Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Мало је државника на свету који су предмет такве мржњом испуњене кампање као што је то Хуго Чавез, председник Венецуеле. Његови непријатељи не презају ни пред чим: државни удар, нафтни штрајк, бекство капитала, покушај атентата... Латинска Америка толики гнев није видела још од напада Вашингтона на Фидела Кастра.
Против Хуга Чавеза шире се најгоре клевете у новим пропагандним кухињама – National Endowment for democratie, Freedom House… - које финансира администрација председника Буша. Располажући неограниченим финансијама ова машина за рушење, упрегла је у своја кола медије (међу којима и угледне новине) и организације за одбрану људских права, које у ствари покрећу мрачни циљеви.
Чему толика мржња? Зато што се у часу у коме социјалдемократија у Европи пролази кроз кризу идентитета, историјске околности Хугу Чавезу пружају прилику да стане на чело једне на глобалном нивоу обновљене левице. Док на старом континенту европска изградња има за последицу онемогућавање практично сваке алтернативе неоглобализму, у Бразилу. Аргентини, Боливији и Еквадору, земљама које су пошле за венецуеланским примером, спроводе се експерименти који пружају наду у остварење еманципације широких слојева.
У том погледу биланс Хуга Чавеза је спектакуларан. У десетинама сиромашних земаља он је постао референтна вредност. Зар он није, скрупулозно поштујући демократију и све слободе, обновио венецуеланску нацију, на новој основи озакоњеној новим уставом којим се гарантује народно учешће у друштвеним променама? Зар није вратио грађанско достојанство маси од пет милиона маргинализованих људи који нису имали лична документа. Није ли од једне анонимне фирме (ПДСВА) направио државно предузеће Петролеус Венецуела? Није ли национализовао и ставио у јавну службу предузеће за телекомуникације исто као и електродистрибутивно предузеће Каракас? Није ли национализовао нафтна поља око реке Ориноко? Коначно, није ли део зараде око нафте једним делом посветио стицању делотворне аутономије у односу на међународне финансијске институције, а другим за финансирање социјалних програма.
Више од три милиона хектара подељено је сељацима. Милиони одраслих особа и деце су описмењени. У сиромашним квартовима изграђено је на хиљаде медицинских диспанзера. Десетине хиљада људи без средстава који су оболели од очних болести, подвргнуто је бесплатним операцијама.
Резултати ових мера: између 1990. и 2005. сиромаштво је пало са 42,8 на 33,9 одсто (1), популација која живи од сиве економије са 53 на 40 одсто. Ово опадање сиромаштва омогућило је снажно повећање економског раста који је током последње три године износио просечно 12% и био највиши на свету. Овај раст је такође подстакнут потрошњом која је расла за 18% годишње (2).
Због оваквих резултата, да не говоримо о успесима на плану међународне политике, треба ли се чудити што је председник Хуго Чавез за господаре света и њихове послушнике постао човек кога треба уништити?!
Игнасио Рамоне
Le Monde diplomatique
комплетан текст
Против Хуга Чавеза шире се најгоре клевете у новим пропагандним кухињама – National Endowment for democratie, Freedom House… - које финансира администрација председника Буша. Располажући неограниченим финансијама ова машина за рушење, упрегла је у своја кола медије (међу којима и угледне новине) и организације за одбрану људских права, које у ствари покрећу мрачни циљеви.
Чему толика мржња? Зато што се у часу у коме социјалдемократија у Европи пролази кроз кризу идентитета, историјске околности Хугу Чавезу пружају прилику да стане на чело једне на глобалном нивоу обновљене левице. Док на старом континенту европска изградња има за последицу онемогућавање практично сваке алтернативе неоглобализму, у Бразилу. Аргентини, Боливији и Еквадору, земљама које су пошле за венецуеланским примером, спроводе се експерименти који пружају наду у остварење еманципације широких слојева.
У том погледу биланс Хуга Чавеза је спектакуларан. У десетинама сиромашних земаља он је постао референтна вредност. Зар он није, скрупулозно поштујући демократију и све слободе, обновио венецуеланску нацију, на новој основи озакоњеној новим уставом којим се гарантује народно учешће у друштвеним променама? Зар није вратио грађанско достојанство маси од пет милиона маргинализованих људи који нису имали лична документа. Није ли од једне анонимне фирме (ПДСВА) направио државно предузеће Петролеус Венецуела? Није ли национализовао и ставио у јавну службу предузеће за телекомуникације исто као и електродистрибутивно предузеће Каракас? Није ли национализовао нафтна поља око реке Ориноко? Коначно, није ли део зараде око нафте једним делом посветио стицању делотворне аутономије у односу на међународне финансијске институције, а другим за финансирање социјалних програма.
Више од три милиона хектара подељено је сељацима. Милиони одраслих особа и деце су описмењени. У сиромашним квартовима изграђено је на хиљаде медицинских диспанзера. Десетине хиљада људи без средстава који су оболели од очних болести, подвргнуто је бесплатним операцијама.
Резултати ових мера: између 1990. и 2005. сиромаштво је пало са 42,8 на 33,9 одсто (1), популација која живи од сиве економије са 53 на 40 одсто. Ово опадање сиромаштва омогућило је снажно повећање економског раста који је током последње три године износио просечно 12% и био највиши на свету. Овај раст је такође подстакнут потрошњом која је расла за 18% годишње (2).
Због оваквих резултата, да не говоримо о успесима на плану међународне политике, треба ли се чудити што је председник Хуго Чавез за господаре света и њихове послушнике постао човек кога треба уништити?!
Игнасио Рамоне
Le Monde diplomatique
комплетан текст
