gollum
Početnik
- Poruka
- 11
Pozdrav svima, prenosim jedno putovanje sa početka Jula. Nadam se da ćete uživati.
Više puta pominjana tura po zapadnoj Srbiji i Rađevini, sa blagim dodirom Mačve i Podrinja, će se ostvariti u budućnosti. Ovoga vikenda smo organizovali malu izvidnicu, čisto da slikamo de će da budemo, pa da želja bude još jača. U petak, posle posla, spremimo se Nataša i ja put Krupnja. Moja majka je slavila preuzimanje većinskog dela prvog veka života, te je svoj pedeseti rođiš slavila, što bi se reklo, u vamiliji. Nat i ja odlučili da iskoristimo priliku i malo se provozamo. To "malo" je ispalo 470km, dupeta poodpadala. Odmah da vam ispričamo na koji način pičimo moja žena i ja, mi se odlučimo za put, i onda cepamo na nekim deonicam ai svih 90kmh, a često i mnogo sporije. Zaustavljali smo se gde god je bilo zgodnog mesta, pa makar eto da zapljunemo drvo, livadu ili nešto što nam se dopalo. Nismo nigde žurili, sebi smo dali rok od 4 sata da pređemo 131km, i to smo uspeli da odradimo za jedva 3 sata i 30 minuta. Prosečna brzina, uh jel se to može nazvati brzinom?
Krenuli smo u 19:00 iz Aljehinove, što bi Spave rekao, iz Južnog Beograda, i krenuli put Obrenovca.
IGo GPS, odličlna stvar za zaludne pustolove, nikako za ljubitelje statistike... Samo govori kuda da ideš, ništa drugo...
Utezanje opreme, Afrika čeka kao zapeta puška...
Zapalili li mso ka Obrenovcu, prošli Debrc pa skrenuli levo ka Vladimircima, put je na tim delovima nov, dušu dalo za vožnju. Nakon Vladimiraca, Gps naš drnda levo desno, koči kreni i skrećemo levo na neku nizbrdicu a ispred nas gromada, Cer! Inače, mi tučemo Tekeriš, a nas tuče... mrak.
Usput se uredno javljamo svakom prolazniku, mašemo deci, a ponekad stanemo ne bi li Nataša porazgovarala sa lokalnim stanovništvom... Druželjubivo jedno stvorenje.
Nakon Tekeriša, dok smo se penjali na Zavlačko brdo, provalim da je neko odneo pola ulice... I znakove... Noć je, nisam baš uslikao, mada i "nema šta da se vidi", krenulo brdo nizbrdo...
Stigli u Krupanj. Subota protekla u Kotlićima, pićima, tortama, roštiljima, pečenju i veselju. mama, srećan ti rođendan. (Inače, Glista je imao neodložnih obaveza u Zaječaru, morao je da vozi skejt. Ako neko zna da ugodi prvo sebi, onda je to moj buraz. Go Glista Go! Ja mu rekao da će se okupiti cela kevina rodbina, a on mi odgovorio "Neke stvari su bitnije od drugih". ;D)
Nedelja, lagano ustali, popili kafu, ispozdravljali se sa rodbinom i zajahali Afriku.
Krenuli smo ka pumpi da napojimo Hondu, usput svratili do crkve Dobri Potok, ja sam tu kršten i uvek rado odem, čisto da je vidim.
Dobropotočka Crkva
Ovo je pogled sa parkinga.
Možda je ovaj crveni brži, ali ja sam sigurno jači!
Odatle se vraćamo u Krupanj i krećemo u pentranje na Jagodnju, na Mačkov Kamen. Usput stajemo kod peći za ćumur.
Dolazimo na Mačkov Kamen, kod spomen kosturnice i ja vodim Natašu na malo iznenađenje. Siđeš sa puta na ovo..
Ispostavilo se da je to mesto idealno za prosidbu jer ne očekuješ da prođeš kroz ovakvu šumu...
I odmah se pojavi ovakav prizor...
Onda smo se slikali, čisto da se vidi kako smo lepi (znam da niko neće ni gledati nas dvoje pored onakve panorame ;D)
A Afrika se smeškala na obodu šume, stideći okrećući pogled dok smo se nas dvoje ljubili...
U povratku udaramo na spomen kosturnicu. Ukoliko bi se tura i organizovala, kampovali bi ili na proplanku sa onim pogledom ili na ovoj livadi ovde. U blizini je izvor, tako da ima pijaće vode. Za klonju bi se snašli, iskopali... Ili pazili da ne ugazimo ;D
Sa Mačkovog Kamena palimo uz Jagodnju, ka Ljuboviji, na Jug. Idemo u Manastir Soko Grad. Iznenađujem se novim asfaltom u sred ničega... Neko jako lobira da se ovde napravi dobar i kvalitetan put.
Radi se u etapama, pa tako i mi, nailazimo na delove dobro utabane šljake i delove asvaltiranog puta.
Nat i ja smo se složili da smo oboje očekivali da se pojavi... more. ??? Mentoli.
Zamisli da živiš ovde... Ko mi kaže da je Cerak daleko od grada dobije posao poštara u Rađevini. ;D Evo naselja gde treba odneti novu veš mašinu...
Mene ovo podseća na one igrice serijala Colin McRae Rally... (Možda sam omašio naziv)
Ovo je jedna od mnoštva javnih česmi u okolini puta.
Ko ima čistu Afriku nek mu rikne televizor. ;D ;D ;D
A onda opet asvalt niodkuda... I vožnja kroz šumu po novom putu...
Ovo je Manastir Soko Grad, provalite providnu zastavu između dva brda, istripovano... Desno je stena koja se zove Kalkan, a levo je Soko Grad, poslednje Tursko utvrđenje koje su Turci napustili. U vreme kad aje bilo aktivno bilo je veće od Šapca. Srbi su bili zatočeni u ćelije i mučeni na razne načine, na žalost kao odmazdu su srušili sve što se moglo srušiti... Neki ostaci postoje, a takođe i put do gore, do krsta. Idemo gore kada se okupimo, a? Dobar pogled.
Još jedna sa parkinga...
Od manastira se spuštamo do Drine, i onda desno, niz reku ka Lozani. (Loznica, lokalni sleng) Mnoštvo prelepih vikendica i lepih restorana, kao da voziš jadranskom magistralom, baš lepo.
Htela žena da skoči u vodu, a ja kao svaki savestan muž viknem "Čekaj, nemoj... dok ne uzmem foto aparat..."
Više puta pominjana tura po zapadnoj Srbiji i Rađevini, sa blagim dodirom Mačve i Podrinja, će se ostvariti u budućnosti. Ovoga vikenda smo organizovali malu izvidnicu, čisto da slikamo de će da budemo, pa da želja bude još jača. U petak, posle posla, spremimo se Nataša i ja put Krupnja. Moja majka je slavila preuzimanje većinskog dela prvog veka života, te je svoj pedeseti rođiš slavila, što bi se reklo, u vamiliji. Nat i ja odlučili da iskoristimo priliku i malo se provozamo. To "malo" je ispalo 470km, dupeta poodpadala. Odmah da vam ispričamo na koji način pičimo moja žena i ja, mi se odlučimo za put, i onda cepamo na nekim deonicam ai svih 90kmh, a često i mnogo sporije. Zaustavljali smo se gde god je bilo zgodnog mesta, pa makar eto da zapljunemo drvo, livadu ili nešto što nam se dopalo. Nismo nigde žurili, sebi smo dali rok od 4 sata da pređemo 131km, i to smo uspeli da odradimo za jedva 3 sata i 30 minuta. Prosečna brzina, uh jel se to može nazvati brzinom?
Krenuli smo u 19:00 iz Aljehinove, što bi Spave rekao, iz Južnog Beograda, i krenuli put Obrenovca.
IGo GPS, odličlna stvar za zaludne pustolove, nikako za ljubitelje statistike... Samo govori kuda da ideš, ništa drugo...
Utezanje opreme, Afrika čeka kao zapeta puška...
Zapalili li mso ka Obrenovcu, prošli Debrc pa skrenuli levo ka Vladimircima, put je na tim delovima nov, dušu dalo za vožnju. Nakon Vladimiraca, Gps naš drnda levo desno, koči kreni i skrećemo levo na neku nizbrdicu a ispred nas gromada, Cer! Inače, mi tučemo Tekeriš, a nas tuče... mrak.
Usput se uredno javljamo svakom prolazniku, mašemo deci, a ponekad stanemo ne bi li Nataša porazgovarala sa lokalnim stanovništvom... Druželjubivo jedno stvorenje.
Nakon Tekeriša, dok smo se penjali na Zavlačko brdo, provalim da je neko odneo pola ulice... I znakove... Noć je, nisam baš uslikao, mada i "nema šta da se vidi", krenulo brdo nizbrdo...
Stigli u Krupanj. Subota protekla u Kotlićima, pićima, tortama, roštiljima, pečenju i veselju. mama, srećan ti rođendan. (Inače, Glista je imao neodložnih obaveza u Zaječaru, morao je da vozi skejt. Ako neko zna da ugodi prvo sebi, onda je to moj buraz. Go Glista Go! Ja mu rekao da će se okupiti cela kevina rodbina, a on mi odgovorio "Neke stvari su bitnije od drugih". ;D)
Nedelja, lagano ustali, popili kafu, ispozdravljali se sa rodbinom i zajahali Afriku.
Krenuli smo ka pumpi da napojimo Hondu, usput svratili do crkve Dobri Potok, ja sam tu kršten i uvek rado odem, čisto da je vidim.
Dobropotočka Crkva
Ovo je pogled sa parkinga.
Možda je ovaj crveni brži, ali ja sam sigurno jači!
Odatle se vraćamo u Krupanj i krećemo u pentranje na Jagodnju, na Mačkov Kamen. Usput stajemo kod peći za ćumur.
Dolazimo na Mačkov Kamen, kod spomen kosturnice i ja vodim Natašu na malo iznenađenje. Siđeš sa puta na ovo..
Ispostavilo se da je to mesto idealno za prosidbu jer ne očekuješ da prođeš kroz ovakvu šumu...
I odmah se pojavi ovakav prizor...
Onda smo se slikali, čisto da se vidi kako smo lepi (znam da niko neće ni gledati nas dvoje pored onakve panorame ;D)
A Afrika se smeškala na obodu šume, stideći okrećući pogled dok smo se nas dvoje ljubili...
U povratku udaramo na spomen kosturnicu. Ukoliko bi se tura i organizovala, kampovali bi ili na proplanku sa onim pogledom ili na ovoj livadi ovde. U blizini je izvor, tako da ima pijaće vode. Za klonju bi se snašli, iskopali... Ili pazili da ne ugazimo ;D
Sa Mačkovog Kamena palimo uz Jagodnju, ka Ljuboviji, na Jug. Idemo u Manastir Soko Grad. Iznenađujem se novim asfaltom u sred ničega... Neko jako lobira da se ovde napravi dobar i kvalitetan put.
Radi se u etapama, pa tako i mi, nailazimo na delove dobro utabane šljake i delove asvaltiranog puta.
Nat i ja smo se složili da smo oboje očekivali da se pojavi... more. ??? Mentoli.
Zamisli da živiš ovde... Ko mi kaže da je Cerak daleko od grada dobije posao poštara u Rađevini. ;D Evo naselja gde treba odneti novu veš mašinu...
Mene ovo podseća na one igrice serijala Colin McRae Rally... (Možda sam omašio naziv)
Ovo je jedna od mnoštva javnih česmi u okolini puta.
Ko ima čistu Afriku nek mu rikne televizor. ;D ;D ;D
A onda opet asvalt niodkuda... I vožnja kroz šumu po novom putu...
Ovo je Manastir Soko Grad, provalite providnu zastavu između dva brda, istripovano... Desno je stena koja se zove Kalkan, a levo je Soko Grad, poslednje Tursko utvrđenje koje su Turci napustili. U vreme kad aje bilo aktivno bilo je veće od Šapca. Srbi su bili zatočeni u ćelije i mučeni na razne načine, na žalost kao odmazdu su srušili sve što se moglo srušiti... Neki ostaci postoje, a takođe i put do gore, do krsta. Idemo gore kada se okupimo, a? Dobar pogled.
Još jedna sa parkinga...
Od manastira se spuštamo do Drine, i onda desno, niz reku ka Lozani. (Loznica, lokalni sleng) Mnoštvo prelepih vikendica i lepih restorana, kao da voziš jadranskom magistralom, baš lepo.
Htela žena da skoči u vodu, a ja kao svaki savestan muž viknem "Čekaj, nemoj... dok ne uzmem foto aparat..."
drago mi je 
