Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Директно
ЧАЧАК, СРПСКИ РОКЕНРОЛ
Можда је, једноставно Веља такав човек: јака личност која баца у своју сенку све на шта наиђе
Са својим Чачанима, Велимир Илић је био ударна песница 5. октобра. Његова мисија пут Београда пробила је тога дана, или једну ноћ пре, више од петнаест полицијских блокада.
Успут је Велимир мезетио прасеће печење, како би се са више домаћинске снаге ушло у Београд.
Пре тога, а у току рата ′99. бивши режим га је тражио по планини Јелици, где се Илић беше одметнуо и скрајнуо, чувајући живу главу од Милошевића.
Све после тога је демократски део повести, који се не може исписати без Велимира Илића. У сваком тренутку, ма чиме се бавио – дакле Чачком или Србијом, тај човек је био медијска звезда. Он се није пренемагао пред камерама или у сусрету са досадним пискаралима.
Како се понашао у животу, како је говорио на улици, у кафани, како је видео свет или ствари сам за себе, тако је то саопштавао у микрофон. Или у плајваз, свеједно. Без улепшавања или настојања да своја сликовита и нервозна запажања бар мало упристоји. Напротив.
Занимљиво, али се та елементарност многима није допала. А многима јесте! Кад је нагрдио новинарку локалне чачанске телевизије, или водитељку „Утиска недеље”, или волејем дохватио оног неискусног новинара – увек су се јављала новинарска удружења. На неки начин, Илић је ујединио УНС и НУНС, усагласио њихов вокабулар и донео им исти, нерешиви проблем на разматрање и одлуку. Али, добре одлуке не може бити бар из једног разлога: Веља Илић је тема!
Удружења су се обраћала српској влади, јавности, својим члановима, изражавала неверицу и нешто огорчења, али није лако било утицати на Велимира. Он је новинаре сматрао сметалима и нужним злом, људима који без разлога копају по стварима које их се углавном не тичу.
Свеједно. И такав Веља је неодољиво привлачио медије увек жељне сензације, јер се бар то од њега очекивало. Између јавног лица тог неспорно занимљивог човека и стварног стања ствари – не зна се шта све постоји. Може бити да је Велимир Илић заиста успешан човек, добар организатор, онај што учини све што обећа, радилица српске владе, покретач акције, носилац добре енергије, животног оптимизма и ведрине.
Видели смо га безброј пута како отвара нешто, полаже камен-темељац, најтеже проблеме образлаже лаганим вербалним обртима, а најтеже оптужбе на свој рачун негира мангупским подцењивачким гестом.
Такав је то човек: неке одушевљава својом природношћу, макар се она граничила са припростом грубошћу. Друге очарава ефикасним обећањима и оперативношћу. Многе баца у очај када ниподаштава јавност и даје објашњења која се граниче са апсурдном бајком.
Али, тај човек је неуништив, и поред свих испада, чврсто се држи на власти уз власт. Он је омиљена личност многих министара из садашње владе. Рекло би се да га у свом друштву радо види и премијер Коштуница. Изгледа да је гос`н Веља већ успео уздржаног првог министра да „преведе” из класичног и грађанског у распојасани етно-свет. То се могло видети у Гучи, када је усред трубачке какофоније дневна политика скупљала оно што се могло сабрати од Сабора.
Велимир увек има додатну могућност да изазове јавност. Овога пута, то је Уговор о концесији за аутопут Хоргош – Пожега. Пет месеци није хтео да чује да се привири у тајне те `артије. А затим је показао известан смисао за циничну варијанту хумора: допустио је да новинари завире само у основну верзију, без анекса у којима су изгледа кључне ствари. Сада се под претњом оставке залаже да се сви анекси изнесу на сунце.
И влада му је удовољила, само да не оде. Нешто пре тога, Бојан Костреш је затражио од премијера да заустави Илића „који читаву Србију вуче за нос!” А онда је Велимир, у свом колоритном стилу наговестио постојање нове генерације издајника Србије и лаика који немају појма о концесијама. Међу првима је свакако Костреш, као симбол Војводине која „спрема своје пасоше”, а у ове друге убројао је Верицу Бараћ, неке новинаре и део јавности који је изгледа био најрадозналији.
Верица Бараћ каже да не зна за кога је пут Хоргош – Пожега, само зна да води у западну Србију, у политичко упориште Велимира Илића.
Првих сто дана српска влада дочекује са Илићем, као својим неспорним симболом. Виђеним чланом владе, који је имао много више разлога за експонирање него, на пример, министар за Косово.
Да ли се то заиста желело, или се само потрефило? Можда је, једноставно Веља такав човек: јака личност која баца у своју сенку све на шта наиђе.
Ако све буде како ваља – а ова халабука прође, до 2012. биће завршена насушна магистрала Хоргош – Пожега. Може ли неко да замисли други слику, до да то остварење у промет пусти Велимир Илић!? Човек који је не тако давно мобилисао Чачак, па стигао у Београд рушећи све блокаде пред собом.
Љ. Стојадиновић
ЧАЧАК, СРПСКИ РОКЕНРОЛ
Можда је, једноставно Веља такав човек: јака личност која баца у своју сенку све на шта наиђе
Са својим Чачанима, Велимир Илић је био ударна песница 5. октобра. Његова мисија пут Београда пробила је тога дана, или једну ноћ пре, више од петнаест полицијских блокада.
Успут је Велимир мезетио прасеће печење, како би се са више домаћинске снаге ушло у Београд.
Пре тога, а у току рата ′99. бивши режим га је тражио по планини Јелици, где се Илић беше одметнуо и скрајнуо, чувајући живу главу од Милошевића.
Све после тога је демократски део повести, који се не може исписати без Велимира Илића. У сваком тренутку, ма чиме се бавио – дакле Чачком или Србијом, тај човек је био медијска звезда. Он се није пренемагао пред камерама или у сусрету са досадним пискаралима.
Како се понашао у животу, како је говорио на улици, у кафани, како је видео свет или ствари сам за себе, тако је то саопштавао у микрофон. Или у плајваз, свеједно. Без улепшавања или настојања да своја сликовита и нервозна запажања бар мало упристоји. Напротив.
Занимљиво, али се та елементарност многима није допала. А многима јесте! Кад је нагрдио новинарку локалне чачанске телевизије, или водитељку „Утиска недеље”, или волејем дохватио оног неискусног новинара – увек су се јављала новинарска удружења. На неки начин, Илић је ујединио УНС и НУНС, усагласио њихов вокабулар и донео им исти, нерешиви проблем на разматрање и одлуку. Али, добре одлуке не може бити бар из једног разлога: Веља Илић је тема!
Удружења су се обраћала српској влади, јавности, својим члановима, изражавала неверицу и нешто огорчења, али није лако било утицати на Велимира. Он је новинаре сматрао сметалима и нужним злом, људима који без разлога копају по стварима које их се углавном не тичу.
Свеједно. И такав Веља је неодољиво привлачио медије увек жељне сензације, јер се бар то од њега очекивало. Између јавног лица тог неспорно занимљивог човека и стварног стања ствари – не зна се шта све постоји. Може бити да је Велимир Илић заиста успешан човек, добар организатор, онај што учини све што обећа, радилица српске владе, покретач акције, носилац добре енергије, животног оптимизма и ведрине.
Видели смо га безброј пута како отвара нешто, полаже камен-темељац, најтеже проблеме образлаже лаганим вербалним обртима, а најтеже оптужбе на свој рачун негира мангупским подцењивачким гестом.
Такав је то човек: неке одушевљава својом природношћу, макар се она граничила са припростом грубошћу. Друге очарава ефикасним обећањима и оперативношћу. Многе баца у очај када ниподаштава јавност и даје објашњења која се граниче са апсурдном бајком.
Али, тај човек је неуништив, и поред свих испада, чврсто се држи на власти уз власт. Он је омиљена личност многих министара из садашње владе. Рекло би се да га у свом друштву радо види и премијер Коштуница. Изгледа да је гос`н Веља већ успео уздржаног првог министра да „преведе” из класичног и грађанског у распојасани етно-свет. То се могло видети у Гучи, када је усред трубачке какофоније дневна политика скупљала оно што се могло сабрати од Сабора.
Велимир увек има додатну могућност да изазове јавност. Овога пута, то је Уговор о концесији за аутопут Хоргош – Пожега. Пет месеци није хтео да чује да се привири у тајне те `артије. А затим је показао известан смисао за циничну варијанту хумора: допустио је да новинари завире само у основну верзију, без анекса у којима су изгледа кључне ствари. Сада се под претњом оставке залаже да се сви анекси изнесу на сунце.
И влада му је удовољила, само да не оде. Нешто пре тога, Бојан Костреш је затражио од премијера да заустави Илића „који читаву Србију вуче за нос!” А онда је Велимир, у свом колоритном стилу наговестио постојање нове генерације издајника Србије и лаика који немају појма о концесијама. Међу првима је свакако Костреш, као симбол Војводине која „спрема своје пасоше”, а у ове друге убројао је Верицу Бараћ, неке новинаре и део јавности који је изгледа био најрадозналији.
Верица Бараћ каже да не зна за кога је пут Хоргош – Пожега, само зна да води у западну Србију, у политичко упориште Велимира Илића.
Првих сто дана српска влада дочекује са Илићем, као својим неспорним симболом. Виђеним чланом владе, који је имао много више разлога за експонирање него, на пример, министар за Косово.
Да ли се то заиста желело, или се само потрефило? Можда је, једноставно Веља такав човек: јака личност која баца у своју сенку све на шта наиђе.
Ако све буде како ваља – а ова халабука прође, до 2012. биће завршена насушна магистрала Хоргош – Пожега. Може ли неко да замисли други слику, до да то остварење у промет пусти Велимир Илић!? Човек који је не тако давно мобилисао Чачак, па стигао у Београд рушећи све блокаде пред собом.
Љ. Стојадиновић
:razz:
