Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

Miroslav Antic - Rodjendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rodjeni,
ogromne, cudne i drhtave
kao jasike zelene.

Posle su dosle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noci kad smo kmecali.
I pelene. Pelene. Pelene.

Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je kosava bila,
ili je mecava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.

Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamisljali
najlepse usne za nas,
najlepse oko i dlan.

I zeleli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitas,
licis li na njihov san?

Mama i tata su stari vec
i kazu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se siri.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom svrci
sto ce iz naseg srca
uskoro da izviri.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vracas
kad vec jednom u svet krenes
Nemoj da mi nesto petljas
Nemoj da mi hoces-neces.

I ja bezim bez povratka.
Nikad necu unatrag.

Sta ti znaci staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za cim moze da se pati
Tu je ono cemu mozes srce dati.
Al' ako se ikad vratis
moras znati
tu ces stati
I ostati.

Ocima se u svet trci
Glavom rije mlako vece
Od reke se dete uci
ka morima da potece.

Od zvezda se dete uci
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muci
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud zuri,
stisni srce i zazmuri.
Al' kad podjes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ces.
Ko zna zasto.
Ko zna sta te tamo ceka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi vecno kunja
i muci se tvoj pocetak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trci.
Stvaraj zoru kad je vece.
Nek' od tebe zivot uci
da se peni i da tece.
Budi takvo neko cudo
sto ne ume nista malo,
pa kad krenes - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna sta te tamo ceka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatis,
il' sve tesko,
gorko platis,
uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratis.



Miroslav Antic

***
Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.
***

Mika Antić

Cak i kad su najsrecniji,
ja vidim kako su nesrecni.
Valjda im zato i oprastam.

Jedino nikada necu
umeti da se najezim
kad se rukuju mlitavo.
Ko se mlitavo rukuje,
znaci da mlitavo misli
i mlitavo vekuje.

I necu im oprostiti
sto su potrosili godine
a nisu doznali zasto su
dosli na ovaj svet.

ZIVETI ne znaci: biti.
Desiti se. Postojati.

ZIVETI znaci: NAZIVETI !!!

''Budim se. Znači: klijam. Otvaram oči: cvetam.''

Epilog

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.
hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih
karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna
kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj ti znas ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otima i ko
placa?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavija sreca?

Rastanci

Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.



Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.


I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.


Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!


Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.



Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.


Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Ponovo i ponovo u krug...


Ne razumem se ja
u mudrost kamenja što miruje,
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Šta inače da radim,
ovako divno pogrešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta.

Možda i u kockicama
uzidanim u drumove
živi neki nemir,
neprestan
i dug.

Ali, šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

NAJDIVNIJI GRAD

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.

A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.

Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.

Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.

Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.