Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Онда су у наш град почели да стижу страни (аван)туристи. Журили су од сивих и кишама испраних рушевина – надреалних инсталација НАТО-уметника – до заборављене Куће свећа, па се потом одавали глуварењу по граду. И гле, одједном су прво они, па онда од њих и ми, сазнали да ово није Гулаг. Не, уопште. Чак пријатна један земља где се може попити баш добра капљица, замезетити, видети занимљивих и лепих предела. „Ноћни живот на Балкану бољи је него сред Париза“. Београђанке најлепше девојке. Гучу су почели походити озбиљни музиколози. Савски сплавови са „Црним пантерима“ и кафићи у Страхињића бана (прецизно названи „Силиконска долина“) представљени су и у Travel Section „Њујорк Тајмса“, а да се о лондонским, бечким и иним медијима и не прича...
Тако се некако Србија почела извлачити из кошмарних снова и (само)продуковане колективне депресије. Онда су дошли преговори са Европском унијом (мало прекидани, истина), одбијање да се Косово преда без отпора, разумевање да наше противнике ни у земљи ни у свету нећемо одобровољити понизно предајући све што траже, куповина мобилне телефоније у суседној земљи, мало реалнија политика Хашког суда око „инстлаисања“ геноцида на Балкану, генерација тенисера који су израсли из бекства од свакодневице НАТО бомбардовања, музички тријумф у Халсинкију, „Ролингстонси“ и „Пеперси“, победе низа младих репрезентативаца, пливача...
„Србија се више умирит не може“, рекао би анонимни песник ако би му додали гусле. Колективна депресија јењава. Ова је земља већ прилично свесна своје моћи, али и ограничења. Велике лажи су нам смешне, а планетарно лицемерје заморно. „Стална распродаја“ друштвене имовине и великих система уведена је у разумно разматрање „добијам – губим“, километри асфалтираног пута доживљавају се као нормални радови, хапшења недодирљивих лопова враћа поверење у могућност контролисања хаоса.
цео текст
Тако се некако Србија почела извлачити из кошмарних снова и (само)продуковане колективне депресије. Онда су дошли преговори са Европском унијом (мало прекидани, истина), одбијање да се Косово преда без отпора, разумевање да наше противнике ни у земљи ни у свету нећемо одобровољити понизно предајући све што траже, куповина мобилне телефоније у суседној земљи, мало реалнија политика Хашког суда око „инстлаисања“ геноцида на Балкану, генерација тенисера који су израсли из бекства од свакодневице НАТО бомбардовања, музички тријумф у Халсинкију, „Ролингстонси“ и „Пеперси“, победе низа младих репрезентативаца, пливача...
„Србија се више умирит не може“, рекао би анонимни песник ако би му додали гусле. Колективна депресија јењава. Ова је земља већ прилично свесна своје моћи, али и ограничења. Велике лажи су нам смешне, а планетарно лицемерје заморно. „Стална распродаја“ друштвене имовине и великих система уведена је у разумно разматрање „добијам – губим“, километри асфалтираног пута доживљавају се као нормални радови, хапшења недодирљивих лопова враћа поверење у могућност контролисања хаоса.
цео текст
