Sokolica_M
Domaćin
- Poruka
- 4.429
Po nekim učenjima, telo kao stanište ljudske duše.
Neka druga učenja ipak tvrde da je duša ta koja nosi telo (zato i kažemo da svaka osoba ima neku svoju auru, da je svako biće, svako telo obavijeno sopstvenom, samo njemu odgovarajućom i prepoznatljivom energijom, kažemo da neki čovek ''zrači'').
Dalje, telo kao simbol ovozemaljskog, grešnog, i duša koja je večna.
Smatra se da je duša sposobna da napusti telo i da je to postojanje, oslobođeno telesnih okova, ono jedino istinsko postojanje, nesputano, slobodno, kadro da oseti onu iskonsku Ljubav, koja je Bog, Kosmos, Pokretač svega.
Druge knjige govore da telo i duša predstavljaju celinu, tako da umirući, duša sa sobom na ''onaj svet'' nosi i svoje telo, ma koliko činjenice pokazivale da ono je i tokom života potrošno, a posle smrti da truli (reč je o drugačijim ravnima postojanja).
Kao jedinstvo, dušu i telo treba podjednako negovati. Nenegovanje tela se, prema nekim učiteljima, tretira kao podjednako štetno kao i nerazvijanje uma. Ako se neko loše odnosi prema svom telu u ovom životu, u sledećem će to preneti kao ''nepoložen ispit'', kao kaznu, karmu.
Meni je teško da sudim o svemu tome i da se priklonim nekom od protivrečnih učenja.
Ja verujem u to da je ''u zdravom telu - zdrav duh'', i samo u tom kontekstu da psihičko stanje utiče na fizičko i obratno (u šta sam se bilion puta uverila) mogu da razmišljam o toj celovitosti.
Nekad sam pričala sa svojim društvom o tome kako bih - zapravo, kako bismo, u slučaju da umremo mlade, volele da oni zdravi delovi našeg tela budu dati u donacije nekom živom kome bi mogli da pomognu.
A sad se ja pitam - da li je to skrnavljenje tela, i ako se smatra mrtvo telo svetinjom, da li se to podvodi pod grešnost?
Hrišćanstvo je, bar je to moj zaključak, opasni protivnik medicine. Ali medicina je naša budućnost, koliko hrišćanstvo (ili neka druga religija) uopšte može da pomogne, sem u onom autosugestivnom delu? Ali treba li imati neku granicu u kojoj se ide do ispitivanja moći i slabosti ljudskog uma i tela?
Priča je predugačka, ali morala sam da sintetišem sve što sam iščitala i čula o tome, vi pišite bilo šta što vam iz moje priče privuče pažnju ili rodi neku asocijaciju.
Neka druga učenja ipak tvrde da je duša ta koja nosi telo (zato i kažemo da svaka osoba ima neku svoju auru, da je svako biće, svako telo obavijeno sopstvenom, samo njemu odgovarajućom i prepoznatljivom energijom, kažemo da neki čovek ''zrači'').
Dalje, telo kao simbol ovozemaljskog, grešnog, i duša koja je večna.
Smatra se da je duša sposobna da napusti telo i da je to postojanje, oslobođeno telesnih okova, ono jedino istinsko postojanje, nesputano, slobodno, kadro da oseti onu iskonsku Ljubav, koja je Bog, Kosmos, Pokretač svega.
Druge knjige govore da telo i duša predstavljaju celinu, tako da umirući, duša sa sobom na ''onaj svet'' nosi i svoje telo, ma koliko činjenice pokazivale da ono je i tokom života potrošno, a posle smrti da truli (reč je o drugačijim ravnima postojanja).
Kao jedinstvo, dušu i telo treba podjednako negovati. Nenegovanje tela se, prema nekim učiteljima, tretira kao podjednako štetno kao i nerazvijanje uma. Ako se neko loše odnosi prema svom telu u ovom životu, u sledećem će to preneti kao ''nepoložen ispit'', kao kaznu, karmu.
Meni je teško da sudim o svemu tome i da se priklonim nekom od protivrečnih učenja.
Ja verujem u to da je ''u zdravom telu - zdrav duh'', i samo u tom kontekstu da psihičko stanje utiče na fizičko i obratno (u šta sam se bilion puta uverila) mogu da razmišljam o toj celovitosti.
Nekad sam pričala sa svojim društvom o tome kako bih - zapravo, kako bismo, u slučaju da umremo mlade, volele da oni zdravi delovi našeg tela budu dati u donacije nekom živom kome bi mogli da pomognu.
A sad se ja pitam - da li je to skrnavljenje tela, i ako se smatra mrtvo telo svetinjom, da li se to podvodi pod grešnost?
Hrišćanstvo je, bar je to moj zaključak, opasni protivnik medicine. Ali medicina je naša budućnost, koliko hrišćanstvo (ili neka druga religija) uopšte može da pomogne, sem u onom autosugestivnom delu? Ali treba li imati neku granicu u kojoj se ide do ispitivanja moći i slabosti ljudskog uma i tela?
Priča je predugačka, ali morala sam da sintetišem sve što sam iščitala i čula o tome, vi pišite bilo šta što vam iz moje priče privuče pažnju ili rodi neku asocijaciju.
ŠALIM SE. 
Anyway, tela će tada istruliti a od istih niko
