Kod kuce je najlepse

Dosli smo na ovaj svet da boravimo u njemu kao svome domu. Samim cinom rodjenja udahnuli smo vazduh i nepovratno se vezali za njega. To nase okruzenje, gde god da, a na Plavoj planeti je raznolikih utocista, dalo nam je nesebicno sve sto nam treba za avanturu zvanu zivot.
Kako smo uzvratili?
Unistavanje suma, samim tim i debalansiranja u hemisferi. Zagadjivanje voda koja , pak, prodiruci i hraneci i ostali zivi svet dalje sprovodi nasu arogantnu sebicnost. Zaglusujuca buka , otrovna i nekontrolisana hemija... da ne redjam dalje.
Da li isticu poslednji alarmantni dani da vratimo prirodi ono sto je ona nama dala- zivot i progres u svakom vidu? I da , konacno , i sebi produzimo zivot.

Ta borba je zapravo borba protiv velikog novca, ili kako se zove na TV-u "krupnog kapitala". Svaki ponaosob, od velikih koncerna je izgradjen na bazi jevtinih sirovina i jos jevtinije radne snage u siromasnim podrucijima.Neograniceno koristeci prirodna bogatstva ( rude,sume, vode, radnu snagu ) krupni kapital ne ulazuci nista ili minimalno izvlaci enormnu dobit. Devastirajuci jedno podrucije, prelazi se na sledece.Istovremeno, lokalna zajednica, maticna jedinica,krupnog kapitala u Evropi ili Severnoj Americi, sanira i unapredjuje sopstveno okruzenje cime zapusava usta svakom glasu protiv.
Veliki novac poseduje medije, politiku, drzave.Protiv toga se treba boriti da bi smo preziveli, jer bogati su bogati samo zato sto je neko drugi siromasan.

Ako tako pocnem da razmisljam, a cinjenicno si u pravu, odmah cu se osetiti bespomocnom i prepustiti se stihiji koja nas ocigledno plavi. Ja sam samo jedan mali covek koji u okviru svojih mogucnosti mora da doprinese zivotu. Ako to podrazumeva onaj simpaticni poziv preko medija da zasadimo jedno drvo u svom dvoristu, ucinicu tolicno.
Prvo treba napraviti pomak u svesti nasih najblizih, da uopste pocnu da razmisljaju o ekoloskim problemima. Da onaj ko gaji jabuke nauci cime i koliko se iste prskaju, jer ce neko zbog njegove nebrige ili neznanja proci kao Snezana u sedam patuljaka kad je zagrizla u otrovni plod. Da nasim klincima ne bude zabavno da lome mladice po parkovima i zajednickim dvoristima. Da znamo kako se postupa sa smecem, da se cuvaju javni bunari i da ne sluze kao kontejneri... Itd. Tek onda mozemo dalje, da podignemo nivo znanja i brige na ozbiljnije i daleko opasnije pojave.
Da, u sustini stvari, svi pocnemo da razmisljamo o ovoj svojoj kuci, koja se vec dobro naherila i sklona je padu. Ovo je divna planeta, ova nasa Zemlja, ali sad vec dise sa pola pluca.
Za pocetak je i prica dovoljna.

Milena_9:

Za pocetak je i prica dovoljna.

Kliknite za proširenje...

Bojim se da je to daleko od istine. Jer, prica se vec dugo ali nismo otisli dalje od tog pocetka.

Kao sto znas, ovde moze samo da se prica.
A kao sto vidis, cak se i ne prica. Ekologija je jedan od najmanje posecenih tema.

U pravu si.Svako treba da pocne od sebe, od najmanje stvari koju moze da ucini, recimo da ne baci nikada papiric, opusak ili vec nesto na zemlju, nego u kantu.Vec i to je nesto, mali pomak.

Bilo bi dobro kada bi svaki covek morao / da morao , a ne mogao/, bar jedan dan mesecno da provede od osvita sunca pa do veceri u prirodi. Pored reke, u sumi, na planini, moru, jezeru... Da se malo priviknemo na te stare boje i mirise, da nebo odgledamo iz drugacije perspektive, da oslusnemo drugacije zvuke od ovi nasih velegradskih.
Posle par takvih avantura mislim da bismo drugacije dozivljavali svoje asfaltirano okruzenje, a ko zna... Mozda bi se rodila neka ideja da se drugacije organizujemo.

Kod kuće je stvarno najlepše. Lepo kaže ona poslovica " Svuda idi, krug obrni, ali se kući vrati"!

Kuca lepa, kuca cista, kuca Suncana, kuca mirisna.Zamisli povratak u brlog?

Negde oko Zvonacke banje, u Srbiji, postoji staniste jednog para surih orlova. Njima je za zivot potreban prostor od 100 kvm za jedan par orlova , pri tom nezagadjene prirode. Cim se nesto poremeti u toj ravnotezi, orlovi odlaze. Orlovi imaju instikt. Cini mi se da ga imamo i mi , ljudi. Pored toga kao da nam to, sto imamo i pameti i razuma, samo smeta.
Zasto smo tako nemarni i nezainteresovani za sustinu zivota?

Neko nam je objasnio da je sve drugo vaznije.

Kazu da je opsti vrednosni sistem ovakav :
- zivot
- zdravlje
- egzistencija
- ljubav
- pa sve ostalo vec prema licnom nahodjenju

I treba da smo zadovoljni kad nas muce problemi sa nize tacke ove lestvice. Onda kad prve dve budu ugrozene, ulazimo u zonu visokog rizika.
Eto, One, i to nam je neko rekao, ali !...

...devojci srecu kvari, kao i obicno.Znas li nekoga ko je zaodvoljan pukom fizickom egzistencijom? Cak i to je dovedeno u pitanje prognozama u narednih tri-cetiri godine koliko cuh.Navodno su procurele procene Pentagonovih strucnjaka o klimatski promenama vec narednih godina.

Upravo na to sam mislila kad sam nazvrljala onaj opsti sistem vrednosti. Jer i ja sam cula za te kataklizmicke prognoze o buducnosti planete. U Engleskoj sibirka klima, poplave u Evropi, opsti debalans u prirodnom okruzenju. A to se zove zivot.
I sad je kao bitno da li neko ima mogucnost / vojnu ili kakvu vec/ da 2 puta u sekundi unisti svet ako mu se cefne... Ne mora, priroda je sama pocela da se buni. A ako nema zivota, nema nicega, ni ljubavi, ni novca, ni interneta... Sve to postaje jedan poziv, krik za spasom nas, za nas i za nasu decu koja je ce ostati posle nas.
Sta uraditi? Da li je dovoljno cekati da se neko drugi bavi tim pitanjem?

Naravno da nije dovoljno samo cekati ali najgore je to sto u ovom drustvu ljudi poput nas, kojima je stalo do ekologije i zivotne sredine su u manjini. Jos gore je to sto nas cesto smatraju cudacima, zaludjenicima pa i ludacima. A ko jos ozbiljno shvata ludake?

Ostali "ludaci". Kada dostignemo kriticnu masu "oni" ce da postanu "ludi", a mi cemo sebe ozbiljno da shvatimo.

Valjda ćemo, kada smo već došli na ovaj svet, o njemu nešto i naučiti.
Ovakav kakav je jeste samo preslika nas samih, ljudske vrste. Na žalost, koliko god se koprcali da se otmemo svom liku, slađe nam je da budemo takvi, musavi, krmeljivi i kojekakvi još-odrođeni od sebe pa i od majke prirode. I nije to ništa novo, sve religije na ovoj planeti jecaju nad tim ljudskim bedastoćama. Pa kad uvide da su takve suprotstavljene svemu ljudskom, one mu se priklone. Ostanu bez svoje funkcije Religije ili ponovnog spajanja čoveka sa svojim iskonom.

" Veliki poglavica iz Vasingtona poslao je poruku da zeli da kupi nasu zemlju. Veliko poglavica takodje salje reci prijateljstva i dobre volje. To je veoma ljubazno od njega, jer mi znamo da je njemu malo potrebno prijateljstvo sa nase strane. Ali mi cemo razmotriti vasu ponudu.
Kako mozes kupiti nebo ili toplinu zemlje? Takva pomisao nama je tudja. Ako mi nemamo svojinu nad svezinom vazduha ili na kapima vode, kako vi to mozete da kupite? Mi znamo ovo : zemlja ne pripada nama, mi pripadamo zemlji.
Svaki delic ove zemlje je svetinja za moj narod. Svaka borova iglica koja se presijava, svaka pescana obala, svaka izmaglica u tamnoj sumi, svaki lug,svaka buba koja zuji je svetinja u secanju i iskustvu moga naroda. Useci kroz drvece nose secanja na crvenokosce. Zato kada veliko poglavica iz Vasingtona kaze da zeli da kupi nasu zemlju, on zahteva suvise mnogo od nas.
Ovo znamo: sve stvari su povezane. Sto god se desi zemlji, desice se sinovima zemlje. Covek ne tka tkivo zivota, on je samo nit u tkanini zivota. Sta god radi tkanini, cini sebi.Ali cemo razmotriti vasu ponudu da idemo u rezervate koje nudite mom narodu. Tako cemo ziveti odvojeno i u miru.
Jednu stvar znamo, koju ce beli covek jednog dana otkriti- nas Bog je isti Bog. Vi sada mozete misliti da vam pripada, kao sto zelite da vam pripada nasa zemlja, ali to nije tako. On je Bog ljudi i njegova samislost je ista prema crvenokoscima i prema belcima. Ova zemlja je njemu dragocena i onaj ko je povredi uvredio je njenog tvorca. I beli ljudi ce nestati, mozda pre nego druga plemena.Nastavite da zagadjujete svoju postelju i jedne noci cete se ugusiti u sopstvenoj prljavstini.
Ali u svojoj propasti vi cete sijati jarko, zpaljeni snagom Boga koji vas je doveo u ovu zemlju i iz nekog razloga dozvolio da vladate njom i crvenokoscima. Ta sudbina je za nas zagonetka, jer mi ne razumemo / sta ce biti/ , kada svi bizoni budu ubijeni, kada svi divlji konji budu pripitomljeni i kada vidik na plodna brda bude zagadjen zicama koje govore. Gde su lugovi? Nestali. Gde su orlovi? Nestali.Sta znaci ako se oprostimo od brzih ponija i lova? Bice to kraj zivota i pocetak zivotarenja.
Kada poslednji Indijanac nestane sa lica zemlje i kada uspomena na njega bude samo senka koja se krece preko prerije, ove obale i sume ce jos uvek zadrzati duhove mog naroda. Jer oni vole ovu zemlju kao sto novorodjence voli otkucaj majcinog srca. Zato, ako vam prodamo ovu zemlju, volite je kao sto smo je mi voleli...i sacuvajte zemlju i vazduh i reke za decu svoje dece."

Govor poglavice plemena Duamish upucen predsedniku SAD F. Pirsu 1854. godine kada je vlada SAD ponudila Indijancima da kupi oko 2 miliona jutara njihove zemlje.

Govor poglavice Sijetl je usao u istoriju. Zelela sam da ga procita sto vise ljudi/ pazi kad je prezentovan/ i krenula sam pre neki dan da ga napisem na Ekologiji. Onda sam se setila da ovde malo njih navraca, pa sam ga bacila na Knjizevnost.
I... nista.
Ali ja se ipak radujem! Ova je teme jos uvek ziva, wow!
Obozavam vas.

Dobro, osim boravka u prirodi koji je delotvoran za prociscenje umornih/nervoznih/uplasenih, zagledanih samo u tlo pod sobom (sta ces, moraju da se placaju racuni, napuni frizider...),boravka koji obnavlja veze sa majkom prirodom ("nit smo zivota")...sta moze zaista da se ucini, kakva mrvica licnog agazovanja moze da pomogne?
Ne otkrivam Ameriku, ali (valjda to uce deca na nekom casu poznavanja prirode u nizim razredima osnovne skole) da li ste pomislili koliko prosta segregacija djubreta donosi koristi majci zemlji, i nama?
Stos novina visine 125 cm spasava od sece jednu jelu od 6 metara!
Jedna staklena flasa u reciklazi stedi energiju potrebnu da sijalica od 100 vati radi 4 sata.
Jedna baterijica za sat zagadjuje kubni metar zemlje, jedna baterija od 1,5 volti moze da zagadi oko 400 litara vode... itd... itd...(nije mi namera da nesto kao da poducavam, i izigravam savest nego ne znam koliko smo upuceni u problem, da l' u skoli postoji nekakva ekoloska edukacija?)
Onda, da li u vasoj kuhinji postoji mesto na koje ste odlozili stare tegle, ili stos novina uvezan kanapom? Pa cekate da to negde, kad se nakupi, odnesete?
Gde, kad stvarno nemamo kontejnere za segregaciju?
Jesmo li trazili od nadleznih da postave ponegde takve kontejnere?
Da li bar uredno vezane novine stavljate pored postojecih kontejnera, da ih Romi koji skupljaju papir odnesu gde treba (i, usput, zarade neki gros)?
Eto, i to je nesto.
Ta mrva licnog ucesca... Jos ako imamo decu, pa im damo primer i lepo ih naucimo... Ma, nije sve tako crno!