SRPSKI MANASTIRI

  • Začetnik teme da li vas interesuju
  • Datum pokretanja
Kao što i sam sajt kaže Manastiri Srbije a ne pravoslavne ili bilo koje druge crkve.
Ne bi bilo loše da neko u Crnoj Gori obiđe tamošnje manastire i napravi sajt
 
Anonymous:
dje su CRNOGORSKI manastiri!

Srpski manastiri koje su gradili srpski ktitori se nalaze sirom srpskih zemalja ukljucujuci i Mitropoliju Crnogorsko-primorsku i skenderijsku. Crnogorski manastiri mogu samo da se nalaze u policijskim stanicama koje su osnovale "CPC", a mozda je vec neki napravljen i u Vatikanu!
 
Anonymous:
kako si ti bistar blago majci sa tobom!a aleks reci mi ko je bio MITROFAN BAN!

Црногорско-приморска епархија је одувек била органски део Српске Православне Цркве и Пећке Патријаршије!

Митрофан Бан је био митрополит српске Цркве у Краљевини Црној Гори! Знаш ли ти ко је био Митрофан Бан? Он је био један од епископа српске Цркве. И птице на грани знају да је он био председник епископске конференције за обнављање јединства Пећке Патријаршије ( 24-28.маја 1919), као и да је томе чину претходила одлука са "изванредне седнице Св.Синода Православне Цркве у Црној Гори", одржане 16.децембра 1918.г. (бр.1169) Предмет седнице је био како дословно стоји у акту "да се независна Српско-Православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији". На седници Синода, највиши орган Цркве у Црној Гори "налази цјелисходним и оправданим да се и света аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св.Српско-Православно Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца". Одлуку су потписали сви чланови Синода: Митрополити Митрофан Бан и др Гаврило Дожић Пећки (касније је постао Патријарх СПЦ), Епископ Никшићки Кирило Митровић и секретар ђакон Иво Калуђеровић.

Непобитна је чињеница да је и свеукупно свештенство тадашње Митрополије Цетињске, Митрополије Пећке и Епархије Захумско-рашке (Никшићке) као и Бококоторске (ова Епархија је била до овог уједињења у саставу Буковинско-далматинске Митрополије) прихватило са својим епископатом уједињење и обнову древне Пећке Патријаршије. То важи и за сав народ. Једино је архимандрит Никодим Јањушевић (он је око 1909.г. био кажњен од Митрофана Бана па је послије преко Скопске Митрополије отишао у Америку) у Детроиту једно краће вријеме остао по страни, да би се касније вратио у отаџбину, постао старешина Манастира Жупе Никшићке (гдје је и убијен од комуниста 1941.г.) Да Црногорска Митрополија није обнављањем Пећке Патријаршије прекинула континуитет потврђује чињеница да је Митрофана Бана наследио дотадашњи Пећки Митрополит др Гаврило Дожић са истим свеукупним свештенством а овога приморац Јоаникије Липовац, некадашњи капелан которски, вероучитељ цетињски и београдски. Митрополија је чак (1931.г.) повећана укључивањем у њу Бококоторске Епархије. У наше дане је обновљена и некадашња Захумско -рашка (Никшићка) Епархија под древним називом Будимљанско-никшићка.

ЦПЦ којој се ви несретници клањате, је једна обична секта која је основана у полицији од стране неокомуниста. Црногорска Митрополија је увек била у саставу СПЦ и Пећке Патријаршиије. То најбоље потврђује чињеница да су сви Митрополити у ранијим временима (још пре Петровића) рукополагани у Пећкој Патријаршији, чак је од времена рукоположења Василија Петровића (1750) цетињски митрополит носио титулу "егзарх пећког трона" (што пише и на гробу Владике Василија +1766.г. у Петровграду), ако су пећки патријарси стално долазили у "визиту" Црногорској Митрополији а Црногорски Митрополити учествовали на Саборима у Пећи као што су и Црногорци постајали пећки архиепископи и патријарси (Јевстатије Зетски, Арсеније III Чарнојевић, Арсеније IV Шакабента, у новије време Патријарх Варнава Росић, Патријарх др Гаврило Дожић)? Да није била у саставу СПЦ, зашто би онда Митрополит Сава Петровић, после укидања Пећке Патријаршије (1766.г.) молио московског Митрополита Платона (26.фебруара 1776г.) " у име свих (протјераних) архијереја славено-сербских" Пећке Патријаршије "да ослободи престо пећке архиепископије" и да помогне постављење патријарха, макар он био и Рус? Није ли и Св.Петра рукоположио у Сремским Карловцима Митрополит Мојсије Путник (1784.г.) и нису ли Црногорски главари тим поводом писали аустријском цару (1779.г.) у "Погодбама", тч.9.: "Желимо да Митрополит зависи од пећког патријарха у Србији", прихватајући да буде рукополаган у Карловцима "али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ"!

Одређену самосталност Црногорске Митрополије, (као и неких других Митрополија произишлих из Пећке Патријаршије) нарочито у време Петровића, за коју је у време књаза Николе употребљаван и назив "аутокефалност", омогућила је сама природа сваке епископије у Православној Цркви, историјске прилике у којима се невољно нашла као и посебна улога Митрополита у формирању Црногорске државе. Осамостаљивање државе на челу са Митрополитом као "Господарем", а не аутокефалност Цркве у правом смислу речи, је оно што је Митрополији de facto дало посебно место иако de jure она никада није добила Томос о аутокефалности. А нема у двехиљадегодишњој историји Цркве ниједне истински аутокефалне Цркве која ту аутокефалност канонски није добила или од Васељенског Сабора или од Цариградске Патријаршије, што никада није било случај са Црногорском Црквом, пошто је она органски део СПЦ.

Без обзира на различита тумачења појма аутокефалија једно је сигурно: Црногорска Митрополија је била општепризната у Православљу, како у статусу самосвојности тако и у обновљеном статусу њеног јединства са Пећком Патријаршијом и као таква је остала до дана данашњег. Као таква она никада није темељила свој идентитет у парацрквеним организацијама нити организовала свој живот на лажним свештеницима. Да би једна Црква била аутокефална она мора пре свега бити Црква са свим својствима која чине Цркву - Црквом Христовом Православном. Цркве се никад нису стварале на трговима и у полицијским станицама. А такав је управо случај са оним што ти помињеш као "ЦПЦ".

Ево шта о уједињењу српства пева наш највећи српски родољуб Краљ Никола:

Онамо, онамо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, онамо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, онамо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
"С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!"

Онамо, онамо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, онамо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, онамо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
"У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!"

Онамо, онамо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, онамо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.

Тако је певао прави српски патриота.
 
aleks 1919 god. crna gora je bila u kraljevini jugoslaviji kao dio srbije!a 1918 izgubila dinastiju ,crkvu,nezavisnost!a treba da znas kako je cpc prikljucena spc!znas li da je mitropolit spc u crnoj gori amfilogije prizno da je cpc prinata od strane vaseljenskog patrijaha u vrijeme kralja nikole!e vidi u crkvenim spisima u arhivi cg kako se potpisivao mitrofan ban!
 
aleks 1919 god. crna gora je bila u kraljevini jugoslaviji kao dio srbije!a 1918 izgubila dinastiju ,crkvu,nezavisnost!a treba da znas kako je cpc prikljucena spc!znas li da je mitropolit spc u crnoj gori amfilogije prizno da je cpc prinata od strane vaseljenskog patrijaha u vrijeme kralja nikole!e vidi u crkvenim spisima u arhivi cg kako se potpisivao mitrofan ban!
 
Дугогодишња архијерејска служба митрополита Митрофана (1885-1920) на столици Светог Петра Цетињског оставила је дубоког трага у историји Митрополије Црногорско-приморске. У низу од 46 архијереја ове епархије, који је започет благословом Светог Саве постављањем Илариона првог епископа зетског на Михољској Превлаци 1219 године, до наших дана мало је било владика који су кроз толико дуги период служили Богу и народу Божјем на овим просторима. Време архипастирства митрополита Митрофана поклапа се са завршним периодом националног ослобођења и духовног уједињења српског народа. У том историјском и судбинском процесу и збивањима митрополит Митрофан узео је видног учешћа, достојно следећи своје претходнике, владике и свештенике српске који су кроз вјекове свим својим снагама и могућностима служили Богу и народу, жртвујући се бољитку и спасењу народне душе.

Круна живота и архипастирског рада митрополита Митрофана јесте његово учешће и допринос државном уједињењу Црне Горе и Србије и обнављању Пећке патријаршије. Иако у позним годинама живота, оптерећен болешћу и физичком слабошћу који су дошли као последица вишедеценијског и напорног рада на њиви Господњој, митрополит Митрофан није посустао у одсудном тренутку. До последњег издиханија је учествовао у процесу обједињавања покрајинских Српских цркава и канонског уобличавања обнове Пећке патријаршије, чијег је свештеног Трона егзарх био. Сви архијереји са територије Краљевине Црне Горе: Цетињски митрополит Митрофан Бан, предсједник Светог Синода, Пећки митрополит Гаврило Дожић и Захумско-рашки епископ Кирил Митровић на сједници Светог Синода од 16. децембра 1918. године, под Сн. бр. 1169, донијели су и својеручно потписали историјску одлуку којом "Свети Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави...". О овој одлуци светог Синода митрополит Митрофан, спроводећи њен препис, обавијестио је митрополита Србије Димитрија Павловића и предсједника владе Стојана Протића. Велика удаљеност, слабе комуникацијске везе и недостатак превозних средстава онемогућили су архијереје из Црне Горе да узму учешћа у раду Прве конференције српских православних архијереја која је одржана у Сремским Карловцима 18. децембра 1918. године. На Другој архијерејској конференцији одржаној 24-28 маја 1919. године у Београду за предсједника Средишњег Архијерејског Сабора Уједињене Српске Цркве између свих тадашњих владика изабран је као најдостојнији Митрофан Бан. На овој Конференцији архијереји су прогласили "духовно, морално и административно јединство свих Српских православних црквених области...". Вршећи дужност предсједника Средишњег Архијерејског Сабора митрополит Митрофан боравио је у Сремским Карловцима и Београду од половине маја 1919. до краја јуна 1920. године гдје је по своме богатом архипастирском искуству и са старачком мудрошћу дао велики допринос процесу обнављања канонског јединства Српске православне Цркве. Посланица о Васкрсу 1919. године најбољи је показатељ и свједок митрополитове безрезервне опредјељености за народно и црквено уједињење које је дијелио са свим свештенством и вјерним народом Црногорско-приморске епархије. О томе свједоче и његове окружнице упућене свештенству и народу његове митрополије, Захумско-рашке и Бококоторско-дубровачке епархије и Скадарског викаријата. Коресподенција са краљем Петром Првим и Регентом Александром Карађорђевићем такође јасно и недвосмислено потврђују његову опредјељеност за нови државни и политички поредак и династију.

Ушавши у осамдесету годину живота, скрхан болешћу и на измаку животних снага, вратио се на Цетиње гдје је још смогао снаге да у својству предсједника Друштва црногорског Црвеног Крста својим потписом верификује одлуку којом се то Друштво уједињује са Српским друштвом Црвеног Крста која је донијета на сједници Главног одбора 24 августа 1920. године. Болешћу и изнемоглошћу везан за самртни одар, мирне душе и чисте савјести молио се Богу и захваљивао је Сабору српских светитеља што су га удостојили благослова и радости да је доживио обнављање јединства Српске цркве и народа. Тога дана, на празник Сабора Срба светитеља 12. септембра 1920. године у присуству свих српских архијереја и Престолонаследника Александра, предсједника Владе и министра вјера у престоној дворани Патријарашког двора у Сремским Карловцима проглашено је васпостављање Српске патријаршије. Пјевајући Богу захвалну пјесму и благодарећи Свевишњем за ту милост, секретар Цетињске конзисторије протођакон Иван Калуђеровић са прага Цетињског манастира сабраном народу изговорио је у име и по благослову митрополита Митрофана знаменити поздравни говор у част тог историјског чина коме су стремиле и за који су се жртвовале генерације српских владика и свештеника са вјерним народом. Своје уморне очи заувијек је склопио 30. септембра 1920. године и послије свечаног опијела сахрањен је у гробницу коју је себи за живота припремио у порти Цетињског манастира.
 
Епархију Црногорско-приморску је основао Свети Сава и она је своју каноничност потврдила кроз историју, чак и када је као једина епархија испод ријека Саве и Дунава остала слободна. На њеном пријестолу никада није било странаца него су га увијек заузимали архијереји из српског рода. Када је укинута Пећка Патријаршија наша Митрополија је, уз Карловачку, остала једини чувар канонско-правног континуитета и заступник аутокефалности Српске цркве. У вријеме краља Николе она се називала аутокефалном Митрополијом али је та аутокефалност била искључиво у функцији ослобађања и тежње за уједињењем свих епархија Српске Патријаршије до чега је коначно и дошло. Па и све остале тадашње српске епархије су биле аутокефалне, јер је таква природа епархија у православној цркви и такве су биле историјске прилике условљене турском окупацијом.

Нема говора о неком насиљу, окупацији или насилној унификацији Митрополије Црногорско-приморске. Управо су црногорски Митрополити Митрофан Бан и Гаврило Дожић (касније је постао Патријарх српске Цркве) дали крупан допринос обнављању Српске Патријаршије. У обимној документацији из тог времена (1918-1922) нема ни трага од било каквог њиховог неслагања , противљења уједињењу или нечег сличног. Напротив, Митрофан Бан као најстарији српски архијереј све докле га болест није савладала, био је предсједник архијерејског сабора који је припремао обнављање и уједињење СПЦ. Тиме је заправо крунисао своје животно дјело. Упокојио се 1920. године срећан што је дочекао уједињење српства и обнављање наше Помјесне цркве.

Не могу постојати двије цркве на канонски дефинисаном простору који у овом случају обухвата Митрополија Црногорско-приморска. То што је, противно канонским одредбама, регистровано у органу МУП-а као ЦПЦ, може бити само антицрква. Предсједник Ђукановић се у својим честиткама руководио политичким мотивима, али је погријешио јер је на такав начин постао злослутни иницијатор могућих сукоба, подјела, крвопролића и осталих несрећа у Црној Гори. Покушај давања легитимације једној безаконој дружини од стране предсједника је новокомунистички облик ратовања са Црквом Христовом и покушај њеног затирања.

Ти распопи, који незаконито носе мантије и лажно се представљају као свештена лица, искључени су из црквене службе и враћени у ред лаика одлукама Васељенске Патријаршије и СПЦ. То су у складу са црквеним правилима прихватиле све друге Помјесне цркве у свијету. Али можда појединим Црногорцима одговара управо таква неканонска црква у којој се не треба Богу молити, нити се кајати, нити творити Божје заповијести. Ова антиканонска творевина – ЦПЦ – има задатак да сваком њеном члану додијели унијатски обојену индулгенцију са којом ће се аутоматски улазити у нови дукљански "рај".

Видјећемо како ће се у даљем току догађаја г. Ђукановић понашати према Митрополиту, односно према Митрополији. Неће г. предсједник добро проћи уколико тражи сукоб са законитим наслиједником Св. Петра Цетињског и осмовјековном Митрополијом Црногорско-приморском Амфилохијем.
 

Back
Top