VAŠA PORODICA

Interesuje me kakvi su odnosi u vašoj porodici (konkretno mislim na odnos vas, vaše majke, oca, brata, sestre).

Opišite svoje roditelje ..... svog brata ili sestru .....

Zanima me koliko ste faza slaganja i neslaganja prošli u tom zajedničkom životu dok se npr. niste osamostalili, poudavali, pooženili.


Ja sam odrasla u jednoj izuzetno harmoničnoj porodici - svaki se problem rešavao razgovorom. Roditelji su mi dobri i pošteni ljudi. Imam sestru sa kojom se jako dobro slažem i mnogo se volimo. Sve se promenilo u momentu kada je tata umro (za njega smo bile jako vezane). Nas tri smo prošle kroz pakao ... svadjale se, tukle se, izbacivale se iz kuće ... itd itd ....
Sada smo stale na svoje noge i opet je sve kao pre .... čak smo vezanije jedna za drugu (naročito ja sa mamom - pošto smo uvek imale malo hladniji ali lep odnos).
Moja porodica mi je na prvom mestu .....

Sada živim sa dečkom, ali se negde zna da mama i sestra imaju posebno mesto .... on je to tako prihvatio i sve jako dobro funkcioniše. Oni se dobro slažu, vole se .. a meni puno srce

Mislim da su sve faze normalne za jednu porodicu. Moji se razveli , imali smo problema, i ja sam se kao starije dete puno vezala za mamu, cak mislim da sam vise vezana za mamu nego za sestru...Sa sestrom sam se svadjala , tukla al posle pola sata sednemo i pijemo kaficu ko da nista nije bilo. Mislim da me niko ne poznaje dobro kao ona. Skroz smo drugacije, ja sam nekako pouzdanija, ozbiljnija...Nedavno me jako povredila svojim postupkom...Osetila sam se izdanom...Nisam joj nista rekla, mada ona zna...Opet sam nekako uspela sebi da objasnim njen postupak. Sad cu imati svoju porodicu...Ona se jako raduje mojoj bebi. Ona i mama su mi najbitnije isto kao i muz mislim da su mi svi troje na prvom mestu... I kad sam pocela da zivim sa deckom sad muzem morala sam da budem u maminoj i sestrinoj blizini , tu smo na 5 minuta...
Natasa
vidim ima novina u tvom zivotu

Ne mogu da kažem da sam živeo u normalnoj porodici.
Moji su bili razvedeni, otac je imao svoju novu porodicu (u kojoj se nisam osećao kao član iste), a i majka se udala, dobila dete, i ja sam živeo i odrastao sa majkom, sestrom po majci i očuhom (koji je bio duševni bolesnik).

Šta reći drugo???

Ah ... bilo je vreme za neke nove korake

NatasaNatasa:

Ah ... bilo je vreme za neke nove korake

Kliknite za proširenje...

Da,cestitam , cestitam!

Hala Baki

Nemogu da verujem da niko ne želi da piše o svojoj porodici ..... ili je danas više nesrećnih nego srećnih porodica.

mama,tata,brat i ja...bili smo onako klasicna porodica srednje klase(u ono vreme),roditelji su se bas lepo slagali,nije bilo nijednog ludaka u porodici(ni alkohlizam,ni kocka,ni varanje..sve ono ko iz knjige).a onda se moj tata razboli,dijagnoza zastrasujuca,pocne i rat,pa sankcije,odosmo u siromasnu klasu,kad sam razmislim roditelji i nisu uspevali da isprate moj pubertet kako treba jer su bili previse zaokupljeni razmisljanjima kako preziveti,kako nabaviti lekove,kako prehraniti porodicu samo krompirom...i onda ja odem u italiju, moj tata umre.mislim da od tada vise nismo bili porodica vec nas troje tako izgubljeni u prostoru,tatini roditelji,brat tek zavrsio osnovnu...koliko sam deo porodice govori to sto kad odem tamo bratovljeva devojka mi kuva kafu,pokazuje gde su tanjiri,postavlja sto.brat i ja se lepo slazemo,volimo i pazimo jedno na drugo.sa mamom ide malo teze ali kako se ne vidjamo vise od jednom godisnje nije strasno.nismo se pokrvili posle tatine smrti ali recimo udaljili...

Moji zive 40 god. u srecnom braku. Sve probleme su progurali zajedno, sve lepo prosli zajedno, mene jedva skuckali... I danas se vole, spavaju zajedno, i ne mogu jedno bez drugog, tako ce sigurno i nestati, jedno za drugim. I hvala im na svemu, i na tome sto su me naucili sta su prave vrednosti. Ako nema sloge u porodici, kako se sloziti sa nekim van nje...

Mi smo bili ''zapadnjacka'' porodica, nisam odrasla u Srbiji tako da sam tamo negde i odgajana drugacije, malo hladniji odnosi, razgovora sto vise i nismo nesto extra vezani sto se sada pokazuje i kao jako dobro. Lakse smo prebrodili rat, ratiste i svu patnju koja nam se desila, stali brzo ponovo na svoje noge, uklopili se u Srbiji bez problema ali smo mi negde i dalje ostali hladniji. Nema toliko jakog ispoljavanja emocija, ne savetujemo se vec smo tu jedni za druge kada se ukaze potreba ili neko zatrazi. Za sestru sam vezana ali ne preterano, mozda tek sada jace kada smo obe u drugom stanju pa se dozivljavamo kao buduce tetke i familija...ne poveravamo se jedna drugoj, nikada i nismo, mada je ona ipak izgradila prisniji odnos sa majkom nego ja. Kada sam se udala i odselila, taj dan nam je bilo tesko jer je nova situacija u pitanju ali smo se vec za par dana navikli i funkcionisali jako dobro, culi smo se skoro svakodnevno a posecivali kada imamo vremena. U medjuvremenu sam ostala u drugom stanju, raduju se ali ipak to ja jedina mogu da vidim jer ih znam, ostali su malo u cudu, verovatno ocekuju spansku seriju i takve emocije. Pre tri meseca mi se desila tragedija, ostala sam bez muza, umro je nazalost, i shvatila sam da bolje vaspitanje nisam mogla ni da pozelim, sve ovo kakvi smo mi u porodici bili mi je pomoglo da ostanem ziva i izborim se sa svim zlom koje mi je zivot poslao. Nisam navikla da kukam, da trazim pomoc, da patetisem, jednostavno ovaj bol je moj, sebicno ga cuvam, bolujem i znam da cu jednog dana umeti sama da se izborim sa njim jer su me tako naucili i zahvalna sam im na tome beskonacno. Mnogo ih volim i zao mi je sto to ne mogu da prevalim preko usta i kazem.Drzimo se zajedno i dalje i uvek cemo, to znam.

Od malena su me ucili; zensko dete tudja kuca. Danas imam svoju porodicu, pa ih i gledam kao rodbinu. Svi problemi ostaju u kuci. Ne mesam roditelje ni brata ni sestru, sto za posledicu ima njihovo konstantno pridikovanje zasto nisam malo prisnija. Da budem iskrena razocarala sam se u sve njih,jer kada mi je bila potrebna pomoc dobijala sam samo kritike kako sve u zivotu moram sama, poslusala sam ih malo vise nego sto su oni ocekivali i ni malo ne osecam grizu savest.

Расла срећних сеамдесетих и осамдесетих, средња класа, сви у ближој и даљој породици - просветари! Мама и тата јако везани једно за друго, различити по карактеру и темепраменту - увек су се допуњавали и увек водили рачуна о ''јединству педагошких утицаја''! Тата уметнички, расут тип, свира, пише, компонује, свугде га има.... Мама са обе ноге на земљи, реална и рационална, градила је пословну и политичку каријеру.
Обоје су врло окренути породици (сестри и мени, није било баба и деда, свекрва, ташти..). Заједно смо путовали, играли се, увече играли карте, мице, домине... сво четворо, подстицали су креативност код нас и успели да нам на ненаметљив начин усаде врло јак осећај одговорности према себи и другима...
И данас су ненаметљиво увек ту када затреба, и ја њима. Научили су ме да поштујем себе, напунили су ми батерије љубављу, развили ми осећај одговорности, увек ми пружали подршку, материјално су ме обезбедили, научили ме да будем независна и своја увек ....

Сестра и ја различите по карактеру, али смо и данас најбоље другарице. И даље смо сви врло везани, често се посећујемо, идемо на излете, излазимо, помажемо једни другима... Никада није било бурних свађа...а и када би неко подиго глас, то би сви одмах трагично доживели...

А сад негативно: као најнегативнија ствар испало је да је наша породица била превише идална, и да сам ја мислила да је то тако нормално, да је тако код свих и кад сам одрасла нисам желела да пристанем на ништа мање од тога... Требало је да прођу године па да схватим да није било добро што је тако добро, јер сам имала превелика очекивања од свог брака и своје породице... За мене нису превелика, али кад сам мало касније сазнала да просечне породице не функционишу тако - било је прекасно!
Превише смо увек били фини и пажљиви једнио према другима - а у животу нису сви такви према нама..
Псовке, вика, фрка - то ми је годинама било нешто страшно и незамисливо... Требало је мало да ме навикну и на ту страну живота...

Moja porodica nije bila neka. Majka je bila osovina oko koje se sve vrtelo i više sam ja njoj bila roditelj, mazila je i pazila, nego ona meni. Transgeneracijska problematika... Dosta kontrole, dosta loših emocija, dosta nedoslednosti u ponašanju... Lomilo se malo više na meni, duga je to priča... Ipak, imala sam sreću što sam bila bistro dete, pa sam ponešto uspevala da kompenzujem time što sam bila super đak. To je, kao, bilo moja vrlina.

Nekako, brat i majka su veoma slični jedno drugom, dobro su se razumeli, i danas slično razmišljaju. Sa druge strane, otac i ja - oboje temperamentni, radoznali, obožavala sam kad me vodi negde - u jutarnju nabavku vikendom, na utakmice, u bioskop... Zajedničko gledanje prvenstava u skijanju, atletici na tv - u. Ništa mu nije bilo teško da učini za mene, mada sam zaista retko kad nešto tražila. Ipak, naš dobar odnos je više bio u nagoveštaju, jer je keva bila suptilni kontrolor, to sam tek kasnije shvatila.

I, tako, kad sam imala 19 godina otac mi je umro. U tom trenutku, za mene je moja porodica prestala da postoji. Osećala sam se kao siroče. Jedva sam pregurala njegovu smrt, sve sama, naravno. Počela da živim od očeve penzije i još više se udaljila od majke i brata (a tek kad sam počela da shvatam neke stvari...)... A onda sam upoznala svog dragog - svoju sadašnju porodicu. Čak i kad sutra nas dvoje ne bismo bili zajedno, odnos sa njim bi bio jedan od mojih najvećih životnih uspeha, jer ga ne bih mogla ostvariti da se nisam izborila sa demonima koje sam ponela iz kuće.

Majka i danas ima mudrijaški pristup prema meni (brat se malo povukao od kad se oženio, a i retko se viđamo), ali sam davno izašla iz tog vrzinog kola, mada mislim da oni to i ne kapiraju sasvim. Nema veze, sve im je oprošteno, sve rane izvidane. Samo me povremeno uhvati neka iracionalna tuga što sa tatom nisam ostvarila odnos kakav sam mogla.

NatasaNatasa:

Hala Baki

Nemogu da verujem da niko ne želi da piše o svojoj porodici ..... ili je danas više nesrećnih nego srećnih porodica.

Kliknite za proširenje...

nije valjda prinova? ako jeste onda cestitam!
@tema nemam nista posebno napisati jer mi je porodica ok...ja sam najkriticniji...

Moji roditelji su se razveli pre mog rođenja, tako da se majka vratila kod svojih roditelja i brata. Odgajili su me i vaspitali ujak,majka, baba i deka, naučili da se borim, trudim i čvrsto stojim na zemlji. Mnogo sam upornija od njih i tvrdoglava, tako da su za neke stvari u mom životu bile za njih totalan rebus istrajnosti. Ujak mi je pružio ono što otac nije - možda čaki više, jer sam upoređivala očeve nekih drugarica koji su bili prestrogi, večito nešto braneći, dok je moj ujak iako bio strog i pravedan uvek imao tu crtu popuštanja jer me tretirao kao svoje dete.
Oca sam upoznala pre mesec i po, prvi put ga videla (to sam pisala na drugoj temi) i nemam kontakt sa njim, kao što ga nisam imala nikada.
Zaista su me naučili da život nije ni malo lak, nisu me štedeli niti toliko štitili i zahvalna sam im zbog toga. Mada sam se ponekad osećala prazno, jer u majci nikad nisam imala podršku, koja mi je u datim trenucima bila potebna, više sam je nalazila u ujaku i deki i zato ih neizmerno volim i poštujem. Verujem da se mama nije dobro snašla u situaciji u koju je iznenada zapala - imala je 38.godina kada me rodila, muž joj rekao da ne želi decu - posle samo 3.meseca zajedničkog života, vratila se u sredinu koja ju je osuđivala i žalila, a od rođene majke je imala samo prekore što se razvela, "osramotila" porodicu i još rešila da rodi dete. Deka joj je pružao nesebičnu podršku, ali morala je da poštuje svaku babinu reč, uslov i zahtev jer joj je nametnula taj osećaj krivice, pa je u nekim momentima bila gruba prema meni, ne podržavajući me kada treba.
No ko zna zašto je to dobro...
Sada imam svoju porodicu, sina od 5.godina, muža koji mi je velika podrška. Prošli smo kroz razne teške trenutke zajedno, moji su uvek bili tu da nam pomognu, podrže. Viđamo se često, majka je sada presrećna zbog unučeta, živi za njega i mene. Ujak ima svoju porodicu, ima ćerku, koju obožavam, i jako sam bliska sa njim...

Ja sam rasla uz godinu dana mladjeg brata, kome je u ranom detinjstvu dijagnostikovan zdravstveni problem, koji je moju majku totalno izbacio iz koloseka. Nista smrtonosno, ali operacija je bila neophodna. Sve se desavalo u vreme sankcija kad u bolnicama nije bilo ni zavoja, ni igala,...sve se moralo izmuvati, jer se kupiti nije moglo platom od 10 maraka. Da ne pricham o nervozi, svadjama, umalo se zavrshilo maminim i tatinim razvodom. Mama se posvetila bratu 100%, ostavljajuci sve po strani, oca, kucu, mene. Danas bih to itekako razumela, ali onda mi je bilo strashno, biti odbachen od rodjene majke, bukvalno... nije bilo nimalo lako.Jedno vreme sam bila bash pogodjena time, a onda sam nauchila da se staram o sebi, sa 12-13 vec mi nije trebala pomoc ni oko shkole, kucnih poslova... Na srecu posle operacije, sve je dobro ispalo, brat je ozdravio, oporavio se,a mama je pokusala sad da se okrene meni. E tek su onda nastali problemi, jer meni njena pomoc vishe nije bila potrebna, a ona se uporno trudila da se nametne i da se odjednom ukljuchi u moj zivot. Da ne govorim o tome kako je navalentna, uvek najpametnija, bez mere i takta za bilo shta...Ta netrpeljivost traje i danas...ne slazemo se ni u chemu, totalno smo razlichite, i ponekad pomislim da bih pre zivela sa svekrvom nego sa njom. Otac mi je najveca poshtanjachina na svetu, jedna od najboljih osoba koje sam ikad upoznala, dobrodushan, pazljiv... Sushta suprotnost mojoj majci. A brat mi je danas, pored muza, najveca podrshka. Odavno smo prerasli one dechije svadje i tuche, i majchino odvajanje, danas mi je on jak oslonac. Recimo, da sam pored te krize rasla u normalnoj porodici, jer je tata svojom mirnocom uvek uspevao da bude kontra-teg, da smiri situaciju i spusti loptu. A moja majka...recimo samo da sam izvukla dobru pouku...kakva ne treba da budem prema svojoj cerki.

Moja porodica je idealna, voleli su me, mazili i pazili. Mama, tata i brat su mi na prvom mestu u životu, uz mog momka, i ništa i niko ih ne može skinuta sa tog trona. Jedino je tata bio malo strožiji nego što je trebao biti, jer sam bila retko dobro dete, a dobila sam mnooogo batina od njega. Mada, donekle ga i razumem- hteo je nekako da me nauči da ne može uvek da bude moja poslednja, jer se nekim autoritetima ipak treba prilagoditi.....ali je to radio na pogrešan način....zato i nismo bili dovoljno bliski. No, sve mu je oprošteno.

S druge strane, mama je uvek bila tu, kao neka dobra vila koja me je spasavala iz svih nezgodnih situacija, kojoj sam se poveravala kada mi je najteže (i sada to radim), koja je uvek svojom mirnoćom i jednostavnošću uspevala da mi vrati osmeh na lice kada sam bila tužna, da mi ulije optimizam kada izgubim nadu, da me digne kada padnem...Volim tatu, stvarno jaaaako, ali mama je nešto posebno za mene, ona je moj najveći oslonac, moj najveći prijatelj na svetu.

Loše u svemu ovome je što se bojim da sam se previše vezala, i što ne znam kako ću bez njih kada jednom dođe dan za rastanak :-( .

Moja majka je bila pravi general u kucu, sve je moralo biti po njenom i tacka,tata je bio sushta suprotnost,moj veliki oslonac u zivotu i moj najbolji prijatelj.Posle mog razvoda majka je pokushala da mi organizuje zivot,ali...posle malo vishe natezanja i mog nepopushtanja brzo je shvatila da je Moj zivot-moja stvar,Moje dete-Moj odgoj i obrazovanje. Pre 9 meseci mi je tata umro,bol je neopisiv,izgubila sam najvecu podrshku,poverenje,izgubila sam deo sebe.

Moja porodica.
Moji su se malo kasnije vencali i dobili me. Uvek mi je smetalo sto su moji roditelji stariji od drugih. Smetalo mi je i sto nisu mogli uvek da me prate kad sam ja zelela napred. A znam da bih postigla mnogo vise da su mi dali malo vise podsticaja. To gde sam ja otisla za njihja daleko. Postajala sam im strana, nekad su se podsmevali mom drzanju, manirima, koji nsu bili njihovi. Pored svega, ja znam da me oni neizmerno vole. Poznajem dosta ljudi kojima su roditelji spolja gledano pruzili mnogo vise, a ustvari su hladi prema njima kao prema strancima. Ta deca nemaju nista svoje u roditeljskoj kuci, vec ih vaspitavaju tako da su oni samo u hotelu kod roditelja i da treba sto pre da odu odatle!
Mene moji roditelji postuju, kao i ja njih.
Cesto se posvadjamo, ali se sve to zaboravi i oprosti, jer znamo koliko znacimo jedni drugima. To mi se vise svidja nego odnosi u porodicama gde se ratuje u svilenim rukavicama i vodi hladni rat.

S moje dve godine usvojila me tetka koja je imala troje dece.trebali su joj dodatni bodovi za veci stan.kad je sobila stan i stigli joj unucici za mene nije bilo mesta pa me posle osnovne sutnula nazad kao stvar.Mojima nisam trebala.Brat je bio ljubomoran sto sam se pojavila niotkuda i zagorcavao mi je zivot na svakom koraku.Tata je tada puno pio i u kuci su bile svakodnevne svade i tuce.Na decu se nije obracala paznja,vrednije je bilo svako grlo stoke i poljski radovi gde smo i mi morali da kulucimo bez priznanja i lepe reci.S 15 godina sam pocela da zivim sama jer sam im u svemu bila visak.Radila sam i isla u skolu.Zavidela sam vrsnjacima koje je cekao skuhan rucak i topla kuca posle skole.Brak mi je bio promasaj i kad se nakon 8 godina raspao moji mi nisu hteli pomoci.U 12 godina posetili su nas 3puta i nazvali telefonom jednom godisnje.Zaboravila sam na njih i posvetila se deci i borbi za opstanak kao i da ne postoje.Sve se promenilo kada sam pre 3godine otisla privremeno da radim u njihovo mesto.Videli su da mogu i bez njih i da su mi deca dobra i uspesna.Brat se nije zenio ali ih nije obisao 7godina.Obilazila sam ih tada svakog vikenda i pomagala im.Nemam nekih osecanja prema njima osim postovanja i sazaljenja prema njihovim godinama i teskom zivotu.Promenili su odnos prema meni i moze se reci da sam dobila roditelje nakon 40 godina.Sve sam im davno oprostila,nisu valjda umeli drugacije.Kakvi su takvi su,moji su.Drugih nemam i volela bih da pozive sto duze u zdravlju jer ne znam kako cu da se podelim kad im ustrebam jer jos deci trebam a oni su daleko i sve stariji i bolesniji.Odem kad mogu i cesto se cujemo.