Bosna ce biti unitarna drzava

C

ca-mu47

Primećen član
Banovan
Poruka
686
Objavljeno prije 53 minute 30 sekundi
McElhaney: BiH potrebna unitarna država

Nakon sastanka s predsjednikom HDZ-a BiH Draganom Čovićem u Mostaru ambasador SAD-a u BiH Douglas McElhaney je izjavio kako je BiH potrebna unitarna država.

"Imamo u SAD-u saveznu i federalnu državu. Njemačka također ima federalnu državu, ali to ne znači da dijelovi tih država mogu ići u različite stvari samoincijativno ili neovisno. Postavite samo pitanje u Washingtonu i Berlinu, je li ta dva glavna grada donose odluke u ime SAD-a, odnosno Njemačke", izjavio je McElhaney.

Američki veleposlanik je također kazao kako bez promjena u BiH, u smislu donošenja ključnih odluka koje su vezane, uz ostalo, i za članstvo EU i donošenje odgovarajućih zakona, neće biti napretka u toj zemlji. Dodao je kako je iz dosadašnjih razgovora s liderima političkih stranaka u BiH zaključio kako postoji volja u BiH za takvim promjenama.

Kazao je i to kako visoki predstavnik u BiH Miroslav Lajčak u narednom razdoblju namjerava poraditi na političkoj i ustavnoj reformi te da će mu on u tome pomoći.

Predsjednik HDZ-a BiH Dragan Čović objasnio je kako se reforma policije treba završiti u narednih dvadesetak dana, te se okrenuti ključnom zadatku -ustavnoj promjeni u BiH.

"Cilj nam je napraviti racionalniju, djelotvorniju i funkcionalniju BiH", zaključio je Čović ističući kako to u zadnje dvije godine nisu uspjeli.

"BiH sljedećih četiri do pet mjeseci čekaju mnoga iskušenja na ekonomskom i socijalnom planu kao odgovor na politička kretanja izvan nje i ako tu ne budemo imali učinkovite sustave odlučivanja u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti bojim se da ćemo biti u težoj situaciji nego danas", ocjenio je predsjednik HDZ-a BiH Dragan Čović.

(FENA)
 
SANSKI MOST - Udruženje Srba povratnika u Sanski Most najavilo je protest pred zgradom kancelarije visokog predstavnika za BiH u Sarajevu jer lokalne bošnjačke vlasti u toj opštini u Federaciji BiH opstruišu povratak otete i uzurpirane srpske imovine.

"Ukoliko ne dođe do radikalnog progresa po pitanju povratka naše imovine prinuđeni smo da polovinom setembra organizujemo proteste jer bošnjačke vlasti Sanskog Mosta ne poštuju čak ni deset sudskih presuda prema kojima Srbima treba da bude vraćena imovina", izjavio je predsednik tog udruženja Gojko Mijatović.

On je naveo da su Bošnjaci u centru grada uzurpirali najbolje srpske parcele na kojima su bespravno izgradili stambene, poslovne i verske objekte.

Oko 2.500 Srba povratnika u Sanski Most živi u veoma teškim uslovima zbog diskriminatorskog odnosa vlasti, a u 19 srpskih sela nema struje, vode, dok su lokalni putevi zarasli.

Od 4.000 porušenih srpskih stambenih objekata obnovljeno je oko 2.000. Srbi izbegli iz Sanskog Mosta više ne razmišljaju o povratku jer je sve veći broj onih koji su se vratili, a koji se ponovo iseljavaju.
Politika.
Tako se ponašaju muslimani,''žrtve'' rata u Bosni!
 
Evo nešto malo iz prošlosti o zelenim lopinama:

Posto svih prethodnih decenija austrougarske okupacije i vladavine Srbi nisu pristajali da budu tudjinske sluge i njeni verni podanici, cim je poceo prvi svetski rat 1914. godine proglaseni su, kolektivno, za veleizdajnike. Odmah potom, sirom tog (svojevremeno), aneksijom okupiranog podrucja, poceli su sudski procesi. Pred sudije, uglavnom Nemce, Madjare i Hrvate, izvodjenisu svi znacajniji i vidjeniji ljudi srpske nacionalnosti: imucniji domacini,svestenici, intelektualci, omladina, trgovci... Svi su, po tim zakonima, bili krivi. U Bosni i Hercegovini nije bilo veceg grada u kojem nije bilo sudjenja Srbima - veleizdajnicima.

Iz ovih krajeva, bolje reci iz tadasnjeg srebrenickog sreza, na veleizdajnickim procesima osudjeno je oko dvadeset Srba. (Prema svedocenju Djordja Beatovica u njegovoj knjizi Bratunac i okolina u mojim secanjima (Udruzenje dobrovoljaca oslobodilackih ratova Srbije 1912-1920, Beograd 1981) stradali su: Pavle i Todor Beatovic i Radomir Blazic iz Bratunca, Pajo Vasic iz Boljevica, Gajo Davidovic iz Poloma, Vaso, Jovan i Jakov Eric iz Kravice, Jovan Kaldesic i Jakov Mladjenovic-Milojevic iz Drinjace, Matija Miladinovic,Prodan i Milan Petkovic iz Zelinje, Radovan Nedeljkovic iz Dubravice, Pero Milosevic iz Srebrenice, Drago Urosevic iz Visocnika i Nedeljko i Stanoje Zaric iz Slapasnice.) Sve su to bili ugledni ljudi svog kraja.Dvojica od njih su pravoslavni svestenici. Sudbina jednog od tih svestenika, potonjeg protojereja Milana Petkovica, u dobroj meri je i simbolicna za Srbe i pravoslavne ljude Bosne. On je prvi svetski rat proveo na robiji, ali je i preziveo taj rat. Naredni nije. U drugom svetskom ratu je takodje uhapsen i odveden u Dahau, to gubiliste za prognane narode Evrope, a zivot je okoncao u gasnoj komori. U oba rata njegova jedina krivica je bila sto je Srbin, pravoslavni svestenik. I egzekutori i njihovi pomagaci u obaslucaja su bili isti: Austrijanci, odnosno Nemci a jos i lokalne sluge - susedni muslimani.

Oni Srbi koji nisu bili obuhvaceni tim navodnim sudjenjima sa vec unapred poznatom presudom, koja je uvek glasila smrt ili robija a nikada oslobadjanje od optuzbe, podvrgnuti su drugim metodama unistavanja i progona. Zlocine nad podanicima srpskog naroda austrougarska drzava nije ni smatrala zlocinima.Izgledalo je sasvim normalno opljackati imovinu, zapaliti kucu, prognati ili ubiti coveka, pod uslovom da je Srbin. Za takvo ponasanje prema ostalim narodima se odgovaralo.

U srebrenickom srezu obeseno je nekoliko desetina Srba, a vise odsto je streljano (medju njima sedam zena i tri deteta). (Prva zrtva je bio Gligor Andric iz Obadi, koji je obesen u samom gradu. U Tuzli su obeseni Gospava Beatovic iz Bratunca, Cvjetko Vujadinovic iz Osredka, Jakov Drmonjic iz Babuljica, Cvijetin Filipovic i Krsto Bojic iz Obadi, Luka Ilic iz Vranjesevica i Mitar Ilic iz Tegara.)

Nacini kojima je sprovodjen genocid nad srpskim narodom dopunjeni su, ili prosireni,progonima ne samo muskaraca, vec i kompletnih porodica. Deportacija je izum Austrougarske. Turska je u svoje vreme unistavala sve pred sobom, usled cega su ljudi bezali i napustali svoje kuce i svoja naselja, ali nijeo rganizovano iseljavala. Obe drzave su i prekrstavale, odnosno trazile napustanje pravoslavne vere.

Pod Austrougarskom je proterano, iseljeno ili pobeglo od tiranije nekoliko hiljada srpskih porodica. Neposredni izvrsioci proterivanja, pored vlasti i njenih organa, bili su i lokalni muslimani obicno svrstani u neke, navodno vojne, formacije kao sto su Zeleni kadar, Suckori, ali mogli suto da rade i kao civili. Malo se tadasnjih prognanika po zavrsetku rata vratilo. U to vreme predstavnici vlasti u Srebrenici, oninaj popularniji i svima poznati, bili su Dr Sandrk (Hrvat, kotarski predstojnik) i Avdo Sulejmanovic (musliman, staresina zatvora, ranije sumar).

Najsuroviji oblik deportacije bilo je proterivanje u logore. Za Srbe iz Bosne po zlu su bili cuveni Arad, Saponjek i Nezider... Samo u Aradu, u koji je prvi transport otpremljen avgusta 1914, zivot je izgubilo oko 200 lica srpske nacionalnosti. Pored odraslih muskaraca, civila, u Aradu su stradali deca,zene, starci, a i cele porodice. (Ovde ne mogu da ne pomenem i svog dedu Tosu Ivanisevica, trgovca iz Gracanice ispod Ozrenau Bosni. I on je bio proteran u Arad. Za to vreme kuca, trgovine i magaze su opljackane. Umro je u vozu pri povratku kuci kada se rat zavrsio i logor bio oslobodjen i raspusten. Baba Staka je ostala sa petoro maloletne dece: dve kcerke i tri sina i bez igde icega. U narednom ratu i oni su slicno prosli. Dva sina, Savo i Milos, su poginula, porodice izbegle ili proterane u Srbiju,a imovina i kuce opljackane i razorene. Milos Ivanisevic je poginuo u sukobu sa Franceticevim ustasama u selu Bjelovac kod Bratunca februara 1942. i grob mu nikada nije pronadjen. Savo Ivanisevic je poginuo krajem 1941. u sukobu sa Nemcima u nekom selu izmedju Smedereva i Pozarevca, a ni za njega se ne zna gde je sahranjen. U zivotu su ostali sin Stanko i dve kcerke, Kristina-Cica i moja majka Milena. Sada, u ovom ratu, unuci Tose i Stake Ivanisevic, koje je zivot ostavio sa one strane Drine i Save, prolaze kroz ista iskusenja i nesrece kao i njihovi ocevi i preci.)

Poseban, iako u odnosu na stradanje ljudi manje znacajan oblik tiranije su pljacke, otimanje i unistavanje imovine. Sve vreme rata to je bila uobicajena pojava. Srbi nisu imali prava na zivot, a kamoli na imovinu. To se posebno odnosilo na bogatije ljude - vlasnike preduzeca, bankare, hotelijere, fabrikante, trgovce, kafedzije i zanatlije. Ostalo je svedocenje (navedeni rad Djordja Beatovica) da su u Srebrenici opljackane dve radnje Martijana Vujadinovica; ducani Jovana Ilica, Koje Urosevica, Gruje Vidakovica, Laze Lazarevica; radnje i kuce Vase Krsmanovica i Cvijetina Jovanovica; kuce Marije Tomic, Mihajla Stjepanovica i Alekse Jovanovica; opancarska radnja Milosa Tomica; radnja Gase Jovanovica. Prilikom tih nasrtaja na imovinu, mnoge kuce i radnje su spaljene i razorene, a vlasnici pobijeni.

Posle svih tih progona i ratnih stradanja u tadasnjem srebrenickom srezu (na teritorijama koje danas obuhvataju opstine Srebrenica,Bratunac i Skelane), srpska populacija je smanjena za oko 50 odsto od ukupnog broja stanovnika.

Sledeci rat doneo je novi egzodus, patnje i stradanja.
 
Karlito Brigante:
SANSKI MOST - Udruženje Srba povratnika u Sanski Most najavilo je protest pred zgradom kancelarije visokog predstavnika za BiH u Sarajevu jer lokalne bošnjačke vlasti u toj opštini u Federaciji BiH opstruišu povratak otete i uzurpirane srpske imovine.

"Ukoliko ne dođe do radikalnog progresa po pitanju povratka naše imovine prinuđeni smo da polovinom setembra organizujemo proteste jer bošnjačke vlasti Sanskog Mosta ne poštuju čak ni deset sudskih presuda prema kojima Srbima treba da bude vraćena imovina", izjavio je predsednik tog udruženja Gojko Mijatović.

On je naveo da su Bošnjaci u centru grada uzurpirali najbolje srpske parcele na kojima su bespravno izgradili stambene, poslovne i verske objekte.

Oko 2.500 Srba povratnika u Sanski Most živi u veoma teškim uslovima zbog diskriminatorskog odnosa vlasti, a u 19 srpskih sela nema struje, vode, dok su lokalni putevi zarasli.

Od 4.000 porušenih srpskih stambenih objekata obnovljeno je oko 2.000. Srbi izbegli iz Sanskog Mosta više ne razmišljaju o povratku jer je sve veći broj onih koji su se vratili, a koji se ponovo iseljavaju.
Politika.
Tako se ponašaju muslimani,''žrtve'' rata u Bosni!
Kliknite za proširenje...
Vratila se samo jedna porodica
05.08. (20:11) - (Nezavisne) - Samo jedna srpska porodica vratila se u Osredak pored Cazina, dok su ostalih pedesetak svoju imovinu prodali lokalnim bogatašima. Početkom devedesetih oko 200 mještana sela Osredak srpske nacionalnosti napustilo je svoje kuće, bojeći se za vlastitu sigurnost i ostavivši iza sebe sve što su do tada stekli. Danas, 16 godina poslije, u svoje rodno mjesto vratila se samo porodica Vignjević, a njihovi nekadašnji susjedi se, po svemu sudeći, nikad neće vratiti. Naime, gotovo 90 odsto prijeratnih vlasnika kuća i imanja u Osretku prodali su sve što su imali. Tako je danas Osredak dobio nove stanovnike, a porodica Vignjević nove susjede. Vignjeviće, bliske rođake Radovana Vignjevića, bivšeg ministra u Vladi FBiH, nismo zatekli kod kuće. Kako nove komšije kažu, otišli su u posjetu rodbini u Srbiju. Hase Bajrić novi je mještanin ovog sela. Po njegovim riječima, kuće i imanja odmah poslije rata bilo je moguće kupiti za bagatelu. "Ja sam kuću od 95 kvadrata i šest dunuma zemlje platio 35.000 maraka. Danas ona vrijedi 350.000", rekao je Bajrić. Kako navodi, kuće su uglavnom bile zapuštene i devastirane, a prošli vlasnici nisu ni htjeli, a nisu ni imali novca da ih renoviraju. "Jesu bile zapuštene i devastirane, nije u njima bilo ništa, samo zidovi, ali nisu bile razrušene kako se pričalo", priča Bajrić. Šuma, čist zrak i izvorska voda mnoge su nagnali da kupe zemlju i naprave vikendice za odmor. "Ja sam zemlju kupio od jednog Srbina, čovjek nije htio da se vrati i prodao meni da napravim vikendicu", priča jedan Cazinjanin, kojeg smo zatekli u Osretku. "Ma život ide dalje, šta je bilo - bilo je. Vratilo se nešto mještana od prije rata, nemamo nikakvih problema ni mi, ni oni. Sjedimo, družimo se, nismo mi krivi za to što je bilo", priča ovaj mještanin. [forum] [komentari]
 
Nezadovoljstvo Srebreničana
O životu u Srebrenici tokom rata, od maja 1992, a pogotovo od 17. aprila 1993. do sredine jula 1995, znači dok se mesto nalazilo pod zaštitom UN, postoje mnoga svedočanstva iskazana pretežno od samih meštana, ali i od stranaca koji su dolazili i boravili u tom gradiću. Mi ćemo se ovom prilikom najviše koristiti ocenama koje su izneli sami Srebreničani. Međutim, ni od jednih ni od drugih ništa lepo nije rečeno o uslovima života i režimu koji je vladao u tom gradu.
Tako, po jednima, lokalni nesporazumi, svađe, sukobi i netrpeljivosti, nastajali su zbog mahinacija u distribuciji hrane i ostalih svakodnevnih potrepština, pogotovo robe iz humanitarne pomoći koja je stizala konvojima i avionima. Običan svet se bunio zbog toga što su najviše uzimali oni koji su već dosta toga imali i koji su najviše doneli iz osvojenih srpskih sela. Većim delom rata ovi problemi su više zaokupljali pažnju meštana nego oružani sukobi. Nije moralo tako da bude. U proleće 1993. Srebrenicu je napustilo oko 12.000 osoba.
To je u dobroj meri smanjilo potrebe za hranom. Pa i pored toga bilo je gladnih, bez ogreva u kućama, bez odeće i obuće. U isto vreme po tezgama na pijaci i ulicama bilo je razne robe, pogotovo one koja je stizala iz humanitarne pomoći. To je prouzrokovalo stalno nezadovoljstvo meštana, socijalne nemire, silovanja, pljačke, krađe, prostituciju... U mnogim kućama jedini novac koji su imali donosile su devojke koje su se družile sa vojnicima Unprofora. U jednoj od dve žešće pobune došlo je i do fizičkih sukoba.
U centru grada je razvaljena, opljačkana i zapaljena bivša robna kuća, u kojoj se nalazio magacin humanitarne pomoći. Istog dana usledila je energična policijska istraga, u kojoj je saslušano više desetina lica, koji su se tom prilikom zatekli u centru grada. Muslimani su posle pokušali da taj objekat prikažu kao žrtvu srpskog granatiranja, ali podvala nije uspela. Godinama je izgorela zgrada bila ruglo grada.
Takvo stanje prouzrokovalo je mnoga bekstva i dezertiranja iz enklave prema ostalim krajevima pod muslimanskom vlašću, najviše prema Tuzli, ali i u Jugoslaviju i Srbiju./28 Početkom aprila 1994. u Bratunac su prebegle i dve muslimanske devojčice u odmaklom stepenu trudnoće. Obe su imale po 15 godina i bile su žrtve silovanja Naserovih vojnika. Obe su i Š.S. i V.D. nadležnim organima unutrašnjih poslova Bratunca 4. aprila 1994. dale službene izjave.
Po oslobođenju Srebrenice u jednoj zapuštenoj kući nađena je vezana devojka iz Italije. O tome je obaveštena i italijanska ambasada u Beogradu. Posle posete njihovog vojnog atašea devojka je smeštena u psihijatrijsku bolnicu na Sokolcu. Pitanje kako se našla u Srebrenici i šta se sa njom dešavalo zasad je bez odgovora. Inače, o stanju u enklavi, pogotovo u samom gradu, kao i pobunama, data su brojna svedočanstva koja se čuvaju u nadležnim službama RS.
Dovoljno je pozvati se na javno izrečenu izjavu Ibre Mustafića, bivšeg predsednika Skupštine opštine i osnivača SDA Srebrenice, datu za Junge velt, koju je preneo i beogradski Dnevni telegraf,/29 koji tvrdi "da je u ovom mestu vladala prava mafija." On, takođe, tvrdi: "Nijedan dolar od silne pomoći koja je dopremljena u Srebrenicu nije dobilo civilno stanovništvo."/30
Po drugim tumačima događaja, sukobi su prouzrokovani borbom za prestiž između vojnih i civilnih vlasti i pojedinaca, koji su u toj vlasti učestvovali. U tim sukobima više je upotrebljavano oružje nego u prethodnom slučaju. To potvrđuje i već pomenuta izjava Ibre Mustafića. On, takođe, kaže da nije imao nikakva prava, iako je bio predsednik opštine, čak je tamošnja mafija dva puta pokušala atentat na njega.
U jednom od tih napada bio je teško ranjen. Mafija je ubila i njegovog veoma bliskog prijatelja, šefa srebreničke policije./31 Da atentati nisu bili retka pojava potvrđuje i slučaj Nurifa Rizvanovića./32 Bez sumnje najmarkantnija osoba u muslimanskim oružanim formacijama Srebrenice, Bratunca, Konjević Polja, Cerske... Čovek sa najvišim vojnim obrazovanjem, ražalovani major iz bivše JNA bio je latentna opasnost za položaj Nasera Orića. Međutim, za razliku od N. Orića, nikada nije bio u milosti Alije Izetbegovića.
Ubijen je iz zasede u rodnoj Glogovi februara 1993. nešto više od mesec dana posle uspešne zajedničke akcije na susedna srpska sela Kravicu, Ježesticu, Šiljkoviće izvršene 7. januara, na pravoslavni Božić./33 Uspeh u toj akciji bio je jedan od razloga sukoba s Naserom Orićem. Posle ubistva Nurifa Rizvanovića proneo se glas da je on bio saradnik KOS-a i srpski špijun. Muslimani su to prihvatili kao istinu.
 
Civili nisu meta
Mora se utvrditi šta je prouzrokovalo i dovelo do srebreničke vojničke operacije jula 1995. godine poznate i planirane u Drinskom korpusu VRS kao "Krivaja 95"? Cilj tog poduhvata nije bio izgon muslimanske vojske, a pogotovo ne civila, iz Srebrenice. To potvrđuju danas ne samo izjave i svedočenja protagonista, već i sva raspoloživa dokumenta, pogotovo naređenja komandi u ovoj akciji angažovanih brigada, potom Drinskog korpusa i Glavnog štaba VRS. Nigde ne postoji naređenje da se zauzme Srebrenica.
To je zaključak koji je dao i holandski Kraljevski institut za ratnu dokumentaciju (RIOD). Isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu. On je u jednom intervjuu za sarajevski nedeljnik Dani na pitanje novinara "Da li imate elemente koji bi potvrdili prethodne planove o ovim masakrima? "Odgovorio: "Ne, nisu postojali prethodni planovi. Zauzimanje enklave uopšte nije bilo u planu. Plan o ovoj ofanzivi potiče od 5. jula. Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu i pretvoriti je u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi Ujedinjene nacije počele sa evakuacijom zone." Novinar još pita: "Ta izjava se temelji na dokumentima koje posedujete?" Ruez: "Da, u potpunosti."/34
Slična je tvrdnja i poznatog francuskog advokata Žaka Veržesa, koji citira reči generala F. Moriona: "Ubeđen sam da je stanovništvo Srebrenice bilo žrtva višeg interesa, ali višeg interesa koji se nalazio u Sarajevu i Njujorku, ali sigurno ne u Parizu."/35 Za Srbe cilj operacije "Krivaja 95" bio je samo ograničavanje teritorije na obim koji je utvrđen aprila 1993. g. kada je Srebrenica proglašena za zaštićenu zonu. Razlozi za akciju srpske strane u cilju sužavanja teritorije koju poseduju muslimani bili su dovoljno ubedljivi i nesporni.
Glavni od njih su česti muslimanski napadi na okolna srpska naselja i zasede iza linija srpske odbrane, što je prouzrokovalo stalne ljudske gubitke. Da bi odbranila svoja naselja i stanovništvo od muslimanskih pohoda sa teritorije koju su zaposeli, VRS godinama je morala da angažuje značajne vojne potencijale. Uzalud su na nekoliko mesta oko zone postavljene table: "DEMILITARIZOVANA ZONA, svaka vojna operacija je strogo zabranjena, član 60. protokol 1, Ženevske konvencije". To za muslimane nije ništa značilo. Na linijama odbrane okolnih srpskih sela morali su da budu borbeni sastavi Bratunačke i Milićke brigade, a pored njih i ojačan bataljon Skelana i bataljon Zvorničke brigade. Na istom poslu bili su i policajci.
Vojne i civilne vlasti RS trpele su takvo stanje i s mukom smirivali meštane u stalnoj nadi da će muslimani konačno biti razoružani. To je trajalo više od dve godine. U Bratuncu je u nekoliko navrata malo nedostajalo da dođe do pobune civilnog stanovništva i izbeglica iz sela, koja su se, sasvim nelogično i neopravdano, našla pod muslimanskom kontrolom. Za sve to vreme Vojska Republike Srpske nije imala skoro nijedan značajniji međunarodni pravni ili politički razlog da se usteže od oružane akcije protiv 28. divizije Armije BiH.
Te formacije u Srebrenici su, ne uvažavajući pomenutu Ženevsku konvenciju, već prvih dana po stvaranju zaštićene zone, bile legitiman cilj za srpsku oružanu akciju. Isto srpsko pravo - zato što se muslimani nisu povukli u zaštićenu zonu, nisu razoružani i nastavili da napadaju okolna srpska sela - bilo je na snazi i onda kada je akcija izvršena, jula 1995. Međutim, kada su jedinice Drinskog korpusa krenule u ostvarivanje plana "Krivaja 95", uznemirile su se sve strukture UN, pogotovo one u BiH.
 
Odlazak muslimana
Za komandu ove operacije, izvedene sa malim brojem vojnika, iznenađenje je bilo što su muslimani odustali od odbrane ne samo seoskog područja zaštićene zone, već i same Srebrenice. Muslimanske snage su, po dobijenom naređenju i planu više komande, krenule u pravcu Tuzle. Ni u jednoj varijanti plana "Krivaja 95" nije bilo predviđeno da muslimani napuste Srebrenicu, kao što nije bilo predviđeno ni da srpske jedinice uđu u taj grad. Pa i pored toga Srbi su uradili ono što bi u istoj situaciji uradila svaka vojska, ušli su u nebranjenu i napuštenu Srebrenicu.
Jula 1995. ponovo je, kao i u proleće 1993, ispoljena briga samo za sudbinu muslimanske vojske. Opet se prišlo spasavanju 28. divizije Armije BiH, od sasvim izvesnih ljudskih gubitaka i mogućeg teškog poraza ako joj se dozvoli da brani zaštićenu zonu ili sam grad Srebrenicu. Ti borci su planirani za učestvuju u "Balkanskoj oluji", koja je počinjala kroz dve sedmice, a ratište se prostiralo u dužini više stotina kilometara, od Trebinja na jugu, preko Sarajeva i Srebrenice, do Bosanske Kostajnice i reke Une na severu Republike Srpske.
U Tuzli je uskoro potom izvršena smotra na kojoj su na svečanoj tribini, pored mnogih zvanica, bili jedan pored drugog komandant 28. divizije brigadir Naser Orić i predsednik Predsedništva BiH, odnosno vrhovni komandant Armije BiH, Alija Izetbegović. Ova smotra dokazuje da je muslimanska vojska iz Srebrenice došla u Tuzlu po naređenju a nije pobegla na svoju ruku.
Mnoge indicije ukazuju da je zajednička hrvatsko-muslimanska komanda, po planu i na zahtev pretpostavljenog stranog faktora, nameravala da baš tih dana konačno krene u akciju, koja je pripremana još u jesen 1992. god. Šta nam sugeriše takav zaključak?
Iznad svega to je američki iznenađujuće detaljan plan, koji je - već tada, prema tvrdnji veoma dobro obaveštenih i visoko rangiranih vojnih analitičara Džordža Kenija iz Karnegi fondacije i Majkla Dagana, penzionisanog načelnika Štaba vazduhoplovstva SAD - predviđao oružanu, najverovatnije NATO intervenciju u konačnom obračunu sa "srpskom agresijom na Balkanu."/36 Srpska operacija "Krivaja 95" sigurno je remetila taj plan i raspored snaga.
Uskoro posle Srebrenice krenula je ofanziva i protiv Republike Srpske, oživela su ratišta na Ozrenu, Vozući, Sarajevu, Hercegovini, Bosanskoj Krajini. To je bio prvi deo pomenutog američkog plana "Balkanska oluja". Drugi, protiv Srbije, takođe američki, usledio je nekoliko godina kasnije.
 
Memorijalni centar i mezarje
Ne treba da čudi što su Potočari izabrani za tako veliko svetilište i jedino kultno mesto ne samo muslimana BiH i bivše Jugoslavije, već i Evrope. Tu se rodio ratni predvodnik Naser Orić i, po svim lokalnim verovanjima, Memorijalni centar-mezarje podignut je u njegovu čast. Prema verovanju muslimana, Potočari treba da postanu simbol genocida nad njima u BiH. I više od toga, oni nude da Potočari budu za muslimane ono što je za Jevreje Aušvic a za Srbe Jasenovac. Ekstremni muslimani veruju da progon muslimana u BiH traje od kako su Turci proterani sa ovih prostora. Uvereni su da je nepravedno što nemaju sopstvenu državu dok Srbi imaju Srbiju, a Hrvati Hrvatsku. Srbi smatraju da su hrišćani, Srbi i Hrvati, stvarni starosedeoci BiH i da su ginuli u odbrani hrišćanstva od islama i muslimana.
U cilju podizanja navedenog mezarja i Spomen-obeležja Srebrenica-Potočari visoki predstavnici Volfgang Petrič, a potom Pedi Ešdaun doneli su tri pravna dokumenta. To su odluke u kojima se, pored ostalog, visoki predstavnik poziva na ovlašćenja koja su mu svojevremeno data i po kojima je on konačan autoritet u tumačenju Sporazuma o civilnoj implementaciji Mirovnog ugovora./41
Bilo bi, svakako, logičnije da je za Memorijalni centar izabrana lokacija nekog od stratišta: Kozluk, Branjevo, Pilica, Petkovci... Ili mesto neke od većih primarnih masovnih grobnice: Glogova, Kozluk, Branjevo, Orahovac, Cerska... Lokacije Kozluk i Branjevo se posebno nameću jer su tu, po nekim svedočenjima, vršene egzekucije i pronađene su i otkopane primarne masovne grobnice.
 
Muslimanske žrtve
S obzirom na namenu Memorijalnog centra-mezarja Potočari, neophodno je da broj pokopanih bude što veći. Od toga najviše zavisi ugled Memorijalnog centra u svetu, naravno među muslimanima. Da su muslimanski vojnici tokom rata imali znatne gubitke nije sporno. U ovom slučaju samo je sporno koliko ih je stradalo prilikom proboja kroz nekoliko linija srpske odbrane i u međusobnim sukobima, a koliko je streljano. Sporno je koliko je stradalo julskih dana 1995. godine, a koliko u prethodnim godinama i ranijim borbama.
Najviše je sporno što protiv lica koja su izvršila streljanje Tribunal nikada nije pokrenuo istragu. Ko je te vojnike angažovao, pod kojim uslovima i ko im je obezbedio zaštitu, čak i u SAD./42 Ko je to učinio imao je uticaja i na Tribunal. Njihovo hapšenje i svedočenje pred Tribunalom otkrilo bi naručioca poduhvata. Štiteći izvršioce organizator egzekucije je štitio sebe. To je očigledan dokaz da naručilac nije mogao da bude neko iz Republike Srpske.
Ima indicija da su angažovani vojnici obmanuti, kao i da nisu imali poverenje u pravosuđe koje bi odredilo kazne pohvatanim muslimanskim zločincima. Ipak, nemoguće je poverovati u pretpostavku da su krenuli samoinicijativno. U tom slučaju samo bi oni bili krivi i odgovorni i Tribunal ne bi imao razloga da ne podigne optužnice. Ali, ni protiv Dražena Erdemovića, takođe jednog od neposrednih izvršilaca, nije ništa preduzeto sve dok se nije našao u Tribunalu. On je najbolji dokaz da su svi oni imali zaštitu.
Kada su jugoslovenske vlasti upoznate sa njegovim zločinom izrazile su nameru da mu sude, on je u strahu od toga i sasvim izvesne kazne spas potražio u Tribunalu. Ne slučajno. Njegovom zahtevu su se, takođe, nimalo slučajno, pridružile diplomate zapadnih (NATO) država./43 Tražili su da se poštuju njegova ljudska prava i slobodno izražena volja. U Tribunalu ne samo da je našao zaštitu od velike kazne, već je uskoro postao glavni oslonac Tribunala i svedok na svim suđenjima kad je bilo reči i o Srebrenici. Misteriju ko se krije iza inicijatora i naručioca izvršenih streljanja već više od deset godina srpska strana ne može da razjasni.
Dugo se, izgleda tragalo gde se i kada dogodio neki veliki srpski zločin, koji bi mogao da ustalasa svetsku javnost i pokrene NATO. U aprilu 1993. godine Amerikanci su pokušali sa Srebrenicom, ali je pokušaj propao. Prema vlastitoj izjavi Alije Izetbegovića, jednog od učesnika u tim razgovorima, on nije mogao da prihvati Klintonov predlog da pusti Srbe u Srebrenicu, i tako žrtvuje 5.000 meštana tog grada./44 Potom je u nekoliko slučajeva pokušano sa Sarajevom, ali ni to nije dalo poželjne rezultate. Još lošiji izbor su bili Cerska, Goražde, Žepa, Bihać... Međutim, ideja da su Srbi počinili veliki zločin nad muslimanima u BiH se morala ostvariti. Na kraju se ponovo ukazala prilika i izbor je, konačno, pao na Srebrenicu. Mesto je, ipak, pronađeno, odgovorni za zločin su određeni ranije, broj žrtava se, takođe, bar okvirno znao, samo su još nedostajali dokazi.
 
Kazi ti meni ca-mu47 što BiH dobija tom unitarnom državom? ,
meni se čini da će najmirnije biti po principu entiteta nekave
konfederalne ili federalne jedinice (svejedno)

Ne vjerujem u zajedničku vojsku, a rat treba izbjeć pod svaku cijenu,
on neće ništa dobro da donese

Zašto to zagovaraš, taj usrani rat?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

I
Da li ce EU doneti zakon da drzava odlucuje kada ce licni automobili biti recikliran?
Odgovora
13
Pregleda
245
mario80
mario80
Straks92
  • Anketa
Kakav će biti odgovor Putina i Rusije?
2 3
Odgovora
63
Pregleda
1.298
a bre Milun
a bre Milun
Nina
  • Anketa
Da li će biti ponovljeni izbori u Beogradu?
Odgovora
16
Pregleda
355
Stojkov Menidjer
Stojkov Menidjer

Back
Top