Sa druge strane, sigurna sam da postoje tipovi ljudi. I da postoje oni predodređeni za malo više serotonina..... il' su se dobro istrenirali, možda stvarno.....
Olak je trenutak iščuđavanja "kako nekome sa 20 godina može biti dosadno", vrlo čest na forumu..... zaboga, svi nekad imamo utisak da smo proživeli sve što nas je interesovalo što, svakako nije istina.... ali pazite sad:
Sa tih 20 godina si taman toliko svastan/svesna sebe da znaš da, čak i kada otkriješ novu stvar koju nisi isprobao/la
znaš koliko malo kratkoročnog zadovoljstva (namerno ne pišem sreće) će ti ona doneti. Jer si takav čovek. I to je to. Ali ja uopšte nisam negativna sada.
Na moru sam išla u akva park. Onako pametna, kakva jesam, nesvesno sam otišla na nešto što se (kasnije sam otkrila) zove "kamikaze"
i umalo nisam umrla u onom tunelu. Progutala sam svoje srce. I onda sam izašla iz vode tresući se
Al' na savet drugarice, odoh opet, da ne razvijem kakvu fobiju... samo na nešto malo lakše
Šta sada?
Znam koliko je banalan primer, uzmimo onaj čuveni..... udati se, roditi decu WoW.....
Za vrh 2-3 godine (kada prođe i ta depresija usled promene) ponovo se vraćamo na isto. Život je neprestana trka?
Precenjujete 20 godina, u jednom momentu svi svesni da sa 40 niste baš umrli i da ne morate da žalite za mladošću, a onda pitate kako nekome sa 20 može biti dosadno, kao da nikada nista imali 20.
A ovde je dat lep primer: koliko su neki ljudi nesrećni i koliko ona (svi mi, možda) ustvari ima sreće i sigurnosti, koliko ima ljudi u goroj situaciji, a ona je i dalje nezadovoljna. Šta je tu trip?
Yeste li sebična? Traži previše? Šta VI želite od života?
Da li ste srećni? Koliko vas može sa sigurnošću da izjavi da je srećno?
Napominjem da opet nisam negativna. Ovo je moje standardno stanje. Shvatila sam da uopšte ne želim da ga menjam. Hoću da otkrijem šta to ne vidim..... mora biti da mi nešto promiče.
