Karamazov
Ističe se
- Poruka
- 2.450
Hvala na pohvalama za nick, i za avatar. 
Samo nastavite sa poezijom, ja sam odusevljen. :razz:
Samo nastavite sa poezijom, ja sam odusevljen. :razz:
-
- Popularno:
- Da li se napinjete u WC-u do te mere da...
- Iranski predsednik: Ako bi Izrael napao...
- Na danasnji dan NATO pakt je pocinio...
- Papuče sa bodljama
- Introverti ili ekstroverti
- Ukrajinci love regrute po svetu?
- Treci svetski rat - Misaoni eksperiment
- Zbog čega je samoubistvo neoprostivo?
- Masovna hapsenja i premlacivanja...
- Bojite li se smrti?
Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena
- Začetnik teme jekaidjole@ptt.yu
- Datum pokretanja
IN MEMORIAM
postoji jedan neverovatan gad
koji se zove miroslav antic
zdere moj hleb
pravi moju decu
nosi moja odela
sa mojom zenom leze u krevet
na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno
negde daleko u lenjingradu
i taj antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, Boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni?
a sta se, izvinite za izraz,
bas njega tice
kako je meni i dokle mi je?
o meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru
a on pere ruke mojom rakijom
ima kljuc od mog ateljea
ljudi, taj me tera da citam knjige
petlja sa mojim plavusama
dere se u mojoj kuci
ogovara me
svasta
laze
deca mi lice na njega, a on nosi kravatu
brije se, poznaje neke ljude
radi
svako jutro se tusira
pravi se da zna sve
o zenbudizmu
prevodi knjige
cini mu se da ima prijatelje
mom sinu, zamislite svinjariju,
mome jedinom sinu, kupuje sladoled
bio sam mornar
bezao sam, ili odem, na primer, u pariz
pokrijem se cebetom preko glave
pustim brkove
a on me i tu pronadje, u nekoj ulici zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci
i rasplace me
mati moja melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega, vise ga voli vise mu veruje
o on to jos kako koristi
a on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik
on je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem
biografiju ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmim oci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio
kad sam ja, na primer, skocio sa
petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke
kad me je doktor savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom
gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
pristajao je na kompromise
cerekao se na prijemima
primao je moje nagrade
mesao se u moje snove
jedan licemer
jedan stvarni licemer
jedan provincijalac!
jedan koji je trpeo sve ono sto ja
nikada necu trpeti
i koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene, svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo
postoji jedan neverovatan gad
koji se zove miroslav antic
zdere moj hleb
pravi moju decu
nosi moja odela
sa mojom zenom leze u krevet
na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno
negde daleko u lenjingradu
i taj antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, Boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni?
a sta se, izvinite za izraz,
bas njega tice
kako je meni i dokle mi je?
o meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru
a on pere ruke mojom rakijom
ima kljuc od mog ateljea
ljudi, taj me tera da citam knjige
petlja sa mojim plavusama
dere se u mojoj kuci
ogovara me
svasta
laze
deca mi lice na njega, a on nosi kravatu
brije se, poznaje neke ljude
radi
svako jutro se tusira
pravi se da zna sve
o zenbudizmu
prevodi knjige
cini mu se da ima prijatelje
mom sinu, zamislite svinjariju,
mome jedinom sinu, kupuje sladoled
bio sam mornar
bezao sam, ili odem, na primer, u pariz
pokrijem se cebetom preko glave
pustim brkove
a on me i tu pronadje, u nekoj ulici zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci
i rasplace me
mati moja melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega, vise ga voli vise mu veruje
o on to jos kako koristi
a on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik
on je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem
biografiju ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmim oci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio
kad sam ja, na primer, skocio sa
petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke
kad me je doktor savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom
gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
pristajao je na kompromise
cerekao se na prijemima
primao je moje nagrade
mesao se u moje snove
jedan licemer
jedan stvarni licemer
jedan provincijalac!
jedan koji je trpeo sve ono sto ja
nikada necu trpeti
i koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene, svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo
***
zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi,
i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni
daleko negde u nepovrat.
mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nezan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi.
nikad zbog tebe necu ici da trazim rum,
ni da napisem najbolju pesmu kraj case.
ne placi za mnom kad se vratis niz drum.
ne masi ... ni ja necu da masem ....
zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi,
i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni
daleko negde u nepovrat.
mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nezan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi.
nikad zbog tebe necu ici da trazim rum,
ni da napisem najbolju pesmu kraj case.
ne placi za mnom kad se vratis niz drum.
ne masi ... ni ja necu da masem ....
POSMRTNI MARS KLOVNOVA
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.
Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje.
Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.
Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje.
Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.
Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.
I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.
Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.
Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.
I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.
Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.
Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.
Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.
Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.
I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.
Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.
Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.
I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.
Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.
Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.
Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.
Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.
Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.
Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.
Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.
Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.
Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.
I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.
Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.
Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.
Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.
Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.
Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.
U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I cegrtaljke u sake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.
Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.
Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.
Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.
Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.
I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.
Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.
Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.
Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.
Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.
Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.
U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I cegrtaljke u sake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.
I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.
MIKA
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.
I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.
MIKA
carolija
nekom zabranjuju zvezde.
nekome krila.
i laste
ja ne zabranjujem nista.
sme se sve sto se ne sme.
samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
u toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
mozes da izmisljas.
mastas,
da radis sve naopako.
u njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.
isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
sme se sve sto se ne sme.
i sme se vise od svega!
jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
i svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
dotrci blize zori.
na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako
izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
i sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.
nekom zabranjuju zvezde.
nekome krila.
i laste
ja ne zabranjujem nista.
sme se sve sto se ne sme.
samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
u toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
mozes da izmisljas.
mastas,
da radis sve naopako.
u njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.
isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
sme se sve sto se ne sme.
i sme se vise od svega!
jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
i svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
dotrci blize zori.
na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako
izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
i sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.
i sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako....
ostace zauvek tako....
autobigorafija
u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.
mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.
ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.
u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.
mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.
ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.
....
sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne kozhe.
sad i sam umem da se pruzim.
da sebe ucinim za osmeh duzim.
da sebe ucinim za pamet duzim.
da srce svoje van sebe drzim.
srce se nema da se ima.
srce se ima da ga das svima....
sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne kozhe.
sad i sam umem da se pruzim.
da sebe ucinim za osmeh duzim.
da sebe ucinim za pamet duzim.
da srce svoje van sebe drzim.
srce se nema da se ima.
srce se ima da ga das svima....
Nemir
Iskusan
- Poruka
- 6.305
Kad smo bili veliki
Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmisljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.
Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.
Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.
I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.
Kad smo bili veliki
do kuca,
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.
Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom,
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.
Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmisljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.
Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.
Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.
I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.
Kad smo bili veliki
do kuca,
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.
Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom,
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.
Gde_se_andjeli_igraju...
Domaćin
- Poruka
- 3.391
autobigorafija
u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.
mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.
ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.
u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo.
mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio.
ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.
Gde_se_andjeli_igraju...
Domaćin
- Poruka
- 3.391
Ljubav
Da li je istina ono sto piše Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okreneš leda pratice te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta"
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti.
Nema male krade i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.
Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.
Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kicica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pešcani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
Dobiceš jednog dana dublji glas. Poceceš da se briješ.
Oženiceš se i zaposliti.Imaceš svoju decu i pricaceš im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaceš me po tome kako naivno verujem da cu vecito živeti,
opcinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Nicemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.
Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kicica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me poštovao i voleo.
Ljubav je kao snaga: ako je vise trošiš, više ceš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bila bi zvezda.
Miroslav Antic
Da li je istina ono sto piše Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okreneš leda pratice te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta"
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti.
Nema male krade i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.
Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.
Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kicica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pešcani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
Dobiceš jednog dana dublji glas. Poceceš da se briješ.
Oženiceš se i zaposliti.Imaceš svoju decu i pricaceš im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaceš me po tome kako naivno verujem da cu vecito živeti,
opcinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Nicemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.
Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kicica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me poštovao i voleo.
Ljubav je kao snaga: ako je vise trošiš, više ceš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bila bi zvezda.
Miroslav Antic
zmurke
1.
postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom misli
nekakva
groznica uobrazilje.
carolija.
trag koji se vec dogodio unapred.
secam se svoje prve skolske torbe.
nisam zurio da je otvorim.
dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobinih stvari.
i danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
lepse mi je da zamisljam sta moze biti unutra.
uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
i tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla ni jedna igra pogadjanja.
2.
jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad otvorimo oci.
i sve je nase dok zelimo, a tudje kad se ostvari.
mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
a unutra, u nama, kipe orijaska sunca.
sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog srca.
dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli.
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja.
3.
kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih potrazis u travi.
ne sakupljaj ih po sumama i ne vijaj za bregovima.
samo zatvori oci.
bar ti znas da se igras zmurke.
uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko otkotrljati.
zazelis li se mora ili severnih snegova,
zazelis li se planina, jezera ili pustinja,
samo zazmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
1.
postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom misli
nekakva
groznica uobrazilje.
carolija.
trag koji se vec dogodio unapred.
secam se svoje prve skolske torbe.
nisam zurio da je otvorim.
dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobinih stvari.
i danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
lepse mi je da zamisljam sta moze biti unutra.
uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
i tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla ni jedna igra pogadjanja.
2.
jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad otvorimo oci.
i sve je nase dok zelimo, a tudje kad se ostvari.
mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
a unutra, u nama, kipe orijaska sunca.
sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog srca.
dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli.
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja.
3.
kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih potrazis u travi.
ne sakupljaj ih po sumama i ne vijaj za bregovima.
samo zatvori oci.
bar ti znas da se igras zmurke.
uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko otkotrljati.
zazelis li se mora ili severnih snegova,
zazelis li se planina, jezera ili pustinja,
samo zazmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
....
rodjen sam u ravnici.
to je zemlja bez odjeka.
tu nista ne vraca dozive.
popiju ih daljine....
rodjen sam u ravnici.
to je zemlja bez odjeka.
tu nista ne vraca dozive.
popiju ih daljine....
platiti izlaz
hteli ste silom da me naterate
na vas preziveli nacin kretanja.
nacin kretanja tvrdih i sporih stvari.
grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom ocajnickom neznanju,
trazili ste da odredite svoje mesto u meni.
jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.
ko udje, a ne ume da izidje,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.
hteli ste silom da me naterate
na vas preziveli nacin kretanja.
nacin kretanja tvrdih i sporih stvari.
grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom ocajnickom neznanju,
trazili ste da odredite svoje mesto u meni.
jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.
ko udje, a ne ume da izidje,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.
jer posteno je, na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju
AmiA
Zainteresovan član
- Poruka
- 246
Mali kameni nokturno
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
AmiA
Zainteresovan član
- Poruka
- 246
Ekspres za sever
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice[/
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice[/
AmiA
Zainteresovan član
- Poruka
- 246
--------------------------------------------------------------------------------
MOSTOVI
U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.
--------------------------------------------------------------------------------
O nečijoj pameti ipak je mnogo lakše suditi po njegovim pitanjima nego po njegovim odgovorima.
--------------------------------------------------------------------------------
Poruka
Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.
Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.
Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše
- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.
--------------------------------------------------------------------------------
O nečijoj pameti ipak je mnogo lakše suditi po njegovim pitanjima nego po njegovim odgovorima.
--------------------------------------------------------------------------------
VOJVODINA
Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
MOSTOVI
U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.
--------------------------------------------------------------------------------
O nečijoj pameti ipak je mnogo lakše suditi po njegovim pitanjima nego po njegovim odgovorima.
--------------------------------------------------------------------------------
Poruka
Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.
Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.
Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše
- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.
--------------------------------------------------------------------------------
O nečijoj pameti ipak je mnogo lakše suditi po njegovim pitanjima nego po njegovim odgovorima.
--------------------------------------------------------------------------------
VOJVODINA
Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
....na svu srecu, ja ti ne mogu pomoci
i umoran sam od trazenja resenja,
koje je uvek na dohvatu nasih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.
a da zakoracis?
ne, ne smes prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
da krenemo skupa?
ko bi se toga setio?
ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
ko ce da skuplja parcice? ti?
pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.
ne kradi mi medjuvreme.
ono nije nase.
ono je moje.
i nije izmedju nas.
ono je izmedju mene i mene.
ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upasces u njega.
ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
postaces medjuvreme
i ostaces zauvek sa mnom bez mene.
i umoran sam od trazenja resenja,
koje je uvek na dohvatu nasih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.
a da zakoracis?
ne, ne smes prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
da krenemo skupa?
ko bi se toga setio?
ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
ko ce da skuplja parcice? ti?
pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.
ne kradi mi medjuvreme.
ono nije nase.
ono je moje.
i nije izmedju nas.
ono je izmedju mene i mene.
ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upasces u njega.
ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
postaces medjuvreme
i ostaces zauvek sa mnom bez mene.
ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate.
i na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.
zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.
i ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.
za oci jedva upoznate.
i na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.
zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.
i ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.
