Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

...ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove-
Ja umem u svakom novembru da napravim jun.
I nemam obične sreče
i nemam obične grehove.
Moja je sreča srneća
a grešno mi je smešno
ako me neko čačne
u ove oči plačne
nije to neutešno;
ja umem od suza da pravim klikere
lepe,prozračne...
 
Nemoj da odeš više u onaj grad
Gde smo od sebe zaboravili pola
Nikad sa zvezda nije teži pad
Nego na beton kraj kafanskog stola

U očima sam sve gugutke podavio
Pa sam im dugo krkljao crno opelo
I sve sam svoje osmehe okrvavio
Nije sve belo što liči na belo

Peroni katkad plaču kišom
Sat i koferi. Svako negde žuri noćas..
Gde ću kad nemam nigde da se vratim
Za svakim vozom teža je samoća

I samo mraka napune se prsti
Ne idi tamo nikada zacelo
I bar ti ptice iz očiju pusti

Nije sve belo što liči na belo..
 
KAD SAM ROĐEN,SVI MI KAŽU
DA SAM BIO JEDNA LEPA BEBA,
LEPA KAO NA REKLAMI OD SAPUNA.
SAMO SU ME ZAMENILI
U PORODILIŠTU
ZA NEKAKVO GADNO DETE
NOSATO I BULJAVO.
A ŠTA MOŽEŠ:TAKAV TI JE ŽIVOT.
ONI MISLE:LAKO ĆEMO S CIGANIMA,
OD TOLIKE SILNE DECE
NIKO NEĆE PRIMETITI
DA JE JEDNO ZAMENJENO.
PA JE TAKO I BILO.
TEK KAD SAM POŠAO U ŠKOLU
VIDEO SAM DA TO NISAM JA,
JER SU MI OČI OVOLIKE
I NOS OVOLIKI,
AL' JE BILO KASNO.
ZNAŠ KAKO JE KAD SI CIGAN:
KO TE PITA JESI L' TI,
IL SI NEKO DRUGI.
A MOŽDA JE BOLJE BAŠ OVAKO.
MOŽDA MI JE MNOGO LEPO TAMO GDE SAM ZAMENJEN.
MOŽDA ŽIVIM U VELIKOJ KUĆI.
MOŽDA IMAM NA PROZORU ZAVESE.
MOŽDA IMAM ČETIRI DŽEMPERA
I DUBOKE CIPELE.
MOŽDA IMAM DURBIN OKO VRATA,
PA JA UZMEM DURBIN
I GLEDAM KROZ NJEGA CEO DAN
DA JA ŽIVIM KAO NIKO MOJ.
A ŠTA MOŽEŠ:TAKAV TI JE ŽIVOT.
ONAKAV.
 
PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Antić
 
После детињства

Можда је то због сунца,
а можда и није зато
ове хиљаде руку
ове хиљаде лица
- све ми то јутрос одједном
изгледа непознато
као да нема у граду
дечака и девојчица.

Одједном: ко да су прешли
преко великог моста
извијеног и лепог
што подсећа на дугу..

у неки нови живот
на неку обалу другу.

Под небом, из далека,
шта их то тамо чека?
За њима траке птица
и траке ветра се вуку.

А они трче
и машу
и држе се за руку..

Под небом, из далека,
шта их то тамо зове?
За њима градови плове,
за њима пространства плове
и све је налик на снове
кад их прелије злато.

Можда је,
кажем,
због сунца.
А можда и није зато..

Стојте!
Чекајте! - вичем.
Jа знам шта значи та дуга.
Знам: она обала друга
много лепше се плави..
Ал нека свако од вас
бар мрвицу детињства
понесе кришом у руци
и сачува у глави.

Можда вас без те мрве
нећу ни срести,
ни стићи,
а живећемо скупа,
у исти биоскоп ићи,
у истом ресторану
ручати исту храну,
у истој улици можда
пролазиће нам дани,
па ипак - без те мрве,
сићушне мрве детињства,
бићемо толико туђи,
бићемо толико страни.

А једном, кад године мину
у бескрај - у даљину,
и прођу шарени дани
као да нису били
и уморе се све шетње
и посиве априли
и лепи плави чуперак
над оком нам оседи
- видећеш да та мрва,
мајушна мрва детињства
нов неки живот вреди:
као да расте у срцу
велика звездана прича,
безбрижна,
златножута,
па живиш још много пута,
још небројено пута.
 
MOJ TATA I MOJA MAMA
NIKADA NISU IMALI
SEDAM,DESET,JEDANAEST,
ILI TRINAEST GODINA.
ONI SU ODMAH ROĐENI
NAMRŠTENI I NERVOZNI,
SA BEZBROJ OTUŽNIH SVAĐA
I SITNIH PREBACIVANJA.
ONI SU,ČIM SU PROHODALI,
POČELI DA SE SAPLIĆU.
I ČIM SU PROGLEDALI,
ODMAH SU BILI KRATKOVIDI.
ZATO POSMATRAJU ŽIVOT
OČIMA ROĐAKA,SUSEDA,
OČIMA DNEVNIH LISTOVA,
OČIMA VESTI NA RADIJU,
OČIMA TUĐIH NAVIKA
I TUĐIH OBIČAJA.
OČIMA TUĐE PAMETI.
M.Antić
 
Dosadna pesma

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.

Devojčice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

Meni je sve to dosadno.
Ipak pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.

Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak - kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se jos sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.

:heart:
 
USPAVANKA

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Miroslav Antić
 
Vuk

I

Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.
Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.
Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.
Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.
 
III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?
Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.
Usi sam zalepio liscem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protice reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke
 
VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.
Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?
Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.
I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.
Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?
 
IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.
Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.
Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Zagrljaj, koliko vam je bitan
2
Odgovora
30
Pregleda
581
Nina
Nina

Back
Top