NEKADA... Bili smo srećniji...

Danas je umro tatin školski drug. To mu je dosta teško palo, mada smo se retko kad, gotovo samo nekim velikim čudom i slučajem sretali.
Pa smo se setili - kad smo bili poslednji put, a to je bilo pre pet-šest godina, kako smo i moja sestra i ja, i njegove kćerke bile mlađe, roditelji zdravi, bio je letnji raspust i mi smo se zabavljali po napolju, majke nas zvale da obučemo džempere, tata i on gledali neku utakmicu...
A sada njega nema, jedna kćerka mu se udala, jedna otišla u drugo mesto da studira...
I mi više nismo na letnjem raspustu...

To je samo jedna od situacija, sveži primer naše svakodnevice. Svakodnevice koja je postala užurbana, otuđena, zabrinuta, pomalo siva...
Ljudi se ne druže više kao nekad...

Moji roditelji pokušavaju da proživimo i ugrabimo svaki trenutak da budemo zajedno, da budemo nasmejani...
Izlazimo često tako, po poslastičarama, kafanama... Šalimo se...
Nekad mi je lepše sa njima nego sa momkom ili društvom.

Ali, nestaju takve porodice... Gde... Gde se gubi čarolija...
Nekad smo bili bezbrižniji, nekad se više volelo...

ebiga...valjalo je otplatiti nerad i kredite

I ja sam bila srećnija, nekada!!!
Bila sam malo derle.. igrala se sa drugaricama, nisam imala pojma o životu, čim sam ustala ujutru znala sam samo za poljanu, sunce i igru...vikendom sam odlazila na vikendicu i šetala se sa dedom po njivama, brali smo kukuruze, on mi je objašnjavao neke biljke...sve je bilo tako divno!!! Danas, dodje mi da zaplačem koliko me nostalgija ubija...
Sve bih dala da sam ostala zarobljena u svetu 5godišnje devojčice...da ne znam za obaveze i probleme...
Sada čamim sama u pubertetu, sedim za kompjuterom, kvarim oči.... i svakim danom otkrivam svet, koji je sve više surov...
Nekada....bila sam srećnija..

Nekad sam bio mnogo srecniji... mnogo... detinjstvo je najlepse, medjutim kod mene nije dugo trajalo... imao sam 5 godina kad mi je umro otac, i tad se sve promenilo, nisam imao vremena da budem dete, bio sam pravi mali covek... i sad mi je zao sto sam propustio taj deo zivota... jako... sve bih dao da bar na jedan dan mogu da se vratim...

Ja ne smem da pisem , zvucacu jadno i razmazeno posle svega ovoga ...


@Alex ... wow ... sorry ... 8) :-o

Alex 777:

Nekad sam bio mnogo srecniji... mnogo... detinjstvo je najlepse, medjutim kod mene nije dugo trajalo... imao sam 5 godina kad mi je umro otac, i tad se sve promenilo, nisam imao vremena da budem dete, bio sam pravi mali covek... i sad mi je zao sto sam propustio taj deo zivota... jako... sve bih dao da bar na jedan dan mogu da se vratim...

Kliknite za proširenje...

Da imam čarobni štapić, vratila bih ti tatu, dala bih ti dvesta godina života, od toga sto da čini detinjstvo...

sokolice, gde potezes u sitne sate ovakve teme

Joj...
Bas sam sinoc razglabala sa drugaricom o ovome...
Imam 19...a osecam se poput malenog deteta..
Na zalost to nisam...
Nikada mi niko nije pricao price za laku noc..
I da mi je neko rekao da cu to doziveti sa 19...ubila bih ga...
Ono najlepse..najbezbriznije mi je otrgnuto bas onda kada nisam bila ni njamanje spremna...
Upala sam u svet odraslih...mucan i grozan,isuvise surov za mene...Kao i za mnoge druge,verujem.
Jos uvek nedovoljno spremna da se borim...gazim i koracam sigurno,bez osvrtanja za sobom...
Nedostaju mi dragi ljudi koji vise nisu tu...Koji su cinili da ovo dete u meni zivi...Ne predaje se,da ustaje kada ga sruse...Ocisti se od prasine i nastavi dalje...
Kada se sam osetim ...mogla sam satima sedeti deki u krilima,i slusati kojekakve dogodovstine...Naslonim glavu na njegove krhke grudi,i slusam neumorne otkucaje srca...
Da mogu...bar bih vratila vreme u nazad da se oprostim od nejga onako kao je trebalo...ali na zalost,ni to nisam stigla...
I umesto da mi to bude naravoucenije,da kazem dragim ljudima sta zaista osecam...ja i dalje cutim...
Samo se nadam da nece biti kasno...

ah ta tranzicija

Sokolica_M:

Da imam čarobni štapić, vratila bih ti tatu, dala bih ti dvesta godina života, od toga sto da čini detinjstvo...

Kliknite za proširenje...

Joooj, bas divno od tebe... hvala, srce si... jedna od retkih...

Život šamara sa svih strana, nema se vremena za nostalgiju... Stisneš zube i teraš dalje!

Sve se menja. Ne mogu ja celog zivota da budem tatina mezimica a da se pravim da sam mu cerka.Pregazilo ga je vreme.

ovo nije tema za mene...previse sam emotivan,plakacu

Ah, kada se setim te 1943, kada smo poterali Nemce...

Moji roditelji...:?
ja nemam porodicu u sushtini :|
ne secjam se da sam ikad osecjala neku porodichnu atmosferu.Zato mrzim Bozhicjne praznike.

kako ko...

Imam sestru,ali ne rodjenu koja se vrlo rano udala cim je zavrsila 3 godinu,ali ona je jos dete udala se ne punih osamnaest.Ona samo sedi kuci i smara se sa muzem dok njene vrsnjakinje izlaze,zamislite kako ce se ona osecati za 10 god. mozda vise mozda manje,kada shvati da neki lep deo svog zivota nije izlazila,provodila se...Nego sedela kuci i prala muzu gace ili ga ,molila nedelju dana da popravi njagluplju sitnicu u kuci,a posle ce se udariti po glavi i reci"sta sam ja to uradila,tako mlada",Moje detinjstvo je bilo extra,a jos uvek sam mlada tako da se izivljavam dok mogu i bas i ne zelim da odrastem....

Imam druga koji je nekada bio srećniji.
Njegovog oca su ubili Šiptari na njegove oči...ali na kakav način?
Imao je 9 godina....Živeo je na Kosovu, šiptari su mu uleteli u kuću i sve izlupali...kad su ih izveli napolje, njegovom ocu su odsekli glavu i položili je na leš, dok su njegova mama, sestra i on posmatrali (tj, nisu mogli da posmatraju)...kasnije su ih proterali...i eto, sada on još uvek pokušava da živi neki novi život, praveći se da se to nikada nije desilo...
Ja se osećam nesrećnom.... zato što sam uvek bila srećna, nikada mi ništa nije falilo, nikada nisam izgubila dragu osobu, nikada nisam okusila nesreću...i jednostavno ne umem da se saosećam sa njim....Ne mogu da osećam ništa više od sažaljenja....zato sam jedino nesrećna...

MILION PRIMERA,sve je bilo lepo,bajno,sjajno,a onda smo na zalost odrasli i susreli se sa najvecim izazovom....ZIVOTOM

...bolje mi je danas a i sutra...

Alex 777:

Nekad sam bio mnogo srecniji... mnogo... detinjstvo je najlepse, medjutim kod mene nije dugo trajalo... imao sam 5 godina kad mi je umro otac, i tad se sve promenilo, nisam imao vremena da budem dete, bio sam pravi mali covek... i sad mi je zao sto sam propustio taj deo zivota... jako... sve bih dao da bar na jedan dan mogu da se vratim...

Kliknite za proširenje...

Odprilike znam kako ti je.....i ja sam odrastao bez oca,samo sto moj nije umro,on je tu sve vreme ali kao da nije....ziviimo u istoj kuci a da li mi verujes da sam dusu otvorio vise ovde na forumu nego njemu......nijedan jedini put ja sa njim nisam ima razgovor "otac i sin".......
Sto bre pricate da je zivot surov....nije toliko,sta vise do jaja je...samo je potebno malo vise muda i da cesce stezete zube
Zivot mu dodje kao jedna velika neistrazena divljina,potrebno je samo grabiti grabiti otimati,gledati samo sebe i one koje volite...za njih se ja borim trenutno i za njih i otimam...samo je potrebno imati oko sebe prave ljude i prijatelje,koje ti volis i koji vole tebe,ja sreom imam par takvih ljudi oko sebe i za njih sam i uradio sve i svasta i za neke bi i uradio mnogo vise nego sto oni i vi mozete da zamislite jer da njih nema ili da njih izgubim moj zivot ne bi imao bas toliko smisla

harvester:

ovo nije tema za mene...previse sam emotivan,plakacu

Kliknite za proširenje...

Nije ni za mene, nemojte, ljudi da postavljate tako tuzne teme. Pa ovde smo da se druzimo, nasmejemo i razbijemo ovu sivu svakodnevnicu. Uostalom, manje je veselih - vise tuznih dogadjaja. Treba se secati samo lepih, gledati vedro u buducnost jer sutra je uvek nov dan.
Necu da vas vidim Voli vas LilyL

Nekada...Bili smo srećniji...
Jesmo...samo mi teško da pišem jer kad se setim bezbrižnih i lepih trenutaka pa uporedim sa svakodnevicom, godinama, brigama i problemima - poželim odmah da se vratim 25. godina unazad. Da sedim pored deke i da mi priča priče u nedogled, da jurim pašnjacima sa svojim psom, da me mamine ruke ušuškaju dok tonem u san a vatra veselo pucketa...

milicaanchy:

Moji roditelji...:?
ja nemam porodicu u sushtini :|
ne secjam se da sam ikad osecjala neku porodichnu atmosferu.Zato mrzim Bozhicjne praznike.

Kliknite za proširenje...

Nemoj nikada da mrzis Bozicne praznike........veruj mi.....

Revolveras:

Ah, kada se setim te 1943, kada smo poterali Nemce...

Kliknite za proširenje...

Ja se secam 2003. kao sto se ti secas 1943. Kad bude 2012, ova 2007. za mene ce biti daleka proslost. Ja sam do sada imala nekoliko zivota, kao macka sto ima 9. Kako je vama koji zivite celog zivota jedan zivot, hajde opisite mi malo kako je to?