Kada se to dogodilo bio sam deo odbora za rukovodjenje ovom skolom i to je umanjilo alternativni etos te skole i pojacalo mejnstrim katolicki etos.Uskoro se u skoli predavao katehizam i neka deca morala su da se odvoje od svojih drugova dok se odvijala religiozna nastava.Takodje je uveden mejnstrim nastavni plan itd.Ovo ne znaci da je alternativna vizija bila unistena.Postoji takodje alternativni etos u skoli i u zajednicama kao sto je Twinbrook,koji je i dalje do nekog stepena “pobunjenicka zajednica”.Ali mnogi od ovih redova izbrisani su iz secanja i mislim da je vazno da se obnovi istorija onoga sto su Bobi Sends i drugi nameravali da urade. Zbog toga se kako prelistamo sve vise stranica ove biografije,ona radikalno menja i pocinje manje da istice Bobija kao strajkaca gladju,a vise Bobija kao aktivistu.Dok je ljudi citaju,nadam se da se u njima obnavlja secanje,na potencijalno drugacije drustvo,secanje koje je Bobi Sends veoma cenio i praktikovao.

2 deo...

Priredjivanje knjige zavrsili ste u Oventiku,Ciapasu.Da li je ovo slucajnost?Vidite li neku povezanost izmedju zapatista i nekih od vizija koje su artikulisale grupe unutar IRA-e?

Apsolutno.Moram da priznam da sam ja oduvek bio najvise pod uticajem marksizma i takodje imam snaznu naklonost prema nekim pokretima koji govore o preuzimanju drzavne vlasti i koriscenju tih mocnih instrumenata zarad promene drustava.Iako prepoznajem zamke stvaranja novog sistema regulacije i nasilja kad god se izabere etatisticka staza,sumnjicav sam,na primer,prema Dzon Holovejovom insistiranju na tome da cete nuzno biti korumpirani ako udjete u drzavne institucije.Zato,kada sam otisao da zivim sa zapatistima i da ucim od njih,hteo sam da pruzim podrsku i bio sam spreman da ucim,ali sam takodje bio i skeptican.Njihov projekat je izgledao tako mali i lomljiv.Ipak nakon nekoliko sati razgovora o zapatizmu i prisustvovanja nacinu na koji pobunjeni ljudi stvaraju svoje drustvo-u oblastima obrazovanja i zdravlja i cak samoupravnim fabrikama-stvarno sam stekao postovanje ne samo prema zapatistima vec i prema Bobi Sendsu i njegovim drugovima za stvari koje su oni pokusali da postignu u Twinbrooku.I moram da dodam,Bobi je nastavio u zatvoru da pokusava da postigne ove stvari.Pod najgorim okolnostima,on i ljudi zaduzeni za posteljinu u H blokovima Long Kesa bili su potpuno angazovani u prefigurativnom stvaranju.Priblizili su se razumevanju utopije verovatno blize nego sto cemo mi ikada,u uslovima potpunog zatocenistva u tom smrdljivom zatvoru sa njegovim celijama umazanim govnima i bez odela ili cak knjige za citanje.Ovo je i ohrabrujuce i uznemirujuce.Ohrabrujuce je sto solidarni ljudi,koji iskreno vole jedni druge,mogu da stvore nesto tako dostojanstveno,otvoreno i demokratsko pred licem uzasnog nasilja i pretnji nasiljem,i u uslovima krajnjeg materijalnog siromastva.Ali je uznemirujuce ako su potrebne takve okolnosti da bi se ljudi mobilisali u takvom obimu.Postoji opasnost romantiziranja utopija koje nastaju u stanju osiromasenosti.Pravi izazov je kako da mi,u “normalnim” svakodnevnim kapitalistickim okolnostima,stvorimo solidarnost i mobilisemo ljude da rade na prefigurativnom stvaranju.Dakle,otisao sam iz Oventika osvezen i pun novog razumevanja za Bobi Sendsa i ono sto su neki ljudi iz njegovog pokreta zeleli da ostvare.Radilo se o postovanju koje nikada nisam imao dok sam ziveo u Belfastu.Ali sam takodje otisao odatle.I sada,cak i kad zivim u Belfastu i provodim vreme na istim ulicama gde je Bobi Sends bio aktivan,ponekad mi je tesko da samo zamislim kako neko moze da zivi aktivnim zivotom kojim je on ziveo i pokusava da stvori onakvo drustvo kakvo je sanjao da stvori.

Sta mislite o rastucem ponovnom javljanju romantizacije borbe urbane gerile?Pod tim posebno mislimo na nedavnu fascinaciju Weather Undergroundom i militantnim Black Power pokretima,na primer.Sta mislite zasto se ovo desava i kakav doprinos mislite da vasa knjiga moze da pruzi ovoj kontraverznoj konverzaciji?

Pa prvo,ne mogu da komentarisem nacin na koji afro-amerikanci vode svoju borbu iako cu priznati svoju sopstvenu naklonost militantnim nitima te borbe,bilo da pricamo o Malkolmu,Dzordz Dzeksonu ili Panterima.Ohrabrilo me je sto je Mumia Abu-Jamal procitao biografiju i rekao da je bio inspirisan citanjem o Bobijevom zivotu na isti nacin kao kad je procitao Malkolmovu autobiografiju.Bobi Sends je umro za pravo ugnjetenih ljudi da definisu svoje sopstvene nacine borbe.Nije umro za oruzanu borbu,vec za pravo ljudi da se angazuju u njoj ako to budu nasli za shodno u svojoj specificnoj istorijskoj situaciji i ako je njihovoj odluci dat legitimitet narodnom podrskom u njihovim zajednicama.Ovo je nezgodno pitanje.Do neke mere,strajkaci gladju sledili su primer irskih pobunjenika iz Eastara 1916. godine.Te godine revolucionari kao sto je Dzejms Konoli(James Connolly) i Konstans Markievic(Constance Markievicz)upustli su se u akciju koja je imala slabu narodnu podrsku.Ali procenili su da bi mogla da izazove takvu drzavnu represiju da bi podstakla podrsku ljudi i time pokrenula borbu napred.Postojao je element takve vrste misljenja tokom strajka gladju 1981. godine,kao sto cesto postoji na pocetku postojanja naoruzanih pokreta.IRA je bila vrlo slaba i ogoljavanjem drzavnog necovestva i brutalnosti,strajkaci gladju nadali su se da pobude podrsku i unaprede borbu.Ovde se javila mnogostruka ironija.Cin nenasilnog protesta mobilisao je masovnu podrsku oruzanom ustanku.Ali cinjenica da je strajk gladju bio nenasilan cak ukljucivao izbornu taktiku s obzirom na to da je Bobi Sends bio izabran za britanski parlament dok je umirao,ohrabrila je elemente irskog republikanizma da se okrenu od oruzane kampanje.Ali da se vratim na vase pitanje,jedna stvar koju sam naucio iz zivota tokom irskog rata je da oruzana borba nije romanticna.Koliko ja znam,Bobi Sends nikada nikoga nije ubio,ali njegova odluka da to uradi ukoliko bi bilo potrebno nije bila laka i verujem da je postajala sve teza i svakako manje romanticna kako je on postojao politicki sve svesniji.Kao sto sam vec rekao,kada je Bobi Sends ziveo u Twinbrooku,morao je da odluci da li da ostane organizator zajednice i urbani gerilac i on je odlucno izabrao i jedno i drugo.Ne mislim da je lako doneo tu odluku.Siguran sam da se mucno premisljao nad njenim posledicama po njegove drustvene projekte u zajednici.Ohrabrivao je mlade aktiviste da se prikljuce oruzanoj i neneoruzanoj borbi i znam za najmanje par slucajeva kada je on odgovarao mlade ljude od pridruzivanja IRA-i jer je smatrao da imaju veliki talenat za druge stvari.Na kraju,mislim da je shvatio da se ne mozete angazovati u borbama urbane gerile osim ako to ne uradite unutar konteksta zajednice koja je veoma mobilisana i veoma angazovana i mnogo sirem politickom projektu,ne samo u zajednici koja pruza otpor,vec takodje u zajednici koja nastaje.

Sta mislite da oni koji su deo savremenih globalnih projekata,foruma i mreza kao sto su Peoples Global Action i Socijalni Forum mogu da nauce iz razlicitih delova borbe za irsku nezavisnost?

Pa pocevsi od zivota kao sto je Bobi Sendsov,mozete da vidite da ljudi od veoma obicnih pocetaka mogu da postignu najizuzetnije stvari.Ne mogu da zamislim da dostignem njegov nivo energije,ali srecom naucivsi o Bobi Sendsu od njegovih prijatelja ,revitalizovao sam se i stekao novu uverenost u ono sto je moguce.Postoje lekcije koje se mogu nauciti od njega o borbi u vasem sopstvenom dvoristu,bez obzira na to koliko nemoguce izgledaju okolnosti u kojima se odvija vasa borba.Ponekad se iznerviram kada slusam neke aktiviste kako govore o tome kako je sjajno bilo u Sijetlu ili u Pragu.Naravno,bilo je sjajno ali sta radite svakodnevno u vasem sopstvenom dvoristu?Ne mislim na borbu s pandurima vec o preuzimanju kontrole nad prostorom i o radu neceg konstruktivnog u njemu.U delovima knjige u kojima Bobi Sends organizuje zatvorenike zaduzene za posteljinu,njegove drugove zatvorenike koji protestvuju,da idu u posete kako bi mogli da prokrijumcare material za pisanje i pocnu sa propagandnom kampanjom,on neprekidno pokazuje kako mozete iskoristiti prilike,cak i u uslovima u kojima bi vecina nas imala poteskoca da prepozna bilo koju priliku.Drugim recima,borba nikada nije izgubljena.Njegov optimizam je zadivljujuci cak i ako je on uvek bio realistican prema onome sto moze biti ostvareno.Stavise,on i njegovi drugovi morali su da obuku zatvorsku uniformu kako bi otisli u posetu i organizovali svoje krijumcarske pokusaje.Otkrili su da je to veoma tesko da se uradi.Ali su uskoro shavatili i da dostojanstvo dolazi iznutra,a da zatvorska uniforma nije mogla da im oduzme njihovu uverenost u to da su oni politicki zatvorenici a ne kriminalci.Kad bi svako od ljudi napustio zatvorsku celiju na tih pola sata svakog meseca preuzimao bi zatvorski prostor i radeci to, otvarao je nove arene borbe i nove prilike.Slicna stvar dogodila se pobunjenim Majam u Ciapasu.Kako bi ocuvali svoja zajednicka prava na zemlju,morali su da izadju pred meksicke sudove i u najmanje jednom slucaju koji mi je poznat,morali su da plate znatnu nadoknadu meksickoj drzavi da bi uspostavili svoja zakonska prava.To mora da im je bilo tesko da urade.Ali kada su to jednom uradili,shvatili su da njihova autonomija i njihovo dostojanstvo ne moze biti unisteno jednostavnim ulaskom na prostore koji su bili pod drzavnom kontrolom.Otvorili su nove prostore borbe i stvorili nove prilike za druge.I kao sto su uzbudjivi napori irskog pokreta na prefigurativnom stvaranju,takvi su i razliciti napori Zapatista,piqueterosa,MTS-a,ljudi iz El Altoa ili Cochabambe.Pretpostavljam,da se vratim na vase prethodno pitanje,da ova iskustva,ali i ona slicna i relativno nevidljiva koja su svuda oko nas,mogu da pruze vise nade nego uspomena na Weather Underground ili romanticna jadikovanja za jos jednim Pragom.

3 deo...

Eduardo Galeano je napisao:”Utopija je na horizontu:kada napravim dva koraka ka njoj, ona uzmakne dva koraka nazad…ja napravim deset koraka,a ona je deset koraka udaljena.Cemu sluzi utopija?Upravo zbog ovoga,zbog koracanja”.Sta mislite o ovome?Kako ovo utice na vas?

Proziveo sam citav zivot u borbi izmedju strpljenja i nestrpljenja.Nazalost,nestrpljenje pobedi suvise cesto.Ali napredujem,pogotovo nakon boravka u Oventiku.Odrastao sam u ruralnom delu Novog Meksika,u zivotu koji bi se smatrao “sporim” i cesto provodio vreme u dijalogu sa Cikanosima,meksikancima i americkim Indijancima.Dugo godina sam ziveo u drustvu,irskom drustvu,u kojem koncepcija “irskog vremena” zahteva puno strpljenja.Razmatrao sam razvoj zajednice sa Navahosima i slusao ih kako govore o “Navaho vremenu”.Ziveo sam i medju Majama i razgovarao sa njima,ciji pogled na svet ne korespondira uvek sa linearnim predstavama vremena koje su bliske vecini zapadnjaka.Oni se secaju buducnosti dok se s njom suocavaju!U kakvoj je vezi sve ovo sa utopijama i horizontima?Pa nestrpljenje nas moze odvesti ka akciji.Dzon Holovej govori o poviku.Zapatisti vicu:”Ya basta!”Vikanje je dobro.Ali ako budemo na horizontu videli samo neprijatelja,drugu vojsku ili neprijateljsku rasu ljudi,nas povik ce na kraju utihnuti.Mozemo da vicemo iznova i iznova,ali samo u odbarani i na kraju krajeva bez efektnog kraja.Zbog toga aktivisti moraju da,i mozda je ovo sustinsko za definiciju aktiviste,neprestano upiru prstom ka utopiji na horizontu,pokazujuci je ljudima i ako je neophodno da im je opisuju sve dok je i oni ne vide.Zatim moramo da trazimo od njih da je onda oni nama opisu,s obzirom na to da bi oni mogli videti nesto sto je nama promaklo.To je kao da nekom pokazujete planetu ili sazvezdje,i ponekad mora da budete strpljivi dok je i taj neko ne vidi medju naoko nasumice razbacanim tackama na nebu.Cak su i ovozemaljski univerzitetski profesori shvatili ovo.C.Wright Mills prelepo je pisao o “socioloskoj imaginaciji” i kako ukazivanjem na veze medju ljudskim individualnim problemima i odgovarajucim drustvenim pitanjima,aktivni drustveni naucnici mogu da pomognu u stvaranju vizije drustva koje prevladava ili transcendira te probleme.Zbog toga mi je drago da mislim da je drugaciji svet na horizontu.Ali moje nestrpljivo sopstvo zeli da se maker njemu priblizi ako ne i da ga dodirne.Mozda je ovo razlika izmedju Bobi Sendsa i zapatista.Strpljivost kakvom su sebe naucili zapatisti nije dovoljna za irsku zenu ili muskarca da koracaju.Pre ili kasnije oni ce takodje zeleti da stignu tamo.Ali ovaj razgovor mozemo da nastavimo posto krenemo u jednu dugacku setnju…”

Denis je aktivista i bivsi predsedavajuci Ekonomskog foruma u zapadnom Belfastu.Profesor je drustvene i ekonomske promene na Kvins Univerzitetu u Belfastu i profesor sociologije na Univerzitetu u Bigamtonu u Nju Jorku.Zivi u Belfastu.