Ljubav je pocetak svake umetnosti...

"Ljubav je pocetak svake umetnosti, vrednost i domet jednog dela zavise od sposobnosti umetnika da voli..."
Pitam se da li je to bas tako... Ali ipak uveren sam da su dela radjena inspirisana osecanjima mnogo bolja od onih radjenih profesionalno, i bezosecajnih... Ali da li samo ljubav pokrece umetnika? Moze li tuga da stvara dela toliko dobra i lepa, da to ni ljubav ne moze uciniti?
Znam osobe koje pisu su inspirisane samo kad su tuzne... I nekako su njihova dela jaca od ovih, od osoba inspirisanih srecom i ljubavnim ushicenjem... zaljubljenoscu...
Voleti... da li covek mora da voli da bi bio umetnik? Moze li umetnik da bude inspirisan mrznjom pitam se? Moze li iz besa da stvori lepotu?
Moze li mrznja biti pokretac dobrih dela???

Sve moze biti inspiracija.

Cekaj malo Hari, pitao si mnogo toga. Ja bih se samo zadrzala na da tako kazem simbolickom znacenju nekih termina koje si upotrebio ne dajem svoje misljenje sem svoju interpretaciju. Ljubav je imenica cije se znacenje siri cak do poistovjecenjem sa Bogom , makar u hriscanskoj religiji. Bog je LJUBAV i Bog je onaj koji stvara. Dakle u najsirem onaj koji voli je onaj koji je blizak Bogu, to je onaj koji stvara. Znam da je termin stvaranje specifican ali u to vec ne ulazim. Sa druge strane mrznja je odsustvo ljubavi, mada ovo sad uzimam slobodu da se tako izrazim. Dakle mrznja je udaljenost od Boga i od stvaranja. Posto je umjetnost stvaranje izlazi da u hriscanskom svetu umetnost proizilazi ili se nalazi u samoj ljubavi.

Љубав може бити и несрећна (неиспуњена) и у ствари, најчешће баш из такве љубави настану најлепша уметничка дела.

Али инспирација може бити и нешто друго -- рецимо патња због неизвесног смисла живота или нешто слично. Рецимо, Гетеов "Фауст" није инспирисан љубављу у ужем смислу речи (можда у оном ширем о коме говори Јабукица) него једним од оних "проклетих питања" -- човековом неизбежном потребом да спозна овај свет по ма коју цену (макар и потписао уговор с ђаволом).

Mozda bi trebalo prvo da se slozimo oko predstave o pojmu ljubavi pa da onda raspravljamo o ovoj temi. Ne moze ljubav biti nesrecna.
Pocitajte himnu ljubavi apostola Pavla.

Љубав је лепа само док се чека, док од себе само мали наговештај да...
Или то беше за срећу?
Касније се све удави у судоперама

jabukica:

Ne moze ljubav biti nesrecna.

Kliknite za proširenje...

Под "несрећном" љубављу подразумева се неузвраћена љубав. Свако је то доживео у животу, макар и у малој мери (а неки богами и у већој мери, као Стендал, чини ми се).

Ljubav coveka uzdize do boga, samo to nema veze sa zaljubljenoscu. To je zrtvovanje za sve , izgaranje koje se meni netalentovanoj ne da opisati, umetnici su oni u koji to mogu. Umetnik izgara prenoseci nam , opisujuci nam ono sto mi ne mozemo videti jer nam oci nisu progledale ljubavlju. Ljubav vidi sto oko ne vidi.

Достојевски је "изгарао" за Марјом Димитријевном, али био је несрећан у тој љубави, јер га Марја није волела. Чак и кад се удала за њега -- није га волела (варала га је на његове очи). Из те "несрећне" љубави настале су неке од најлепших његових страница.

Љубав према богу није иста врста љубави.

Ne nisam mislla na ljubav prema Bogu. Pazi on je nju voleo ali ta je ljubav presla granice ljubavi prema njoj kao zeni, jer ta ljubav nije LJUBAV , ona ima granice i zahteve i brzo bi se izgubila pred onim sto oci vide. LJUBAV nema zahteve ni granice i prolazi ogranicenja ljubavi prema jednom stvorenju, ona se izliva na ceo svet a time se moze nazvati ljubavlju prema Bogu ako uzmemo da je sve stvoreno u samom Bogu mada Bog nadilazi svet. Ovo su sve ipak nekakve moje interpretacije pa nisu bas precizne ali tako nekako. Zato sam rekla da LJUBAV nije nesretna. LJUBAV sapati i sa travkom koju je uzbrao neko i sa decijom suzom i sa nemirom ljubavnika koji neutesno trazi nove luke. LJUBAV sve razume , sa svima strada. Mi cije srce nije primilo tu vatru u sebe bez ociju napipavamo prstima umetnika svet u kome LJUBAV osvetljava bedne i jadne ljude, a sa njima i sva ostala ziva i neziva stvorenja.

Modruna:

Достојевски је "изгарао" за Марјом Димитријевном, али био је несрећан у тој љубави, јер га Марја није волела. Чак и кад се удала за њега -- није га волела (варала га је на његове очи). Из те "несрећне" љубави настале су неке од најлепших његових страница.

Љубав према богу није иста врста љубави.

Kliknite za proširenje...

Istinski sam se divio tvojim postovima. Sada me iznenađuješ. Mislim da mnogo podcenjuješ Dostojevskog, jednog od najvećih tumača i poštovalaca hrišćanskih postulata.

Ух, ух! Ништа није тако једноставно у његовом животу. Ни најмање га не потцењујем, он је за мене појам (да не кажем -- прототип) Човека, са свим радостима и патњама, сумњама и вером, успесима и поразима ... који су суђени свакоме од нас у већој или мањој мери. Посматрајући њега, могли бисмо да сазнамо какав је овај наш живот у ствари.

Љубав може бити према различитим стварима.
Него да се вратим ја на оне судопере.
Вероватно сте приметили као велики уметници, често научници и вође људи, нису усрећили своје породице, ако су их уопште имали...

evo iz moje perspektive...ja nikada nisam mogla da pisem pjesme kada sam se osjecala srecnom..vecinom pisem kada sam tuzna, razocarana ili depresivna..
imali to veze s ljubavlju? s ljubavlju prema covjeku mozda da..imala sam uvijek srecu sto se tice ljubavi..moja razocaranost je vise malo sireg oblika..razocaranost u covjeka i svijet oko mene...postojanje nepravde i tragedije oko nas..to je ono sto mene pokrece i sputava me u mojoj sreci..pitanja postojanja i smisla...ljubav..ljubav u biti uopce nije tesko pronaci..kada covjek zna sto zeli naravno..to je prvi i j´najvazniji korak..covjek mora nauciti voljeti samoga sebe..tek onda moze ocekivati od drugih da ga vole..kod mene to vecinom funkcionira...to sto sam imala srecu upoznati pravu istinsku ljubav..nije me sprijecilo u tome da ipak ne vjerujem ljudima... ..ne pitajte me zasto je to tako?? nemam pojma...

Мислим да сте сви погодили у жицу. Свакако да су уметници ''блиски'' Богу, они стварају, они дају живот, они иду напред...обично су испред времена(мада то није правило).
Као Хари Халер(''Степски вук'') који има две душе или хиљаду и једну, лута и трага за самим собом, не знајући више ко је и где је. Мислим да та растројеност доводи до унтрашњег лудила које има за последицу уметност.
Љубав, мислим да је извор искрене уметности.

Duh Sekire:

Него да се вратим ја на оне судопере.
Вероватно сте приметили као велики уметници, често научници и вође људи, нису усрећили своје породице, ако су их уопште имали...

Kliknite za proširenje...

Приметили смо . То је, вероватно, зато што уметност захтева ЦЕЛОГ човека, па не преостане ништа за породицу, тим пре што породица од човека тражи много прозаичније ствари, на пример велику плату и те ствари ... .

Zaista je zabavno sa vama razgovarati.

Ljubav jeste pocetak svake umetnosti... U stvari, emocije su pocetak svake umetnosti... Jer ima nekih umetnickih dela koja definitivno nisu proizvod ljubavi... Evo, posto se od svih vrsta umetnosti najvise razumem u muziku, navescu kao primer Petu Betovenovu simfoniju, inspirisanu pre svega bolom i patnjom, gde kompozitor u prva dva takta simfonije opisuje kako to "sudbina kuca na vrata". To sigurno nije inspirisano ljubavlju...

Modruna:

Приметили смо . То је, вероватно, зато што уметност захтева ЦЕЛОГ човека, па не преостане ништа за породицу, тим пре што породица од човека тражи много прозаичније ствари, на пример велику плату и те ствари ... .

Kliknite za proširenje...

Ово си лепо рекла. Па чисто сумњам да би неки уметник или научник, успео да ''направе'' нешто, то би било само нешто и ништа више. Они су сви направили нешто више уколико су били истински предани и одани. Тај позив захтева одрицање и усмеравање енергије на друге ствари...породица ту не постоји, а ако постоји није баш сређена.

Hari_Haler:

"Ljubav je pocetak svake umetnosti, vrednost i domet jednog dela zavise od sposobnosti umetnika da voli..."
Pitam se da li je to bas tako... Ali ipak uveren sam da su dela radjena inspirisana osecanjima mnogo bolja od onih radjenih profesionalno, i bezosecajnih... Ali da li samo ljubav pokrece umetnika? Moze li tuga da stvara dela toliko dobra i lepa, da to ni ljubav ne moze uciniti?
Znam osobe koje pisu su inspirisane samo kad su tuzne... I nekako su njihova dela jaca od ovih, od osoba inspirisanih srecom i ljubavnim ushicenjem... zaljubljenoscu...
Voleti... da li covek mora da voli da bi bio umetnik? Moze li umetnik da bude inspirisan mrznjom pitam se? Moze li iz besa da stvori lepotu?
Moze li mrznja biti pokretac dobrih dela???

Kliknite za proširenje...

Mislim da nema pravila, kao uostalom ni u čemu drugom.

Marge:

... navescu kao primer Petu Betovenovu simfoniju, inspirisanu pre svega bolom i patnjom, gde kompozitor u prva dva takta simfonije opisuje kako to "sudbina kuca na vrata". To sigurno nije inspirisano ljubavlju...

Kliknite za proširenje...

А ја ћу те допунити: Бахове религиозне композиције очигледно су настале као обраћање богу (и фантастичне су, представљају сам врх европске музике ), али има других ствари које су настале на другим основама. Рецимо Вагнер -- ако ту и има бога, онда су то неки германски, пагански богови и стара митологија уопште. Ту љубав није на првом месту. И уопште -- код романтичара има више митологије и магије (зачарана језера, виле, голубице које се претварају у девојке итд.) него "праве" религије као код Баха. А да и не говоримо о "мисаоном" романтизму као код Малера и Брукнера, на пример.

Modruna:

А ја ћу те допунити: Бахове религиозне композиције очигледно су настале као обраћање богу (и фантастичне су, представљају сам врх европске музике ), али има других ствари које су настале на другим основама. Рецимо Вагнер -- ако ту и има бога, онда су то неки германски, пагански богови и стара митологија уопште. Ту љубав није на првом месту. И уопште -- код романтичара има више митологије и магије (зачарана језера, виле, голубице које се претварају у девојке итд.) него "праве" религије као код Баха. А да и не говоримо о "мисаоном" романтизму као код Малера и Брукнера, на пример.

Kliknite za proširenje...

...Ljubav nije ljubav , samo kad cvjeta i uzvracena je ili prihvacena , cesto njene visine se dostizu kad je bol prisutan i njeno trazenje radja velika djela u svim vidovima umjetnosti .
Religiozno ili mitsko , svejedno , jer i jedno i drugo zadire u oblast metafizike ili duhovno nedostiznog , bar iz ove postavke Logosa ne mozemo svrstavati kao ideju -stvoriteljku nego kao nacin izrazavanja a u muzickom izrazavanju ili podrazavanju / Aristotel/ ne bi trebali traziti objasnjenja jer necemo ih ni naci . Religiozno je stvar licnog ili intimnog ...

Inspiracija bez ljubavi, može li to?
Ja bih tako nazvao temu.....

I dolazim da ne može.....Nijedan autorski čin ne može bez posvećivanja tom autorskom činu , davanja sebe tom činu , i uživanju u sebi nakon čina....ili u trenutku završetka čina....što je meni bliže, kreacija kao seks. Vrhunac i kod jednog i kod drugog je na završetku, a kasnije se ne pozivam ni na jedno ni na drugo.......

Pozivanjem na prošlost gubim u sadašnjosti i zatrpavam budućnost.....

Ti si, Patak, ponekad veoma sirov, hoću reći: antiumetnik.

Marge kako moze neko da oseca bol i patnju ako iza njih nije ljubav. Covek samo ako duboko voli ovaj svet moze da oseca patnju bilo sto ga napusta bilo sto taj svet strada bilo sto sam biva napusten od nekog.
Ristob , sirovost nije antiumetnost.