Деца и кућни послови

Хтедох да наставим ово на теми ''Ћерка тинејџерка'', ал можда је боље да отворим нову тему јер се не ради само о ћеркама нити само о тинејџерима...
Наиме, хтедох да питам:
Када сте почеле (почели) да уводите децу у обављање неких кућних послова?
Који су то послови?
Како их ''намамите'' на помагање у кући (или им наредите)?
Да ли их награђујете за то?
Са колико година су неки послови (и који) постали њихова ОБАВЕЗА, значи нешто што се подразумева?

Претпостављам да је ово заједничка ''мука'' свих родитеља, па можда је добро да поделимо искуства о томе...

Jes' da nisam roditelj, ali obavljam mnoge kucne poslove jer ih shvatam kao obavezu.
Pocela sam da radim po kuci relativno kasno, jer smo do moje 11-te godine ziveli sa babom i dedom, pa za to vreme nisam nista morala da radim osim da sredjujem svoj plakar i pisaci sto.
Cak i kad smo babu i dedu preselili, meni poslovi kao sto je pranje sudova nisu tesko padali, jer sam to radila da bih pomogla mami, a ne zato sto me je neko terao, za razliku od moje mladje sestre, koja bi morala da bude samostalnija i manje razmazena od mene (sto nije slucaj)... Ona, cak i kad vidi da sam ja u frci i da, na primer, ne mogu da stignem u skolu ako operem sudove, nece da mi pomogne, jer to nije njena obaveza, tj. zato sto joj to nije rekla mama...
Inace me niko ne nagradjuje za obavljanje kucniih poslova, jer ih radim cisto iz ljubavi prema mami.
E sad, iako ja sve radim, ne zato sto mi to neko kaze, vec zato sto hocu, moja sestra je, i pored mene takve, ostala razmazeno deriste, ali mama i tata na to ne reaguju (valjda sam im dovoljna ja jedna takva)...

Kad sam ja bila mala klinka ja sam trazila da me uci mama kucne poslove da radim jer je to bio dogovor, kad je mama htela da me zadavi maramom ja sam je nagovorila da me ne udavi jer kad ja samo malo porastem ja cu sve da radim za nju a ona ce samo da uziva. Medjutim, u medjuvremenu stvari su se promenile, ona je htela sama sve da radi, i da bude korisna, da je ne bi ostavio moj tata, pa je onda stalno izbegavala da me uci kad sam je ja zapitkivala kad cu ja da radim, a jednom je planula "Neces ti da radis!!!!" i od tada ja sam shvatila da ja nemam nikakve obaveze u vezi sa radom. Jos je ostalo samo da izlazim na kraj sa rodbinom koji nisu znali za to da mi majka nije dala nista da radim, a pravila se pred njima luda, kao, ona je zrtva, ona je bolesljiva, ja sam antihrist, nemirna, maltretiram je.

moja beba od 5 godina vec izvesno vreme sredjue svoju sobu,i ne predstavlja joj to uvek zadovoljstvo ali se trudim da ima dobre navike,naravno ja posle uradim u detalje usisivanje,pranje prozora jer ne moze ona mala je.ali recimo da joj je to obaveza.pomaze mi i ovako ali to kapiram da nece dugo trajati jer sad to predstavlja za nju igru(danas smo kuvale i ja sam bila sef kuhinje a ona moj asistent)

Hellen:

Када сте почеле (почели) да уводите децу у обављање неких кућних послова?
Који су то послови?

Kliknite za proširenje...

Veoma rano je poceo da ide u prodavnicu i to je posao oko koga nema polemike, to funkcionise, ali neke druge stvari...
U prodavnicu je poceo da ide sa npr 8 godina.

Како их ''намамите'' на помагање у кући (или им наредите)?

Kliknite za proširenje...

Pravo da ti kazem ne namamljujem uopste vec kazem (bilo je to pre nesto vise od godinu dana) da nemam nameru da svakog dana objasnjavam da svoju sobu mora da sredi. (Pre toga smo imali beskrajna natezanja sa promenljivim rezultatom)...

Да ли их награђујете за то?

Kliknite za proširenje...

... ali moje reci (naravno) ne bi imale nikakvog dejstva (opet) da nismo malo promenili pravila.
Dosao je dan kada sam rekla svom muzu da smo mi losi roditelji ako dete ne naucimo redu na vreme, zato sto je to ne samo uredjen prostor vec i stanje svesti. Nije normalno da zivi u haosu. Covek mora da ume da upravlja svojim vremenom, energijom, novcem, prostorom, a to nece umeti ako to ne postane do njega od malena. Dakle, jednog dana smo odlucili da uvedemo KAZNU za neobavljen posao. Bio je to onaj dan kada nije mogao da u pronadje CD koji je trebalo da vrati drugu, nekoliko dana posto nije mogao da nadje svesku koju je trebalo da vrati drugom drugu, posle bezbrojnih trazenja po kuci ovoga ili onoga, i onda mi se stvarno smucilo.

btw bilo mi je veoma tesko da odredim kakva bi to kazna bila jer je on jedno zaista sjajno dete (nije sto je nas :rolleyes: ), uspesan je, ima sjajnu licnost i osim aljkavosti nikada nijedan drugi problem, nije postojao. Ta kazna je ukidanje igrica na kompu 7 dana, ako nije namesten krevet, ako knjige nisu spakovane u fioke, ako orman nije u pristojnom stanju i ako je garderoba razbacana po sobi. Za brisanje prasine i usisavanje opomenem, ali to mu nije svakodnevna obaveza i to ne zameram kad zaboravi. Opomenem kad je potrebno pa onda uradi i to.

Sto se nagradjivanja tice, to je pohvala. Vidim da mu to mnogo znaci i znam kolika je moc pohvale u vaspitavanju, ali ipak ne zelim da preterujem sa nagradama u ovom slucaju jer on samo obavlja svoju DUZNOST. Bas kao sto vodi racuna o skolskom uspehu, treninzima itd, ovo je njegova zona odgovornosti i to mora da URADI LICNO ON.

Hellen:

Претпостављам да је ово заједничка ''мука'' свих родитеља, па можда је добро да поделимо искуства о томе...

Kliknite za proširenje...

Naravno

Nije direktno u vezi sa temom, ali mislim da indirektno ipak jeste.

Smatram da je veoma vazno da dete TACNO ZNA koja je njegova zona odgovornosti bilo o cemu da je rec. Nije lako odrediti te koordinate, ali mislim da je izuzetno vazno da dete zna za sta je ODGOVORNO, a za sta NIJE ODGOVORNO da bi se izbegla sa jedne strane bahatost (mogu da radim sta hocu), ali da bi se izbegao i stalni osecaj krivice (ako smatra da je obavezan da snosi odgovornost za nesto za sta ne bi trebalo)

Bahatost je veoma opasna osobina jer otezava/onemogucava uspesnu socijalizaciju, a to je jedna od najvaznijih stvari za razvoj licnosti i uopste za licnu srecu.

S druge strane cula sam mnogo puta da roditelji opterecuju svoju decu pricama "Mi nemamo para ni za osnovno, a ti samo nesto trazis!", "Razbolecu se od sekiracije sto ne ucis!" "Kako te nije srameota da mucis majku!?" (zato sto na pr. slabo jede)... Uzasavam se ovakve zloupotrebe koje kod dece stvaraju stalni osecaj krivice jer je poruka (ma kako bila formulisana), ja sam dobra, a ti si los.

Na taj nacin isfrustrirani ljudi koji nemaju snage da se suprotstave detetu svojim besom i gorcinom dete pune osecajem krivice.
Strasno mi je kada vidim da ljudi nekada nisu svesni sta cine svojoj deci na taj nacin, kada vidim da nisu svesni da gotovo presudno uticu na to kakvu ce sliku to dete imati o sebi celog zivota i koliko je pozitivan stav o sebi vazan za njegovu licnu srecu.

Dete treba da bude nauceno da prisili sebe da obavi i ono sto ne voli ako je to njegova duznost. Realnost je takva da ne mozemo da radimo samo onio sto nam se dopada i sto se ranije pomiri sa tim otpor koji oseca bice manji. Ovde mislim na obaveze u najsirem smislu, na radne, drustvene i sve ostale obaveze,

Odrzavanje prostora u kome zivimo, bas kao i odrzavanje licne higijene, briga odeci i sl ima jos jednu dimenziju, a to je da treba o svemu tome voditi racuna zato sto je to stvar samopostovanja. Ako postujem sebe, onda za mene nije dovoljno dobro da idem izguzvana, da zivim u haosu, da budem neuredna.

To jos uvek za dete nije dovoljna motivacija da se pomuci i uradi nesto samoinicijativno i u tom decijem uzrastu ih treba malo pritisnuti, ali uvek uz napomenu da to radi zato sto zasluzuje bolje od prljavog, izguzvanog, musavog.

Treba vaspitavati to samopostovanje od ranog uzrasta jer je to vazno za sva zivotna polja tokom celog zivota.

U vezi sa kucnim poslovim mislim da treba insistirati na SOLIDARNOSTI medju clanovima porodice. Dete ce npr baciti smece, a neko drugi ce ispeglati ves, neko treci pripremiti neku klopu itd. To daje prijatan osecaj da se ucestvuje u necemu zajednickom sto ojacava motivaciju.

Nikada ne treba davati detetu radna zaduzenja za kaznu. Rad nije kazna vec normalan i pozeljan (mada ne uvek prijatan) deo naseg zivota.

@Hellen
S obzirom na to da ti imas dve devojcice, mozda nije lose da npr jednom nedeljno zamene zaduzenja. Ako se ne varam one su slicnog uzrasta tako da mogu da obavljaju iste poslove. Ovo bi sprecilo osecaj da neka radi teze a neka lakse poslove (uvek je onom drugom lakse )

btw, necu reci nista novo kada kazem da je kljucna rec DOSLEDNOST i da sam se mnogo puta pokajala kada popustim, progledam kroz prste. Uvek je trebalo mnogo vise napora da ponovo neka pravila dovedemo u red nego kada smo to cinili prvi put.

Meni se ne svidja kad roditelji hvale devojcicu: "To je sve ona sama napravila". Treba da je hvale za sve, samo za to ne. Varjaca joj ne gine. Svako moze to da nauci, neko bolje kuva, neko losije, ali to nije stvar za hvaljenje.

Хвала, Хармони, баш си потрефила тему и све оно о чему сам размишљала.
Наиме, моје ћерке имају 9 и 10 година. Од малена смо почели са заједничким сређивањем играчака, после је то постало само њихов домен.
Данас оне хоће да помогну, али почиње полако да ми смета што и даље свој рад у кући доживљавају као ПОМОЋ МАМИ, а не као своју обавезу, нешто што се подразумева.
Значи, оне намештају своје кревете, сређују своју собу, хоће да поставе сто и да склоне после јела...али само АКО ИМ ЈА КАЖЕМ. Ако се понекад сете саме, онда је то, као, неко велико изненађење за мене којим желе да ме обрадују. А ја не желим више да се одушевљавам и изненађујем што су саме средиле сто после јела, јер би то већ требало да буде нешто нормално, свакодневно.
Сада би већ требало да им засмета ако чинијице од поједеног сладоледа оставе на сред собе, па се саплићу о њих цео дан, а не да кажу:'''Па ниси нам рекла да треба да се склони!''
Значи, улазимо у фазу када би требало да их освестим да сређивање стана није мамина дужност у којој оне могу да ПОМОГНУ, него да је стан наш заједнички животни простор који заједно одржавамо.
Нешто се заиста не сећам те фазе у свом одрастању, када је почео да ми смета кртог и када сам сама почела да сређујем чак и кад ми није речено....
Па зато питам...

ja sam kao mala mrzela bilo kakav rad jer mi je bio lose predstavljen,jer nisam zelela da budem uredna zato sto sam devojcica(reci moje mame),i nekako cini mi se da je mojim rditeljima bilo muka da me vide kako se zezam pa sam po ceo dan imala neke obaveze,umesto da me prebace na normu oni su me dresirali na vreme:? i zaista nista mi nije smetalo u kuci(nered) sve dok se nisam odvojila od njih(20god),tada sam shvatila zasto je to bitno

Sestra i ja smo relativno rano pocele da pomazemo u kucnim poslovima.
Ona vise, jer je starija cetiri godine, ali recimo da smo pocele da peremo posudje vec oko 8-9 godine.
Ja sam prvi rucak skuvala u cetvrtom osnovne. A sredjivanje sobe je pocelo vec od sedme, naravno sama sam pocela da usisavam oko cetvrtog osnovne.

Nije nas nikako majka mamila, jednostavno nam je rekla da ako same ne opeemo posudje nece imati ko umesto nas, ili ako sama ne sredim sobu nece ni ona....oba roditelja su u nama od ranih dana podsticali razvoj individualnosti, izmedju ostalog kroz navedena objasnjenja.

E sad, razlike medju nama dvema su vec tad dosle do izrazaja. Sestra je bila i ostala mnogo azurnija i vrednija i nikad se nije bunila, sve je prihvatala mirno. Dok ja, s obzirom da sam uvek bila orjentisanija od nje na skolu, imala sam srazmerno i manje vremena za kucne obaveze, tako da je deo istih sestra preuzela na sebe.
Iskreno, mama smo u potpunosti odmenile do kraja osnovne u svim kucnim poslovima, sem u kuvanju. A sad vise ni to ne radi! Uziva!!

Mene roditelji nikad nisu terali nista da radim. Sama sam sredjivala svoju i bratovu sobu, nikad mi niko nije nista rekao, cak ni brat ''hvala'', ali ja jednostavno volim kad je sve na svom mestu, tako od malena.
Mama me nikad nije ucila da kuvam, uvek je govorila ''ne zuri, to te uvek ceka u zivotu''.
Volim da operem sudove i da budem od koristi. Sada zivim sa momkom i nista mi nije problem, jer znam ako ne stignem ja on ce mi pomoci.

Mene mama nije terala da radim nista. Kao mala sam isla u prodavnicu, mozda cak i pre polaska u skolu, ali to mi nije padalo tesko i nisam se nikada bunila. Sto se tice kuvanja, smatrala je da "za to ima vremena" te sam tek pre par godina pocela sama da kuvam(bas mi je tesko palo i slabo isloops: ). a sredjivanje kuce, uglavnom sam sama sredjivala svoju sobu, a ona ostalo, mada sam joj ja nekada pomagala. To je otprilike to, ono sto mi nije bilo tesko, delegirala mi je, a ono sto nisam volela, nisam morala da radim . Sada svoj stan cistim i sama kuvam, ribam kupatilo, prava domacica! Samo sam zadrzala naviku da kod svoje mame ne pipam nista u kuci! Nisam oprala sudove ili skuvala nesto u njenoj kuci godinama. Mislim da joj se to ne dopada. Shame on me. Sledeci put cu oprati sudove!

Secam se da smo brat i ja kao klinci stalno ratovali oko tih kucnih poslova.Moji roditelji su insistirali na tome da im pomazemo nas dvoje,da steknemo odgovornost oko obaveza u kuci,ali to u nasem slucaju nije bilo moguce.Moj brat je stalno izbegavao svoje obaveze,jer on je musko.Nije bilo sile koje je mogla njega da natera da usisa ili ne daj Boze rasiri ves.Sve sam morala ja.Dozivljavala sam to kao veliku nepravdu.Mada nije mi bilo tesko da operem sudove ili tako nesto.Samo me je uvek nerviralo to sto su me grdili kada moraju da me opomenu.Pa sta ako me opomenu,bitno je da ja to lepo uradim?Sto se mog deteta tice ima svoje obaveze da sredi sobu,pokupi i slozi svoje stvari,odovji stvari koje su joj za pranje,ode u prodavnicu,eventualno pomogne meni nesto ako joj trazim.Cesto i ne moram da joj trazim,ako vidi da sredjujem stan sama me pita sta ona treba da radi.Isto tako kada vidi da raspremam ili postavljam sto,sama dodje pa mi pomogne.Uvek je pohvalim i zahvalim joj se.Mislim da je to sasvim normalno.Nikad je nisam terala pa mi valjda i zato rado pomaze.jedino zna da necu da skupljam njene stvari za njom i da sredjujem njen nered.

Moja devojcica ima 4 godine i za sada jo je interesnantno da postavlja sto, voli da slaze ves koji skidam sa zice a polako vezbamo i da sredjuje svoju sobu.
Sve je to doslo spontano. Ja je nisa nikada silila da to radi, jednostavno je bila uz mene sve vreme dok obavljam kucne poslove i to joj je zanimljivo. Mislim da im stalno treba govoriti o znacaju reda u kuci za normalno funkcionisanje porodice, ali ih ne pritiskati da to ne bi bilo opterecenje nego nesto sasvim uobicajeno. I naravno licnim primerom uticati na njih.

Evo... ja iz moje perspektive...
Imam 20 godina i najstariji sam sin...
Milim da su kucni poslovi glupost...
Deca treba da uce skolu i da se obrazuju a ne da se bakcu pranjem sudova i slicno...
(naravno, podrazumeva se da se ocisti sto posle rucka, da se sredi soba (to i nije kucni posao))
Ali da se deca zamlacuju nekim glupostima....... to je gubljenje vremena...

DJM:

Evo... ja iz moje perspektive...
Imam 20 godina i najstariji sam sin...

Kliknite za proširenje...

Prestolonaslednik!

Ок, а шта су онда кућни послови и ко треба да их ради?

DJM:

Evo... ja iz moje perspektive...
Imam 20 godina i najstariji sam sin...
Milim da su kucni poslovi glupost...
Deca treba da uce skolu i da se obrazuju a ne da se bakcu pranjem sudova i slicno...
(naravno, podrazumeva se da se ocisti sto posle rucka, da se sredi soba (to i nije kucni posao))
Ali da se deca zamlacuju nekim glupostima....... to je gubljenje vremena...

Kliknite za proširenje...

Sine ti ocigledno nisi skoro biven .E da si meni sin pa ja bi ....ne bre cekaj sad sredjujem 2gi sprat na kucu nosio bi ti mieni kofe sas malter na 2gi sprat ceo dan!

mislim da je najbitnije da je on najstariji sin.
provincija.
on je najstariji, naslednik,
a ostali neka rintaju.

hahahaha... to je nebitno sto sam ja najstariji...
Nego sam cisto ovako napomenuo, radi psihickog profila...
I dalje mislim ono sto sam rekao...

Harmony:

Prestolonaslednik!

Kliknite za proširenje...

hahahaha... ali ovo mi naj komentar