- Poruka
- 9.306
Građani, prema statističkim podacima, na hranu i piće troše 39,3 odsto mesečnih prihoda. Potrošači tvrde da sve što zarade ostave u prodavnicama, pa ne idu na odmor, ne obnavljaju garderobu, ne idu na utakmice i koncerte, ne kupuju knjige, nemaju za školovanje dece i zato dižu kredite
![Thumb_06pijaca_RAJKO-RISTIC_KVANTAS_RODIC_PIJACA][1].jpg](/proxy.php?image=http%3A%2F%2Fwww.glas-javnosti.co.yu%2Ffiles%2Fimage_for_teaser%2FThumb_06pijaca_RAJKO-RISTIC_KVANTAS_RODIC_PIJACA%5D%5B1%5D.jpg&hash=7cf67a1166b9cf8a414f95e937c772b0)
Mladi par Mirjana Stanojević i Danilo Arsić iz Beograda raspolažu mesečno sa 32.000 dinara i prinuđeni su da „debelo“ kalkulišu, balansiraju, odriču se jednog zadovoljstva na račun drugog.
.- Živimo u stanu koji nam je prijatelj ustupio pa, na sreću, ne plaćamo kiriju. Računi za Infostan su 4.000 dinara, ali na sitne „poroke“ ode 10.000 mesečno. Sve ostalo odlazi na hranu i hemikalije. Prevoz ne plaćamo jer radimo blizu, ali je nemoguće odvojiti za neke druge stvari ukoliko nam roditelji ne pomognu i ako se ne odradi neki dodatan posao - ističe Danilo Arsić.
Kako li tek kalkulišu oni koji imaju jedno ili više dece, plaćaju kiriju, i imaju mesečna primanja ispod proseka od 37.396 dinara.
Redovi pred šalterima banaka koje nude povoljne kredite za kupovinu udžbenika, renoviranje stana, odlazak na letovanje, ili neke druge potrepštine pokazuju da prosečna, tročlana porodica u Srbiji nije u mogućnosti da sa mesečnim primanjima sastavi kraj s krajem.
Statistika kaže drugačije. Sudeći po podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je u drugom kvartalu 2007. godine bilo moguće preživeti sa samo 39,3 odsto mesečnih primanja.
Sudeći po istraživanjima „na papiru“, tročlana porodica na hranu i bezalkoholna pića mesečno potroši svega 14.697 dinara (pomenutih 39,3 odsto), na prevoz 4.297 dinara (11,5 procenta), odeću i obuću 2.054 (5,5 odsto), a za nameštaj i opremu domaćinstva 1.869 dinara.
Život demantuje statistiku, a stvarna slika je drugačija. Odeća, obuća, nameštaj i oprema za domaćinstvo, tvrde sagovornici Glasa, ne kupuju se svakog meseca, a od plate treba izdvojiti za komunalije i, ako nešto ostane, rekreaciju i kulturu. Istina, istraživanja su pokazala da su upravo na rekreaciju i kulturu građani trošili najmanje, svega 1.757 dinara, ili 4,7 odsto od prosečne plate. BEOGRAD NAJSKUPLJI
Stručnjaci u Zavodu za statistiku navode da su do podataka o prosečnoj potrošnji došli na osnovu dnevnika koje su vodila domaćinstva u Vojvodini i centralnoj Srbiji
- Na svakih petnaest dana anketirali smo 200 domaćinstava, odnosno njih 4.800 za godinu dana. Jedinica anketiranja je bilo svako samačko ili višečlano domaćinstvo, izabrano prema planu uzorka. Domaćinstvo je vodilo dnevnik potrošnje dve nedelje - kažu u zavodu za statistiku.
Neki od rezultata koji su na ovaj način dobijeni, pokazuju da se za stan i komunalne usluge najviše trošilo u Vojvodini, 16,3 odsto, pa u Beogradu 13,7 odsto i centralnoj Srbiji, bez Beograda 13,3 odsto.
Na zdravstvene usluge, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u centralnoj Srbiji bez Beograda trošilo se 1.128 dinara mesečno, a u Beogradu 2.209 dinara mesečno.
Na komunikacije je najviše trošio grad Beograd, mesečno 1.406 dinara, pa centralna Srbija bez Beograda, 1.037 dinara i Vojvodina 945 dinara.
Danilo Arsić primećuje da ne zna po kojoj to statistici se za rekreaciju i kulturu troši u proseku 1.700 dinara, kada je karta za Egzit, primera radi, koštala 8.000 dinara.
- Da bismo otišli, nas dvoje moramo da odvojimo 16.000 dinara. Za teretanu i aerobik trebalo bi platiti bar 2.500 dinara, što za pedeset odsto premašuje „računicu“ Zavoda. To što govore podaci nikako ne može da bude pravi pokazatelj o životu. Da bi sebi priuštio neko zadovoljstvo, moraš da se odrekneš drugog - zaključuje Arsić.
Dovoljno je samo baciti letimičan pogled na cene u prodavnicama, pa zaključiti da prosečna proletošnja zarada od 37.396 dinara nije bila dovoljna za podmirenje svih troškova. Sudeći po ovome, cifre iz statistike mogu da posluže samo za ekonomske kalkulacije.
Građanin s prosečnim primanjima reći će da na hranu i piće troši sve što zaradi, tako da mu ne ostaje novca nizašta drugo. Reći će - ne idemo na odmor, ne obnavljamo garderobu, ne idemo na utakmice i koncerte, nemamo za knjige, školovanje dece... I zato dižemo kredite, zadužujemo se.
Kad na kraju meseca građanin podvuče crtu, ispada da statistika laže.
Sa ovakvim stavom saglasan je i Goran Papović, predsednik potrošača Vojvodine.
- Statistika pokazuje sve, a u stvari ne otkriva ništa i s njom se lako manipuliše. Nije tačno da se trećina prihoda troši na osnovne životne namirnice. Prema našim saznanjima, koja smo dobili anketiranjem građana u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, taj procenat je negde oko 50 odsto. Podaci do kojih je došao Zavod za statistiku nerealni su i to nije teško dokazati. Izračunajte koliko se troši na komunalije, i koliko je minimalno potrebno hrane da bi se preživelo, pa ćete dobiti realnu sliku - ističe Papović.
Tvrdnje predsednika potrošača potvrđuju i oni kojima se brojke „sa papira“ ne slažu sa situacijom „na terenu“.
Aneta Petrović, koja sa svojom penzijom od 9.500 dinara jedva sastavlja „kraj s krajem“, prinuđena je da pažljivo „prevrne“ svaki dinar.
- Stanarina i struja me koštaju 3.500 dinara, što je trećina mojih prihoda. Za čišćenje zgrade koje svi plaćamo, televiziju i telefon odvajam još 1.000 dinara. To znači da mi ostane 4.000 dinara. Kada bih kupovala samo hleb, do kraja meseca bi mi ostalo 3.250 dinara. Znači da polovina penzije odlazi isključivo na hranu. Samo kilogram mesa je 500 dinara. Od čega da kupim televizor, ako se ovaj stari pokvari? Nemam dovoljno ni za onu njihovu minimalnu potrošačku korpu. O njoj mogu samo da maštam - iskrena je Aneta.
Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta potrošača Beograda, ne osporava vrednost statistike, ali tvrdi da ti podaci ne mogu da se koriste kao direktan izvor za sagledavanje stvarnog položaja potrošnje i socijalnog stanja stanovništva.
- Problem je što postoje velike razlike između najviših i najnižih primanja, kao i što je mnogo onih građana ispod egzistencijalnog minimuma. Republički zavod mora da ima u vidu stvarna kretanja. U protivnom, njihovi podaci ne mogu da se uzmu kao relevantni - smatra Bogosavljević i podseća da su prosečne plate stanovništva veštački izvedena kategorija.
Statistika tvrdi da se od proleća u javnim preduzećima znatno povećao rast primanja. S druge strane, u privatnom sektoru je bilo minimalnih pomeranja plata. U svakom slučaju, rast plata nije pratio rast cena namirnica.
Ali, prosek obe kategorije zarada daje rezultat od 37.000 dinara. Zato je pravo pitanje koliko porodica zaista prima i tu prosečnu platu.
Glas javnosti.
Mladi par Mirjana Stanojević i Danilo Arsić iz Beograda raspolažu mesečno sa 32.000 dinara i prinuđeni su da „debelo“ kalkulišu, balansiraju, odriču se jednog zadovoljstva na račun drugog.
.- Živimo u stanu koji nam je prijatelj ustupio pa, na sreću, ne plaćamo kiriju. Računi za Infostan su 4.000 dinara, ali na sitne „poroke“ ode 10.000 mesečno. Sve ostalo odlazi na hranu i hemikalije. Prevoz ne plaćamo jer radimo blizu, ali je nemoguće odvojiti za neke druge stvari ukoliko nam roditelji ne pomognu i ako se ne odradi neki dodatan posao - ističe Danilo Arsić.
Kako li tek kalkulišu oni koji imaju jedno ili više dece, plaćaju kiriju, i imaju mesečna primanja ispod proseka od 37.396 dinara.
Redovi pred šalterima banaka koje nude povoljne kredite za kupovinu udžbenika, renoviranje stana, odlazak na letovanje, ili neke druge potrepštine pokazuju da prosečna, tročlana porodica u Srbiji nije u mogućnosti da sa mesečnim primanjima sastavi kraj s krajem.
Statistika kaže drugačije. Sudeći po podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je u drugom kvartalu 2007. godine bilo moguće preživeti sa samo 39,3 odsto mesečnih primanja.
Sudeći po istraživanjima „na papiru“, tročlana porodica na hranu i bezalkoholna pića mesečno potroši svega 14.697 dinara (pomenutih 39,3 odsto), na prevoz 4.297 dinara (11,5 procenta), odeću i obuću 2.054 (5,5 odsto), a za nameštaj i opremu domaćinstva 1.869 dinara.
Život demantuje statistiku, a stvarna slika je drugačija. Odeća, obuća, nameštaj i oprema za domaćinstvo, tvrde sagovornici Glasa, ne kupuju se svakog meseca, a od plate treba izdvojiti za komunalije i, ako nešto ostane, rekreaciju i kulturu. Istina, istraživanja su pokazala da su upravo na rekreaciju i kulturu građani trošili najmanje, svega 1.757 dinara, ili 4,7 odsto od prosečne plate. BEOGRAD NAJSKUPLJI
Stručnjaci u Zavodu za statistiku navode da su do podataka o prosečnoj potrošnji došli na osnovu dnevnika koje su vodila domaćinstva u Vojvodini i centralnoj Srbiji
- Na svakih petnaest dana anketirali smo 200 domaćinstava, odnosno njih 4.800 za godinu dana. Jedinica anketiranja je bilo svako samačko ili višečlano domaćinstvo, izabrano prema planu uzorka. Domaćinstvo je vodilo dnevnik potrošnje dve nedelje - kažu u zavodu za statistiku.
Neki od rezultata koji su na ovaj način dobijeni, pokazuju da se za stan i komunalne usluge najviše trošilo u Vojvodini, 16,3 odsto, pa u Beogradu 13,7 odsto i centralnoj Srbiji, bez Beograda 13,3 odsto.
Na zdravstvene usluge, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u centralnoj Srbiji bez Beograda trošilo se 1.128 dinara mesečno, a u Beogradu 2.209 dinara mesečno.
Na komunikacije je najviše trošio grad Beograd, mesečno 1.406 dinara, pa centralna Srbija bez Beograda, 1.037 dinara i Vojvodina 945 dinara.
Danilo Arsić primećuje da ne zna po kojoj to statistici se za rekreaciju i kulturu troši u proseku 1.700 dinara, kada je karta za Egzit, primera radi, koštala 8.000 dinara.
- Da bismo otišli, nas dvoje moramo da odvojimo 16.000 dinara. Za teretanu i aerobik trebalo bi platiti bar 2.500 dinara, što za pedeset odsto premašuje „računicu“ Zavoda. To što govore podaci nikako ne može da bude pravi pokazatelj o životu. Da bi sebi priuštio neko zadovoljstvo, moraš da se odrekneš drugog - zaključuje Arsić.
Dovoljno je samo baciti letimičan pogled na cene u prodavnicama, pa zaključiti da prosečna proletošnja zarada od 37.396 dinara nije bila dovoljna za podmirenje svih troškova. Sudeći po ovome, cifre iz statistike mogu da posluže samo za ekonomske kalkulacije.
Građanin s prosečnim primanjima reći će da na hranu i piće troši sve što zaradi, tako da mu ne ostaje novca nizašta drugo. Reći će - ne idemo na odmor, ne obnavljamo garderobu, ne idemo na utakmice i koncerte, nemamo za knjige, školovanje dece... I zato dižemo kredite, zadužujemo se.
Kad na kraju meseca građanin podvuče crtu, ispada da statistika laže.
Sa ovakvim stavom saglasan je i Goran Papović, predsednik potrošača Vojvodine.
- Statistika pokazuje sve, a u stvari ne otkriva ništa i s njom se lako manipuliše. Nije tačno da se trećina prihoda troši na osnovne životne namirnice. Prema našim saznanjima, koja smo dobili anketiranjem građana u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, taj procenat je negde oko 50 odsto. Podaci do kojih je došao Zavod za statistiku nerealni su i to nije teško dokazati. Izračunajte koliko se troši na komunalije, i koliko je minimalno potrebno hrane da bi se preživelo, pa ćete dobiti realnu sliku - ističe Papović.
Tvrdnje predsednika potrošača potvrđuju i oni kojima se brojke „sa papira“ ne slažu sa situacijom „na terenu“.
Aneta Petrović, koja sa svojom penzijom od 9.500 dinara jedva sastavlja „kraj s krajem“, prinuđena je da pažljivo „prevrne“ svaki dinar.
- Stanarina i struja me koštaju 3.500 dinara, što je trećina mojih prihoda. Za čišćenje zgrade koje svi plaćamo, televiziju i telefon odvajam još 1.000 dinara. To znači da mi ostane 4.000 dinara. Kada bih kupovala samo hleb, do kraja meseca bi mi ostalo 3.250 dinara. Znači da polovina penzije odlazi isključivo na hranu. Samo kilogram mesa je 500 dinara. Od čega da kupim televizor, ako se ovaj stari pokvari? Nemam dovoljno ni za onu njihovu minimalnu potrošačku korpu. O njoj mogu samo da maštam - iskrena je Aneta.
Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta potrošača Beograda, ne osporava vrednost statistike, ali tvrdi da ti podaci ne mogu da se koriste kao direktan izvor za sagledavanje stvarnog položaja potrošnje i socijalnog stanja stanovništva.
- Problem je što postoje velike razlike između najviših i najnižih primanja, kao i što je mnogo onih građana ispod egzistencijalnog minimuma. Republički zavod mora da ima u vidu stvarna kretanja. U protivnom, njihovi podaci ne mogu da se uzmu kao relevantni - smatra Bogosavljević i podseća da su prosečne plate stanovništva veštački izvedena kategorija.
Statistika tvrdi da se od proleća u javnim preduzećima znatno povećao rast primanja. S druge strane, u privatnom sektoru je bilo minimalnih pomeranja plata. U svakom slučaju, rast plata nije pratio rast cena namirnica.
Ali, prosek obe kategorije zarada daje rezultat od 37.000 dinara. Zato je pravo pitanje koliko porodica zaista prima i tu prosečnu platu.
Glas javnosti.
