Kosovo i Metohija ljuta rana ili bolno tkivo drzave Srbije

Na “Jastog samitu" ništa nije rešeno u vezi sa statusom Kosova i Metohije. Predsednici dve svetske sile prepustili su dalje razgovore na nivou ministara inostranih poslova Rusije i državnog sekretara SAD.

U medjuvremenu, pojavljuje se podatak da je dve trećine ukupne metohijske zemlje još u srpskom posedu I još neke zanimljive ideje Udruženja “Stara Srbija”.

METOHIJA na Dunavu. Ili, bilo gde, tu, nadomak Beograda. U Grockoj, možda, ili preko Pančevačkog mosta. Peć - za 50.000 ljudi prognanih sa ognjišta, rasutih po Srbiji, mnogi još u kolektivnim centrima i iz snova ispratili vozove povratka, očajni i poniženi.
Možete li da zamislite jedan takav grad, nalik na njihov nekadašnji - Peć? Grad u kome će prognanička deca imati novu nadu u budućnost. Udruženje "Stara Srbija" u kome je okupljena sve sama metohijska elita, ne samo da o tome ramišlja - smatraju da je davnašnja ideja realna i sasvim ostvariva.

Luč je podignuta, buknula je neverovatna energija, probudila nadu i "Stara Srbija" je postala pokret. Na spisku onih koji podržavaju ovaj projekat već je oko 40.000 metohijskih Srba.

Kako oživotvoriti ovu lepu zamisao? Advokat Ninoslav Rajević, predsednik Udruženja, rodom Pećanac, odgovara:

- Vidite, mnogi srpski domaćini iz Metohije nisu prodali svoje, niti žele da prodaju imanja, i to je, možda, gotovo i nepoznato: dve trećine ukupne metohijske zemlje još je u srpskom posedu. E, tu imovinu: zemlju, vinograde, voćnjake, kuće... želimo da deponujemo Republici Srbiji za finansijsku pomoć u izgradnji. I, ovu mogućnost predočićemo ovih dana nadležnima u Vladi. Mislim da bi korist bila obostrana: državi naša imovina, istovremeno, manje izdvajanja za prognanike u kolektivnim centrima i kojekude, a pognanicima mir i ljudsko dostojanstvo.

Ninoslav Rajević razmišlja i o mogućem kreditiranju, donacijama, koje su ih do sada rešavale tek malih, prognaničkih, beskućničkih muka. Ideja bi, smatra, mogla da bude prihvatljiva i izvan granica Srbije, pogotovo što među prognanicima, zainteresovanim da na ovaj način reše konačno utočište, nisu samo kosmetski Srbi.

- Na spisku imamo i oko pet hiljada Albanaca, Jevreja, Goranaca i Rusa, bivših radnika institucija države Srbije kojima ostanak, posle uspostavljanja kosovske vlasti u pokrajini, nije bio moguć - objašnjava Ninoslav Rajević, čija se imovina u Peći (sedam kuća, plac u gradu i hektar i po zemlje u okolini) meri milionima evra. U to ne računa raskošnu Rajevića baštu, kultno mesto Pećanaca, čiji ih miris prati gde god krenu, i sika kočija koje i sad čuju gde god da se probude... Šetalište i uspomene. To cenu nema.

Snažnu podršku Ninoslavu Rajeviću daju i potpredsednici "Stare Srbije" Dragiša Saveljić i Slavko Vukotić, obojica iz Peći. Aduti su im da nijedan, takođe, nije prodao ni pedalj imovine u Metohiji: Vukotić je vlasnik dva hektara najbolje zemlje i lokala u gradu. Saveljić - 15 hektara.

- Sve to, evo dana, dajem državi za pomoć da gradimo grad, našu novu Peć - govore nam.
Da li će iko želeti da barem čuje ove ljude? Pruži ruku pomoći.

- Do sada, može se reći, imamo razumevanja. Iz Grocke, na primer, već ima ponuda da nam opština ustupi deo državne zemlje. Mi ćemo ovih dana da razgovaramo i u Paliluli, ali i sa predstavnicima drugih opština. Naš konkretan predlog je da, recimo, nadležni razmisle o mogućoj nadoknadi vlasnicima davno oduzete zemlje, koja je u planu povraćaja, za lokaciju na kojoj bi mogli da budu temelji novog grada.

Lepa ideja. Možda i ostvariva. To, međutim, ne zavisi samo od entuzijasta iz "Stare Srbije".
(Rajevića bašta na Dunavu, http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=105687&datum=2007-07-03)

Hajdemo, bez emocija i nacional-romatničarske zanesenosti, da bar sebi samima na ovom podforumu, ali i onima koji naidju pa ostanu u raspravi, ili odu.. svejedno, pokušamo da pojasnimo nastajanje oba pokreta, i šiptarkog i srpskog.

Ali bih zamolio da ne zadiremo daleko u prošlost, ništa nećemo postići. Mislim da je dovoljno da krenemo iz poslednje decenije XVII veka za Srbe, i od Prizrenske lige za Šiptare… lingvistiku i ostale “pomoćne” argumente bilo bi dobro da ostavimo po strani…

STARA SRBIJA

Ime Stara Srbija, kao geografski naziv, postala je u devetnaestom veku pod uticajem državnih promena koje su nastale iza oslobođenja kneževine Srbije. Kada se kneževina Srbija, kao zasebna oblast, javila na kartama, geografi su morali stvoriti nov geografski naziv za one oblasti srednjevekovne srpske države koje nisu ušle u sastav kneževine. Starom Srbijom nazvane su tada centralne, južne i jugoistočne oblasti srednjevekovne Srbije. Sve neoslobođene oblasti stare srpske države nisu prozvane Starom Srbijom zbog toga što su neke, usled naročitih prilika, dobile u toku poslednja četiri veka nova provincijalna geografska imena, koja su kao takva ušla u geografske karte pre oslobođenja kneževine Srbije i pre postanka imena Stara Srbija.

Kao svako novo geografsko ime koje pokriva jednu takvu oblast ni Stara Srbija nema svojih jasno opredeljenih granica. Dugo se diskutovalo o tome gde prestaje granica Makedonije, a gde počinje granica Stare Srbije. Na posletku je u nauci prevladalo mišljenje, koje je zastupao Cvijić, da Starom Srbijom treba nazvati one oblasti stare srpske države koje su do pre oslobođenja Srbije u domaćim i stranim kartama nazivane Srbijom, i iz kojih je stanovništvo nazivalo svoju zemlju Srbijom i srpskom zemljom. S toga gledišta naziv Stara Srbija obuhvata oblasti na jugu i jugoistoku od Skoplja zahvatajući oblasti od Kratova ispod Ovčeg Polja pa preko Vardara (J. Cvijić, "Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije", knjiga I, str. 44-45). Ako se ovako ograničena Stara Srbija usporedi s granicama srednjevekovne srpske države, onda bi se ona najviše podudarala s južnim granicama Milutinove države ili države koju je nasledio car Dušan (Stanoje Stanojević."Istorija srpskog naroda", Drugo izdanje. Beograd 1910 strana 124 i 140).

U ovaku oblast Stare Srbije spadali bi ovi predeli: 1) na jugu od planinskog venca Šara Karadag: Ovče Polje, Slavište, Sredorek, Kozjak, Crna Gora (skopska), Polog s tetovskom kotlinom, Poreč, Kičevska i Debarska oblast; 2) na severu od Šare: sliv istočne Morave, Kosovo s Drenicom, prizrenska oblast (Gora, Opolje, Has, Srecka, Podrima, Podgor), Metohija s Podgorom, Prekoruplje, Plav, Gusinje s oblastima oko Skadra, Rugovo, Stari Kolašin i oblasti Novopazarskog Sandžaka. Veličina ove oblasti nije još, prema ovim granicama, izmerena. Iznosiće po prilici oko 40.000 km2.
Dr Jefto Dedijer, Stara Srbija, Geografska i etnografska slika (1912) – http://www.rastko.org.yu/kosovo/istorija/vdedijer-stara_srbija.html

STANOVNIŠTVO

Ovi krajevi, posle velikih seoba u sedamnaestim i osamnaestom veku nisu potpuno opusteli, kako se obično u nas misli, kao i da ovake etnografske prilike vladaju u severnoj Staroj Srbiji već dve stotine godina. Ova pretpostavka može samo donekle, za izvesne krajeve i izvesno vreme, da bude tačna. Izgleda daje u oblastima Kosovo i nekim delovima Metohije za vreme velikih seoba skoro sasvim bilo nestalo srpskog elementa. Ali posle tih velikih seoba vršile su se etnografske promene koje nisu išle potpuno na štetu srpskog elementa. Vršena su raznovrsna iseljavanja i useljavanja. U svima tim pokretima učestvovali su i Srbi iz susednih oblasti, (prizrenskog i novopazarskog kraja i crnogorskih Brda). Prema podatcima koje smo izneli u prošloj glavi vidi se da su Srbi u početku XIX veka mnogo dublje prodirali u arbanašku oblast, da su u mnogim današnjim pretežno arbanaškim i čisto muslomanskim oblastima živeli u znatnom broju, i da su mnoge tada srpske oblasti danas čisto arbanaške i arnautaške. Ovake etnografske prilike stvorene su tek u drugoj polovini XIX veka. i to većinom u vremenu od 1875 do danas.

Kosovsko stanovništvo je raznovrsne etnografske kompozicije. Većina srpskog stanovništva poreklom je od doseljenika koji su se od nazad 100 do 200 godina iz raznih susednih oblasti doselili. Za velikih seoba XVII i XVIII veka iselila se velika masa srpskog stanovništva. Ostalo stanovništvo koje se odmah iza Srba doselilo u ove oblasti, čini se da je upropašćavano raznim bolestima, kugama i kolerama, u osamnaestom i devetnaestom veku, pa i ranije. U ta tako opustošena naselja doseljavali su Srbi i Arbanasi iz susednih oblasti. Srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova poreklom je iz prizrenskog, kačaničkog i ferizovićskog kraja. Dosta ima doseljenika iz šarske župe Sirinića. Mnogo je jača struja doseljavanja iz crnogorskih Brda i iz Kolašina, koje starinci i doseljenici s juga zovu Erama. To je zdravo, plodno i izdržljivo stanovništvo, živi u velikim porodicama i zadrugama, i sposobnije je za borbu s Arbanasima. Ta struja zahvata oblasti oko Mitrovice i Vučitrna, a dopire na jugu i do Gračanice. U Nerodimlji, Čagljevici i Gračanici ima dosta doseljenika iz Metohije i Prizrena.

Kosovsko stanovništvo iseljavalo je u velikim masama u Srbiji. Kosovaca ima naročito mnogo u srednjoj i istočnoj Srbiju. Najpoznatija su njihova naselja u Srbiji: kruševački kraj, Župa, sliv Toplice, oko Grdeličke Klisure, na Timoku, oko Zaječara i Negotina, Resavi, Ravanici, Paraćina, Levču, Temniću, u dolini Mlave, Homolju, Zviždu, i u okolini Beograda.

Arbanasi su mahom poreklom od malisorskih i miriditskih plemena, iz Ljume, Podrime, Drenice i Prizrenskog kraja. Mahom su noviji doseljenici, od nazad 100 do 120 godina. Pored toga svaki dan se vrše premeštanja iz jednog sela u drugo. Naročito su pomeranja izvršena u vremenu od 1876, od prvog srpsko-turskog rata.

Islamizovanih i poarbanašenih Srba ima na Kosovu mnogo. Cvijić je pouzdano utvrdio da na Kosovu ima najmanje 140 kuća poarbanašenih Srba. To su mahom novi Arnautaši, za koje se još pamti kad su prešli na Islam i koju su slavu slavili. Islamizovanih Srba ima mnogo u Novopazarskom Sandžaku. Izuzevši arbanašku oblast oko Peštara, i neke porodice u varoši celo muslomansko stanovništvo u Sandžaku srpskog je porekla, i govori samo srpskim jezikom. Srba muslomana ima dosta u okolini Peći, oko Plava i Gusinja. Mnoge muslomanske oblasti oko Prizrena su naseljene Srbima muslomanima. Najznatnija je od njih oblast Gora koja je prešla u Islam pre 100 godina. Veći deo Srba muslomana izvan Sandžaka govori srpski i arbanaški, neki već arbanaški kao i srpski, a neki su potpuno poarbanašeni i ušli su u sastav arbanaških plemena, Krasnića, Gaša, Bitiča i Beriša.
Dr Jefto Dedijer, Stara Srbija, Geografska i etnografska slika (1912) – http://www.rastko.org.yu/kosovo/ist...ara_srbija.html

SRPSKO STANOVNIŠTVO

Srpsko stanovništvo ovih oblasti, naročito Kosova i Metohije, predstavljalo je u srednjem veku najkulturniji deo srpskog stanovništva. U susedstvu su mu bila malisorska i miriditska arbanaška plemena. Kao što je poznato to su fizički veoma plodna i ekspanzivna plemena. U ovih planinaca vera ne igra tako veliku ulogu. Kada sađu s planina oni su skoro bez izuzetka primali Islam, i prilagođavali se zahtevima turske države. Oni su naročito favorizirani od strane Turske, sačinjavali su najhrabriji deo njene vojske, od njih je u Carigradu obrazovana naročita Sultanova telesna garda. U Staroj Srbiji njima je toliko gledano kroz prste da ne samo što nisu zarezivali tursku vlast, već su i sami Turci trpeli od njihova zuluma. Srpsko stanovništvo bilo je pušteno tim raspuštenim gorštacima na milost i nemilost. Oni su otimali zemlje, stoku, imanja, pa čak i žene, odvodili decu, i ucenjivali. Ti su zulumi trajali nekoliko stotina godina, i ponavljali su se s jačom žestinom za vreme Karađorđevih i Miloševih ustanaka, prvog i drugog srpsko-turskog rata i za vreme raznih crnogorsko-turskih ratova. Ponavljani su čak i za vreme grčko-turskog rata. Zbog toga uvek za vreme ovih događaja i neposredno posle njih vršena su velika iseljavanja srpskog stanovništva s Kosova, iz Metohije i iz Novopazarskog Sandžaka u Srbiju. Na taj je način došlo do toga da skoro jednu celu trećinu stanovništva Kraljevine Srbije sačinjavaju ovi doseljenici s Kosova, iz Metohije i Novo pazarskog Sandžaka. Tvrdi se da je iz ovih oblasti samo od godine 1880-1900 iselilo u Srbiju preko 60.000 stanovnika.

Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spaze život. Najpre je promenjena nošnja. Svi su muškarci primili arbanaško odelo, obrijali su glave i nosili perčine. To ne čine samo prosti težaci već i sveštenici, samo da što manje padaju u oči, i da se, što manje izlažu opasnosti. Ženske su, na protiv, sačuvale srpsko odelo. Isto tako priman je i arbanaški jezik, kojim se govori na polju, pred Arbanasima, Turcima i strancima, a srpski jezik se upotrebljavao u kući. Mnogi su od zuluma bili prisiljeni da prividno prime Islam, i mnogi Srbi za dugi niz godina na polju vrše obrede muslomanske, a u kući obrede hrišćanske vere. Srbi koji potpuno prime Islam oni se ne odrode samo od hrišćanstva, već se odrode i od Srpstva, i postaju najveće krvopije svoje hrišćanske braće. Srbi se u ovoj oblasti ponašaju onako, kao što su se ponašali poislamljeni Srbi u Bosni i Hercegovini: čim promene veru odmah gube i nacionalnu svest. Kod Arbanasa je drukčije. Oni menjaju veru vrlo lako, ali ne menjaju ni nacionalne svesti, ni jezika, ni običaja, pa čak ni svog odela. Sve ove pojave koje se vide na putovanjima u ovom delu stare Srbije bile su uzrok te se mnogim stranim piscima učinilo da ovde srpskog naroda nikako i nema, i da Srpstvo u ovim oblastima prestavlja samo jednu istorijsku uspomenu. Međutim stvar nije takva. Detaljnim proučavanjem pojedinih sela doznalo se ovo. Sva ta masa koja po spoljašnjim znacima izgleda kao čisto arbanaška da ona nije arbanaška, već da tu ima: 1) znatan broj Srba pravoslavnih koji se ne vide i koji se od arbanaškog zuluma povlače iz javnog života, 2) među samim Muslomanima ovih oblasti ima ih tri vrste. Jedni su čisti Arbanasi, drugo su takozvani Arnautaši, to jest islamizovani domaći Srbi, a treće su bosanskohercegovački muhadžiri. Kad se ovako stvar posmatra srpsko pitanje u kosovskoj Staroj Srbiji izgleda sasvim drukčije.

Cvijić se naročito trudio da pronađe tačan broj srpskih porodica na Kosovu, Metohiji i prizrenskoj okolini, i da utvrdi brojnu srazmeru između broja Srba pravoslavnih, Arnautaša, pravih Arbanasa i muhadžira. Za poslednje mu je to samo katkad pošlo za rukom. Broj pravoslavnih kuća svakog sela popisan je u takozvanim mitropolijskim spiskovima. Te spiskove Cvijić je sam kontrolirao, zatim je preko učitelja, sveštenika i drugih pismenijih ljudi dobivao popise domova u pojedinim selima. Na taj način izradio je jednu statistiku srpskog stanovništva koja može da samo minimalan broj srpskog stanovništva.

Prema toj statistici srpsko stanovništvo u pojedinim delovima Stare Srbije na severu od Šare planine raspoređeno je ovako: Na Kosovu u ferizovićskom kraju Srba pravoslavnih 178 kuća, Arbanasa 1262, muhadžira 120. U prištinskom kraju u 90 sela Srba pravoslavnih ima 856, Arbanasa 1329, muhadžira 617 kuća. Pored toga ima razbacanih srpskih kuća i u drugim selima, tako da u tome kraju ima svega 1952 srpskih kuća (u to uračunato i 399 kuća katoličkih Srba u Janjevu). U vučitrnskom kraju ima Srba u 33 sela, i u varoši Vučitrnu 584 srpskih pravoslavnih kuća. U deset detaljno ispitanih sela razmer između Srba pravoslavnih i ostalih je ovaj: Srbi pravoslavni 91, Arbanasi 45, Arnautaši 14, Muhadžiri 35 kuća. U mitrovičkom kraju s varoši Mitrovicom ima 755 srpske kuće. Srazmera s Arbanasima nije ispitana. U 125 sela iz oblasti Morave Srba pravoslavnih ima svega 2602 kuće, što sa varoši Gnjilanima čini 3009 kuća. U 56 detaljno ispitivanih sela srazmera je ova. Srba pravoslavnih 1013, Srba katolika 18, Arbanasa 188, Arnautaša 1155, muhadžira 106.

U pećskoj okolini. U Podgoru u 60 sela 635 srpskih, 716 arbanaških, 4 muhadžirske, 9 katoličkih kuća. U Prekoruplju, u 44 sela, 231 srpska, 457 arbanaških, 108 katoličkih, 14 muhadžirskih kuća. U Prekovodama u 25 sela 183 kuće Srba pravoslavnih, 268 arbanaških, 57 katoličkih i 9 muhadžerskih. U Rekama srpskih 191 kuća, arbanaških 646 katoličkih 14. U ostalim selima pećke nahije 61 srpska kuća.

U varoši Plavu i okolnih 29 sela ima Srba pravoslavnih 207 kuća sa 2053 duše, Srba Muslimana 705 kuća, Arbanasa 878 kuća.

U varoši Peći Srba pravoslavnih 519 kuća, Srba muslomana 334 kuće, Arbanasa muslomana 1204, Arbanasa katolika 30 kuća, Turaka 41.

U Rugovu ima 183 kuće Arbanasa, a Srba nema ni jednog.

U prizrenskom kraju u 17 ispitanih sela ima: Srba pravoslavnih 516 kuća, Srba muslomana 644 kuće, Srba katolika 75 kuća, Arbanasa 77, pored ovih po mitropolijskim spiskovima u 24 druga sela ima 194 srpske kuće. Osim toga u oblasti Sredskoj ima 420 kuća, u oblasti Siriniću (selo Sevce) ima 152 kuće. Na taj način u prizrenskom sandžaku ima 1295 srpskih kuća.

U varoši Prizrenu 1910. bilo je 3200 do 3400 muslomanskih porodica sa 23.800 duša, 870 srpskih kuća sa 4350 duša, grčko cincarskih 145 kuće sa 725 duša, katoličkih 190 kuća sa 950 duša, i ciganskih 92 kuće sa 460 duša. Varoš Prizren svega 4.497 kuća sa 30.285 duša.

U celoj Staroj Srbiji, severno od Šare (sandžaci prištinski, pećski, sjenički, pljevaljski i prizrenski kraj bez gostivarskog i tetovskog) ima 26.339 srpskih pravoslavnih kuća, i to 3965 u varošima, a 22.374 po selima. Prema mnogobrojnim ispitivanjima došlo se do rezultata da u svakoj srpskoj kući u ovom delu Stare Srbije živi prosečno po 10 duša. Prema tome broj Srba pravoslavnih u Staroj Srbiji severno od Šar planine iznosi oko 260.000 duša.

U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je raspoređeno ovako: u skopskoj kazi 34.385, tetovskoj i gostivarskoj 31.897, kumanovskoj 34.191, kratovskoj 19.385 krivo-palanačkoj 24.162. Svega 144.497 duša. (Ovaj broj će se prema granici koja se ima povući izmeću Srbije i Bugarske morati menjati. Ipak mi ćemo ga za sada zadržati).

Prema ovome svemu izlazi da srpskog pravoslavnog stanovništva u Staroj Srbiji ima od 400.000 do 500.000 duša. U celoj oblasti koju Srbija ima da dobije taj će se broj moći popeti na 800.000 duša. Pored toga u Staroj Srbiji ima oko 300.000 Srba Muslomana koji govore samo srpskim jezikom i 150 do 200000 Srba Muslomana, koji su na pola arbanizovani, koji govore i srpski i arbanaški. Ostatak od 300-400.000 čine pravi Arbanasi. (Dr. J. Cvijić "Balkanski rat i Srbija", Beograd 1912, s 16-17).

Iz ove statistike vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije tako malen kao što je izgledalo mnogim strancima, da Srba nije sasvim nestalo na Kosovu ni u Metohiji, ni u krajevima oko Prizrena, u kojima vlada najveća anarhija. Samo srpsko pravoslavno stanovništvo u celoj Staroj Srbiji čini skoro polovinu svega stanovništva. Uz to dolazi znatan broj Srba Muslomana koji govore samo srpski. Na taj način srpsko stanovništvo koje govori. samo srpskim jezikom sačinjava apsolutnu većanu celokupnog stanovništva Stare Srbije. Ovo je rezultat najsavesnijeg ispitivanja stanovništva Stare Srbije, rezultat koji može biti samo u toliko netačan, što se celo srpsko pravoslavno stanovništvo nije moglo izbrojati. Prema tome ovi podatci prestavljaju minimalne brojeve srpskog pravoslavnog stanovništva.
Dr Jefto Dedijer, Stara Srbija, Geografska i etnografska slika (1912) – http://www.rastko.org.yu/kosovo/ist...ara_srbija.html

BROJ SRPSKIH SELA U PRVOJ POLOVINI XIX veka i 1912.

Pošto mi je bio određen dosta kratak rok u kome sam morao svršiti ovaj članak, ja nisam mogao do kraja izvesti jedan zadatak, koji sam prvobitno imao na umu, a to je da na osnovu sigurnih izvora utvrdim broj sela, u kojima su u prvoj polovini XIX veka živeli Srbi, i da ih uporedim sa današnjim stanjem. Na taj način bi se moglo utvrditi dokle su srpska naselja dopirala na zapad i koje su oblasti bile srpske u prvoj polovini XIX veka. Na tome pitanju sam bio počeo raditi, i zasada sam skupio ove podatke koje ovde s najnužnijim napomenama iznosim.

Oko polovine XIX veka ruski konzul Hilferding našao je u Prizrenu "okolo 3000 muslimanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih domova i okolo 12.000 žitelej muškoga pola". Prema ranije navedenoj turskoj statistici da se broj stanovništva u Prizrenu za poslednjih 50-60 godina nije mnogo povećao, i da se brojni odnošaj između religija nije mnogo menjao.

U okolini Prizrena Hiljferding je našao ovaj broj porodica. U pravom Podrinju ("sopstvenij Podrim") 3000 arbanaških i 300 srpskih pravoslavnih kuća, Rahovcu 50 arbanaških i 100 srpskih kuća, u Župi Sredskoj 200 arbanaških i 300 srpskih kuća, Podgoru 1000 kuća muslomansko arbanaških i oko 20 arbanaško katoličkih i oko 300 pravoslavnih. Prema tome u prizrenskom kraju bez sirinićskih sela bilo je u to doba oko 1000 kuća, znači da se za pedeset godina broj srpskih kuća umnožio samo za 143 na hiljadu ili 143% što na jednu godinu dolazi 0,28 %. Međutim broj Srba Muslimana znatno se umnožio. Tako na primer u Rahovcu prilike posle 50 do 60 godina izgledaju ovake: Srba pravoslavnih 141 kuća, Srba Muslimana 416; znači da su se Srbi pravoslavni za pedeset godina umnožili samo za 41 kuću, što iznosi za pedeset godina 41% ili 0,82% za jednu godinu. Međutim Srbi Muslimani koje je Hiljferding usled ovlašnog posmatranja uračunao u Arbanase, umnožili su se za to isto vreme od 50 na 416 kuća, dakle za 366 kuća ili za 732%. Znači da je godišnji priraštaj muslomanskog stanovništva iznosio 146% godišnje! Ovakav priraštaj je potpuno neprirodan, i on se može objasniti jedino prelaskom velikih masa Srba pravoslavnih na Islam.

Isto tako Hiljferding navodi da su kosovska sela Robovci, Vojnovci i Topličani hrišćanska. Međutim danas u Vojnovcima nema nijedna srpska kuća, a ima 38 arbanaških, u Topličanima ima 22 srpske pravoslavne kuće, arbanaških ima 16, a muhadžirskih 16 kuća, a u Robovcima po mitropolijskim spiskovima ima samo 17 srpskih kuća.

Godine 1844. izišla je knjiga Dra Josifa Milera, pod jednim dugačkim naslovom: "Albanien, Rumelien und osterreichisch montenegrinische Granze dishricts von Budua in Osterreichisch Albanien". Taj Miler proživio je dugi niz godina kao lekar u Turskoj, proputovao je sve ove krajeve, i upoznao se odlično s tadašnjim prilikama Evropske Turske. Za tu knjigu, koja zaslužuje da se i danas pročita, napisao je predgovor Pavle Šafarik, i kaže da se odlikuje"durch Genauigkeit und Treue in Wiedergeben des Selbstbeobachteten und durch Shenge in Absondern des fremher Entlehnten". Miler nalazi da u pećkoj oblasti ima 65.000 stanovnika, od toga 31.000 hrišćana u đakovičkoj (Jakowa) 52.000 stanovnika sa 21.000 hrišćana, u prizrenskoj 78.000 stanovnika sa 29.000 hrišćana, a u Zadrimu 19.000 stanovnika sa 16.000 hrišćana. Kao srpska sela nabraja: Kremovik, Mirošić, Čupevo, Grebnik i Zlokuće na obalama Belog Drima. Danas u Čupevu nema ni jedne srpske kuće, a ima 15 arbanaških, u Grebniku srpskih 12, arbanaških 20, u Zlokućanima ima samo 30 arbanaško-katoličkih; a ni jedne srpske. Isto tako kao srpska sela navađa Crnce (Crca), Veličane, Ljuboždu, Novo Selo i Bijelo Polje na severu od Peći zatim Jošanicu, Banje i Kopilika kod Kijeva. Od tih sela danas u Crncima nema ni jedne srpske kuće, a ima 30 arbanaških, u Novom Selu 3 srpske a 20 arbanaških, u Banjama 27 srpskih, 3 arbanaške, u Belom Polju 20 srpskih i 30 arbanaških, u Jošanici 1 srpska pravoslavna. 20 arbanaških i 9 kuća bosanskih muhadžira, u Kijevu 20 srpskih a 20 arbanaških. Za selo Istiniće kaže da je isključivo nastanjeno "nesjedinjenim Grcima" (to jest pravoslavnim stanovništvom). Međutim danas u Istinićima nema ni jedne srpske porodice, ali ima 150 arbanaških kuća. Zatim spominje sela Rastavic sa 80, Babaj sa 200 srpskih stanovnika i Velju Koronicu sa 160 stanovnika. Za poslednje kaže da pripadaju srpskom plemenu koje je najdalje na zapad prodrlo. Spominje Srbe koji stanuju u celom slivu reke Erenik, između Dečana, Đakovice i mesta Fšai na Drimu, koje se nalazi dva časa na severu od Švanjskog Mosta. Za ranije pomenuta sela na S. od Švanjskog Mosta daje ovu statistiku: Kremovik 40, Mirošić 210, Čupevo 8 i Grebnik sa 50 kuća, u Klinu 30 stanovnika "srpskog plemena, ali muslomanske vere". U Fšai živi "70 većinom muslomanskih stanovnika srpskog plemena." Oko Švanja su sela: Petrušane, Rać, Doli, Kušavica i Snać "gde se srpski narodni elemenat meša s arbanaškim". Koliko sam izvešten u ovim selima nema danas nijedne srpske kuće.

Broj stanovnika u Peći u godini 1838 iznosio je 12.000. Među tima bilo je 150 familija "grčko nesjedinjenih," i 20 katoličkih. Za pećsko stanovništvo veli: "Der Abstammung nach bilden die Slaven die überwiegende Mehrheit der Bevclkerung, indem man nur 62 osmanische Familien hierorts findet". Treba napomenuti da on često ime Srbin zamenjuje imenom Sloven i gde god spomene Slovene treba razumevati Srbe. Prema ranije citiranoj Cvijićevoj statistici izgleda da se broj pravoslavnih kuća u Peći za poslednjih 80 godina umnožio skoro za 400, ali nesrazmerno više broj arbanaško-muslomanskih kuća. Ako su ove statistike precizne, broj Srba muslimana u Peći se strašno smanjio., Znači da su se mnogi poarbanasili.

U Đakovici je našao 1900 kuća sa 18.000 muslomanskih, 450 katoličkih i 2600 grčko-pravoslavnih stanovnika". To stanovništvo razlikuje po narodnosti ovako: 17.000 Arbanasa, 3.800 Slovena i 180 Osmanlija. Ovi brojevi kazuju mnogo o silnom pretapanju srpskog muslomanskog i strašnom istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva u zapadnim oblastima Stare Srbije. Ovaj lekar koji je umeo fino da oseti i dobro da vidi često ističe psihološke i kulturne razlike između srpskog i arbanaškog stanovništva, daje često svoja precizna mišljenja o jednima i drugima. Ta su mišljenja davana redovno u našu korist. Ovaj otmeni i pronicavi stranac umeo još pre 80 do 100 godina da oseti svu težinu položaja tamošnjeg srpskog naroda i svu našu istorijsku tragiku koja je najrečitije govorila baš u tim oblastima.
Dr Jefto Dedijer, Stara Srbija, Geografska i etnografska slika (1912) – http://www.rastko.org.yu/kosovo/ist...ara_srbija.html

Odakle si ti?

minos:

Odakle si ti?

Kliknite za proširenje...

Piše ispod avatara... Sigurno neću da se krijem iza nekih pesmica...

Hajdemo još malo podataka...

Agrarna reforma na Kosovu i Metohiji, Makedoniji i dijelu Crne Gore

I na Kosovu i Metohiji, Makedoniji i dijelu Crne Gore (oslobođenima u balkanskim ratovima) zemlja je odmah poslije oslobođenja preuzeta od strane raje, tim prije što su mnogi vlasnici emigrirali u Tursku, nije se plaćao "hak", nije se znalo dokle je čija zemlja. Godina 1931. i 1933. propisano je da se sva zemlja preuzima i daje onima koji je obrađuju, ali da je samo prave čifčije dobijaju besplatno, dok ostali moraju platiti državi u roku od 10 godina. Za I-IV. klasu odšteta bivšim vlasnicima bila je oko 840 dinara po jutru, a za V-VIII. za 30% manje, što je mnogo zaostajalo za tržišnom vrijednošću. No, oni su odštetu dobili u gotovom novcu, a ne kao drugi vlasnici u ostalim krajevima u slabim državnim obveznicama, a i dobili su naknadu za izgubljeni dohodak.

Pošto su mnogi posjednici pobjegli u Tursku, nagrnulo je mnogo ljudi iz susjednih krajeva. Godine 1920. donijeta je Uredba o naseljavanju južnih krajeva, a od 1929. kolonizacija se vrši po smišljenom planu: slobodna zemljišta i vode su agropedološki istraženi, uređeni su putovi pa dodijeljena zemlja na kojoj će kolonisti podići kuću (dat im je nacrt, izrađena je drvenarija - prozori, krovna konstrukcija i vrata - po jedinstvenom tipu; zakonima iz 1931. i 1934. predviđeno je: svaka porodica dobiva 5 ha zemlje, plus svaki oženjeni član još 4 ha, plus svaki muški neoženjeni stariji od 21 godine po 3 ha, onaj između 16 i 21 godine 2 ha, a djeca, udovice, đaci po 1 ha; svaki kolonist dobiva još 2 ha zemlje za pošumljavanje i 2 ha za vinograd; poslije 3-10 godina primjernog rada kolonist postaje potpuni vlasnik zemlje. Do 1.1.1933. za kolonizaciju je stavljeno na raspolaganje 289.843 ha državne, napuštene, nepotrebne općinske i zemlje iz agrarne reforme.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Agrarna_reforma

Ajd, ovako bez mnogo razmišljanja.....

Mislim da je Evropa, samo mislim, ukapirala da je vruć krompir ipak na njenom terenu i da je rešila malo da pripomogne. Nemačka bi propala za par dana ukoliko bi Putin zavrnuo slavinu za gas, i zbog toga me ne čudi iznenadna akcija njihove BND u pronalaženju tajnog Ahtisarijevog novca. Vidim i da Francuzi nešto petljaju. Tako da ko zna šta će biti. Polako.

Inače, verujem da problem datira još iz davnih, srednjovekovnih dana.

Da se ja pitam, svaku podelu Kosova i Metohije bih prihvatila, po principu bolje išta nego ništa.
I,da, Peć bih im oberučke prepustila.

Trajno rešenje albanskog pitanja u Jugoslaviji videli su neki srpski političari u planskom iseljavanju Albanaca. Iskustva Miloševih mera za iseljavanje albanskog stanovništva iz srbijanskih gradova četrdesetih godina XIX veka, i iseljavanje nekih 30.000 Albanaca iz Toplice i Južne Morave 1878. godine - navodili su na misao da bi ce tim putem moglo rešiti ovo pitanje i u granicama Jugoslavije. Povod za to su dale i one spontane muslimanske migracije koje su započele već u toku operacije savezničkih armija u prvom balkanskom ratu: masa Turaka, ali i muslimanskih Albanaca, bežala je pred ovim trupama ne samo u strahu od osvete nego i zbog onoga nepristajanja na život u hrišćanskoj državi koje je bilo tako karakteristično za muslimansko stanovništvo Turske.Sama je Turska na veoma određen način pothranjivala ovaj migracioni impuls, smatrajući ga sastavnim i prirodnim momentom napuštanja teritorija odn. gubljenja otomanskog suvereniteta nad određenom teritorijom. Štaviše, ima dokaza da je prvobitna ideja za iseljavanje Albanaca iz Srbije odnosno Jugoslavije potekla od turskih političkih faktora. Poslanik Srbije u Bugarskoj, Čolak Antić, piše svom Ministarstvu inostranih dela iz Sofije 30. maja [12. juna 1914. godine da je Džemil-bej, član turskog revolucionarnog komiteta, doneo iz Carigrada i jedan specijalni regleman za emigraciju muslimana iz otomanskih izgubljenih oblasti. Ovaj regleman izrađen je i potpisan od dra Nazima, koji je šef centralnog odbora za iseljavanje muslimana. Po ovome reglemanu ovdašnjem turskom revolucionarnom komitetu [u Bugarskoj] stavlja ce u zadatak da organizuje emigraciju muslimana ne samo iz Bugarske nego i iz Srbije i Grčke. Doneta je ovakva odluka: "Nastati da ce iz Bugarske isele svi Pomaci, koji pod pritiskom vlasti počinju u jakoj meri da konvertiraju hrišćanstvu [Pomaci su islamizirani Bugari - D. B.]; iz Srbije pomagati emigraciju posrednim putem i ne preduzimati mere do u slučaju kad od samog tamošnjeg muslimanskog stanovništva potekne želja za emigracijom; iz Grčke pomagati emigraciju samo iz oblasti u kojima je muslimansko stanovništvo u manjini ili nikakve kompaktnosti. Za naseljavanje muslimana [Turaka] iz balkanskih država određena je obala Anadolije a za Arbanase vilajeti Halep i Bagdad", u Siriji i Iraku.

Nema sumnje da je u prvim godinama posle uspostavljanja srpske odnosno jugoslovenske vlasti došlo do spontanog emigriranja izvesnog broja Albanaca, jednim delom u Albaniju, a drugim u Tursku. Nije mogućno utvrditi tačan broj emigranata, jer ce neke špekulacije sa statističkim podacima za 1910. odnosno 1920. godinu teško mogu održati kada ce uzmu u obzir svi složeni faktori ratnog stanja i iseljavanja srpskog, a ne samo albanskog stanovništva. Ako je na Kosovu i Metohiji 1910. godine bilo ukupno 475.000 stanovnika [svih narodnosti], a 1920. godine 439.000 stanovnika, apsolutni gubitak iznosi 36.000 stanovnika, a zajedno sa prirodnim mortalitetom za tih deset godina iznosi po nekim računanjima oko 150.000 stanovnika. Uopšte nije "nesumnjivo", kako veli Ali Hadri, da je glavni uzrok smanjenja broja stanovnika iseljavanje Albanaca, pa tek uz to i posle toga gubici u toku balkanskih ratova i prvog svetskog rata. Statistički period koji je u pitanju [1910-1920] uključuje, pre svega, dve godine uoči balkanskih ratova, kada je iseljavanje Srba sa Kosova bilo naročito intenzivno. Ratovi 1912-1918. godine odneli su vrlo veliki broj srpskih života u ovim oblastima, a nosili su sa sobom i novo raseljavanje. Procesi 1910-1918, prema tome, ireverzibilni su u demografskom smislu za srpski narod na Kosovu i Metohiji. Na iseljavanje Albanaca, stoga, otpada samo manji vremenski period i srazmerno manji broj ljudi. Prema nekim podacima privremena emigracija iz jugoslovenskih oblasti u Albaniju iznosila je 1921. godine oko 40.000 lica. Iseljavanje u Tursku bilo je srazmerno malo. Računa se da je do tridesetih godina iseljeno u Tursku najviše do 45.000 lica albanske, ali i turske i ciganske narodnosti [muslimana]. Nakon toga iseljavanje je prestalo, jer je turska vlada odbila da daje ulazne vize. U ovom slučaju radilo ce već o pokušajima planskog iseljavanja, o čemu su vođeni pregovori između jugoslovenske i turske vlade, počev od 1930. godine. Načelna saglasnost postignuta je 1931. Kasnije, u obnovljenim razgovorima, Turska je izrazila spremnost da početkom 1936. godine zaključi s Jugoslavijom formalni sporazum o iseljavanju 200.000 lica, "stanovništva koje je srodno po mentalitetu turskom, te će ce u Turskoj lako asimilovati, kao što je to slučaj sa nekim delovima arbanaškog stanovništva kod nas". Na sednici Stalnog saveta Balkanskog sporazuma krajem februara 1938. zaključeno je da ce u Carigradu sazove konferencija Turske, Rumunije i Jugoslavije, uz prisustvo grčkog posmatrača, radi diskusije o obezbeđenju materijalnih sredstava za naseljavanje doseljenog stanovništva u Turskoj. Ta konferencija je i održana 13. juna 1938, pa je zaključeno da je iseljavanje "jedan od najvažnijih socijalnih problema", pod čime ce podrazumevalo oslobođenje ziratne zemlje za Srbe iz pasivnih krajeva.

Iste godine je sa više strana podsticana i obrazlagana ideja o sistematskom iseljavanju Albanaca. Tako je 16. maja 1938. godine u Srpskom kulturnom klubu raspravljano o referatu u kome ce konstatuje da dotadašnji rad na kolonizaciji nije dao potrebne rezultate, da je opasnost i štetnost albanskog elementa i dalje aktuelna, kako u nacionalnom i ekonomskom tako naročito u bezbednosnom pogledu, pa ce stoga preporučuje da ce Albanci iz Jugoslavije iseljavaju u Albaniju ili Tursku pošto ce bude stvar uredila diplomatskim putem, kako su to povoljno rešile Bugarska, Rumunija i Grčka sa svojim muslimanskim stanovništvom. Ako ce ovo ne bude moglo izvesti, preporučuje ce da ce otkupljivanjem imanja i njihovim ustupanjem Srbima i Crnogorcima primoraju Albanci da ce sami iz sopstvenih pobuda iseljavaju. Istovremeno, 7. oktobra 1938. Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije, zabrinuto za bezbednost i teritorijalni integritet Jugoslavije u predvečerje drugog svetskog rata, naređuje da ce nastavi akcija iseljavanja Albanaca, a komanda III armijske oblasti sa sedištem u Skoplju predlaže mere. U okviru toga, treba "smišljeno, sistematski, ali i energično" sprovoditi ovu akciju; dovoditi srpski elemenat; nastojati da ce u što skorije vreme jake kompaktne mase arnautske razbiju, dovođenjem u njihovu sredinu bar 50% našeg življa; za kolonizaciju u čisto albanskim naseljima neće ce moći primeniti agrar, tj. oduzimanje, nego bi tu zemlju trebalo otkupiti po dobroj ceni, pa onda vršiti naseljavanje. Milioni koji bi ce dali za otkup te zemlje, po oceni ove komande, bili bi neznatni izdaci prema koristi koja bi ce dobila rastresanjem kompaktnog arnautskog naselja. Ukazuje ce, pri tom, i na značajnu pomoćnu ulogu koju treba da odigra crkva, narodna odbrana i privatna inicijativa preko raznih društava i sl.

Antropogeografska proučavanja pojedinih oblasti na Kosovu i Metohiji, uprkos svemu, ne daju za pravo tvrdnjama da su iseljavanja u Tursku i Albaniju bila masovna. Atanasije Urošević primećuje, na primer, za Kosovo da ce isprva išlo samo u Tursku, a docnije malim delom i u Albaniju, te da su ce do 1935. godine iz čitave oblasti [od ukupno 7638 kuća] iselile 804 albanske kuće i 40 kuća poislamljenih i poarbanašenih Srba [svega 844 kuća, tj. oko 4220 lica]. U Albaniju je za to vreme iseljeno 68 kuća [oko 340 lica], a u Siriju 2 albanske kuće [desetak lica]. U Novobrdskoj Krivoj reci na 2944 albanske kuće u celoj oblasti iselilo ce iz Jugoslavije 95 kuća [oko 475 lica], i to 81 u Tursku, a 14 u Albaniju; među onima koje su otišle u Tursku ima i 4 poarbanašene srpske kuće. Procenat iseljavanja u Tursku i Albaniju, dakle, iznosi ovde jedva 3,13%. U Gornjoj Moravi i Izmorniku albanski iseljenici su otvoreno govorili da ne mogu da gledaju kako "škau" [Srbin] sudi, a mnogi su muhadžiri pobegli iz bojazni od osvete onih Srba kojima su ce zamerili, jer je većina bila na atarima srpskih sela.

U svakom slučaju, iseljavanje Albanaca nije uzelo maha niti je dostiglo očekivane razmere. U elaboratu Ive Andrića iz 1939. godine računa ce još uvek sa prednostima sistematskog iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku, koje bi najlakše bilo izvesti u slučaju podele Albanije [o čemu Andrić inače ne misli dobro], "jer ne bi bilo nikakve jače akcije da ce to sprečava". Neiseljeni ostatak mogao ce, u tom slučaju, sa nestajanjem Albanije kao privlačnog centra za albansku manjinu na Kosovu, lakše asimilovati. No sve su te kombinacije pale u vodu pred nespremnošću jugoslovenske vlade da uloži veća finansijska sredstva u stimulaciju iseljavanja. Karakterističan je u tom pogledu razgovor turskog ministra spoljnih poslova Ruždi Arasa sa drom Ivanom Subotićem 6. jula 1939. Pred ostvarivanje programa iseljavanja Albanaca u Tursku isprečile su ce finansijske teškoće: svoju polovinu troškova naseljavanja u Turskoj, po sporazumu, turska vlada nije mogla da snosi zbog svog programa naoružanja. Aras je tvrdio da bi ce konvencija mogla odmah primeniti ako bi Jugoslavija primila na sebe i drugi deo troškova koji su ce odnosili na naseljavanje u Turskoj. Aras je uveravao Subotića da i turska vlada smatra da je najbolje da u Jugoslaviji duž albanske granice ima što manje manjine "koja bi jednog dana mogla postati podložna jednoj iredentističkoj propagandi dirigovanoj od strane Italije iz Arbanije".
http://www.rastko.org.yu/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/bogdanovic-kosovo_3.html

Pitao sam lepo-odakle si?Pomislio sam da si,mozda,rodjen na Kosovu,ali izvini..izgleda da ti i takvo pitanje smeta.

minos:

Pitao sam lepo-odakle si?Pomislio sam da si,mozda,rodjen na Kosovu,ali izvini..izgleda da ti i takvo pitanje smeta.

Kliknite za proširenje...

Koja to reka teče "cica mica"?.....Gde je to?

Lepenica..kod Kragujevca.Ali ne svojom voljom.

minos:

Lepenica..kod Kragujevca.Ali ne svojom voljom.

Kliknite za proširenje...

Ej, mnogo sam lepo raspoložena noćas......Da vidimo....Lepenica nije kod Kragujevca, svojom voljom? Nije tekla svojom voljom, nije cica-mica, ili ti nisi kod Kragujevca svojom voljom? A,to cica mica mu dodje reka sa imenom ženskog roda? Uf,bre, teško, jedva ukapirah nešto....

Izvini..ja nisam u Kg-u svojom voljom..a cica mica..to je jedna saljiva narodna pesma..mislim da je Tozovac peva.

Ok. Da ne kočimo temu više..

minos:

Pitao sam lepo-odakle si?Pomislio sam da si,mozda,rodjen na Kosovu,ali izvini..izgleda da ti i takvo pitanje smeta.

Kliknite za proširenje...

Ne dao Bog da mi smetaju bilo kakva pa i pitanja o mestu u kojem živim: Smederevska Palanka...
Smeta mi to kakve veze ima mesto mog rodjenja sa ovim tekstovima koje sam postavio gore. Akademici pisali... Tekstovi iz dva različita perioda, neopterećeni današnjom dnevnom politikom... U njima činjenice koje govore o greškama naše, srpske države...
Za svakog realnog čoveka sklonog istini – milina za razvoj priče...