Anonymous:
kako si ti bistar blago majci sa tobom!a aleks reci mi ko je bio MITROFAN BAN!
Црногорско-приморска епархија је одувек била органски део Српске Православне Цркве и Пећке Патријаршије!
Митрофан Бан је био митрополит српске Цркве у Краљевини Црној Гори! Знаш ли ти ко је био Митрофан Бан? Он је био један од епископа српске Цркве. И птице на грани знају да је он био председник епископске конференције за обнављање јединства Пећке Патријаршије ( 24-28.маја 1919), као и да је томе чину претходила одлука са "изванредне седнице Св.Синода Православне Цркве у Црној Гори", одржане 16.децембра 1918.г. (бр.1169) Предмет седнице је био како дословно стоји у акту "да се независна Српско-Православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији". На седници Синода, највиши орган Цркве у Црној Гори "налази цјелисходним и оправданим да се и света аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св.Српско-Православно Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца". Одлуку су потписали сви чланови Синода: Митрополити Митрофан Бан и др Гаврило Дожић Пећки (касније је постао Патријарх СПЦ), Епископ Никшићки Кирило Митровић и секретар ђакон Иво Калуђеровић.
Непобитна је чињеница да је и свеукупно свештенство тадашње Митрополије Цетињске, Митрополије Пећке и Епархије Захумско-рашке (Никшићке) као и Бококоторске (ова Епархија је била до овог уједињења у саставу Буковинско-далматинске Митрополије) прихватило са својим епископатом уједињење и обнову древне Пећке Патријаршије. То важи и за сав народ. Једино је архимандрит Никодим Јањушевић (он је око 1909.г. био кажњен од Митрофана Бана па је послије преко Скопске Митрополије отишао у Америку) у Детроиту једно краће вријеме остао по страни, да би се касније вратио у отаџбину, постао старешина Манастира Жупе Никшићке (гдје је и убијен од комуниста 1941.г.) Да Црногорска Митрополија није обнављањем Пећке Патријаршије прекинула континуитет потврђује чињеница да је Митрофана Бана наследио дотадашњи Пећки Митрополит др Гаврило Дожић са истим свеукупним свештенством а овога приморац Јоаникије Липовац, некадашњи капелан которски, вероучитељ цетињски и београдски. Митрополија је чак (1931.г.) повећана укључивањем у њу Бококоторске Епархије. У наше дане је обновљена и некадашња Захумско -рашка (Никшићка) Епархија под древним називом Будимљанско-никшићка.
ЦПЦ којој се ви несретници клањате, је једна обична секта која је основана у полицији од стране неокомуниста. Црногорска Митрополија је увек била у саставу СПЦ и Пећке Патријаршиије. То најбоље потврђује чињеница да су сви Митрополити у ранијим временима (још пре Петровића) рукополагани у Пећкој Патријаршији, чак је од времена рукоположења Василија Петровића (1750) цетињски митрополит носио титулу "егзарх пећког трона" (што пише и на гробу Владике Василија +1766.г. у Петровграду), ако су пећки патријарси стално долазили у "визиту" Црногорској Митрополији а Црногорски Митрополити учествовали на Саборима у Пећи као што су и Црногорци постајали пећки архиепископи и патријарси (Јевстатије Зетски, Арсеније III Чарнојевић, Арсеније IV Шакабента, у новије време Патријарх Варнава Росић, Патријарх др Гаврило Дожић)? Да није била у саставу СПЦ, зашто би онда Митрополит Сава Петровић, после укидања Пећке Патријаршије (1766.г.) молио московског Митрополита Платона (26.фебруара 1776г.) " у име свих (протјераних) архијереја славено-сербских" Пећке Патријаршије "да ослободи престо пећке архиепископије" и да помогне постављење патријарха, макар он био и Рус? Није ли и Св.Петра рукоположио у Сремским Карловцима Митрополит Мојсије Путник (1784.г.) и нису ли Црногорски главари тим поводом писали аустријском цару (1779.г.) у "Погодбама", тч.9.: "Желимо да Митрополит зависи од пећког патријарха у Србији", прихватајући да буде рукополаган у Карловцима "али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ"!
Одређену самосталност Црногорске Митрополије, (као и неких других Митрополија произишлих из Пећке Патријаршије) нарочито у време Петровића, за коју је у време књаза Николе употребљаван и назив "аутокефалност", омогућила је сама природа сваке епископије у Православној Цркви, историјске прилике у којима се невољно нашла као и посебна улога Митрополита у формирању Црногорске државе. Осамостаљивање државе на челу са Митрополитом као "Господарем", а не аутокефалност Цркве у правом смислу речи, је оно што је Митрополији de facto дало посебно место иако de jure она никада није добила Томос о аутокефалности. А нема у двехиљадегодишњој историји Цркве ниједне истински аутокефалне Цркве која ту аутокефалност канонски није добила или од Васељенског Сабора или од Цариградске Патријаршије, што никада није било случај са Црногорском Црквом, пошто је она органски део СПЦ.
Без обзира на различита тумачења појма аутокефалија једно је сигурно: Црногорска Митрополија је била општепризната у Православљу, како у статусу самосвојности тако и у обновљеном статусу њеног јединства са Пећком Патријаршијом и као таква је остала до дана данашњег. Као таква она никада није темељила свој идентитет у парацрквеним организацијама нити организовала свој живот на лажним свештеницима. Да би једна Црква била аутокефална она мора пре свега бити Црква са свим својствима која чине Цркву - Црквом Христовом Православном. Цркве се никад нису стварале на трговима и у полицијским станицама. А такав је управо случај са оним што ти помињеш као "ЦПЦ".
Ево шта о уједињењу српства пева наш највећи српски родољуб Краљ Никола:
Онамо, онамо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, онамо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.
Онамо, онамо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
"С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!"
Онамо, онамо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Онамо, онамо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, онамо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
"У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!"
Онамо, онамо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!
Онамо, онамо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Тако је певао прави српски патриота.