Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 79.381
ДЕМОКРАТИЈА JE КАО БИЦИКЛ
Теза о незрелости народа и искварености институција даје могућност ЛДП да доведе у питање исход сваког демократског поступка
Зашто је ЛДП проблем за српску демократију? И како може странка са десет посланика и пет одсто гласова да буде проблем?
ЛДП јесте мала странка у становништву. Али, она је велика странка у елити. Да се влада бира у редакцијама утицајних медија, Чедомир Јовановић би био вицепремијер. Да владу бирају НВО, Јовановић би био премијер. А да владу бирају западни амбасадори, Јовановић би био и премијер и председник.
Јовановић и ЛДП су важни по томе што говоре оно што припадници елите из „круга двојке” мисле: да овај народ још није зрео за демократију. Народу, по њима, треба дати демократију тек кад се Србија модернизује. А модернизацију треба да изврши просвећена елита. Модернизација, наравно, није само усвајање техничких вештина, већ и „европских вредности”. Пошто су они већ сада носиоци „европских вредности”, јасно је ко треба да влада Србијом. Први знак да су Срби прихватили европске вредности биће то што ће престати да гласају за СРС, и почети да гласају за ЛДП. Тада им се може дати демократија.
Ово размишљање почива на тачним увидима, али погрешним закључцима. Заиста, народ у Србији далеко је од савршеног. Али, из тога не произилази да је политички малолетан, и да му треба старатељ. Када човек напуни 16 или 18 година стиче пословно право, без обзира на то колико рационалан или нерационалан био. У тим годинама само лудаци имају старатеља. ЛДП и остали из НВО сектора хоће од Србије да направе умну болесницу, како би јој постали старатељи.
То је морално ниско, а политички погрешно. Демократија није уска хаљина коју смеју да носе само дугоноге лепотице (па зато Србија мора да гладује док је не заслужи). Демократија је као бицикл – не можеш да научиш да га возиш док не седнеш на њега. Можда Србија није најбоља бициклисткиња на свету. Али, то није разлог да јој било ко каже: „Дај овамо тај бицикл, од сада ћу ја да те возим!”
Уз тезу о незрелом народу, ЛДП има још један антидемократски аргумент. То је тврдња да је у Србији постојала демократија само до 12. марта 2003. „Је л′ хоћемо да поштујемо демократска правила игре – па, где је демократија, где је демократија? На плочнику испред владе, тамо је убијена 12. марта 2003. године” (Чедомир Јовановић, „Полиграф”, 9. мај 2007). „Ђинђићева Србија наликује слици Вајмарске републике. Кратко је трајала, патила у порођајним мукама, али је одмах након свога убиства постала легенда” (Никола Самарџић, „Демократија пуштена с ланца”, 2006).
Теза о незрелости народа и искварености институција даје могућност ЛДП да доведе у питање исход сваког демократског поступка. По ЛДП, српску демократију треба поштовати само ако даје пожељан резултат: „модернизаторе” на власти. Ако, пак, на власт доводи „конзервативце”, онда нема демократије. Ако скупштинска већина изабере Оливера Дулића за председника скупштине, онда је то демократски. Ако пак исти сазив за председника изабере Томислава Николића, онда је то недемократски. „Тачно је, за Николића је гласала већина, али та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине” (Јовановић, исто).
Такође, ако се образује скупштинска већина од „реформаторских” странака, онда председник мора представнику те већине дати мандат. Али, ако се формира скупштинска већина од „конзервативних” странака, онда председник не сме њеном представнику да повери мандат. „Председник Тадић није обавезан да ултимативно да мандат некоме. […]Поред тога што га неко уверава да постоји парламентарна већина, питање је карактера те парламентарне већине. Ако та парламентарна већина угрожава оно што у Србији председник Републике, њен демократски лидер, треба да чува, онда они не смеју добити тај мандат” (Јовановић,
Одбијање да се безусловно поштује исход демократског процеса води у опасност да се сукоби решавају насиљем. Заоштрена реторика ЛДП-а „пријатељ – непријатељ” јесте већ вербални грађански рат. Ако још релативизујете поштовање демократског исхода, ето нас на прагу правог грађанског рата. ЛДП се тога уопште не боји, напротив. „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица. У Шпанији су оштре поделе у грађанском рату и срећан географски положај омогућили да временом, захваљујући повременим притисцима, у целини своје политике припадне европским и атлантским интеграцијама” (Н. Самарџић, „Данас”, 29. мај 2007).
У овом тренутку ЛДП заиста не може да угрози демократију у Србији. Али, то не значи да сутра не би могао. Генералну пробу тога имали смо у оних три дана Николићевог председниковања. Аљендеу је глава одлетела само зато што је довео у питање пар страних компанија. Шта се тек може очекивати у земљи која проблематизује далеко више од тога? Погледајте још једном чиниоце из другог пасуса. Ако они буду постављали владу, ЛДП ће коначно рећи да се Србија „модернизовала”. Али, стање демократије биће као у Чилеу. Само, не као у Чилеу Салвадора Аљендеа.
Политички аналитичар
Слободан Антонић
[објављено: 30.08.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=39203
Теза о незрелости народа и искварености институција даје могућност ЛДП да доведе у питање исход сваког демократског поступка
Зашто је ЛДП проблем за српску демократију? И како може странка са десет посланика и пет одсто гласова да буде проблем?
ЛДП јесте мала странка у становништву. Али, она је велика странка у елити. Да се влада бира у редакцијама утицајних медија, Чедомир Јовановић би био вицепремијер. Да владу бирају НВО, Јовановић би био премијер. А да владу бирају западни амбасадори, Јовановић би био и премијер и председник.
Јовановић и ЛДП су важни по томе што говоре оно што припадници елите из „круга двојке” мисле: да овај народ још није зрео за демократију. Народу, по њима, треба дати демократију тек кад се Србија модернизује. А модернизацију треба да изврши просвећена елита. Модернизација, наравно, није само усвајање техничких вештина, већ и „европских вредности”. Пошто су они већ сада носиоци „европских вредности”, јасно је ко треба да влада Србијом. Први знак да су Срби прихватили европске вредности биће то што ће престати да гласају за СРС, и почети да гласају за ЛДП. Тада им се може дати демократија.
Ово размишљање почива на тачним увидима, али погрешним закључцима. Заиста, народ у Србији далеко је од савршеног. Али, из тога не произилази да је политички малолетан, и да му треба старатељ. Када човек напуни 16 или 18 година стиче пословно право, без обзира на то колико рационалан или нерационалан био. У тим годинама само лудаци имају старатеља. ЛДП и остали из НВО сектора хоће од Србије да направе умну болесницу, како би јој постали старатељи.
То је морално ниско, а политички погрешно. Демократија није уска хаљина коју смеју да носе само дугоноге лепотице (па зато Србија мора да гладује док је не заслужи). Демократија је као бицикл – не можеш да научиш да га возиш док не седнеш на њега. Можда Србија није најбоља бициклисткиња на свету. Али, то није разлог да јој било ко каже: „Дај овамо тај бицикл, од сада ћу ја да те возим!”
Уз тезу о незрелом народу, ЛДП има још један антидемократски аргумент. То је тврдња да је у Србији постојала демократија само до 12. марта 2003. „Је л′ хоћемо да поштујемо демократска правила игре – па, где је демократија, где је демократија? На плочнику испред владе, тамо је убијена 12. марта 2003. године” (Чедомир Јовановић, „Полиграф”, 9. мај 2007). „Ђинђићева Србија наликује слици Вајмарске републике. Кратко је трајала, патила у порођајним мукама, али је одмах након свога убиства постала легенда” (Никола Самарџић, „Демократија пуштена с ланца”, 2006).
Теза о незрелости народа и искварености институција даје могућност ЛДП да доведе у питање исход сваког демократског поступка. По ЛДП, српску демократију треба поштовати само ако даје пожељан резултат: „модернизаторе” на власти. Ако, пак, на власт доводи „конзервативце”, онда нема демократије. Ако скупштинска већина изабере Оливера Дулића за председника скупштине, онда је то демократски. Ако пак исти сазив за председника изабере Томислава Николића, онда је то недемократски. „Тачно је, за Николића је гласала већина, али та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине” (Јовановић, исто).
Такође, ако се образује скупштинска већина од „реформаторских” странака, онда председник мора представнику те већине дати мандат. Али, ако се формира скупштинска већина од „конзервативних” странака, онда председник не сме њеном представнику да повери мандат. „Председник Тадић није обавезан да ултимативно да мандат некоме. […]Поред тога што га неко уверава да постоји парламентарна већина, питање је карактера те парламентарне већине. Ако та парламентарна већина угрожава оно што у Србији председник Републике, њен демократски лидер, треба да чува, онда они не смеју добити тај мандат” (Јовановић,
Одбијање да се безусловно поштује исход демократског процеса води у опасност да се сукоби решавају насиљем. Заоштрена реторика ЛДП-а „пријатељ – непријатељ” јесте већ вербални грађански рат. Ако још релативизујете поштовање демократског исхода, ето нас на прагу правог грађанског рата. ЛДП се тога уопште не боји, напротив. „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица. У Шпанији су оштре поделе у грађанском рату и срећан географски положај омогућили да временом, захваљујући повременим притисцима, у целини своје политике припадне европским и атлантским интеграцијама” (Н. Самарџић, „Данас”, 29. мај 2007).
У овом тренутку ЛДП заиста не може да угрози демократију у Србији. Али, то не значи да сутра не би могао. Генералну пробу тога имали смо у оних три дана Николићевог председниковања. Аљендеу је глава одлетела само зато што је довео у питање пар страних компанија. Шта се тек може очекивати у земљи која проблематизује далеко више од тога? Погледајте још једном чиниоце из другог пасуса. Ако они буду постављали владу, ЛДП ће коначно рећи да се Србија „модернизовала”. Али, стање демократије биће као у Чилеу. Само, не као у Чилеу Салвадора Аљендеа.
Политички аналитичар
Слободан Антонић
[објављено: 30.08.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=39203