Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
25. maj 2007.
Šnenokla i Kiseli
Presuda atentatorima na premijera Zorana Đinđića izazvala je veliko olakšanje u Srbiji. Na naslovnim stranama novina je veoma krupnim ciframa ispisana brojka 40. Varijante su razne - Konačno 40 godina, Ulemeku i Jovanoviću po 40 godina. Politika je smatrala da je umesno da prvooptuženima tepa - Zvezdanu i Legiji po 40 godina. Četiri veka robije Đinđićevim ubicama, napisao je Glas javnosti. Ne razumem otkud toliko oduševljenje kaznom, kada je u pitanju zločin koji je Zvezdan Jovanović priznao još pre tri i po godine. Zar nije bila logična najteža kazna.
Pre nekoliko dana jedan čovek u Americi je osuđen na 40 godina robije, jer je šest puta uhvaćen kako vozi u pijanom stanju. Čemu divljenje broju 40? Da li zato da se ne bi razgovaralo o tome da su izvršna i sudska vlast i mnogi mediji učinili sve da se suđenje vodi i završi samo kao suđenje nekim ljudima koji su ubili nekog čoveka.
Na izricanju presude je bio i predsednik Tadić; doduše, zakasnio je. Verovatno nije umeo da nađe zgradu specijalnog suda, jer nije tuda prolazio tri i po godine, pa je zalutao. Posle višegodišnjeg ćutanja, valjda da mu Stojković ne prebaci da vrši pritisak na sud, predsednik Demokratske stranke je u svojstvu predsednika države izjavio, ni manje ni više, da je presuda veliki doprinos reformi pravosuđa i uopšte prelomni trenutak za srpsko pravosuđe. Posle godina pasivnog posmatranja kako se ovaj proces napada sa najviših državnih instanci, on je sa dve rečenice zatvorio diskusiju o svemu što se događalo na tom suđenju i oko njega.
Vidim da je i bivši premijer Srbije, Zoran Živković, oduševljen presudom i divi se hrabrosti suda. I današnji Blic na naslovnoj strani slavi hrabrost sudije Nate Mesarović, zato što se usudila da osudi atentatore. I šta kog đavola više hoćemo.
Da bi presudi dale veći značaj, neke novine su sabirale godine kazne, pa su izračunale da su atentatori dobili četiri veka zatvora. Presude su sabirane i Škorpionima. Time se sakrila činjenica da je jedan od njih oslobođen, a da je drugi dobio pet godina. U sabiranju za atentat na premijera Đinđića, iza četiri veka se izgubilo pitanje ko su inspiratori i nalogodavci atentata, zašto brza i hrabra Nata Mesarović nije dozvolila da se saslušaju neki važni svedoci, zašto nije dozvolila da se govori o transkriptu razgovora Dejana Milenkovića sa Kajganićkom.
Zašto svi oni koji sabiraju presude to ne čine i kada pišu o genocidu u Srebrenici? Neka napišu da je za šest dana jula 1995. uništeno 250.000 godina ljudskih života, a kao dobri vernici valjda će znati da je to 12 puta duže nego što ukupno traje hrišćanska civilizacija. Naravno da ovakve računice nemaju smisla, ali ako su krenuli tim perverznim putem, neka onda njime idu do kraja.
Nije slučajno da u trenutku izricanja presude, Bulevar Zorana Đinđića bude oblepljen plakatima sa imenom đenerala Ratka Mladića. Jedan drugi srpski heroj, Milorad Ulemek, smatrao je bezbednim da se preda ovim vlastima i vidi kako se to završilo. Zato Mladić neće napraviti istu grešku. Vučić je ogorčen zbog hapšenja odgovornih za plakate i najavio je da će ih on i njegovi opet lepiti i pozvao je demokrate da, ako smeju, dođu da ga spreče. Vučić je opasna, ali tragikomična figura. Godinama je imao šansu da uzme kalašnjikov i ode na ratište. Jak je, mlad je, visok je, lepo bi mu stajala uniforma, ali nekako nije smeo da ode preko Drine, već je skupljao polusvet po Srbiji i slao ih da oni ubijaju i ginu, da bi se sada junačio sa plakatima i bedževima.
I na kraju, zanimljivo je i to da niko od nekoliko hiljada ljudi koji žive u Bulevaru AVNOJ-a, a sada Zorana Đinđića, nije smatrao da treba da izađe i pocepa plakat sa svoje zgrade. Da vas podsetim, nedavno su stanari Vatrogasne ulice u Zagrebu protestovali zbog preimenovanja njihove ulice u Trg hrvatskih obrambenih snaga. To su tokom rata bile formacije Hrvatske stranke prava, koja propagira ustaštvo.
Šnenokla i Kiseli
Presuda atentatorima na premijera Zorana Đinđića izazvala je veliko olakšanje u Srbiji. Na naslovnim stranama novina je veoma krupnim ciframa ispisana brojka 40. Varijante su razne - Konačno 40 godina, Ulemeku i Jovanoviću po 40 godina. Politika je smatrala da je umesno da prvooptuženima tepa - Zvezdanu i Legiji po 40 godina. Četiri veka robije Đinđićevim ubicama, napisao je Glas javnosti. Ne razumem otkud toliko oduševljenje kaznom, kada je u pitanju zločin koji je Zvezdan Jovanović priznao još pre tri i po godine. Zar nije bila logična najteža kazna.
Pre nekoliko dana jedan čovek u Americi je osuđen na 40 godina robije, jer je šest puta uhvaćen kako vozi u pijanom stanju. Čemu divljenje broju 40? Da li zato da se ne bi razgovaralo o tome da su izvršna i sudska vlast i mnogi mediji učinili sve da se suđenje vodi i završi samo kao suđenje nekim ljudima koji su ubili nekog čoveka.
Na izricanju presude je bio i predsednik Tadić; doduše, zakasnio je. Verovatno nije umeo da nađe zgradu specijalnog suda, jer nije tuda prolazio tri i po godine, pa je zalutao. Posle višegodišnjeg ćutanja, valjda da mu Stojković ne prebaci da vrši pritisak na sud, predsednik Demokratske stranke je u svojstvu predsednika države izjavio, ni manje ni više, da je presuda veliki doprinos reformi pravosuđa i uopšte prelomni trenutak za srpsko pravosuđe. Posle godina pasivnog posmatranja kako se ovaj proces napada sa najviših državnih instanci, on je sa dve rečenice zatvorio diskusiju o svemu što se događalo na tom suđenju i oko njega.
Vidim da je i bivši premijer Srbije, Zoran Živković, oduševljen presudom i divi se hrabrosti suda. I današnji Blic na naslovnoj strani slavi hrabrost sudije Nate Mesarović, zato što se usudila da osudi atentatore. I šta kog đavola više hoćemo.
Da bi presudi dale veći značaj, neke novine su sabirale godine kazne, pa su izračunale da su atentatori dobili četiri veka zatvora. Presude su sabirane i Škorpionima. Time se sakrila činjenica da je jedan od njih oslobođen, a da je drugi dobio pet godina. U sabiranju za atentat na premijera Đinđića, iza četiri veka se izgubilo pitanje ko su inspiratori i nalogodavci atentata, zašto brza i hrabra Nata Mesarović nije dozvolila da se saslušaju neki važni svedoci, zašto nije dozvolila da se govori o transkriptu razgovora Dejana Milenkovića sa Kajganićkom.
Zašto svi oni koji sabiraju presude to ne čine i kada pišu o genocidu u Srebrenici? Neka napišu da je za šest dana jula 1995. uništeno 250.000 godina ljudskih života, a kao dobri vernici valjda će znati da je to 12 puta duže nego što ukupno traje hrišćanska civilizacija. Naravno da ovakve računice nemaju smisla, ali ako su krenuli tim perverznim putem, neka onda njime idu do kraja.
Nije slučajno da u trenutku izricanja presude, Bulevar Zorana Đinđića bude oblepljen plakatima sa imenom đenerala Ratka Mladića. Jedan drugi srpski heroj, Milorad Ulemek, smatrao je bezbednim da se preda ovim vlastima i vidi kako se to završilo. Zato Mladić neće napraviti istu grešku. Vučić je ogorčen zbog hapšenja odgovornih za plakate i najavio je da će ih on i njegovi opet lepiti i pozvao je demokrate da, ako smeju, dođu da ga spreče. Vučić je opasna, ali tragikomična figura. Godinama je imao šansu da uzme kalašnjikov i ode na ratište. Jak je, mlad je, visok je, lepo bi mu stajala uniforma, ali nekako nije smeo da ode preko Drine, već je skupljao polusvet po Srbiji i slao ih da oni ubijaju i ginu, da bi se sada junačio sa plakatima i bedževima.
I na kraju, zanimljivo je i to da niko od nekoliko hiljada ljudi koji žive u Bulevaru AVNOJ-a, a sada Zorana Đinđića, nije smatrao da treba da izađe i pocepa plakat sa svoje zgrade. Da vas podsetim, nedavno su stanari Vatrogasne ulice u Zagrebu protestovali zbog preimenovanja njihove ulice u Trg hrvatskih obrambenih snaga. To su tokom rata bile formacije Hrvatske stranke prava, koja propagira ustaštvo.
Znas li ti sta je ljubav 
