VasilijeII
Početnik
- Poruka
- 19
Dušan Kovačev
“KROZ DVOGLEDE MILE GLEDA GDE JE MARVA, GDE GOVEDA ...”
Kulturna politika Vremena ili čudesna povest o jednom preostalom “čevapčiču” Dragana Todorovića
“Ako jednom dođeš u bilo koji grad...”
Valjevo je pravo polazište da se sagleda “ratnohuškački” odnos prema našoj nacionalnoj tradiciji koji tako uporno gaje domaći „modernisti“. Tradicija, ili ono što je od nje ostalo, skoro bez izuzetka je ukorenjena u selu, a nešto manje u palanci. To je i logično jer je moderna Srbija, pre pobede socijalističke revolucije, bila „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“. To što su ovi seljaci u socijalizmu terani da budu proleteri a hteli su da budu građani – iritira unuke Radovana Trećeg. Oni, poput svog tragikomičnog mitskog pretka, kreću u obračun sa zavičajem kako bi uspešno ostvarili ličnu „tranziciju“ u dostojanstvo urbanog pripadnika globalnog sela. Ma koliko se trudili da se otmu sopstvenoj prošlosti, ona im neprekidno iskače kao žaba na naslov takvog dela, u vidu onog slova Ž za koje je Matija rekao da ga “nema niko, sem nas i Rusa”.
Upravo ovim slovom počinje Todorovićevo literarno suočavanje s Radovanom u sebi. Nakon opitne knjige “Čevapčiči su bili otlični”, servirao nam je “Živela naša Srbija”, zbornik izabranih tekstova objavljivanih u Vremenu. U stvari, u ovom zborniku razvio je jedno od poglavlja znamenite knjige “Čevapčiči ... ”. Na koricama “Živela naša Srbija” je jedan srpski (ne francuski) akademik između Voje i Velje pred ravnogorskom crkvom. “Valjda će se prevari neki koji voli akademika kad to vidi u izlog, pa će kupi”, rekli bismo da smo zlonamerni. Inače, autor Matiju Bećkovića i ne zove drugačije nego “Akademik”, što je titula o kojoj gaji veoma protivrečna osećanja (1).
“Dobro doša, Dragane, di si bija do sad?” (2)
“Novinar, ni pojma. Piko fudbal, pojeziju piso, priznajem kao studiro prava, trebalo vremena da nađem svoj astal, u kafani i inače, što bi moglo da znači i u životu. Novine čito otpozadi.”
Ovo pisac, Dragan Todorović, navodi o sebi. Obećavajuće.
“Živela naša Srbija” je, izgleda, trebalo da bude “bela knjiga” autora o njegovom privatnom, a politički korektnom kulturnom ratu sa provincijalnim, odnosno tradicionalnim. Ime je ponela prema istoimenom tekstu iz 1998. godine, u kojem se autor podsmeva penzionisanom radniku vojne industrije, iz sela u okolini Čačka, koji je sebi sazidao mauzolej.
“Još je u snazi, 99 posto zdrav, zimi tera skije niz dolove, tera i bicikl i na plaži, kad je na moru, trči, živeće dogod bude proizvodio, a čim počne da proizvodi gubitke njegovoj Srbiji, pokazuje, tu je konopac. Sve spremio, konopac, sa omčom, 2,5 metara, ricinus i čaj od kamilice. Zašto ovo poslednje? Zato što se svaki koji se besi usere, a on neće usran da se oprašta od svoje Srbije. Očisti se lepo, zakači konopac gde visi zastava, izdahne vazduh, skoči i dok izbrojiš do jedan, dva, tri – mrtav. Ali neće još, dole pored pruge prolaze vozovi, ide moja Srbija polako napred... a sa'ranu će obavi za života... biće i dva popa... pa Slobu i Lilića... red bi bio da dođu, jer i on je dosta kuko za njinim nosilima.... Živeli mi i naša Srbija, uspravlja se Božidar, i pita ko se od prisutni' nije upiso. Božidar ima s rpsku prošlost. Boža leže u grob, jastuk mu zastava sa petokrakom, profesionalno ponavlja scene, peva ‘Sa Ovčara i Kablara', govori tekst ‘ja sam Jovićević Božidar, selo Loret kod Požege, zadnja pošta Jelen Do, pravoslavni Srbin... Svaku scenu završavo sa ‘živeli mi i naša Srbija'...” (3).
Teško je naći domaćeg novinara kome ovakav nekro-***** može da posluži kao paradigma stanja u Srbiji. Još je teže da takav publicista fotografski savršeno opiše svaku ružnu pojedinost. Pored Todorovića, sudeći po tematskoj zaokupljenosti, skoro nijednog novinara Vremena ozbiljno ne zanima srpska tradicija. Njegova je “upućenost” u ovu tematiku, međutim, toliko sistematična i redovna da se može smatrati da je Todorovićev stav zapravo i stav časopisa.
Negde u doba kad je “Ćorava kutija” Pere Lukovića nestala bestraga iz Vremena , počinje Todorovićev uspon. Za razliku od Perinog, samo njemu razumljivog, latino-sapunjavog, sve seksualnijeg doživljaja srpske političke scene, Todorović se pokazao kao solidan reporter s osećajem za detalj. Umeo je, nemalo puta, da prepozna, raščlani, fotografiše i efektno opiše događaje i aktere na koje se „namerio“. Njegove minijature naših aktuelnosti mogu se prepoznati i u redakcijskim vestima. Od samog početka dosledno je pisao o provincijalnim aktuelnostima iz Valjeva (4) i zapadne Srbije. Njegovi izveštaji o ravnogorskom i gučanskom “radovanju”, lokalnim političkim javnim temama, privatizaciji i lokalnoj publicistici redovni su u nedeljniku. “Obrada” tradicije je ono čime se bavi, iako ga zanima i književnost (5). Lokalnost je ipak samo formalna, njegovi članci imaju širi smisao jer on pišući “lokalno, deluje globalno”.
Tice ćedu da izedu grožđe
Prevremeni razlaz “demokratskog bloka” razvio je i njegov talenat. U “proevropskom” opredeljenju za “brze integracije” Todorović je investirao u, čini se, najbesmisleniju podelu Srbije. Raskol na “građansko ili nacionalno” shvatio je kao podelu na globalno i provincijalno. Od početka 2004. njegove reportaže bile su ogorčen i neprekidni napad na sve one domaće tradicije koje su čak i u titoističkim medijima, okrenutim brzoj i bespoštednoj modernizaciji, bile pozitivnije tretirane. Todorovićevi članci su paradigma stava urbanog “mejnstrima”, nekritična i nekreativna, a maliciozna fotografska proza domaćih nacionalnih tradicija lišena bilo čega što je dobro, lepo i simpatično. Čak i u retkim slučajevima kada se bavio nacionalnim institucijama moderne države, poput SANU i UKS, naravno sa izrazito negativnim stavovima (“Akademija je mrtva”), ovaj prezir nije mogao da potisne u drugi plan zarad objektivnijeg pristupa.
Todorovićeva objava rata nacionalnim i provincijskim tradicijama dogodila se početkom 2004. godine reportažom ”I spomenik bez glave”, čiji su delovi pomenuti na početku ovog članka. Potom je objavljena reportaža “Skela van jaruge” (6), gde nakon zlonamerno banalizovanog oslikavanja proslave dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka temeljno opisuje kako se jelo i pilo, i završava: “Kijamet još traje, ispred one dvostruke šatre štand, imaju letke, imaju parole, Srbi nikad neće moći da na hrvatskoj abecedi reše svoje puteve u Evropu. Imaju i bedževe sa ćiriličnim Ć, literaturu, srpski jezik pod okupacijom ćirilice, a imaju i megafon, jednom iskočile žile, ‘braćo pravoslavci, pozivamo vas da podignemo kulturnu bunu za ćirilicu'” . U istom broju je i članak „Kruna, mač i mantija”. Ove zlurade reportaže proslave dva veka srpske državnosti propraćene su posebnim odeljkom štampanim na ćiriličnom pismu (sva ranija izdanja štampana su latinično!) sa člancima, praktično, cele redakcije Vremena.
“KROZ DVOGLEDE MILE GLEDA GDE JE MARVA, GDE GOVEDA ...”
Kulturna politika Vremena ili čudesna povest o jednom preostalom “čevapčiču” Dragana Todorovića
“Ako jednom dođeš u bilo koji grad...”
Valjevo je pravo polazište da se sagleda “ratnohuškački” odnos prema našoj nacionalnoj tradiciji koji tako uporno gaje domaći „modernisti“. Tradicija, ili ono što je od nje ostalo, skoro bez izuzetka je ukorenjena u selu, a nešto manje u palanci. To je i logično jer je moderna Srbija, pre pobede socijalističke revolucije, bila „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“. To što su ovi seljaci u socijalizmu terani da budu proleteri a hteli su da budu građani – iritira unuke Radovana Trećeg. Oni, poput svog tragikomičnog mitskog pretka, kreću u obračun sa zavičajem kako bi uspešno ostvarili ličnu „tranziciju“ u dostojanstvo urbanog pripadnika globalnog sela. Ma koliko se trudili da se otmu sopstvenoj prošlosti, ona im neprekidno iskače kao žaba na naslov takvog dela, u vidu onog slova Ž za koje je Matija rekao da ga “nema niko, sem nas i Rusa”.
Upravo ovim slovom počinje Todorovićevo literarno suočavanje s Radovanom u sebi. Nakon opitne knjige “Čevapčiči su bili otlični”, servirao nam je “Živela naša Srbija”, zbornik izabranih tekstova objavljivanih u Vremenu. U stvari, u ovom zborniku razvio je jedno od poglavlja znamenite knjige “Čevapčiči ... ”. Na koricama “Živela naša Srbija” je jedan srpski (ne francuski) akademik između Voje i Velje pred ravnogorskom crkvom. “Valjda će se prevari neki koji voli akademika kad to vidi u izlog, pa će kupi”, rekli bismo da smo zlonamerni. Inače, autor Matiju Bećkovića i ne zove drugačije nego “Akademik”, što je titula o kojoj gaji veoma protivrečna osećanja (1).
“Dobro doša, Dragane, di si bija do sad?” (2)
“Novinar, ni pojma. Piko fudbal, pojeziju piso, priznajem kao studiro prava, trebalo vremena da nađem svoj astal, u kafani i inače, što bi moglo da znači i u životu. Novine čito otpozadi.”
Ovo pisac, Dragan Todorović, navodi o sebi. Obećavajuće.
“Živela naša Srbija” je, izgleda, trebalo da bude “bela knjiga” autora o njegovom privatnom, a politički korektnom kulturnom ratu sa provincijalnim, odnosno tradicionalnim. Ime je ponela prema istoimenom tekstu iz 1998. godine, u kojem se autor podsmeva penzionisanom radniku vojne industrije, iz sela u okolini Čačka, koji je sebi sazidao mauzolej.
“Još je u snazi, 99 posto zdrav, zimi tera skije niz dolove, tera i bicikl i na plaži, kad je na moru, trči, živeće dogod bude proizvodio, a čim počne da proizvodi gubitke njegovoj Srbiji, pokazuje, tu je konopac. Sve spremio, konopac, sa omčom, 2,5 metara, ricinus i čaj od kamilice. Zašto ovo poslednje? Zato što se svaki koji se besi usere, a on neće usran da se oprašta od svoje Srbije. Očisti se lepo, zakači konopac gde visi zastava, izdahne vazduh, skoči i dok izbrojiš do jedan, dva, tri – mrtav. Ali neće još, dole pored pruge prolaze vozovi, ide moja Srbija polako napred... a sa'ranu će obavi za života... biće i dva popa... pa Slobu i Lilića... red bi bio da dođu, jer i on je dosta kuko za njinim nosilima.... Živeli mi i naša Srbija, uspravlja se Božidar, i pita ko se od prisutni' nije upiso. Božidar ima s rpsku prošlost. Boža leže u grob, jastuk mu zastava sa petokrakom, profesionalno ponavlja scene, peva ‘Sa Ovčara i Kablara', govori tekst ‘ja sam Jovićević Božidar, selo Loret kod Požege, zadnja pošta Jelen Do, pravoslavni Srbin... Svaku scenu završavo sa ‘živeli mi i naša Srbija'...” (3).
Teško je naći domaćeg novinara kome ovakav nekro-***** može da posluži kao paradigma stanja u Srbiji. Još je teže da takav publicista fotografski savršeno opiše svaku ružnu pojedinost. Pored Todorovića, sudeći po tematskoj zaokupljenosti, skoro nijednog novinara Vremena ozbiljno ne zanima srpska tradicija. Njegova je “upućenost” u ovu tematiku, međutim, toliko sistematična i redovna da se može smatrati da je Todorovićev stav zapravo i stav časopisa.
Negde u doba kad je “Ćorava kutija” Pere Lukovića nestala bestraga iz Vremena , počinje Todorovićev uspon. Za razliku od Perinog, samo njemu razumljivog, latino-sapunjavog, sve seksualnijeg doživljaja srpske političke scene, Todorović se pokazao kao solidan reporter s osećajem za detalj. Umeo je, nemalo puta, da prepozna, raščlani, fotografiše i efektno opiše događaje i aktere na koje se „namerio“. Njegove minijature naših aktuelnosti mogu se prepoznati i u redakcijskim vestima. Od samog početka dosledno je pisao o provincijalnim aktuelnostima iz Valjeva (4) i zapadne Srbije. Njegovi izveštaji o ravnogorskom i gučanskom “radovanju”, lokalnim političkim javnim temama, privatizaciji i lokalnoj publicistici redovni su u nedeljniku. “Obrada” tradicije je ono čime se bavi, iako ga zanima i književnost (5). Lokalnost je ipak samo formalna, njegovi članci imaju širi smisao jer on pišući “lokalno, deluje globalno”.
Tice ćedu da izedu grožđe
Prevremeni razlaz “demokratskog bloka” razvio je i njegov talenat. U “proevropskom” opredeljenju za “brze integracije” Todorović je investirao u, čini se, najbesmisleniju podelu Srbije. Raskol na “građansko ili nacionalno” shvatio je kao podelu na globalno i provincijalno. Od početka 2004. njegove reportaže bile su ogorčen i neprekidni napad na sve one domaće tradicije koje su čak i u titoističkim medijima, okrenutim brzoj i bespoštednoj modernizaciji, bile pozitivnije tretirane. Todorovićevi članci su paradigma stava urbanog “mejnstrima”, nekritična i nekreativna, a maliciozna fotografska proza domaćih nacionalnih tradicija lišena bilo čega što je dobro, lepo i simpatično. Čak i u retkim slučajevima kada se bavio nacionalnim institucijama moderne države, poput SANU i UKS, naravno sa izrazito negativnim stavovima (“Akademija je mrtva”), ovaj prezir nije mogao da potisne u drugi plan zarad objektivnijeg pristupa.
Todorovićeva objava rata nacionalnim i provincijskim tradicijama dogodila se početkom 2004. godine reportažom ”I spomenik bez glave”, čiji su delovi pomenuti na početku ovog članka. Potom je objavljena reportaža “Skela van jaruge” (6), gde nakon zlonamerno banalizovanog oslikavanja proslave dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka temeljno opisuje kako se jelo i pilo, i završava: “Kijamet još traje, ispred one dvostruke šatre štand, imaju letke, imaju parole, Srbi nikad neće moći da na hrvatskoj abecedi reše svoje puteve u Evropu. Imaju i bedževe sa ćiriličnim Ć, literaturu, srpski jezik pod okupacijom ćirilice, a imaju i megafon, jednom iskočile žile, ‘braćo pravoslavci, pozivamo vas da podignemo kulturnu bunu za ćirilicu'” . U istom broju je i članak „Kruna, mač i mantija”. Ove zlurade reportaže proslave dva veka srpske državnosti propraćene su posebnim odeljkom štampanim na ćiriličnom pismu (sva ranija izdanja štampana su latinično!) sa člancima, praktično, cele redakcije Vremena.
