Meditacija

STRUKTURA TVOJIH MEDITACIJA

Sve dovde bila je objašnjavana uglavnom teorija. Bacimo se sada na stvarnu praksu. Kako zapravo radimo tu stvar koju zovemo meditacija?

Kao prvo, moraš da utvrdiš raspored redovnog vežbanja, određeno vreme kada ćeš raditi vipassana meditaciju i ništa drugo. Kada si bila mala, nisi znala d ahodaš. Neko se silno potrudio da te nauči toj veštini. Držao te je za ruke. Mnogo te ohrabrivao, pokazivao ti kako da staviš jedno stopalo ispred drugog, sve dok nisi bila u stanju da to sama radiš. To vreme podučavanja predstavljalo je redovno vežbanje veštine hodanja.

Kod meditacije sledimo istu osnovnu proceduru. Odvojimo određeno vreme, koje je specijalno posvećeno te mentalne veštine koju nazivamo svesnost. Takođe u skladu sa tim ciljem uređujemo i svoju okolinu, taka da je što manje stvari koje nam odvlače pažnju. I to nije najlakša veština na svetu koju bismo mogli odlučiti da naučimo. Čitav život smo proveli razvijajući mentalne navike koje su u suštini potpuno suprotne idealu neprekinute svesnosti. Iščupati se iz tih navika zašteva malo energije. Kao što smo već rekli, naši umovi su poput flaše blatnjave vode. Cilj meditacije je da pročisti taj mulj, tako da možemo da vidimo kroz tu vodu. Najlakši način da to učinimo jeste da je ostavimo na miru da se slegne. Odvojte dovoljno vremena i mulj će pasti na dno flaše. I ostaje vam čista voda. U meditaciji, posvećujemo dovoljno vremena tom procesu pročišćavanja. Posmatrano sa strane, sve to izgleda krajnje beskorisno. Sedimo tako prividno beskorisni poput cepanice. Međutim, unutra, u nama, dosta se toga dešava. Mentalna čorba se lagano razbistruje i na kraju ostaje nam jasnoća uma koja nas priprema da se nosimo sa događaji u našem životu koji nam tek predstoje.

To ne znači da ne moramo bilo šta da radimo kako bismo forsirali to razbistravanje. To je jedan prirodan proces, koji se odvija sam od sebe. Već samo mirno sedenje i svesnost uzrok su tom taloženju. Zapravo, bilo kakav napor uložen u ubrzavanje tog procesa zapravo je kontraproduktivan. Tada je to potiskivanje i to ne funkcioniše. Pokušaj da neke stvari izbaciš iz glave i time im samo dodaješ novu energiju. Možda ćeš uspeti privremeno, ali na duže staze samo ćeš ih učiniti snažnijima. Sakriće se u nesvesno sve dok ne prestaneš da ih posmatraš ,a onda će te zaskočiti nesposobnog da se sa njima boriš.

Najbolje metod razbistravanja mentalne „tečnosti“ jeste da je ostaviš da to sama uradi. Ne dodaj bilo kakvu energiju celoj toj situaciji. Samo pažljivo posmatraj mulj kako se vrti u krug, bez ikakvog uplitanja. Tada, kada se na kraju slegne, takav će i ostati. U meditaciji koristimo energičnost, ali ne i silu. Naš jedini napor jeste blaga, strpljiva svesnost.

Period meditacije je poput preseka čitavog tvog dana. Sve što ti se događa uskladišteno je u umu u istom obliku, mentalnom ili emocionalnom. Tokom normalne aktivnosti toliko si ulovljena u sled događaja da osnovne stvari sa kojima imaš posla retko bivaju temeljno obrađene. Ostaju zakopane u nesvesnom, gde tinjaju, pene se i trunu. I onda se pitaš odakle sva ta napetost. Sav taj materijal izbija na površinu u jednom ili drugom obliku tokom meditacije. Dobijaš priliku da ga dobro pogledaš i ostaviš za sobom. Period redovne meditacije određujemo da bismo stvorili pogodno okruženje za ovo napuštanje. Tako ponovo uspostavljamo svoju svesnost u pravilnim intervalima. Udaljujemo se od onih događaja koji neprekidno stimulišu naš um. Okrećemo se od svake aktivnosti koja drma naše emocije. Odlazimo na mirno mesto i sedimo nepomično, a onda sve krene da izbija na površinu. Pa se onda smiruje. Na kraju, rezultat je ponovono punjenje baterija. Meditacija ponovo puni tvoju svesnost.

[The next episode: Gde sedeti?]


z:dm2:
 
Mali intermezzo u izlaganju radi važnog obaveštenja za one koji bi da meditiraju, ali im trebaju pomoćna nastavna sredstva.
Na stranici Praksa drugi link odgore je audio fajl sa takozvanom vođenom meditacijom, to jest slušate uputstva i meditirate. Doduše svega pola sata, ali sasvim dovoljno za početak

z:lol:
 
Gde da sediš?

Pronađi sebi tiho mesto, usamljeno mesto, mesto gde te niko neće ometati. To ne mora da bude neko idealno mesto u sred šume ili na Himalajima. Otići na takva mesta je skoro nemoguće za mnoge od nas, ali bi zato trebalo da nađeš mesto na kojem se osećaš ugodno i na kojem ćeš biti na miru. To bi trebalo isto tako da bude mesto gde drugi neće moći da te posmatraju, makar i krišom. Jer želiš svu svoju pažnju da oslobodiš za meditaciju, a ne da je rasipaš na razmišljanje kako izgledaš drugima. Pokušaj da pronađeš što je moguće tiše mesto. Ne mora to da bude specijalno izolovana soba, ali postoje zvukovi koji nas zaista ometaju i njih treba izbegavati. Tu mislim pre svega na muziku i razgovor. Um je sklon da bude usisan tim zvukovima na sasvim nekontrolisan način i onda od koncentracije nema ništa.

Postoje i neka tradicionalna pomagala koja možeš upotrebiti da stvoriš odgovarajuću atmosferu. Prigušeno svetlo u prostoriji i sveća su lep prizor. Takođe i mirisni štapić. Zvonce koje kucneš kad počinješ i kad završavaš sedenje. Međutim, ne zaboravi, to su samo pomagala. Ona nekim ljudima obezbeđuju ohrabrenje, ali ni u kom slučaju nisu suština prakse.

Verovatno će ti pomoći ako sediš uvek na istom mestu. Posebno mesto rezervisano samo za meditaciju koristi većini ljudi. Uskoro počneš da to mesto povezuješ sa mirom duboke koncentracije i onda ti to povezivanje pomaže da brže uđeš u takvo stanje. Glavna stvar je sedeti na mestu za koje osećaš da potpomaže tvoju praksu. To zahteva malo eksperimentisanja. Isprobaj nekoliko mesta i vidi gde se osećaš najkomotnije.

Mnogim ljudima pomaže ako sede sa grupom drugih meditanata. Disciplina redovne prakse je ključ i većini ljudi je lakše da sebe disciplinuju na taj način što koriste energiju grupe kao jedno od pogonskih goriva, što unapred znaju raspored sedenja sa tom grupom. Dala si reč da ćeš sa njima vežbati i od tebe se onda očekuje i da održiš reč. Na taj način izbegavaš „Baš sam sad zauzeta“ sindrom. Zato probaj da lociraš neku grupu meditanata u svojoj okolini. Nije mnogo bitno ako oni vežbaju neku drugu vrstu meditacije, sve dok se ona obavlja u tišini. Sa druge strane, ako to okolnosti zahtevaju, probaj da budeš samodovoljna u svojoj praksi. Ne oslanjaj se na grupu kao na svoju jedinu motivaciju da sediš. Ako ga radiš kako treba, sedenje je zadovoljstvo. Grupu koristi kao pomoćno sredstvo, a ne kao glavni oslonac.


z:)
 
Kada sedeti?

Najvažnije pravilo ovde jeste ovo: Kada se radi o sedenju, opis budizma kao srednjeg puta je vrlo primeren. Ne preteruj. Ne zanemaruj. To znači da ne treba da sedneš kad god ti padne pamet. Važno je da imaš raspored vežbanja i slediš ga sa blagom, strpljivom istrajnošću. Pravljenje rasporeda predstavlja ohrabrenje. Ako, međutim, ustanoviš da tvoj raspored više nije ohrabrenje, već je postao teret, onda nešto nije u redu. Meditacija nije dužnost, niti obaveza.

Meditacija je psihološka aktivnost. Radićeš sa sirovim materijalom osećaja i emocija. Shodno tome, to je jedna aktivnost vrlo osetljiva prema odnosu sa kojim se obavlja. Ono što očekuješ ćeš najverovatnije i dobiti. Zato će ti vežbanje najbolje ići kad se raduješ sedenju. Ako sedaš očekujući gnjavažu, onda će se to najverovatnije i dogoditi. Zato, odredi ritam kojim ćeš meditirati, onaj koji možeš i da postigneš. Budi realna. Nastoj da se on uklopi u tvoje ostale obaveze. I ako vremenom počneš da se osećaš kao da vučeš kola na uzbrdici, promeni nešto.

Meditacija rano ujutro kao prva stvar kad ustaneš je odlična stvar. Um ti je svež, pre nego što uroniš u obaveze. Jutarnja meditacija je lep način da započneš dan. Ona te fokusira i priprema da se efikasno nosiš sa stvarima oje te očekuju. Kroz ostatak dana prolaziš malo lakše. postaraj se samo da se dobro razbudiš. Nećeš baš mnogo napredovati ako sediš i glava ti malo-malo padne od pospanosti. Zato, dobro se naspavaj. Umij se ili istuširaj pre nego što kreneš. Možda ti prija i malo fizičkih vežbi da pospešiš cirkulaciju. Uradi sve što je potrebno da se sasvim razbudiš, tek potom sedi da meditiraš. Nemoj, međutim sebi dopustiti da te odmah ujutru zaokupe svakodnevne obaveze. Suviše je lako zaboraviti na sedenje. Zato neka ti meditacija bude prva stvar koju uradiš ujutro.

Veče je drugi najbolji izbor za meditaciju. Um ti je prepun onog mentalnog đubreta koje se nagomilalo tokom dana i odlično je osloboditi se tog tovara pre nego što zaspiš. Meditacija će ti pročistiti i osvežiti um. Ponovo uspostavi svesnost i tvoj san će biti pravi san.

Kada tek počinješ sa meditacijom, jednom dnevno je dovoljno. Ako ti se meditira češće, i to je u redu, ali nemoj preterivati. Kod novih meditanata dobro je poznat takozvani kamikaza fenomen. Krenu sa petnaest sati prakse dnevno tokom nekoliko nedelja, a onda ih stvarni svet sustigne. I postanu ubeđeni da ta meditacija oduzima suviše vremena. Zahteva prevelike žrtve. I da oni nemaju dovoljno vremena za nju. Ne upadaj u tu zamku. Nemoj da sagoriš prve nedelje. Opusti se. Neka tvoj napor bude ravnomeran i postojan. Daj sebi vremena da meditaciju uključiš u svoj redovan život i neka tvoje vežbanje snaži postepeno i stalno.

kako tvoje zanimanje za meditaciju raste, uočišćeš kako u svom dnevnom rasporedu sama praviš sve više prostora za vežbanje. To se dešava spontano, uglavnom samo od sebe – nije potrebna neka velika sila.

Iskusni meditanti dođu do tri do četiri sata vežbanja dnevno. Oni žive uobičajenim životom u istom takvom svetu kakav je i naš, ali im to ipak uspeva. I oni u tome uživaju. Do toga se stiže na vrlo prirodan način.

:cao:
 
Zato će ti vežbanje najbolje ići kad se raduješ sedenju.

----------------------------------------------------------------------------------

he hez:lol:

ja se uvek radujem sedenju al nish od vedzbe, zaspemz:lol:
 
Koliko dugo sedeti?

Slično pravilo važi i ovde: sedi onoliko dugo koliko možeš, ali ne preteruj. Većina početnika krene sa dvadeset ili trideset minuta. U početku je teško sedeti duže od toga i imati neki rezultat. Sam sedeći položaj je neuobičajen za Zapadnjake i treba malo vremena dok se telo ne privikne. I mentalne veštine su podjednako neuobičajene, pa i tu treba vremena za prilagođavanje.

Kako se privikavaš na način rada, možeš lagano produžavati i vreme meditacije. Posle otprilike godinu dana redovnog vežbanja trebalo bi da možeš da sediš i čitav sat bez problema.

Ovde je, međutim, jedna važna napomena. Vipassana meditacija nije nikakva forma asketizma. Samomučenje nije cilj. Mi samo pokušavamo da negujemo svesnost, a ne bol. Određena doza bola jeste neizbežna, naročito u nogama. Kasnije ćemo više govoriti o bolu. Postoje određene tehnike i stavovi koje ćeš naučiti da bi se nosila sa neprijatnošću. Čitava poenta je u ovome: ovde se ne radi ni o kakvom takmičenju u izdržljivosti. Nikome ništa ne moraš da dokazuješ. Zato ne forsiraj sebe da sediš i pored bola koji te razdire, samo zato da bi posle mogla da kažeš kako si sedela čitav sat. To je onda samo beskorisno vežbanje ega. I ne preteruj na početku. Znaš svoje mogućnosti i nemoj sebe da prekorevaš zato što ne možeš da sediš zauvek, kao stena.

Kako meditacija postepeno sve više postaje deo tvog života, možda ćeš otkriti da si u stanju da sediš i više od jednog sata. Kako god bilo, jednostavno odredi koja ti dužina odgovara u ovoj fazi života. I onda samo dodaj još pet minuta i to je to.

Ne postoji bilo kakvo čvrsto pravilo oko dužine sedenja. Čak i ako si se ustalila na nekom svom minimumu, biće dana kada će ti biti nemoguće da sediš toliko dugo. To ne znači da treba da preskočiš čitavo sedenje. Jer ključ uspeha je da sediš redovno. Čak i deset minuta meditacije može ti dobro doći.

Po pravilo dužinu svakog sedenja određuješ pre nego što sedneš. Nemoj to da radiš dok meditiraš. Suviše je lako popustiti pred nemirom, a upravo taj nemir je jedna od glavnih stvari koje želimo da naučimo da posmatramo sa pažnjom. Zato, odluči se za realističnu varijantu i onda je se drži. Nekad ćeš sebe uhvatiti kako svaki čas gledaš koliko ti je još vremena ostalo. To nije meditacija – to je posmatranje sata. Ne gledaj na sat sve dok ne misliš da je čitavo vreme prošlo. Zapravo, ne moraš da gledaš na sat uopšte, barem ne svaki put kad meditiraš. Ne postoji magična dužina sedenja. Najbolje je, međutim, odrediti minimum. Ako to ne učiniš, uglavnom ćeš sedeti sve kraće i kraće. Odjurićeš svaki put kad se pojavi nešto neprijatno ili kad osetiš nervozu. To nije dobro. Jer ta iskustva su nešto najvrednije sa čime meditant može da se suoči, ali samo ako kroz njih prođe sedeći. Moraš naučiti da ih posmatraš mirno i jasno. Posmatraj ih sa pažnjom. Kada to uradiš dovoljan broj puta, prestaješ da budeš njihov zarobljenik. Vidiš šta su one zapravo: samo impulsi, koji se jave i nestanu, samo delovi jedne predstave koja se odvija pred tvojim očima. I kao rezultat toga, tvoj život počinje da teče mnogo ravnomernije.

„Disciplina“ je teška reč za mnoge od nas. Odmah priziva slike nekoga ko nam stoji nad glavom sa prutom i govori gde smo pogrešili. Ali samodisciplina je nešto drugo. Ona je veština pronicanja kroz šuplju viku tvojih impulsa i otkrivanje njihove tajne. Oni nemaju moć nad tobom. Sve je to tek predstava, obmana. Tvoji nagoni vrište i viču na tebe; oni ti laskaju; oni ti se ulaguju; oni ti prete; ali zapravo nemaju nikakav štap. Ti im popuštaš iz navike. Popuštaš jer se nikada zapravo nisi potrudila da vidiš šta je iza pretnje. A tamo je sve prazno. I samo je jedan put da naučiš tu lekciju. Reči koje čitaš to ne mogu učiniti umesto tebe. Ali pogledaj u sebe i posmatraj sav taj materijal koji navire – nervoza, strepnja, nestrpljivost, bol – samo ga posmatraj kako izranja i nemoj se uplitati u to. A onda će uslediti veliko iznenađenje – sve što se pojavilo jednostavno nestaje. Rodi se i umre. To je sve. Postoji još jedan naziv za samodisciplinu. To je -- strpljenje.

:poklon:
 
z:girl:
Meditacija je divna stvar. Kao mala sam imala baš smešna mišljenja u vezi toga, izgledalo je da je mnogo teško, da zahteva neku posebnu koncentraciju, da ne smeš ništa da razmišljaš dok meditiraš i tako dalje, ali sam srećom shvatila da je to baš najlakša a u isto vreme najbolja stvar koju čovek može uraditi za sebe. Ne meditiram često u zadnje vreme, ali cu početi.
Posebno mi se svidelo objašnjenje iz neke knjige, da ako postoji nešto čega se plašimo ili ne možemo da se suočimo sa nekim problemom, jednostavno dok meditiramo razmišljamo o tome i dok neke druge misli sve više naviru polako shvatamo da je taj problem u stvari zanemarljiv i prestaje da bude veliki problem kako nam je izgledao. Eto možda nisam najsjajnije objasnila ali samo sam izdvojila kao primer koji je meni pomogao kada je trebalo.
A tek kad sam ukapirala da nema potrebe piti lekove za smirenje kad si nervozan...z:dm:
Pozdrav za ukupno.z:poz:
 
Pozdrav za Amplitudu. lepo što si nam se pridružila z:lol:


PRIPREMNE VEŽBE

U theravada budističkim zemljama tradicija je da se svaka meditacija započne recitovanjem određenih stihova. Kod nas na Zapadu takva praksa najčešće izaziva čuđenje, podozrenje, ali i odbacivanje kao besmisleni ritual i ništa više. Ovi takozvani rituali, međutim, stvarale su i rafinirale generacije vrlo posvećenih muškaraca i žena, tako da oni imaju jednu sasvim praktičnu svrhu. Otuda verovatno zaslužuju da o njima ipak malo ozbiljnije razmislimo.

Buda je u svom vremenu smatran nekom vrstom buntovnika. Rođen je u jednom preterano ritualizovanom društvu i njegove ideje su se ustaljenoj hijerarhiji tog doba činile kao krajnje ikonoklastičke. U mnogim prilikama on je odbacivao korišćenje rituala samo radi njih samih i bio je sasvim odlučan u tome. Ovo ipak ne znači da ritual nema svoje mesto. To samo znači da te ritual sam po sebi, obavljen kao nešto što se iscrpljuje tim činom, neće izbaviti iz klopke. Zapravo, i samo takvo njegovo izvođenje jeste deo klopke. Ako veruješ da puko recitovanje reči može da te spase, tada samo uvećavaš svoju zavisnost od tih reči i pojmova. I sve to te samo još više udaljuje od nemog posmatranja stvarnosti, umesto da te približuje. Otuda, formule koje slede treba praktikovati sa jasnim razumevanjem toga šta su one i čemu služe. One nisu molitve, niti su mantre. One nisu magijske formule. One su sredstva psihološkog pročišćenja koja zahtevaju tvoje aktivno mentalno učešće da bi bile efikasne. Mrmljanje reči bez neke svesne namere je beskorisno. Vipassana meditacija jeste delikatna psihološka aktivnost i mentalni stav onoga ko je vežba igra ključnu ulogu u dolasku do uspeha. Ova tehnika daje najbolje rezultate u atmosferi mirnog, blagonaklonog pouzdanja. I svaka izgovorena reč stvorena je sa namerom da podstakne jedan takav stav. Kada se pravilno upotrebljavaju, ove reči mogu poslužiti kao delotvoran alat na putu ka oslobađanju.

Trostruko vođstvo
Meditacija nije lak posao. To je jedna sama po sebi individualna aktivnost. Osoba se sama bori sa neverovatno moćnim silama, koje su delimično deo strukture upravo onog uma koji i radi meditaciju. Kada se zaista upustiš u nju, na kraju se nađeš suočena sa šokantnim saznanjem. Jednoga dana pogledaćeš u sebe i shvatiti punu veličinu toga protiv čega zapravo ideš. Ono što pokušavaš da probiješ čini se kao čvrst zid. I tako, sediš tu, zuriš u tu građevinu i kažeš sama sebi: „Ovo? Ja treba da prođem kroz ovo? Ali to je nemoguće! To je sve što postoji. To je čitav svet. To je sve što koristim da samu sebe definišem i razumem sve oko sebe. Ako to uklonim, čitav svet će se raspasti i ja ću umreti. ne mogu kroz to proći. jednostavno ne mogu.“

To je osećaj koji može da uplaši, osećaj usamljenosti. Osećaš se: „Tu sam potpuno sama, pokušavajući da udarim nešto toliko ogromno da ga ne možeš ni zamisliti.“ Da bi neutralisala jedan takav osećaj, korisno je znati da nisi sama. I drugi su već prolazili tim putem. Naišli su na istu barijeru i prokrčili su sebi put do svetlosti.. Oni su postavili pravila uz pomoć kojih čitav posao može biti urađen i ujedinili su se u bratstvo međusobnog ohrabrivanja i podrške. Buda je prošao kroz isti taj zid,a za njim su išli mnogi drugi. Za sobom je ostavio jasne instrukcije u vidu Učenja (Dhamme), ako bi nam poslužilo kao vodič na istom tom putu. I osnovao je zajednicu (sangha) svojih učenika, monaha i monahinja, da bi sačuvali taj put i jedni druge pomagali dok njime idu. Ti zato nisi sama i čitava situacija je daleko od beznadežne.

Za meditaciju je potrebna energija. Neophodna ti je hrabrost da bi se suočila sa nekim prilično teškim mentalnim pojavama i moć razlučivanja kako bi ostala da sediš i kroz razna neprijatna mentalna stanja. Lenjost ti u tome jednostavno neće pomoći. Kako bi akumulirala energiju za ova posao, ponovo u sebi sledeće reči. Oseti nameru kojom te reči ispunjavaš. Zaista misli ono što govoriš.

„Upravo krećem istom onom stazom kojom je hodao i Buda i njegovi veliki i sveti učenici. Neznalica ne može ići ovim putem. Neka snaga u meni pobedi. Neka mi uspeh donese.“
 
Sveopšta ljubav

Vipassana meditacija je vežba u sabranosti pažnje, dakle u svesnosti lišenog „ja“. Ona je procedura u kojoj će ego biti iskorenjen zahvaljujući prodornom pogledu sabranosti. Onaj ko vežba, počinje to da radi u trenutku kada ego potpuno gospodari i umom i telom. A onda, kako pažnja posmatra ego-funkciju, ona prodire do korena tog mehanizma i rasklapa ga deo po deo. U svemu ovome, međutim, postoji prava kvaka-22. Svesnost je funkcija bez ega. Ako počinjemo sa tačke na kojoj ego sve potpuno kontroliše, kako uopšte dolazimo do svesnosti neophodne da se čitav proces pokrene? U svakom trenutku postoji makar malo svesnosti. Pravi problem je u tome da je dovoljno prikupimo kako bi bila efikasna. Za to možemo koristiti jednu mudru taktiku. Možemo oslabiti one vidove ega koji najviše štete, tako da pažnja ima manje prepreka koje mora da savlada.

Pohlepa i mržnja su primarne manifestacije ego procesa. Sve dok su grabljenje i odbacivanje dominantni u umu, pažnja će imati vrlo težak zadatak. Posledice toga je vrlo lako uočiti. Ako sedneš da meditiraš a tobom besni neka opsesivna vezanost, otkrivaš da nigde ne možeš da stigneš. Ako te recimo opseda kovanje planova kako da zaradiš više para, verovatno ćeš sve vreme sedenja zapravo provesti u razmišljanju o tome. Ako još besniš zato što te je neko malopre uvredio, to će potpuno zaokupiti tvoj um. A dan vremenski ograničen i vreme koje posvetiš meditaciji ti je zaista dragoceno. Zašto bi ga onda tek tako protraćila na nešto što nema efekta? Theravada budizam razvio je koristan alat kojim ćeš moći da ukloniš te barijere u svom umu, barem privremeno, kako bi mogla da nastaviš da kopaš i trajno ukloniš korene.

Tako možeš koristiit jednu ideju kako bi neutralisala neku drugu. Možeš negativnu emociju izbalansirati nekom pozitivnom. Davanje je suprotnost pohlepi. Dobronamernost je suprotnost mržnji. I ovo dobro upamti: ovde se ne radi o nekakvom pokušaju da sebe oslobodiš pomoću autohipnoze. Ne možeš da uslovljavaš prosvetljenje. Nirvana je jedno neuslovljeno stanjeOslobođen čovek će zaista biti velikodušan i dobronameran, a ne zato što je uslovljen da takav bude. On će takav biti čisto kao manifestacija sopstvene osnovne prirode, koja više nije inhibinirana egom. Dakle, ovde se ne radi o uslovljavanju. Ovo je jedan čisto psihološki lek. Ako ga uzmeš u skladu sa uputstvima, predstavljaće privremeno olakšanje od simptoma bolesti od koje trenutno patiš. A zatim se možeš baciti na uklanjanje i same bolesti.

Počinješ otklanjanjem misli ispunjenih mržnjom i prekorevanja prema samoj sebi. Dopuštaš dobrim mislima i dobrim željma da teku prema tebi, što je relativno lako. Zatim to činiš u odnosu na ljude koji su ti najbliži. Postepeno, taj krug sve više širiš na svoje prijatelje, preko ljudi prema kojima si ravnodušna, pa sve dok u taj tok emocija ne uključiš i svoje neprijatelje i sva druga živa bića gde god da su. Ako se ipsravno radi, ova tehnika može biti sama po sebi jedna vrlo moćna i transformativna vežba.

Na početku svake meditacije reci nekoliko rečenica samoj sebi. Zaista oseti njihovu nameru:

Neka ja budem dobro, srećna i mirna. Neka me ništa ne povredi. Neka me ne zadese poteškoće. Neka me ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imam uspeh. Neka takođe imam strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suočim i prevladam svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Neka moji roditelji budu dobro, srećni i mirni. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Neka moji učitelji budu dobro, srećni i mirni. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Neka moji srodnici budu dobro, srećni i mirni. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Neka moji prijatelji budu dobro, srećni i mirni. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Neka svi ljudi koje ne poznajem budu dobro, srećni i mirni. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Neka moji neprijatelji budu dobro, srećni i mirni. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Neka sva bića budu dobro, srećna i mirna. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.

Kada si jednom odrecitovala ove reči, odloži sa strane sve probleme i konflikte tokom ove vežbe. Samo spusti taj tovar. Ako ti se on ipak javi tokom meditacije kasnije, smatraj ga onim što i jeste, samo ometanje.

Praktikovanje sveopšte ljubavi se takođe preporučuje za vreme pre nego što zaspiš i neposredno pošto si se probudila. Kažu da pomaže da bolje spavaš i da sprečava noćne more. Takođe olakšava ustajanje ujutro. I čini te prijateljskijom i otvorenijom prema svakome, prijatelju ili neprijatelju, ljudskom ili nekom drugom.

:D
 
Pitanje:

Na putu meditacije mnogim ljudima je teško da ocene da li napreduju ili ne – da li se zaista kreću unapred ili se jednostavno vrte u začaranom krugu. Možete li da nam objasnite neke detalje u vezi tih činilaca koji pokazuju da li je čovek na putu stalnog unutrašnjeg napretka?

Odgovor:

Kada meditiraš, kada radiš na sebi, čim počneš sebi da postavljaš takva i slična pitanja – znaj dobro da ne napreduješ uopšte, jer kad si na putu napretka, tebi je to očigledno. Zašto? To je baš kao kad uzimaš lekove kada si bolestan. Zar nisi u stanju da primetiš – da li si zdraviji? Ako ne osećaš promenu, onda ti je valjda jasno da se bolest ne povlači. Zdravlje je tako jasno osećanje da je vrlo lako ustanoviti sopstveno stanje.

Ali zašto se ovo pitanje uopšte pojavilo? Iz više razloga. Prvo – ti u suštini ne radiš na sebi. Samo se zavaravaš, igraš sa sobom. Kada se zaluđuješ onda ti nije važno šta radiš – mnogo ti je zanimljivije da vidiš šta se dešava. Ako zaista radiš, onda ćeš rezultate ostaviti po strani; prepustićeš ih Božanskom. Ali naši su umovi takvi da su mnogo više zainteresovanjiji za posledicu nego za uzrok – i to samo zbog pohlepe.

Pohlepa želi da poseduje sve a da ništa ne učini. I zato gramziv um stalno misli o napredovanju. On pita: ’’Šta se dešava?’’ Da li se događa nešto?’’ Budi usmeren na ono što radiš, i kad se nešto zaista bude dogodilo, ti ćeš zasigurno znati. To će se desiti tebi i nikom drugom. Zato nema potrebe da bilo koga pitaš.

Drugi razlog zbog koga je postavljeno ovakvo pitanje je to što mi mislimo da će se pojaviti određeni znaci, simboli, određene oglasne table na kojima će pisati: ’’Napredovao si do tog i tog stepena’’. Mi uporno pravimo proračune pre nego ostavrimo konačan cilj. Želimo da smo ubeđeni u sopstveni napredak.

Ali zaista, oglasne table ne postoje. Zašto? Zato što put nije utvrđen. Svako je na svom putu. Čak i ako primenjujemo istu tehniku meditacije, ti nisi na mom putu. To je nemoguće zato što ne postoji put za mase. Svaki je put čisto individualan. Iskustvo drugih neće ti biti od neke velike pomoći; ustvari, tuđa iskustva čak mogu i da odmognu.

Čovek može da ugleda nekog drugog na sopstvenom putu. Ako ti neko kaže da je ’’to i to’’ siguran znak napretka, ti taj isti znak možda uopšte nećeš sresti na vlastitom putu. Isto drveće ne mora biti i duž tvoje staze; ili, isti predeli, isto kamenje. Značajna su samo ona najdublja unutrašnja osećanja. Na primer, ako napreduješ, određene stvari počeće spontano da se dešavaju. Recimo, osećaćeš sve veće i veće zadovoljstvo.

Zaista, kad je meditacija savršeno uspešna, čovek postaje tako zadovoljan da jednostavno zaboravlja da meditira – jer meditacija je u osnovi napor i nezadovoljstvo. Ako jednoga dana zaboraviš da meditiraš i ako ne primećuješ nikakvu razliku, ako se osećaš kao inače, onda znaj da je to itekako dobar znak. Mnogo je onih meditanata kojima se, kad prestanu s meditacijom, dešavaju čudne stvari. Ako meditiraju, ne osećaju ama baš ništa, a ako je ne rade, osećaju razliku. Dok rade, ništa im se ne događa, ali kad ne rade, stalno im se vraća jedan te isti osećaj – kao da im nešto nedostaje.

I to nije ništa drugo do navika, baš kao pušenje, uzimanje opijata ili bilo šta drugo. Ne stvaraj od meditacije naviku. Neka ona bude nešto sasvim životno, i tada će nezadovoljstvo, malo po malo, da iščezne – i to ne samo kad meditiraš. Ako ti se nešto dešava samo u vreme meditacije, onda je meditacija lažna. Onda je to čista hipnoza! Doduše, nije nešto naročito loše, ali ne prodire duboko. Takva meditacija je dobra samo ako se poredi sa nečim još gorim. Ako se ništa ne dešava, ni meditacija, ni trenuci blaženstva, ne brini previše. Čak iako se nešto dogodi, ne vezuj se za to iskustvo. Ako se meditacija radi na pravi način, iskreno i duboko, osetićeš da se preobražavaš u toku čitavog dana. Neko suptilno zadovoljstvo biće uz tebe bez prestanka. Bez obzira na to što radiš, iznutra ćeš biti u dodiru sa prijatno hladnim centrom – zadovoljstvom.

Naravno, rezultata će biti. Ljutnja će biti osećanje koje te sve manje obuzima. Ona će početi da iščezava. Zašto? Zbog toga što ljutnju ispoljava samo um koji nije meditativan. Ljut je onaj um koji nije u miru sam sa sobom. Zbog toga te ljutnja obuzme kad si sa drugim ljudima. U suštini, ti nisi ljut zbog drugih već zbog sebe, zbog toga što si takav kakv jesi. Ali, baš zbog te ljutnje na samoga sebe, ti se ljutiš na sve ostale.

Da li si uočio da se ljutiš samo na one ljude sa kojima si blizak? Što je dublja intimnost veća je i ljutnja. Zašto? Što je veći razmak između neke osobe i tebe, to će biti manje ljutnje u vašim odnosima. Zašto se više ljutiš na one osobe koje su ti bliskije?

Razlog je samo jedan: ti si ljut na sebe. Što je osoba bliskija sa tobom, to se ona s tobom više poistovetila. Ta je osoba postala deo tebe samoga. Ljut si na sebe, i što ti je osoba bliža, to ti je lakše da na njoj iskališ svoj bes. Kroz meditaciju ćeš biti sve srećniji sam sa sobom – zapamti: sve srećniji, ali prvenstveno sam sa sobom.

I stvarno je čudo kad neko svakim danom postaje sve srećniji. Mi smo s nekim ili srećni ili nesrećni. Ali kad se neko usreći sobom, to onda predstavlja zaljubljivanje u sebe. A kad voliš sebe, onda ti je teško da se naljutiš na bilo koga. Tad sve izgleda jednostavno apsurdno. Sve je manje i manje ljutnje, a sve više i više ljubavi i saosećanja. To su znaci napretka- najuopšteniji znaci.

I zato – nemoj odmah da umišljaš kako napreduješ ako počneš da viđaš svetleća čuda ili neke nebeske boje. To je sve dobro, ali budi zadovoljan tek kad se pojavi neka psihološka promena: manje mržnje, više ljubavi, manje okrutnosti, više saosećanja.

Sve dok ne dođeš do takve jedne promene, viđenje aura, boja i svih ostalih čuda samo je dečja zabava. Sve je to lepo, čak veoma lepo: dobro je igrati se – ali to nije cilj meditacije. To su uzgredni proizvodi unutrašnjeg putovanja, ali ne i sam smisao puta. Nemoj da budeš previše usmeren na takve događaje.

Zbog takvih i sličnih stvari takozvani religiozni ljudi stvarno misle da su strahovito religiozni: jer oni sad mogu da vide ovo i ono, da čuju sve i svašta, ali u suštini se ne menjaju. Čak postaju gori nego što su bili! Tvoj napredak mora da se ogleda kroz odnose. Međuljudski odnosi su ogledalo: vidi sopstveno lice u drugim ljudima. Zapamti to zauvek – odnosi su ogledala. Ako si zaista otišao duboko u meditaciju, tvoji će se odnosi promeniti! Ljubav će biti potka svakog odnosa, a ne nasilje, ljutnja ili manipulacija. Trenutno, potka nije ljubav nego nasilje. Čak i kad pogledaš nekoga, to činiš sa nasiljem. Ali ti to ne primećuješ – isuviše si se navikao.

Meditacija, po meni, nije zabava za decu. To je istinski duboka transformacija. Ali - kako da se taj preobražaj uoči? On se odražava svakog sekunda kroz tvoje odnose sa drugim ljudima. Da li pokušavaš da nekoga poseduješ? Ako pokušavaš tako nešto, onda si zaista nasilan. Kako jedno ljudsko biće uošte može da poseduje drugog čoveka? Da li pokušavaš da vladaš drugima? Ako pokušavaš, onda si itekako nasilan. Kako čovek može da vlada? Ljubav to ne može; ljubav ne može ni da dominira ni da poseduje...:heart:

‚‚Vrhovna alhemija‚‚
 
Poslednja izmena:
...Dakle, šta god da radiš, budi svestan, posmatraj, a zatim uđi u meditaciju. Uskoro ćeš početi da osećaš izvesnu promenu. Malo, pomalo, iz odnosa će iščeznuti posesivnost, a kad ona nestane, odnos pokazuje neviđenu lepotu. S posesivnošću sve postaje ružno, nehumano, prljavo i degradirajuće. Ali mi smo tako sjajni prevaranti da nikada nećemo posmatrati sebe u odnosu – zbog toga što ćemo onda biti u stanju da vidimo svoje pravo lice. Upravo stoga, mi sklapamo oči za sebe u međuljudskim odnosima i mislimo da nešto treba da se uoči iznutra.

Unutar sebe teško da išta možeš da vidiš. Prvo ćeš da osetiš unutrašnji preobražaj kroz spoljašnje odnose, a zatim ćeš da odeš još dublje. Ali mi u vezi sebe imamo odavno pripremljene stavove. Ne želimo da gledamo sebe u odnosu jer nam se onda ukazuje vlastito lice, bez ikakve krinke.

Mi i sa sobom sklapamo različite ugovore. Mi čitavoj okolini pokazujemo sopstveno lice, ali sebi ne. To je taj prikriveni, tajni ugovor, koji smo potpisali sa sobom – samo da ne osećamo vlastito lice. A način da sve ostane skriveno ispod vela je da sebe ne posmatramo u odnosima, jer odnosi su ogledalo. Dakle, prodri u svaki odnos, i pokušaj da vidiš da li napreduješ u meditaciji ili stagniraš.

Ako osećaš bezuslovnu ljubav, saosećanje bez uzroka, duboku brigu za dobrobit ljudi, tvoja meditacija itekako napreduje. Onda slobodno možeš da zaboraviš sve ostale stvari. Takvim opažanjem, uočićeš i još mnoge druge činjenice u sebi. Bićeš sve tiši, jer će iznutra biti sve manje buke. Ako je potrebno, govorićeš, ako nije, tišina će iznutra biti potpuna. Ako radiš na sebi, bićeš daleko opušteniji. Bez obzira šta radiš, to neće biti u grču, s naporom i mukom. Ambicije će polako da nestanu, i konačno, slavoljublja uopšte i neće biti. Čak će i težnja da ostvariš Oslobođenje da odumre. Znaj dobro, kada i ta želja iščezne, Oslobođenje je tu. Sada si slobodan, jer svaka žudnja je prepreka. Barijera je čak i težnja da se čovek ostvari.

Kada god želja za bilo čim nestane, pokrećeš se ka nepoznatom. Meditacija je došla do samog kraja, i sada je sansara Mokša. Tada je ovaj svet – isto što i oslobođenje. Tad nema razlike između ove i one obale. Ali, prestani sa besmislenim traženjem detinjastih znakova napretka. Lako je stvoriti sve te znake, jer ako misliš o njima, ako ih zamišljaš, već si ih stvorio.

Ja ovim ne kažem da je svako opažanje tih znakova čista imaginacija, ali ako misliš u terminima očekivanja, ti ćeš sve stvoriti sam. Ako misliš da će se plavo svetlo pojaviti nakon ostvarenja određenog stupnja svesti, ti ćeš stvoriti svetlost a da ne realizuješ dotični stupanj. Lako je zamišljati, teško je ostvariti. Stvoriti plavičastu svetlost unutar sopstvene glave nije nikakav problem. Sklopi oči, skocentriši se na to i već za par dana pojaviće ti se željena slika. Time će tvoj ego višestruko da se osnaži. Zašto? E pa zato što si ti sad na ‘’duhovnom putu’’. Misli o Kundalini Šakti, i već za nedelju dana imaćeš utisak da ti se nešto penje kroz kičmu. To je imaginacija – problema nema. To nije teško, ali time se samo vrtiš u začaranom krugu.

Ne kažem da je svako iskustvo tog tipa imaginacija i ništa drugo – ali ako si usmeren na sve te pojave, onda je gotovo sigurno da je u pitanju mašta. Zaboravi na sve to u potpunosti. Budi usmeren na meditaciju, na promenu odnosa, na tišinu i zadovoljstvo, na vlastitu ljubav. Tek tada će se, nakon izvesnog vremena, pojaviti neki čudan osećaj duž kičme. Ali, ne budi usmeren na očekivanje takvih osećaja. Zabeleži iskustvo i nastavi dalje. Odjednom ćeš videti odgovarajuće svetlo: zabeleži i nastavi dalje. Određena čakra će početi da deluje: zabeleži i nastavi dalje. Uopšte nemoj da se previše usmeravaš na sva ta iskustva. Tvoje usmerenje može da bude opasno. Neka su ti osnovne brige zadovoljstvo, mir, tišina, ljubav, saosećanje, meditacija.

Te će se stvari dešavati - one su stvarne. Realne su ako ih ne iščekuješ, a one se ipak dogode. I one pokazuju mnogo toga, ali nije potrebno da znaš šta pokazuju - jer kad se ti znaci jave, ti ćeš već znati šta je u pitanju. Zbog toga što je ljudski um izrazito glup, ako ti kažem šta ti znaci pokazuju, ti ćeš sve manje i manje biti upućen na ljubav, tišinu i saosećanje. To su strahovito teške stvari. Lako je zamišljati svetleća čuda ili zmiju koja vijugavo struji kroz kičmeni stub - imaginacija je vrlo prosta...:heart:
 
Poslednja izmena:
Najštetnija ometajuća stvar koja može da s ejavi u umu, naročito u vreme kada je um utihnuo, jeste ogorčenje. Možda osetiš ozlojeđenost kad se setiš nekog događaja koji ti je prouzrokovao psihološki ili fizički bol. Takvo iskustvo može izazvati nelagodu, napetost, uznemirenost i brigu. Možda nisi u stanju da nastaviš da dalje sediš i doživljavaš takvo stanje uma. Zato, najtoplije preporučujem da svaku svoju meditaciju počneš stvaranje osećaja univerzalne ljubavi.

Možda ti baš nije jasno kako je moguće želeti: „Neka moji neprijatelji budu dobro, srećni i mirni. Neka ih ništa ne povredi. Neka ih ne zadese poteškoće. Neka ih ne zadesi nijedan problem. Neka uvek imaju uspeh. Neka takođe imaju strpljenje, hrabrost, razumevanje i odlučnost da se suoče i prevladaju svaku poteškoću, problem i neuspeh ako se ipak jave.“

Moraš zapamtiti da sveopštu ljubav vežbaš radi pročišćenja sopstvenog uma, baš kao što meditiraš radi sopstvenog mira i oslobađanja od bola i patnje. Dok razvijaš sveopštu ljubav u sebi, u stanju si da postupaš na najprijateljskiji način, bez ikakvih predubeđenja, diskriminacije ili mržnje. Tvoje plemenito ponašanje omogućuje ti da pomogneš drugima na najpraktičniji način, kako bi i oni smanjili sopstveni bol i patnju. Saosećajni ljudi su oni koji su u stanju da pomažu i drugima. Saosećanje je ispoljavanje prijateljske ljubavi u praksi, jer onaj u kome nema prijateljske ljubavi ne može ni da pomogne drugome. Plemenito ponašanje znači ponašanje na najprijateljskiji način. Ponašanje obuhvata tvoje misli, govor i postupke. Ako je ovakvo trostruko ispoljavanje tvog ponašanja kontradiktorno, onda nešto nije u redu i kontradiktorno ponašanje ne može biti plemenito ponašanje. Sa druge strane, pragmatično govoreći, mnogo je bolje negovati plemenitu misao: „Neka sva bića budu srećnog uma“, nego misao: „Mrzim ga“. Naša plemenita misao ispoljiće se jednoga dana kroz plemeniti postupak, dok će se misao mržnje neminovno izroditi u loše postupke.

Zapamti da tvoje misli bivaju transformisane u reči i postupke, kako bi nam donele željeni rezultat. Misao prevedena u akciju u stanju je da donese opipljiv rezultat. Zato uvek treba da govoriš i radiš stvari skoncentrisana na prijateljsku ljubav. Ako govoriš o ljubavi, a ponašaš se na sasvim suprotan način, izlažeš se kritici mudrijih od sebe. Kako se razvija sabranost pažnje na prijateljsku ljubav, tvoje misli, reči i postupci postaju sve blaži, prijatniji, smisleniji, istinitiji i korisniji, kako za tebe, tako i za druge. Ako tvoje misli, reči i dela štete tebi, drugima ili obema stranama, moraš se zapitati da li si zaista sabrana na ljubav.

Čisto iz praktičnog ugla gledano, ako su svi tvoji neprijatelji dobro, srećni i mirni, tada ti zapravo i nemaš neprijatelja. Ako su lišeni problema, bola, patnje, tuge, neuroza, psihoza, paranoje, straha, tenzije, nespokojstva itd., oni ti ni neće biti neprijatelji. Praktično rešenje za tvoje neprijatelje je da im pomogneš da prevaziđu svoje probleme, tako da i ti možeš da živiš u miru i sreći. U stvari, ako možeš, treba da ispuniš umove svih svojih neprijatelja prijateljskom ljubavlju i navedeš ih da shvate šta zaista znači mir, tako da i ti možeš da živiš u miru i sreći. Što su više obuzeti neurozom, psihozom, strahom, tenzijom, nespokojstvom itd., to će više nevolja, bola i patnje prouzrokovati u ovome svetui. Ako uspeš da zlobnu i iskvarenu osobu pretvoriš u svetog i plemenitog čoveka, tada si načinila čudo. Zato razvijajmo u sebi takvu mudrost i ljubav kako bismo bili u stanju da zle umove preobraćamo u blagoslovene umove.

Kada nekog mrziš, ti razmišljaš: „Neka bude ružan. Neka ga savladaju bolovi. Neka nema budućnosti. Neka ne bude bogat. Neka ne bude poznat. Neka nema prijatelja. Neka se, posle smrti, ponovo rodi u paklu.“ Međutim, od svega zapravo tvoje telo generiše takvu štetnu hemiju da počinješ da osećaš bolove, puls ti skače, napeta si, menja ti se izraz lica, gubiš apetit, ne možeš da spavaš i drugi te doživljavaju kao vrlo neprijatnu osobu. Ti zapravo doživljavaš upravo one stvari koje želiš svome neprijatelju. Takođe nisi u stanju da stvari vidiš realno. Um ti je poput ključale vode. Ili si pre nalik pacijentu koji boluje od izliva žuči, pa mu bilo kakva ukusna hrana ima bljutav ukus. Slično tome, nisi u stanju da ceniš nečiju pojavu, dela, uspehe itd. Sve dok si u takvom stanju, nisi u stanju ni da meditiraš.

Zato ti zaista preporučujem da vežbaš prijateljsku ljubav pre nego što se upustiš u ozbiljnije vežbanje meditacije. Ponavljaj gornje pasuse vrlo sabrano i sa razumevanjem. Dok ih recituješ, osećaj istinsku ljubav prvo u sebi, a onda je deli sa drugima, jer ne možeš sa drugima da deliš nešto čega u tebi nema.

Ali zapamti, ovo nisu magične formule. One ne rade same od sebe. Ako ih tako koristiš, samo traćiš i vreme i energiju. Ali ako se zaista uživiš u te reči i u njih uložiš sopstvenu energiju, tada će ti dobro poslužiti. Isprobaj ih. Sama se uveri.

:heart:
 
.....Upamti da imamo dva tipa unutrašnjeg iskustva: inaginaciju i dešavanje. Ali za dešavanje ti uopšte nisi potreban – za imaginaciju jesi, još kako jesi. Ne igraj se previše sa imaginacijom. To je zaista opasna igra. Ti možeš sve da zamisliš, ali to ti neće pomoći ni u jednom smislu, a um ti uvek pomaže da nađeš neke lažne zamene za istinski vredne stvari, jer su zamene uvek vrlo jeftine.

Ako je potrebno da ti u bašti nikne prava ruža, za to je potrebno vreme; stvar, sama po sebi zahteva strpljenje, napor, no opet, ništa nije sigurno. Ruža može, ali ne mora da se pojavi. Ružu je lako kupiti u cvećari, ali to onda nije tvoja ruža. Kupljena ruža izgleda baš kao i ona iz bašte, ali ako si je kupio, to nije tvoj cvet. Ako si ga kupio, njegovi koreni nisu u tebi, već u tvojoj ruci. Ruža nije bila deo tvog bića. Ti nikada prema njoj nisi pokazivao strpljenje, nikada nisi čekao da se rascveta.Ti si to kupio – ruža nije tvoje dete. Ona je tu, ali kao običan stranac, nepoznati element, a ne unutrašnji rast.

Ali, ima ljudi koji su još lukaviji, i oni neće kupiti pravi, nego veštački cvet, jer plastika je mnogo trajnija od bilja. Stvaran cvet će ubrzo nestati – već oko ponoći sasvim će uvenuti. I zato: ‘’Kupujte plastično cveće – ‘’plastikanci’’ su ekonomičniji, ne prave vam nepotrebne probleme, a i mnogo su trajniji!’’ Ali, ako to činiš, onda se debelo zavaravaš. Istinski rast zahteva vreme, strpljenje i težak rad. Zamišljeni rast je imitacija. Nikad nemoj da zaboraviš tu razliku.

Još jedna stvar: šta god da radiš, nikad nemoj misliti kako ćeš plodove ubirati negde u budućnosti. Ako radiš nešto stvarno, rezultati će se pojaviti ovde i sada. Što se unutrašnjeg rada tiče, ako si meditirao danas, rezultati se neće pojaviti sutra. Ako si danas meditirao, određeni miris, miris svega toga, ma koliko neprimetan, biće oko tebe. Ako si osetljiv, bićeš u stanju da ga prepoznaš. Kad god se uradi nešto realno, to na tebe utiče neposredno – ovde I sada.

Dakle, ne misli da će se nešto dogoditi u budućnosti. Ako te ono što radiš ne menja već sada, onda te to nikada neće promeniti. Vreme ti neće pomoći; ono će, možda, produbiti postignuće, ali, samo po sebi, vreme nije nikakva pomoć.

Ali, možda ti nisi osetljiv. Možda nisi dovoljno senzitivan. Mi smo postali neosetljivi samo zbog toga što je to stanje određena sigurnost. Ako manje osećaš, manje i patiš. Osetljiva osoba pati mnogo više od osobe koja ništa ne opaža. Zbog toga smo mi pokušali da otupimo valstitu oštricu na sve moguće načine. Samo kad nismo u stanju da izbegnemo nešto – tad to osećamo neposredno. Inače smo usnuli, mrtvi. Ta će neosetljivost stvarati probleme, jer tad, kad budeš meditirao, nećeš biti u stanju da osetiš ono što se dešava.

Budi osetljiviji. A nemoj da zaboraviš i ovo: ne možeš da budeš osetljiv samo u jednoj dimenziji. Ili si senzitivan u svim dimenzijama ili nisi senzitiav ni u jednoj. Osetljivost pripada tvom celokupnom biću. Dakle, budi senzitivniji, i tada ćeš svakodnevno moći da vidiš šta se zbiva unutar tebe.
Na primer, šetaš se po suncu. Osećaj zelenilo, vlažnost u vazduhu, miris kojim odiše zemlja pod tvojim nogama. Oseti zrake sunca na licu, izvestan dodir. Ako osećaš spoljni dodir, bićeš dovoljno osetljiv da prepoznaš i unutrašnji. Ako ne možeš da osetiš ono što se dešava neposredno u tebi, tada ćeš biti prisiljen da pitaš druge: ‘’Da li sam napredovao?’’, i tako dalje.

Počni od spoljašnjih stvari, jer su one jednostavnije. Ako ne osećaš spoljašnje, ne osećaš ni unutrašnje. Budi u životu više pesnik a manje biznismen. I ponekad je cena osetljivosti i vrlo niska. Kupaš se, recimo: jesi li ikad osetio vodu? To je za tebe bila samo poslovna rutina, ali sad – pokušaj da sve osetiš, makar na par minuta. Osećaj vodu ispod tuša: osećaj kako te dodiruje u oticanju. To može da postane vrlo duboko iskustvo, jer voda je život. Devet desetina tebe samog – sačinjeno je od vode. I ako nisi u stanju da osetiš vodu koja prska po tebi, nećeš moći da osetiš ni unutrašnju plimu tvoje sopstvene vode.

Život se rodio u moru, I tvoje telo je sastavljeno iz vode koja poseduje određenu količinu soli. Zaplivaj po moru i osećaj vodu oko sebe. Uskoro ćeš imati osećaj da i tvoj unutrašnji deo pripada moru. I kad se mesec pojavi, i kad more počne talasima da odgovara na izlazak meseca, i tvoje će telo početi da reaguje. I ono će početi da se talasa, ali je pitanje da li ćeš biti u stanju da to osetiš. Ako ne možeš da osetiš one grube stvari, biće ti vrlo teško da prepoznaš stvari koje su mnogo suptilnije.

Kako možeš da osećaš ljubav? Si pate. Video sam na hiljade i hiljade ljudi koji su duboko u vlastitom paklu. Svi oni žele da vole i da budu voljeni, ali problem je u tome što ništa ne osećaju, čak I ako ih iskreno voliš, oni će pitati: ‘’Voliš li me?’’ I sad, šta da se radi? Ako odgovoriš potvrdno, oni ti neće verovati jer ne osećaju da ih voliš. Ako odgovoriš negativno, njih će to itekako zaboleti.

Ako nisi u stanju da osetiš sunčevu svetlost, kišu, travu, ako ne možeš da osetiš atmosferu koja te okružuje, onda zaista nećeš biti sposoban da osetiš one dublje stvari, kao što su, na primer, ljubav ili saosećanje. To je jako teško. Ti možeš da osetiš ljutnju, nasilje i tugu, jer sve su to vrlo gruba osećanja. Put ka unutra je izuzetno osetljiv i profinjen – i što je suptilnija meditacija, suptilnija su i osećanja. Ali ti moraš biti potpuno spreman za te stvari.

Dake, meditacija nije stvar koja se radi sat vremena i kraj. Zaista, čitav život mora da postane meditativan. Samo ćeš tada moći da osećaš sve oko sebe. I kad kažem da čitav život treba da bude meditativan, to ne znači da sad sklopiš oči i presediš u nekom ćošku dvadeset i četiri časa – ne! Gde god da si, šta god da radiš, budi osetljiv, i tada će prestati tvoja potreba da stalno zapitkuješ: ‘’Da li napredujem ili zaostajem?’’

‚‚Vrhovna alhemija‚‚ Osho :):heart:
 
Poslednja izmena:
KAKO SE NOSITI SA PROBLEMIMA?

Tokom meditacije ćeš naići i na probleme. Svako naiđe. Ti problemi imaju sve oblike i veličine i jedina stvar u koju možeš biti apsolutno sigurna kad je reč o problemima jeste da ćeš ih imati. Glavni trik sa preprekama jeste zauzeti pravi stav. Poteškoće su neodvojivi deo tvog vežbanja. One nisu nešto što treba izbegavati. Njih treba koristiti. One su dragocene prilike za učenje.

Razlog zašto smo se svi zaglibili u ovom mulju života jeste to što neprekidno bežimo od svojih problema i jurcamo za željama. Meditacija nam obezbeđuje laboratorijsku situaciju u kojom možemo da istražujemo taj sindrom i kreiramo strategije kako da se sa time nosimo. Različite smetnje i nezgodacije koje se javljaju tokom meditacije samo su žito za mlin. One su materijal sa kojim radimo. Nema zadovoljstva bez određene doze bola. Nema bola bez određene doze zadovoljstva. Život je sastavljen od radosti i tuge. One idu ruku pod ruku. Ni meditacija u tome nije izuzetak. Doživećeš lepe i ružne trenutke, ushićenja i očajanja.

Zato nemoj biti iznenađena kad naletiš na neko iskustvo koje ti se čini nalik zidu od cigle. Ne misli da si nešto posebno. Svaki iskusniji meditant je naletao na svoje zidove od cigle. One se podižu uvek iznova. Samo ih očekuj i bude spremna da se sa tim suočiš. Tvoja sposobnost da se nosiš sa problemom zavisi od tvog stava. Ako si u stanju da naučiš da te poteškoće smatraš svojim šansama, šansama da razviješ svoju praksu, tada ćeš napredovati. Ta sposobnost da se nosiš sa stvarima koje iskrsnu tokom meditacije preneće se u na ostatak tvog života i pomoći da izgladiš i velike neravnine koje te zaista muče. Ako pak nastojiš da izbegneš baš svaku muku tokom meditacije, time samo ojačavaš naviku zbog koje ti je i do sada život izgledao nepodnošljiv.

Ključno je naučiti da se suočiš sa manje prijatnom stranom života. Naš posao kao meditanata jeste da naučimo da budemo strpljivi sa samima sobom, da sebe vidimo na objektivan način, zajedno sa svim svojim tugama i manama. Moramo naučiti da budemo ljubazni prema sebi. Na duge staze, izbegavanje neprijatnosti jeste vrlo neljubazna stvar prema sebi. Paradoks je da ljubaznost u sebe uključuje suočavanje sa neprijatnostima kada se pojave. Omiljena čovekova strategija baratanja sa poteškoćom jeste autosugestija: kad nešto krene naopako, ubeđuješ sebe da se to ne događa ili ubeđuješ sebe da je to baš prijatno, a ne neprijatno. Budina taktika je upravo suprotna. Umesto prikrivanja ili maskiranja, Budino učenje te podstiče da to pomno proučiš. Budizam savetuje da ne ubacuješ osećanja koja zapravo nemaš ili izbegavaš ona osećanja koja imaš. Ako si potištena, potištena si; to je stvarnost, to je ono što se događa, i zato suoči se sa tim. Pogledaj ga pravo u oči i nemoj da trepćeš. Kada stvari idu loše, istražuj tu rđavost, posmatraj je s pažnjom, proučavaj taj fenomen i nauči kako on funkcioniše. Put iz klopke vodi preko proučavanja upravo te klopke, otkrivanja kako je napravljena. To činiš tako što stvar razlažeš na sastavne delove. Klopka te više ne može držati zarobljenu ako je rasklopljena. I rezultat je sloboda.

:D
 
Ovo je ključna tačka, ali je među najslabije shvaćenim vidovima budističke filozofije. Oni koji budizam proučavaju na površan način, spremni su da brzo zaključe kako je reč o jednom pesimističkom učenju, koje večito gusla o neprijatnim stranama života kao što je patnja, podstiče nas da se suočavamo sa mučnim realnostima kao što su bol, smrt i bolest. Budistički mislioci ne smatraju sebe pesimistima – naprotiv. Bol postoji u ovom svetu; izvesna količina je neizbežna. I učenje kako da se sa tim nosimo nije pesimizam, već vrlo pragmatični oblik optimizma. Kako bi podnela smrt svog supružnika? Kako bi se osećala kada bi sutra izgubila majku? Sestru ili bliskog prijatelja? Pretpostavimo da izgubiš posao, ušteđevinu ili zdravlje, da li bi mogla podneti situaciju da ostatak života provedeš u invalidskim kolicima? I kako ćeš se suočiti sa sopstvenom smrću kada za to dođe vreme? Možeš biti pošteđena većine od ovih nevolja, ali ne i svih. Većina nas izgubi prijatelje i rođake u nekom trenutku svog života; svako od nas se razboli s vremena na vreme; i svi ćemo umreti jednoga dana. Možeš neizmerno patiti zbog ovih stvari, a možeš se i otvoreno suočiti sa njima – izbor je na tebi.

Bol jeste neizbežan, ali patnja nije. Bol i patnja su dve različite životinje. Ako bilo koja od nabrojanih nevolja pomuti stanje tvog uma, tada patiš. Navika koja trenutno kontroliše tvoj um prikovaće te u tom stanju patnje i neće ti biti spasa. Malo vremena investirano u učenje nekih od alternativa ovakvim navikama jeste odlično investirano vreme. Većina ljudskih bića veći deo svoje energije utroši svoju energiju u pronalaženje načina da uveća svoje zadovoljstvo i umanji bol. Budizam ne savetuje da takvu aktivnost potpuno obustavite. Niko ti ne kaže da sve što imaš treba da razdeliš ili da tragaš za što više bola, ali ti zato budizam savetuje da jedan deo svog vremena uložiš u učenje kako da se nosiš sa neprijatnostima, zato što izvesna količina bola jeste neizvesna. Kad vidiš kamion koji juri prema tebi, na svaki način gledaj da skočiš u stranu. Ali u drugim prilikama provedi neko vreme i u meditaciji. Učenje kako da se suočimo sa neprijatnim jedini je način da preživiš i onaj kamion koji nisi videla.

Tokom vežbanja javiće se problemi. Neki od njih biće fizičke, neki drugi emocionalne prirode, dok će treći poticati od tvojih stavova. Prema svima njima treba da znaš kako da se postaviš i svaki traži tvoju specifičnu reakciju. Ali ujedno, svaki od njih je i prilika da sebe oslobodiš.

girl_meditation.jpg
 
Problem 1 – Fizički bol

Niko ne voli bol, pa ipak ga svako ima pre ili kasnije. To je jedno od najraširenijih iskustava u životu i obavezno će se javiti i tokom tvoje meditacije.

Suočavanje sa bolom je proces koji ima dve faze. Prva, oslobodi se bola, ako je to moguće, ili ga se barem oslobodi što je moguće više. Zatim, ako ga je još ostalo, koristi ga kao objekat meditacije. Prvi korak je fizička faza. Možda je bol uzrokovan nekom bolešću, glavoboljom, temperaturom, modricom ili nečim drugim. U tom slučaju, primeni standardni medicinski tretman pre nego što sedneš da meditiraš: uzmi svoj lek, izmasiraj se, uradi ono što i inače uradiš u takvim situacijama. Zatim su tu i specifični bolovi vezani za sedeći položaj. Ako nikada do sada nisi provodila vreme sedeći na podu, biće ti potrebno neko vreme prilagođavanja. Ali izvesna doza neugode je neizbežna. U zavisnosti od mesta bola je i tretman. Ako je bol u nogama ili kolenima, proveri svoje pantalone. Ako su od grubog i debelog materijala, možda je problem u tome. Probaj da ih zameniš. Proveri takođe jastuče na kojem sediš. Trebalo bi da je debelo 8-10 santimetara kad na njega sedneš. Ako je bol oko struka, probaj da popustiš kaiš ili učkur. Ako osetiš bolove u krstima, verovatno ti je položaj nepravilan. Pogurenost nikada neće biti udobna, zato se ispravi. Ne budi napeta i ukočena, ali drži kičmu uspravnom. Bol u vratu ili gornjem delu leđa ima nekoliko razloga. Prvi je nepravilan položaj ruku. One bi trebalo da budu ugodno smeštene u krilu. Ne diži ih prema struku. Opusti mišiće ruku i vrata. Ne dozvoli da ti glava klone napred. Drži je podignutom i u liniji sa ostalim delom kičme.

Pošto si sve ovo popravila, možda ćeš još uvek osetiti ponegde bol. Ako je tako, pređi na fazu broj dva. Načini bol objektom svoje meditacije. Ne skači na noge i ne uzbuđuj se. Samo mirno posmatraj taj bol. Ako se bol pojavi kasnije tokom meditacije, osetićeš kako ti odvlači pažnju sa daha. Ne odupiri se. Neka tvoja pažnja lagano sklizne ka tom čistom osećaju. Potpuno uđi u bol. Ne blokiraj to iskustvo. Istri taj osećaj. Prevaziđi uobičajenu reakciju izbegavanja i uđi u čisti osećaj koji leži ispod nje. Otkrićeš da tu postoje dve stvari. Prva je jednostavni osećaj – sam bol. A druga je tvoj otpor tom osećaju. Ta reakcija otpora je delom mentalna, a delom fizička. Fizički deo se sastoji od grčenja mišića u i oko područja bola. Opusti te mišiće. Pređi ih jednog po jednog i svaki potpuno opusti. Već samo taj korak će verovatno znatno umanjiti bol. A onda pređi na mentalnu stranu otpora. Baš kao što se grčiš fizički, tako se grčiš i psihološki. Pokušavaš mentalno da zatrpaš taj osećaj bola, da ga pokriješ nečim i izbaciš iz polja svesti. To je jedno nemo odbacivanje. Jedan „ne volim taj osećaj“ ili „odlazi“-stav. On je vrlo suptilan. Ali je tu i pronaći ćeš ga ako bolje zagledaš. Lociraj ga i, takođe, opusti.

chronic-pain.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top