IZ MOG UGLA:POLITIČKA DEŠAVANJA

Živeo sam i u titovo vreme,ali sem crvenog pasoša ne pamtim baš neku lepotu tog perioda.
Čitam ovde na forumu da se mnogi,koji su rođeni od 70 na ovamo žale da im je uskraćeno sve...i kažem nije tačno.Mojoj generaciji je ukraden najbolji deo života.Generaciji 55.Zašto?Kada smo bili u najboljim godinama došlo je do kolapsa na ovim prostorima.
A kako je sve počelo?
Počelo je sve u Frankfurtu,ubistvom velikog Srbina Ljubomira Magaša - Ljube Zemunca,koga je ubio Goran Majmun.
Zašto smatram da je tako i zašto ćete svi vi da skočite sada na mene?!Razmišljajte...
Ljuba Zemunac je radio(i danas postoji sprega između podzemlja i DB) za DB i držao je ustaško i šiptarsko podzemlje pod kontrolom.Kada ga je Majmun ubio po nalogu BDF-a,koje li slučajnosti da je pokojnik bio njihov agent,?!
Tada je počela da se ruši SFRJ.
Koje li slučajnosti da SM pada posle ubistva još jednog velikog Srbina ŽELJKA RAŽNATOVIĆA ARKANA ??? I da dolazi do naglog povećanja nasilja na Kosmetu.
Slučajnost???Slučajnosti ne postoje.

Sluchajnosti ne postoje.
Debili se jednostavno radjaju.

Šteta što debili manipulišu ovim narodom i odvedoše ovu zemlju u propast.

drbob:

Šteta što debili manipulišu ovim narodom i odvedoše ovu zemlju u propast.

Kliknite za proširenje...

Titovo vreme. DB. Ljuba. Arkan.

Ajd ti vrati stan što si dobio od Tite pa da ti verujem da se baš toliko loše živelo

Iron Lord:

Titovo vreme. DB. Ljuba. Arkan.

Ajd ti vrati stan što si dobio od Tite pa da ti verujem da se baš toliko loše živelo

Kliknite za proširenje...

hahahahahaha...joooj....na ovo ne treba komentar...sve je receno...

Iron Lord:

Titovo vreme. DB. Ljuba. Arkan.

Ajd ti vrati stan što si dobio od Tite pa da ti verujem da se baš toliko loše živelo

Kliknite za proširenje...

Ako su ti tata i mama dobili stan od komunista ja nisam.Kupio sam stan 90-tih godina,tačnije 93,kada su stanovi bili jeftini u vreme inflacije i kada su mnogi kupovali,znači nisam ga dobio.Kada sam se razveo poklonio sam stan deci,ali planiram sledeće godine da kupim stan od posla kojim se uspešno bavim.
I nemoj da mi razvodnjavaš temu,nisi duhovit.

Smrt ubice Ljube Zemunca • Otkako se vratio iz Nemačke gde je presudio LJubomiru Magašu Zemuncu, Goran Vukovi ć je bio "pokretna meta" • Sedam puta je uspeo da se izvuče, ali ne i osmi • U jednom napadu učestvovali i pripadnici Saveznog MUP, ali se vrhuška ogradila od njih "Čovek sa devet života" - Goran Vuković, lider nekada najmoćnije gangsterske ekipe u Beogradu, ozloglašenog "voždovačkog klana", likvidiran je u centru prestonice 12. decembra 1994. godine i tako postao prva žrtva "beogradskog stila ubijanja". "Najprogonjeniji čovek u Srbiji" zaslužio je ovaj "epitet", jer je sa trona skinuo tada neprikosnovenog kralja jugoslovenskog podzemlja - LJubu Magaša Zemunca. Po povratku iz Nemačke, gde je odležao pet godina robije zbog Magaševog ubistva, Vuković je stao na čelo ekipe momaka, koje je do svoje smrti predvodio Ðorđe Božović Giška. Ubrzo, Voždovčani preuzimaju, kako kazuju upućeni, "reket" i trgovinu "opasnom robom" (pretpostavlja se da je reč o narkoticima i oružju). Takođe, Voždovčani su imali i svoj "deo kolača" u ilegalnoj trgovini automobilima. Tokom devedesetih, nižu se pokušaji likvidacije Vukovića, u to vreme možda najuticajnijeg "žestokog momka" u prestonici, koji je iza sebe imao pravu vojsku od više hiljada "vojnika". ----- Napad "zoljom" Pored standarnih "igrački rata" - automatskih pušaka i pištolja, Vuković je jednom preživeo i napad "zoljom"! Raketa je, naime, ispaljena u trenutku dok je ulazio u kola, a priča se da je projektil proleteo ispod kola, promašiv ši metu. Takođe, razne eksplozivne naprave podmetane su pod njegove skupocene automobile, pa je Goranovo obezbeđenje uvek pri ruci imalo i specijalnu opremu za pregled, kako unutrašnjosti, tako i spoljašnjosti vozila. Napadi su, potom, preneti i u naselje Braće Jerković, gde je na Vukovića u više navrata pucano ispred diskoteke "Luv". Po prvi put u javnosti on iznosi podatke o postojanju "specijalnih odreda smrti", koji su organizovani unutar policije, sa ciljem da "očiste" beogradske ulice. Takođe, Vuković priča i o postojanju "crnog spiska" na kojem su ispisana imena mnogih poznatih ličnosti, sa ove ili one strane zakona. Besan zbog smrti nekih bliksih drugova, Bojana Banovića, Radeta Međeda, Romea Savića i drugih, Vukovi ć čak najavljuje i obračun sa pomenutim pripadnicima "eskadrona smrti". Priču o postojanju ovakvih grupa profesionalno obučenih ubica koji rade za državu, Vuković je potegao posle pokušaja njegovog ubistva ispred "Luva" u kojem su učestvovala dvojica pripadnika Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Vuković je uspeo da izvuče živu glavu, a umesto njega na asfaltu je ostao da leži Radojica Dožić, radnik SMUP, dok je njegov kolega Milovan Zorić pobegao.

Rat dilera Vukovi ćeva likvidacije povezivana je u to vreme i sa njegovim tvrdim stavom o odbijanju pregovora o podeli narko-tržišta sa najpoznatijim ljudima beogradske narko-mafije. Ovaj motiv njegovog ubistva, doduše, anonimno, potvrdili su isti ti ljudi autorima knjige "Kriminal koji je promenio Srbiju". - Rat među dilerima, ko će posedovati veći deo grada, kriv je što Gorana više nema - govorio je u to vreme njegov bliski prijatelj koji je želelo da ostane anoniman. Ministarstvo se odmah oglasilo i ogradilo od akcije svojih radnika, a za Zorićem je raspisana poternica. Do danas, nikakvog napretka u rasvetljavanju ovog događaju nema. Bilo kako bilo, svi su bili saglasni da je "sezona lova" na Vukovića bila otvorena. Da li je bila reč o "državnim ubicama", konkurenciji u poslovima sa drogom, oružjem, ili kolima, ili LJubinim drugovima koji su želeli osvetu, nije bilo bitno, jer je Vuković bio "pokretna meta". Na svakom koraku vrebala je opasnost, pa je zato uvek pri sebi imao pištolj i "pancir". Vratimo se sada u vrema kada su beogradski "žestoki momci" harali Evropom. LJuba Zemunac je držao sve konce u svojim rukama - bilo da je reč o pljačkama, "reketu", ilegalnoj prodaji, LJuba je sve znao i imao deo od svega toga. Prvi put, kada su se našli "oči u oči", Vuković je izvukao deblji kraj. Bio je lakše ranjen, dok je Zemunac odšetao bez posledica. Mnogi pričaju da je Vuković smaknuo Magaša u dogovoru sa nemačkom kriminalističkom policijom (BKA), odnosno, šefom ove službe Oto Lederom, ali je on u razgovoru sa novinarima to negirao. Sukob ispred Zemaljskog suda - Nije tačno to što pričaju, to su izmišljotine onih koji žele da me vide mrtvog, jer im smeta moja veličina, uspešnost. Oni su zavidni i hoće da me uklone. Izmišljaju razne priče o onome šta se dogodilo u Frankfurtu - rekao je između ostalog Vuković. Prava istina, objašnjavao je, veoma je jednostavna. Na stepenicama Zemaljskog suda u Frankfurtu 10. novembra 1986. godine, ponovo su se susreli pogledi dvojice "žestokih momaka". Magaš je, prema Vukovićevim rečima, prvi skočio na njega, pa je ovaj morao da odreaguje. Tako nalaže "čast ulice". Dva hica iz "kolta 38" stavila su tačku na život LJubomira Magaša i on je otišao u legendu. Hladne noći, 12. decembra, osam godina kasnije, Vuković je pokošen rafalima dok je startovao motor svog skupocenog automobila marke "BMW 850". Vozilo je bilo parkirano nadomak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u njegovom društvu nalazili su se Duško Malović, pripadnih specijalnih jedinica RS i Momir Ćirković Moša. Dozvola za oružje U vreme kada je bio najprogonjeniji, Vuković je u više navrata tražio od beogradske policije da mu izda dozvolu za nošenje oružja. Predstavnici SUP Beograd i MUP Srbije ostajali su nemi na njegove molbe. Naravno, ne treba zaboraviti da Vukoviću u to vreme sigurno nije bilo teško da ilegalno nabavi bilo kakvu vrstu vatrenog oružja. Najzad, 1994. godine, on dobija dozvolu, ali u Crnoj Gori. Srpska policija optužila je tada svoje kolege da su izdale dozvolu "najveæem jugoslovenskom kriminalcu". Prvi je u auto ušao Malović i seo na zadnje sedište, za njim ulaze Vuković i Ćirović. Prvi čovek Voždovčana stavlja ključ u kontakt-bravu... Policija je prilikom uvi đaja prebrojala 30-ak čaura kalibra devet milimetara. Pucalo se iz dva oružja, zapisano je u beležnici inspektora SUP Beograd. Ćirković je čudom izbegao kanonadu. Malović je od zadobijenih povreda preminuo u bolnici dan kasnije. Vuković je na mestu ostao mrtav. Ubijen je iz osmog pokušaja.

Arkan veliki Srbin. Da li ti znas kako je on poceo karijeru?! Kradjom po Italiji za mafiju. Nemoj tu lupati gluposti. PRevise si odrastao za to. A koje su bile posledice posle ovog sto si napisao na tvoj zivot? Cini mi se da su plate skakale sve to 89-90 godine?

Borio se za srpstvo,što je po nekada naplaćivao to je druga stvar.Jesu plate skočile krajem 80-tih,ali su korist imali Hrvati i Slovenci,kao i ovaj zaostatak koji se sada nalazi u Srbiji i pljuje po njoj.
Ali da se vratim temi.
POGIBIJA LJUBE ZEMUNCA

I pre nego što je stradao na frankfurtskom pločniku, Ljubomir Magaš je bio "legenda" jugoslovenskog, ali i evropskog podzemlja. Mi, Jugosloveni, zvali smo ga jednostavnije Ljuba Zemunac. Ljudi su govorili: umro je onako kako je i živeo! Na ulici, brzo. U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, čini se, ne baš slučajno, dvojica okorelih neprijatelja Ljuba Magaš i Goran Vuković. Prvi, stariji, iskusniji, verovao je u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao pancir-košulju. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivačke poteze. Mlađi, 27-godišnji "pripravnik" bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepeništu. Vuković je nehajno prošao pored Magaša, ali mu je ovaj dobacio: "Skloni se..." Munjevito je Goran Vuković potegao iz dzepa "kolt 38 specijal" i sa dva metka tesko ranio u predelu srca svog "kolegu". Intervencija Magaševih "gorila" je bila besmislena. Prisutni policajci su okružili "atentatora" i sprečili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magaš je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vuković je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.

Goran Vuković je bio mladić iz Sarajevske ulice u Beogradu, nadomak železničke stanice. I u Frankfurtu je, kao i svi ostali jugoslovenski batinaši, "radio", uglavnom, na železničkoj stanici. Poznanici ga opisuju kao zgodnog, visokog, prijatnog mladića koji je patio zbog straha od Ljube Zemunca. Kao dete bio je dobar đak i poslušan. Rano je krenuo stranputicom. Kada je otišao u inostranstvo, divio se pričama o podvizima Ljube Zemunca. Pokušao je da ga kopira u svemu. Nije uspeo jer je bio previše sujetan i ponosan, pa je to obožavanje preraslo u netrpeljivost. Imao je običaj da govori: "Plašim se Ljube, ali ne zelim da ga ubijem!" Poslovi kojima se Vuković bavio bili su tuče, otimanja, provale, ucene. Magaš mu je u tom poslu bio suparnik koji je imao dosta jaču i bolje organizovanu družinu od dvadeset ljudi. Na "njegovoj teritoriji" za Gorana Vukovića nije bilo mesta. Uostalom, Vuković je dugo u SR Nemačkoj živeo ilegalno. Pobegao je iz Jugoslavije pre petnaestak godina da ne bi isao na izdržavanje kazne od dve i po godine zbog jednog razbojništva. U SR Nemačkoj je živeo bez ikakvih dokumenata. Tek kada se 1984. pojavio na sudu kao oštećeni, njegovi advokati su uspeli da mu "srede" dokumenta. Tom prilikom je čak pokrajina Hesen molila naše vlasti da izdaju neki dokument o ovom kriminalcu, da bi imala na osnovu čega da mu izda ličnu kartu i dozvolu za boravak. Tako je Goran Vuković postao preko noći "normalan i lojalan gradjanin" Zapadne Nemačke, a na sudu svedok i oštećeni.

Po priči samog Gorana Vukovića, ubistvo Ljubomira Magaša je bilo posledica njegovog straha za sopstveni život, ali i njegove pritajene želje za osvetom:

- Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopšte interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Došli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti čas!" Pošto je Debeli (Djordje Božović Giška) izašao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubežić i još neki da se pobije - za vođstvo - sa Ljubom. Ja sam mu govorio: "Zašto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemaš nikakvog razloga. Evo, on je tu u Frankfurtu, video sam se s njim." To ga je smirilo: "Dobro, brate, pozdravi ga!" Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znači, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Međutim, Ljuba je okupio oko sebe te - kako da ih nazovem - klošare. I to je još kompliment za njih, posto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najvećeg.

Metak za metak

Posvađali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je izmasakrirao! Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kući, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Šta ti to znači, Gorane, to provociranje!" Njegov zet Sreto Ražnjatović, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znači da ja nisam ništa imao protiv tog čoveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana danasnjeg nisam saznao zašto su pucali u mene i šta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju.

Kako sam jednom izašao iz kuće na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namešta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nešto pogodi u leđa. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i počnem da trčim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Šta ti je, brate?" Kažem: "Pogođen sam." Došla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapseni su Vlada Bacar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pušteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Šta će ti, brate, da imaš neprijatelje zato što si Ljubin drug."

Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se više nismo viđali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili suđeni zbog nekih otimačina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Pušeljić, Slobodan Savić Cane, Šoškić, njih pet-šest. Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe u pola jedanaest, a njima je bio pretres nešto ranije. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, prosto jer se od njega nisam nikad odvajao. Dobro sam znao da će da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na ćošku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nesto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pistolj i rekao: "Šta hoćes! Šta hoćeš, *****?" Glupo je da krijem i da kažem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Šta je, pederu, hoćes da se svetiš!" Nisam ga se nimalo bojao: "Misliš da neću da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio.

Onda su njegovi pritrčali. Mirno sam vratio pištolj u futrolu, uhvatio ženu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je držao neka akta, izvadio je pištolj tek pošto su braća Šoškići povikali: "Držite ubicu! Ubica!" Poslušao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dođe patrola. U međuvremenu, Vlajko i ne znam ko još udarili su dva-tri puta moju ženu. Čak su i mene, vezanog na zemlji,

pokušali da udare. Onoga konja Šoškica šutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopšte shvatao šta se desilo i počeo sam da se cerekam.

Suđenje Magašu za napad na Vukovića pocelo je tek marta 1986. godine, petnaest meseci posle ranjavanja Vukovića. Na suđenju tužilac je za Magaša tražio kaznu od osam godina zatvora, a za Savića devet godina. Konačno, 30. aprila 1986. izrečene su kazne: zbog pokušaja ubistva Savić je osuđen na dve godine i šest meseci, dok je Magaš oslobođen krivične odgovornosti zbog nedostatka dokaza. Naime, na sudu se kao krunski svedok u korist Magaša pojavio čuveni fudbalski as Fahrudin Jusufi, koji je posvedočio da je Ljuba Zemunac u vreme napada bio u njegovoj blizini.

Namestaljka Ota Ledera

Ljubina majka Rosa Ćurčić je poput mnogih Srba javno sumnjala da je ubistvo njenog sina organizovala nemačka država. Jer, Ljubomir Magaš je bio vođa, kako je tvrdio Gerhard Beder, stručnjak za organizovani kriminal, čak "250 razbojnika iz Jugoslavije, koji su delovali u Frankfurtu i okolini. Njega su svi oni morali da slušaju". Nemci su mislili da ce večnim uklanjanjem Ljube Zemunca ukloniti i jugoslovensko podzemlje iz Nemačke. Njegova majka Rosa Ćurčić o tom sukobu sa Vukovićem, za koji je njen sin strepeo da će biti i koban, kaže:

- Kad je zbog Gorana bio u zatvoru, to se iskomplikovalo, došao je i onaj policajac Oto Leder. Nije on bio običan policajac, već neki glavni za saradnju s američkom CIA. Ja sam bila na tom suđenju. Dvaput je policiji Goran davao izjavu da ne zna ko je pucao u njega. Tek kad je Leder došao u Frankfurt, rekao je da je Ljuba pucao u njega. Sad, taj Ljubin drug kod kojeg sam odsedala, vidim sav usplahiren, ubledeo, kaže meni: tetka Roso, znate li vi ko je taj Leder. Šta me briga, mislim se. Sedi Ljuba pored mene i ja mu pričam šta se u Beogradu govori, da mnogi sarađuju s policijom, da je neki nemački policajac dolazio u Beograd i saslušavao mi zeta. Pa to je ono đubre sto sedi iza tebe, kaže. I tako, pričam ja Ljubi o tim glasinama da mnogi njegovi poznanici rade za policiju, ali da za njega ništa nisam čula. Za koga da radim, pita, za to đubre? Otkud znam kad će da me proda, za bilo koga da radim? E, tad mi je rekao: majko, ako mi neko dođe glave, to će biti ovo đubre što sedi iza tebe.

E, kad je bilo Goranu sudjenje, išla sam tamo. Nemci su s kerovima bili napolju, jedino kad su Šoškići svedočili, Nemci su uveli pse i u sudnicu. Ni pre ni posle toga. Sad, svi su podvlačili da Ljuba nikad nije imao pistolj, što je bila činjenica. Ali javni tuzilac ustade pa reče: " Gospodinu Magašu nije ni bio potreban pistolj, jer je imao ubitačnu pesnicu." I trazi za Gorana dve godine i devet meseci. Da sam mogla da urliknem... Samo sam tad progovorila - da je psa ubio, više bi dobio. Gledala sam pištolj iz koga je moj Ljuba ubijen, kutiju sa njegovim stvarima. Kad je bila pauza, prilazi mi prevodilac i kaže da je znao da ću ja doći, ni u snu ne bi prihvatio da prevodi. Poznavao je Ljubu i voleo ga. Ali, tu bedu da si video, kad je ušao i seo za optuženički sto. Pored njega dva advokata. A zamisli moj osećaj... sedi tako na tri metra od mene. Kad smo izlazili, ja sam prošla pored njega, a nista ne mogu. Ne mogu ni za nos da ga povučem. Oborio je glavu na onaj sto. Vidim što se sav trese. Njegov advokat odgovori da Goran ne moze da sedi i gleda Ljubinu majku. Stalno je ponavljao da je Ljubu ubio iz straha. Iz straha i nista drugo. A sudija, onako mlađi čovek, pita ga zašto nije otisao iz Frankfurta kad ga se toliko bojao? Nisam mogao, reče, da ostavim verenicu. Setila sam se tad sta mi je Ljuba rekao za onog Ledera. I zbog neke proklete puške, bar takvu sam ja verziju čula, kad je Ljuba istukao američkog vojnika iz CIA. E, tad je Leder došao u Frankfurt i rekao da Ljuba pod hitno mora da se likvidira!

O inspektoru Otu Lederu sam Goran Vuković je jednom prilikom rekao:
- Oto Leder je jedan od najopasnijih policajaca u Nemačkoj, specijalista za Jugoslovene. Taj je Ljubu mrzeo više nego ikoga drugog. Ali, Leder bi sigurno, da sam ja tamo nešto napravio, isto tako i mene jurio, kao Ljubu. On i Ljuba su se gonili više od deset godina. Zato je on i imao pik baš na Ljubu.

Ljuba Zemunac nije pobegao od svoje sudbine. Živeo je sa nasiljem i umro je od nasilja. Vest o njegovoj pogibiji primljena je i u SR Nemačkoj i u Jugoslaviji s olakšanjem. Mnoge ljude u ovim zemljama Ljuba Zemunac je "zadužio", makar batinama. Još kao maloletnik, sa periferije Zemuna, počeo je po beogradskim igrankama i kafanama da se dokazuje. Imao je tada čvrste pesnice i tvrdu glavu. Tukao se u početku radi zabave, a potom zbog navike. Bio je to samo početak jedne "teške" biografije.

Ljubomir Magaš je rođen 27. maja 1948. u Zemunu, u porodici Sime Magaša i Rose, rodjene Ćurčić. Sa šest godina je ostao bez oca, koji se rastao od njegove majke. Posle osam razreda osnovne, upisao se na auto-limarski zanat, koji nikada nije stigao da završi. Kao učenik škole u privredi radio je neko vreme u IMT-u, pogon u Dobanovcima. Više je voleo ulicu od fabrike, pa je brzo dobio epitet besposličara. Boksu i rvanju ga je naučio čuveni Čitaković. Ljuba je bio toliko jak da je na rukama mogao da pređe Beograd. Sa šesnaest godina je pretukao Acu Đavola, najopasnijeg velegradskog mangupa, koji je drzao nekoliko kafana. U sedamnaestoj je bio strah i trepet u Nišu. Svoje snažne mišice okitio je tetovažom na desnici "Toške-Zemunac-Robija 1964" i na levici "Panter, Paca, Ljuba". Te godine je i registrovan u miliciji kao napasnik. Posle napada na jednu devojčicu kažnjen je njegov otac sa 4.000 dinara. Tokom 1965. milicija ga je hvatala zbog grebanja automobila, pretnji dečjim pištoljem i tuča.

- A već te njegove tuče... Jednog dana sam došla u situaciju da mu kažem da nije normalan. Dobro, otkad je sveta i veka zna se ko je najjači mladić u selu ili u gradu, pa i ovde u Beogradu. Jednog dana on se sprema da izađe. "Kud ćes ti, Ljubomire?" "Na Karaburmu!" "Šta ćeš na Karaburmi?" Ide, kaže, jer je tamo ostao još neki s kojim nije odmerio snagu, a koji je najjači na Karaburmi, pa da se vidi ko je jači. Pa ti nisi normalan, kažem mu. A moram, kaže, ili će biti on najjači u Beogradu ili ja. Tad je Ljuba imao sedamnaest ili osamnaest godina. Već tada je, mislim, bio taj o kojem se pričalo. Jedino sam se na njega ljutila jer se nije tukao radi sebe već zbog drugih. I bubreg je izgubio zbog druga. Zato sam se ljutila. Dobro, ono u početku, kad je sticao slavu, to su bile prijateljske tuče, ne iz osvete, nego da odmere snagu. Njegov početak je bio takav. Kasnije sam se ljutila, zbog ovog istukao onog, zbog drugog istukao onog, zbog drugog istukao opet tamo nekog...

Tup ugao Bobe, tup...

To beše onaj od 180

Malo manje.

Znači 155

Tesla je imao 180

To i ja sada hteo reci. Alo, napisi knjigu
Nego, da li si znao da je Arkan na ratistu Hrvatima i Bosnjacima prodavao naftu, po ogromnim cenama naravno. Da li i to spada u tu "naplatu"?

Ma svi su to radili,čak i RK i RM.I mi smo prodavali njima i oni nama.Biznis ne poznaje naciju.

Бобе, једна ствар ни није баш најјаснија. Колико видим не волиш комунизам и то је у реду, али како онда за тебе могу бити српске патриоте агенти комунистичког ДБ-а и криминалци?

drbob:

Kupio sam stan 90-tih godina,tačnije 93,kada su stanovi bili jeftini u vreme inflacije

Kliknite za proširenje...

Само да те подсетим 1993. године просечна плата је била неколико марака. Да ниси ти неки ратни профитер?

drbob:

Biznis ne poznaje naciju.

Kliknite za proširenje...

A stran mu je i patriotizam.

"Novac nema nacionalnost". To sam ja pricao u jednoj temi

Ali sa Arkanom je druga prica. Njemu su ratovi bili biznis. Kao crv. Ne bi ziveo da nema leseva.