- Poruka
- 7.375
Колико јуче главни руски јунак у Србији био је «иљушин» — авион министарства за ванредне ситуације који је гасио пожаре широм задимљене Србије. Иронијом судбине већ данас то може постати Саша Бели, — јунак веома спорне у етичком смислу руске серије «Бригада», назване «Сашина екипа». Серију је купила, — а ко би други, — телевизија Б-92. Колеге су очигледно дошле до закључка да су приче о томе како Русија гаси српске пожаре зашле предалеко, па су одлучили да покажу свету шта је то заправо Русија. Ако је веровати серији – бандитска држава у којој добри момци немају куда, сем да се дају у криминал. Гледалац, занет перипетијама сижеа, тешко да ће запазити да се радња одвија у раним 90-м. Одиста, велика је моћ уметности, посебно када је она у служби политике.
Зашто политике? Зато што се поменута ТВ-радио компанија одликује, благо речено скептичким односом према Русији. Политику колега могла бих кратко формулисати на следећи начин: «Са ким ћете у будућност грађани Србије, — са Европом и Америком, или са Русијом и Кубом?». А за оне који ипак бирају Русију увек су на дохват руке експерти спремни да развију ко зна који по реду сценарио «велике руске издаје». О томе како се приказују дешавања унутар Русије нема смисла ни говорити. И најзад, од ситних пакости, термин «руски дизајн» који пласирају јавности водитељи као образац његовог непостојања. Признаћете, у том контексту тешко је поверовати у случајан избор серије одабране за емитовање у ударном термину – петком у девет.
У чему је ствар? Откуд такав однос? Варијанте попут оне «сви су они страни плаћеници» нећу ни да разматрам. Људи, који искрено и сасвим бесплатно верују у све те приче, у Србији има доста. Вратимо се боље на час у оне страшне дведесете. Изолована са свих страна Србија из доба Милошевића има само један тесан пролаз – мање-више добре односе са Русијом. Мање-више зато, што Русија не може увек и у свему да има поверења тадашње спрске власти. Ипак, не устати у заштиту народа, на који се окомила сва натовска армада, било је немогуће. Подвлачим, народа, а не власти. Уз то, током поменуте деценије вођени су интензивни преговори о целом спектру балканских питања и неко је морао имати поверење главног актера приче – Слободана Милошевића. Улогу посредника преузела је Русија.
И то је било довољно да се претвори у главно политичко страшило за тадашњу опозицију. Одмах по доласку на власт, већ 8. октобра 2000., један од њених актера Жарко Кораћ јада се у штампи: «Да, Иванов (тадашњи министар спољних послова Русије) допутовао је и честитао Коштуници и то је изазвало позитивну реакцију. Али затим се састао са Милошевићем. Зашто? Милошевић је већ изгубио. Каква је то страст према Милошевићу?» Али ни то није одиграло главну улогу. Из интервјуа истог лица, у којем још букти пламен револуције: «У Русији се плаше да ће се српска опозиција орјентисати на Запад. Али Запад нас подржао политички, а не Русија. Запад има пара, које су нам неопходне. И сад ће се правила игре променити».
И заиста, павила игре су промењена. Руски капитал постао је капитал другог реда, телевизија је емитовала само негативну инфорамацију из Русије, попут експлозија и сукоба криминалаца, антируска кампања захватила је локалне медије. Шта ћете, то је било у моди.
А затим су се правила игре опет променила. Прошло је пар година и испоставило се да западни капитал није побољшао стандард грађана Србије, а активан рад на отцепљењу дела спрске територије све је мање потсећао на пријатељску акцију. Сем тога, покушаји Запада да наметне србима осећај колективне кривице за дешавања на Балкану крајем прошлог века изазивали су све већи отпор у свим слојевима друштва. Да и не говорим о коришћењу преговора о придруживању ЕУ у интересу хашке карјеристкиње. И најзад на слатко, свакодневне лекције западних амбсадора на тему: «Куда даље да усмеримо Србију?».
Скупа, то је условило окретање народа према Русији, која све ово време пружа Србији активну подршку на међународној сцени, и уз то сваким даном јача, што финансијски, што политички. Али, први су то приметили радикали. Док су се опозиционари лечили од остатака русофобије, Војислав Шешељ саставио је тестамен у коме позива Србију да се у свему држи Русије. И то је условило нови напад антируских расположења на оном другом крилу, чији је информативни спонзор управо Б-92.
У целој овој причи страшно је то што нико не жели да схвати да Русија не гради своје односе са одређним политичарима, снагама или партијама, већ са земљом Србијом. Србијом која, ма ко год стајао на њеном челу у одређеном тренутку, увек може да рачуна на руску подршку. Коришћење Русије у унутарполитичким интересима, нажалост, говори о високом степену политичке незрелости савременог српског друштва. Уосталом, као и покушај да се Русија представи као земља криминала емитовањем у ударном термину једног од слабијих примерака савремене руске телевизијске продукције.
Зашто политике? Зато што се поменута ТВ-радио компанија одликује, благо речено скептичким односом према Русији. Политику колега могла бих кратко формулисати на следећи начин: «Са ким ћете у будућност грађани Србије, — са Европом и Америком, или са Русијом и Кубом?». А за оне који ипак бирају Русију увек су на дохват руке експерти спремни да развију ко зна који по реду сценарио «велике руске издаје». О томе како се приказују дешавања унутар Русије нема смисла ни говорити. И најзад, од ситних пакости, термин «руски дизајн» који пласирају јавности водитељи као образац његовог непостојања. Признаћете, у том контексту тешко је поверовати у случајан избор серије одабране за емитовање у ударном термину – петком у девет.
У чему је ствар? Откуд такав однос? Варијанте попут оне «сви су они страни плаћеници» нећу ни да разматрам. Људи, који искрено и сасвим бесплатно верују у све те приче, у Србији има доста. Вратимо се боље на час у оне страшне дведесете. Изолована са свих страна Србија из доба Милошевића има само један тесан пролаз – мање-више добре односе са Русијом. Мање-више зато, што Русија не може увек и у свему да има поверења тадашње спрске власти. Ипак, не устати у заштиту народа, на који се окомила сва натовска армада, било је немогуће. Подвлачим, народа, а не власти. Уз то, током поменуте деценије вођени су интензивни преговори о целом спектру балканских питања и неко је морао имати поверење главног актера приче – Слободана Милошевића. Улогу посредника преузела је Русија.
И то је било довољно да се претвори у главно политичко страшило за тадашњу опозицију. Одмах по доласку на власт, већ 8. октобра 2000., један од њених актера Жарко Кораћ јада се у штампи: «Да, Иванов (тадашњи министар спољних послова Русије) допутовао је и честитао Коштуници и то је изазвало позитивну реакцију. Али затим се састао са Милошевићем. Зашто? Милошевић је већ изгубио. Каква је то страст према Милошевићу?» Али ни то није одиграло главну улогу. Из интервјуа истог лица, у којем још букти пламен револуције: «У Русији се плаше да ће се српска опозиција орјентисати на Запад. Али Запад нас подржао политички, а не Русија. Запад има пара, које су нам неопходне. И сад ће се правила игре променити».
И заиста, павила игре су промењена. Руски капитал постао је капитал другог реда, телевизија је емитовала само негативну инфорамацију из Русије, попут експлозија и сукоба криминалаца, антируска кампања захватила је локалне медије. Шта ћете, то је било у моди.
А затим су се правила игре опет променила. Прошло је пар година и испоставило се да западни капитал није побољшао стандард грађана Србије, а активан рад на отцепљењу дела спрске територије све је мање потсећао на пријатељску акцију. Сем тога, покушаји Запада да наметне србима осећај колективне кривице за дешавања на Балкану крајем прошлог века изазивали су све већи отпор у свим слојевима друштва. Да и не говорим о коришћењу преговора о придруживању ЕУ у интересу хашке карјеристкиње. И најзад на слатко, свакодневне лекције западних амбсадора на тему: «Куда даље да усмеримо Србију?».
Скупа, то је условило окретање народа према Русији, која све ово време пружа Србији активну подршку на међународној сцени, и уз то сваким даном јача, што финансијски, што политички. Али, први су то приметили радикали. Док су се опозиционари лечили од остатака русофобије, Војислав Шешељ саставио је тестамен у коме позива Србију да се у свему држи Русије. И то је условило нови напад антируских расположења на оном другом крилу, чији је информативни спонзор управо Б-92.
У целој овој причи страшно је то што нико не жели да схвати да Русија не гради своје односе са одређним политичарима, снагама или партијама, већ са земљом Србијом. Србијом која, ма ко год стајао на њеном челу у одређеном тренутку, увек може да рачуна на руску подршку. Коришћење Русије у унутарполитичким интересима, нажалост, говори о високом степену политичке незрелости савременог српског друштва. Уосталом, као и покушај да се Русија представи као земља криминала емитовањем у ударном термину једног од слабијих примерака савремене руске телевизијске продукције.
