Sta je zivot???

...ponekad i male stvari koje me čine srećnim izgledaju tako velike i nedostižne... Život je kao sinusoida, sa stalnim usponima i padovima...isto kao što danas padamo na dno, već sutra ćemo se popeti ponovo na vrh...nadam se...

Enrique.:

...ponekad i male stvari koje me čine srećnim izgledaju tako velike i nedostižne... Život je kao sinusoida, sa stalnim usponima i padovima...isto kao što danas padamo na dno, već sutra ćemo se popeti ponovo na vrh...nadam se...

Kliknite za proširenje...

NADAM SE DA SI U PRAVU!!!
Po nekom starom dobrom obicaju,iza kise uvek zasija sunce!!!
SIGURNO CEMO I MI JEDNOG DANA,UGLEDATI MAKAR JEDNU ZRAKU KOJA CE OBASJATI I NASE PUTEVE!
Samo se ti drzi,pred tobom je svetla buducnost!!!

Pravi jesenji dan,namrgodjen,tmuran...tera me da iznova razmisljam o zivotu!!!Kao da se bojim ziveti,kao da me strah od lepog i sve me nesto tera da opet krenem na onaj dugi put besmisla i zala za izgubljenim!Kao da kaznjavam sebe,sto osecam potrebu da ulepsam sebi ove trenutke sadasnjosti!Ne mogu da se prepustim talasima koji nailaze,da me nose...pa kako mi bude...
Glas razuma je sveprisutan i gusi me,ne da mi da disem...a osecanja naviru...
Znam da ce zivot proci,brze...mnogo brze nego sto smo i spremni zamisliti!Bojim se samo da na kraju tog zivotnog puta...kada stanem i osvrnem se...necu imati da vidim nista iza sebe...strah me da necu ostaviti nista vredno secanja...
Kada bih bar mogla...da usrecim nekog...bilo kako...ali koga i kako...kada sama sebe ne uspevam usreciti

Zivot je svaki dan nase proslosti,bio lep ili ruzan zauvek ostaje iza nas...
Ono sto nam se desi danas ostaje iza nas,ali i obelezava nase sutra!
Pun padova i uspona,sve zavisi od nas samih!
Mozda samo trebamo koju lepu rec da nam i zivot bude takav!
Usreciti druge da bi i sami osetili srecu!

Zivot je ovaj ternutak i svaki naredni iza ovog...samo trenutak...jer sada smo tu a sutra mozda nas nema...
Trebali bi ziveti onako kako nam srce diktira u datom momentu...bez razmisljanja,ustezanja,bez previse moralnih pridika...dok smo moralni i drzimo se nekakvih nacela,zivot nam prolazi a zelje ostaju neispunjene...

Ka prosjak
Ka najlipša zvizda na nebu

u mojim očima ljubav sja.

Ka prosjak pred vratima raja

na mene čeka srića sva.

I nema takvih divnih rići da

osićaj taj se opiše

kada nekoga iskreno voliš

ne tribaš ništa više.

Zato zaboravljam i bol i tugu

Nikog za prošlost ne krivim,

bitno je ono što sad je

volim -znači živim !
http://img73.imageshack.us/img73/7629/7c7d54f813ce42c1dff1aaabk3.jpg

irenak55:

Zivot je ovaj ternutak i svaki naredni iza ovog...samo trenutak...jer sada smo tu a sutra mozda nas nema...
Trebali bi ziveti onako kako nam srce diktira u datom momentu...bez razmisljanja,ustezanja,bez previse moralnih pridika...dok smo moralni i drzimo se nekakvih nacela,zivot nam prolazi a zelje ostaju neispunjene...

Kliknite za proširenje...

Drago moje,zvezda vodilja nasih zivota je vec nasim rodjenjem predodredjena.Budemo li je sledili kao i na svakom putu mozemo se i umoriti.Mozda ce to biti od tuge,mozda od previse srece.I moramo zastati na trenutak da se odmorimo,presaberemo misli i donesemo strategiju za dalji deo puta. I tako do kraja naseg puta,odmaracemo,razmisljacemo,preispitivacemo neke nase korake .Mozda smo malo vise zurili ne bi li stigli pre tamo kuda smo posli pa se usput sapleli na kamen nevolja,panam je tesko.Mozda smo isli polako,nezainteresovano,bez zelje da stignemo na vreme-pa je sve otislo bez nas-kasnili smo.....Zivot treba ziveti sa svim sto on donosi-nositi se rame uz rame sa njim,i kako rekoh,idemo dalje,sutra je novi dan,treba putovati i valja biti odmoran.I zato Irenak moj,ponesi barjak putnika visoko uzdignute glave.

Drago moje stvorenje,Definiciju i formulu zivota niko ne zna .Za nju su potrebne sve drustvene i prirodne nauke.Izradjujemo je tokom celog zivota i znas kada uspemo da dobijemo konacnu definiciju i formulu? Kada zivot privedemo kraju i onda nismo sigurni da li je prava.Znaci ceo zivot-nekada je kratak,nekada poduzi pa tako i velicina i duzina iste je uslovljena duzinom trajanja.Zivi zivot,nemoj da on zivi tebe.Koristi lepo od zivota,ruzno i nemilo odbacuj ,ne prihvataj-budi nezno pero,budi kamen u zavisnosti kad to treba.Stavi sebe uvek ispred ne povredjujuci one pored.Kompromis u zivotu daje izgled za uspeh.

Teško je definisati život.Život je zdravlje.Samo zdrav čovjek je srećan. Osvrnite se oko sebe. Vidjećete šta sve ima na ovom svijetu i da nam stvarno ne treba mnogo da budemo srećni. Ali, mi smo prokleti.Kažu da zdrav čovjek ima mnogo želja, a bolestan samo jednu. Stvarnost je takva da je danas više bolesnih nego zdravih. Teško je biti sretan dok su drugi oko tebe nesretni.

dlagana:

Teško je definisati život.Život je zdravlje.Samo zdrav čovjek je srećan. Osvrnite se oko sebe. Vidjećete šta sve ima na ovom svijetu i da nam stvarno ne treba mnogo da budemo srećni. Ali, mi smo prokleti.Kažu da zdrav čovjek ima mnogo želja, a bolestan samo jednu. Stvarnost je takva da je danas više bolesnih nego zdravih. Teško je biti sretan dok su drugi oko tebe nesretni.

Kliknite za proširenje...

To je upravo zato sto nikada ne sagledamo stvari na pravi nacin ,ne umemo da postujemo ono sto imamo i da cuvamo.A kad tu vrednost izgubimo padamo u ocaj,trazimo sazaljenje i sebe zavaravamo kako je ta prokleta sudbina nametnula nama jadnima i nikako nam to ne bude opomena da treba da se menjamo.,kao i sta smo to pogresili.

Jo, tema kombnacija filozofije i romantike, moje omiljeno..............

irenak55 :
Nisam znala gde da otvorim ovu temu,pa sam je stavila ovde!!!Pisite mi o sebi,o tome sta vas cini srecnim,
sta vi radite da nekog usrecite,da li vas je netko povredio,kada ste bili najsrecniji,a kada najtuzniji????!!!!!
Da li ste otkrili tajnu zivljenja i da li ste pronasli smisao svog zivota????

Kliknite za proširenje...

Smisao zivota je zadovoljstvo i ispunjenje.
Razliciti ljudi traze zadovoljstvo na razlicite nacine.

Borba predstavlja napor da se opstane. Covekov nagon za opstankom nije krajnji, vec ima i jedan
visi nagon za spoznajom. Coveku nije dovoljno da opstane.
Nego da i spoznaje u tom zivotu.......

Spoznaje sve. Kroz ljubav se najvise spoznaje.
--

○ :
Pa evo da ostanem veran svom stilu
Život je neprestalna borba, a smisao života je ostati što duže u toj borbi, što pre se oporaviti od udaraca sudbine,
što pre se podići posle padova, boriti se za što kvalitetniji život, i maksimalno uživati u svemu lepom šta život
pruža i donosi.

Kliknite za proširenje...

Ali zivot ako je borba, onda nema ispunjenja. Vec je pravi zivot vise gradnja mira i harmonije sa okolinom,
ne borba sa okolinom. harmonija i sklad omogucavaju ucenje, osecaj, spoznaju.

Covek je davno trebao nadmasiti surov stil zivota borbe za opstankom, jer mu je u prirodi da zivi
vrlo slozno u razvijenoj emotivnoj zajednici gde su svi vazni, kao organi nekog tela.

Mora da se prevazidje taj stil, vecite borbe....... kada ce svi imati vise vremena za mirna resenja.

život je kad imaš dušu
život je kad možeš da zadržiš dostojanstvo i kao prosjak i kao car

Cesto znam da kazem:"MOJ ZIVOT SU MOJA DECA!" ja kao roditelj tako razmisljam...jer...
citav svoj zivot sam posvetila njima,sve se vrti oko njih. Oni su moj zivotni moto.Oni su doprineli da moj brak opstane...Da nije njih ne bih bila tu gde sam.Uzivaala sam u njihovom radjanju,odrastanju.Gledala sam kako polako sazrevaju,postaju "ljudi".Pronalazim se u njihovim uspesima, delimo poraze.Disem punim plucima samo kada ih pogledam.No, sada je jos uvek tako,tu smo na okupu, to me cini SRECNOM... No jednoga dana,sto je prirodno i normalno, oni ce otici svojim putevima,imace svoje zivote,za mene tu nastaje problem...oni to znaju i osecaju...i pomalo se plasim da im time ne narusim njihovu srecu.Kako dalje? Kako pronaci smisao zivota, kada sebe ne vidis u tom okruzenju bez njih?Zato veoma cesto sama sebi postavljam pitanje:Gde sam ja u toj prici i da li je ono"Moj zivot su moja deca" USPEH ili PORAZ???

Život je sposobnost radovanja svetu oko sebe i sposobnost uživanja u istom

Zivot je more....

Nekada,kada sam sazrevala u nekim drugim vremenima,ni malo lepim mislila sam da mi za srecu treba mnogo.
Mnogo vise nego sto ja mogu da imam.
Godine su prolazile.
Vremena su se menjala.
A,sve je u sustini ostajalo isto....
I ja sma se menjala.
A,osecaj da mi treba mnogo,mnogo da bih bila srecna.....samo me je jos vise pritiskao negde unutra,u grudima.
Onda su se stvari brzo promenile.
Izgubih nesto sto mi je bilo drago.
Godine su prolazile....
Jos gubitaka sam ponela.
Onda sam dobila mozda i najlepsi dar do tada.
Ljubav.Osteih slobodu.
Osetih smiraj.
I pomislila sam.Imam sve.
Onda,kao i godine i vreme....promenilo se i to.
Izgubila sam ljubav.
I slobodu.
I sebe.
I sada....trazim se....pokusavam sa sklopim slagalicu....uspevam...mozda mi nedostaje jos jedan delic da bih je sklopila i bila srecna.
Ali delimicno jesam...jer sam sazrela....i shvatila da za srecu treba vrlo,vrlo malo.

"Život je pokret, probudi se, kreni..."

Daringo:

Zivot je more....

Kliknite za proširenje...

Onde gde tople struje omogucuju zivot,
stvarnost moze biti podjednako carobna.....

... prosla je godina ... ostala je negdje iza mene, kao u magli, izgubila se nepovratno
proteklo je vrijeme, gotovo prohujalo ... isuvise brzo istopli su se sati
ostale su uspomene, ostao je trag na vrijeme u kojem se iznova mali covjek radja, uci hodati, hrani se kako bi dobio snagu, uci ponovno govoriti, ulaze puno truda u sve sto cini, ulaze cijeloga sebe ... jer ovaj put zeli uspjeti
ne postoji garancija, nista nije zauvijek i sve je ponekad ...ne postoji vrijeme koje mogu zaustaviti, vec samo uspomene koje mogu cuvati u svojoj blizini
i zamaram se ponekad razmisljanjem koliko zaista paznje poklanjam trenucima koje imam, koji me cine iskonski sretnom, jesam li svjesna u potpunosti koliko su postojani ili ipak lomljivi i skloni tome da se rasprse svuda oko mene ... osvrcem se za godinom tom, prebirem po satima ili danima, slazem slike na kojima vidim lice koje se smijesi, tog malog covjeka i njegov entuzijazam, virim mu ispod rebra i osluskujem kako dise ... trazim odgovor na pitanje koliko sam ispunjena u dubini duse
.......... i sve je to zivot, sve to spada pod normalno ... i tuga, ocaj, patnja i bol ... bas kao i sreca, osmijeh na licu mom, stanje u kojem me preplavljuje osjecaj vedrine i gdje pozitivno koracam kroz ovo vrijeme, zivim u nadi ... zivim zivot.......
Noci su tihe, snovi razbacani ... ponekad teski, ponekad me uzdizu u zanosu ... smireni i spokojni donose nova svitanja, zoru cistu, obasjanu srecom
Ponekad su snovi prokleto nemilosrdni i nanose bol, razdiru moju dusu ... tijelo ostavljaju u patnji ... tada ih proklinjem, bas kao sto proklinjem i surovu realnost koja mi visi iznad duse kao neka prijetnja i gotovo da vristim u nemoci, slabosti i nedostatku snage da se otisnem u bolje sutra ... zivot, bas takav kakav je nosi me na svojim ledjima, drzi u narucju ili grubo odgurne u danima samoce, ostavi me samu i porazenu, ne mari i ne osvrce se za dusom koja cezne, pogledom trazi boje, tijelom toplinu ...
I normalno je ovo stanje ... sve to spada pod normalno, mirim se sa sudbinom ... zivim zivot.....

Covek bez uspomena ne bi mogao da voli....

^^AngelGabriel^^:

... prosla je godina ... ostala je negdje iza mene, kao u magli, izgubila se nepovratno
proteklo je vrijeme, gotovo prohujalo ... isuvise brzo istopli su se sati
ostale su uspomene, ostao je trag na vrijeme u kojem se iznova mali covjek radja, uci hodati, hrani se kako bi dobio snagu, uci ponovno govoriti, ulaze puno truda u sve sto cini, ulaze cijeloga sebe ... jer ovaj put zeli uspjeti
ne postoji garancija, nista nije zauvijek i sve je ponekad ...ne postoji vrijeme koje mogu zaustaviti, vec samo uspomene koje mogu cuvati u svojoj blizini
i zamaram se ponekad razmisljanjem koliko zaista paznje poklanjam trenucima koje imam, koji me cine iskonski sretnom, jesam li svjesna u potpunosti koliko su postojani ili ipak lomljivi i skloni tome da se rasprse svuda oko mene ... osvrcem se za godinom tom, prebirem po satima ili danima, slazem slike na kojima vidim lice koje se smijesi, tog malog covjeka i njegov entuzijazam, virim mu ispod rebra i osluskujem kako dise ... trazim odgovor na pitanje koliko sam ispunjena u dubini duse
.......... i sve je to zivot, sve to spada pod normalno ... i tuga, ocaj, patnja i bol ... bas kao i sreca, osmijeh na licu mom, stanje u kojem me preplavljuje osjecaj vedrine i gdje pozitivno koracam kroz ovo vrijeme, zivim u nadi ... zivim zivot.......
Noci su tihe, snovi razbacani ... ponekad teski, ponekad me uzdizu u zanosu ... smireni i spokojni donose nova svitanja, zoru cistu, obasjanu srecom
Ponekad su snovi prokleto nemilosrdni i nanose bol, razdiru moju dusu ... tijelo ostavljaju u patnji ... tada ih proklinjem, bas kao sto proklinjem i surovu realnost koja mi visi iznad duse kao neka prijetnja i gotovo da vristim u nemoci, slabosti i nedostatku snage da se otisnem u bolje sutra ... zivot, bas takav kakav je nosi me na svojim ledjima, drzi u narucju ili grubo odgurne u danima samoce, ostavi me samu i porazenu, ne mari i ne osvrce se za dusom koja cezne, pogledom trazi boje, tijelom toplinu ...
I normalno je ovo stanje ... sve to spada pod normalno, mirim se sa sudbinom ... zivim zivot.....

Kliknite za proširenje...

ZEMLJA JESMO

Zemlja jesam,
i njena studen.
Nebo mi i u podne okreće sever,
zemlja i leti predeo santi,
vrt mi se crni od kukute,
u hlebu mi je kukolja čemer,
misao mi jedino patnju pamti.
I ptice su prema meni krute,
srce mi je hladno jezero
u koje potoci ne uviru,
stvari sa mnom kao grob ćute,
sve mi otkriva tamnu života stranu,
dok s pučine vali sećanja nanose
za nepopravnom stvar nepopravnu.

Pelen jesam,
na koji leptiri nikad ne sleću
jer je taman,
na koji pčele ne padaju
jer je gorak,
koji devojkama nije o pojasu
jer nesreću nosi,
u čijem se bokorju laste ne gnezde
jer je sumoran,
kom jaganjci ne prilaze da ga pasu.

Suza jesam,
ona me kao rdja nagriza
i taloži mi se u česticama
kao soli,
i pretvara se u nemir i nesan,
i potajno me noću boli.
Hvata mi se oko srca kao inje,
kroz kosti mi rove,
sva sam suzama protočena
kao drvo koje žižak toči.
Suza jesam,
od nje mi danas gusta mrena
pada na oči.

Patnja jesam,
i bol nesmotan još u klupka,
i matica plača.
Patnja jesam,
iako još stojim dupke,
iako još koračam.
Kao šarka uznemirena
neprekidno ona u meni palaca,
neprekidno preti.
Patnja jesam,
mada prema suncu
okrećem se svakog jutra kao suncokreti.

Sećanje jesam,
i njegovi noćni leptiri,
i igra njina
oko usamljenog u srcu plamena,
koja se ni pred zoru ne smiri.
Sećanje jesam,
i potamnelo zlato njegovih ikona,
i večernja njegova zvona
koja se u meni čuju
i kad ih niko ne potresa.
Sećanje jesam,
i njegova noćašnja opela,
i bdilja jasika,
i misli sumornih duga prela.

Putnici jesmo
po dnu klanca duboka i duga,
kroz pomrčinu bogaz vijuga.
Ne vidimo kuda noga stupa,
a odnekud tuku kiša i krupa.
Bojimo se pogled dići svodu
i pogledati pred sobom u vodu.
Kad izadjemo noći iz procepa,
nebo je puno crnih lišaja,
pod trepavicama mu nigde sjaja
iako su svitanja sati.
Ne usudjujemo se u susret danu,
A na putu ne smemo stati.

Zemlja jesmo,
pretvaramo se u nju svakoga časa.
Zemlja jesam
kao njiva pradedovska kraj Rabasa,
kao kovilje na livatku
i treset gde zukve rastu.

I nas dvoje smo bili ona
još onog podneva kad smo u šumi,
udišući miris smole i luča,
ležali zagrljeni u travi koja se sunča,
i one večeri kad smo pokidali
paučinaste snova dveri,
i onda kad smo od ljubavi
krilatili kao pred svadbovanje mravi,
i kad smo dokučivali šta ptice misle
na mesečini,
šta ucvetala grana sanja,
i onda kad je sunce u magnovenju
budućnost kao prorok moglo da zgleda,
i onda kad nam se mašta
razvijala kao cvet lokvanja.

Zemlja jesmo,
svaku našu česticu i vlakno
ispiće ona do dna, polako,
žeđ ćemo utoliti korenju hrasta,
kukcima kakvog podzemnog zbega.
Zemlja jesmo,
smrt će nas iskapiti
bezbrojem cevki i natega.

Zemlja biće
i vosak koji sad miriše na smrču,
i cvetni prah,
i mleč kao krv ljudska životvoran,
i med u pčelinjem sićušnom vrču.

Zemlja jesmo,
ostalo su sve prividi.
Jedino nije privid rana
koja se u ponoć otvara i bridi.
Privid jedino nisu vode mutne
ožalošćenikovih snova
i nesreća nagoveštaji,
jedino privid nisu zle slutnje.
Privid jedino nisu
umirućega poslednji sati,
niti beznađe i ponori
koji se otvore
kad ko mora u zemlju da se vrati.

Desanka Maksimović