“ cemu ziveti jos nekoliko godina ? ne vredi ! znao je to vec i Seneka! A uvideli su to bili i Barlov, pa i taj Sungilin, Dragomirov, pa i Sazonov. Svi su bili nesrecni, i mislili su na samoubistvo. Bili su nesrecni, ali ni jedan nije znao da protumaci, zasto. Da li samo zato sto su bili Rusi? Emigranti? Na toj klupi Hajd Parka, te veceri, Rjepnin je, iznenada, poceo da mrmlja: Ne , Ne- nije to uzrok. Koren njegove nesrece, njegove nesposobnosti da se snadje u tudjini, u Londonu, ucini mu se iznenada, da je samo, to, sto je on, prosto, potomak vojnika, Rjepnina, marsala, feldmarsala, oficira, On je oficir. Ne inzenjer rudarstva, kako je ujak zeleo da bude. Ruski oficir. To je koren sve njegove nesrece u tudjini, pa i u Londonu. Bio je vojnik. To je koren svega: That’s the rooth of everything, - mrmljao je engleski na toj klupi, spremajuci se da ode, do sedmog sprata kuci, Nel Gvin.
Da, da, oficir, pa se sve vise gubi, u tom zivotu za civile, koji gleda svaki dan, u milion primera, u Londonu. Sve je nesigurniji, smesniji, slabiji , nespretniji, u tom zivotu, i sanjari, eto, kao balavac, kao junker. Da hoda po Peterhofu, sa onom, koja je bila negova prva ljubav, a , eto, ima i prividjenja, da je zgrabio za gusu Sorokina, da ga je oborio, tu, na klupu, i da ga davi, davi, sa uzivanjem.
...
Posao je , sagnute glave, i oseca da pomalo vuce nogu za sobom.
Pred njim, u mraku, slabo osvetljene aleje, fontane Peterhofa pocinju da, i dalje, prskaju i skacu. Peterhof mu se vraca u mislima. Bele se fontane, i vrte, i igraju, pred njim, u noci,
Kao balerine, igraju i rasipaju penu koja se beli kao sneg. Da, da, to je ta pena, koju je video i u Kornualiji, kao neku, beskrajnu, belu granicu, koja deli dva sveta i koju jos niko nije presao, ziv. Ostaje vecna i posle burnih valova okeana, na pesku. Jos niko nije uspeo iz proslosti da se vrati. Cak ni Puskin.”
( roman o Londonu, Crnjanski)
:razz:
