- Poruka
- 7.375
Nikad od mene skuštinskog izveštača. Zalud su me akreditovali. Šteta akreditacije.
Uzalud su mi objašnjavali da je to lako. Kako lako? Za to čovek mora da se rodi. Da ima posebnu dozu drskosti. I spremnosti da čeka. Kao snajperista. Naročito ako želi da bude drugačiji. U idealnim uslovima svi skupštinski izveštaji bi morali da budu isti. Ali kad urednik kaže da to treba, onda je u redu. Ja sam lojalan. Uvek lojalan redakciji. Biva, da moj izveštaj može da utiče.
Elem, evo me u Skupštini sa oglavom na kojem je pres-kartica. Stigao sam rano, zato je moj broj trideset. Vode me do novinarske sobe. Izveštača je bilo preko stotinu, a soba sa osam kompjutera.
A ispred sobe šank. Za početak naručujem kiselu vodu i kafu. Vadim dvesta dinara da platim.
- Nemam sitno - kaže šankerica.
- A koliko treba sitno?
Sedam dinara. Tri za kafu. Četiri za kiselu. Nema veze, platiću drugi put. Može znači i na crtu. Može, kaže mi uz osmeh i blag naklon. A fiskalni račun, kako ću toliki trošak opravdati. Fiskalne račune ne daju. Doći će njima i Dinkić na kafu. Gde je tu PDV?
Jadni poslanici. Kako će preživeti takvu skupoću. Sa takvim platicama.
Ali u Skupštini si, brate. Među od boga danim (vlast je od boga), od naroda izglasanim i partijski odabranim narodnim izbircima.
Za početak sve je deset puta jeftinije nego u stvarnosti koja se nalazi odmah iz ćoška Skupštine. Sad mi je jasno kako je moguće da Boža Đelić uštedi jedanaest miliona evra.
U salu, gde su poslanici, ne puštaju novinare. Dakle, sačekuše možeš da postavljaš jedino u pauzama. Ostalo vreme možeš da presediš pored televizora i gledaš na ekranu šta se zbiva. Šta biva.
Tako sam mogao da izveštavam i od kuće. Udobno zavaljen u fotelji. Dobra stvar ta fotelja. Znaju to izabrani. Onda me Jelena, stalni izveštač Glasa, vodi u kultno mesto - restoran Skupštine.
Liči na "Klub književnika". Samo što nema šefa Bude. Da je tu Buda, ne bi ga oni majci izneli krvavo stečene novce. Ja bih za početak nešto čorbasto. Teleću čorbu, na primer. Konobar me prezrivo gleda. Imam osećaj da mi po licu vidi da sam ovde prvi put. Tajnu krije cenovnik. Teleća čorba je: slovima dvadeset dinara.
A onda dobih društvo. Pitali su je li slobodno. Petoro njih, narodnih poslanika. Meni nepoznatih. Po naglasku otkrivam da su iz Vojvodine. Počeli da naručuju. Pa da naručuju. I ja se ohrabrim. Oni sigurno dobro znaju šta je ovde dobro. Šta god naruče, ja kažem isto. Zatrpa se sto raznom hranom. Jedem, al' bogami jedu i oni. Salate, predjela, beogradska šnicla, palačinci, đusovi...
Jedu i ogovaraju Lidiju Vukićević. Naročito dama za stolom. Narodna poslanica. Kaže, Lidiji je ovo posle "Pozorišta u kući" (!?) prva uloga. I tako dalje, redom.
Dođe vreme plaćanja. Moj račun posebno, kažem. I kelner me posluša. Računa, pa računa a onda mu dosadi i kaže: "Dvesta dinara". Jadni poslanici. Pa isplati im se samo zbog klope da dolaze u Skupštinu.
Sad bi bilo dobro da se dremne, ne zanima me šta se u sali dešava, to će i onako biti na televiziji. Sedim na šank stolici, a glava mi klima. Samo varim. Prosto uživanje. "Nekad je tako bilo u radničkim menzama"-kaže mi Dule.
Kad nasta frka. Razjuriše se novinari. U dva špalira. LJudi iz obezbeđenja ih raspoređuju. Milina jedna - kao u američkim filmovima. Čekamo da se pojavi glavni lik. Bivši i budući premijer Koštunica.
A njega nema, pa ga nema. Fotoaparati sa teleskopima. Strane i domaće agencije. Stigo i Mile iz revije "Selo". Ko ne bi, kukala ti majka. Na ove cene. Dobra stvar ova Skupština. Šteta što je nisam ranije kao student otkrio. Najbolja menza u gradu. Tako i treba. Da narodni izbirci više vare, a manje misle. Kad god nešto smisle, mi nagraišemo.
Usled opšte napetosti, već pola sata čekamo, umesto Koštunice pojavi se ona.
Lidija.
Pokušavam da je uhvatim sa mojim aparatićem ali ne može da mi stane u objektiv. Pa dobro, kažem, je l' moguće ovo, ljudi. Kako ja blicnuh, počeše i ostali da blicaju na Lidiju. I na njene cipele. 'Oću reći potpetice. Onolika žena na onolikim potpeticama. Deset i kusur centimetara. Glavni lik mojih pubertetskih snova. Ide kao krstarica. Nastupa kao komandant parade. Bez nje ništa u ovoj Skupštini ne bi bilo isto. Gde se ne setiše ranije da je u Skupštinu izaberu.
Tek posle naiđe Voja. Pobednički. Sve je nadigrao. Meni je uostalom sve i onako jasno. Bar što se scenarija tiče. Jeste da ne poznajem glumce, al' znam šaptače i ostale. Iako sam prvi put bio u Skupštini, tu za mene nema nikakvih tajni. Sem jedne.
Šta je onaj sa pištoljem šapnuo Koštunici na uvo? Pokušajte i vi da odgovorite na to pitanje. Pišite sa naznakom - za konkurs. Može i elektronskom poštom.
Najbolji odgovor nagradićemo jednodnevnom akreditacijom za skupštinski restoran.
Uzalud su mi objašnjavali da je to lako. Kako lako? Za to čovek mora da se rodi. Da ima posebnu dozu drskosti. I spremnosti da čeka. Kao snajperista. Naročito ako želi da bude drugačiji. U idealnim uslovima svi skupštinski izveštaji bi morali da budu isti. Ali kad urednik kaže da to treba, onda je u redu. Ja sam lojalan. Uvek lojalan redakciji. Biva, da moj izveštaj može da utiče.
Elem, evo me u Skupštini sa oglavom na kojem je pres-kartica. Stigao sam rano, zato je moj broj trideset. Vode me do novinarske sobe. Izveštača je bilo preko stotinu, a soba sa osam kompjutera.
A ispred sobe šank. Za početak naručujem kiselu vodu i kafu. Vadim dvesta dinara da platim.
- Nemam sitno - kaže šankerica.
- A koliko treba sitno?
Sedam dinara. Tri za kafu. Četiri za kiselu. Nema veze, platiću drugi put. Može znači i na crtu. Može, kaže mi uz osmeh i blag naklon. A fiskalni račun, kako ću toliki trošak opravdati. Fiskalne račune ne daju. Doći će njima i Dinkić na kafu. Gde je tu PDV?
Jadni poslanici. Kako će preživeti takvu skupoću. Sa takvim platicama.
Ali u Skupštini si, brate. Među od boga danim (vlast je od boga), od naroda izglasanim i partijski odabranim narodnim izbircima.
Za početak sve je deset puta jeftinije nego u stvarnosti koja se nalazi odmah iz ćoška Skupštine. Sad mi je jasno kako je moguće da Boža Đelić uštedi jedanaest miliona evra.
U salu, gde su poslanici, ne puštaju novinare. Dakle, sačekuše možeš da postavljaš jedino u pauzama. Ostalo vreme možeš da presediš pored televizora i gledaš na ekranu šta se zbiva. Šta biva.
Tako sam mogao da izveštavam i od kuće. Udobno zavaljen u fotelji. Dobra stvar ta fotelja. Znaju to izabrani. Onda me Jelena, stalni izveštač Glasa, vodi u kultno mesto - restoran Skupštine.
Liči na "Klub književnika". Samo što nema šefa Bude. Da je tu Buda, ne bi ga oni majci izneli krvavo stečene novce. Ja bih za početak nešto čorbasto. Teleću čorbu, na primer. Konobar me prezrivo gleda. Imam osećaj da mi po licu vidi da sam ovde prvi put. Tajnu krije cenovnik. Teleća čorba je: slovima dvadeset dinara.
A onda dobih društvo. Pitali su je li slobodno. Petoro njih, narodnih poslanika. Meni nepoznatih. Po naglasku otkrivam da su iz Vojvodine. Počeli da naručuju. Pa da naručuju. I ja se ohrabrim. Oni sigurno dobro znaju šta je ovde dobro. Šta god naruče, ja kažem isto. Zatrpa se sto raznom hranom. Jedem, al' bogami jedu i oni. Salate, predjela, beogradska šnicla, palačinci, đusovi...
Jedu i ogovaraju Lidiju Vukićević. Naročito dama za stolom. Narodna poslanica. Kaže, Lidiji je ovo posle "Pozorišta u kući" (!?) prva uloga. I tako dalje, redom.
Dođe vreme plaćanja. Moj račun posebno, kažem. I kelner me posluša. Računa, pa računa a onda mu dosadi i kaže: "Dvesta dinara". Jadni poslanici. Pa isplati im se samo zbog klope da dolaze u Skupštinu.
Sad bi bilo dobro da se dremne, ne zanima me šta se u sali dešava, to će i onako biti na televiziji. Sedim na šank stolici, a glava mi klima. Samo varim. Prosto uživanje. "Nekad je tako bilo u radničkim menzama"-kaže mi Dule.
Kad nasta frka. Razjuriše se novinari. U dva špalira. LJudi iz obezbeđenja ih raspoređuju. Milina jedna - kao u američkim filmovima. Čekamo da se pojavi glavni lik. Bivši i budući premijer Koštunica.
A njega nema, pa ga nema. Fotoaparati sa teleskopima. Strane i domaće agencije. Stigo i Mile iz revije "Selo". Ko ne bi, kukala ti majka. Na ove cene. Dobra stvar ova Skupština. Šteta što je nisam ranije kao student otkrio. Najbolja menza u gradu. Tako i treba. Da narodni izbirci više vare, a manje misle. Kad god nešto smisle, mi nagraišemo.
Usled opšte napetosti, već pola sata čekamo, umesto Koštunice pojavi se ona.
Lidija.
Pokušavam da je uhvatim sa mojim aparatićem ali ne može da mi stane u objektiv. Pa dobro, kažem, je l' moguće ovo, ljudi. Kako ja blicnuh, počeše i ostali da blicaju na Lidiju. I na njene cipele. 'Oću reći potpetice. Onolika žena na onolikim potpeticama. Deset i kusur centimetara. Glavni lik mojih pubertetskih snova. Ide kao krstarica. Nastupa kao komandant parade. Bez nje ništa u ovoj Skupštini ne bi bilo isto. Gde se ne setiše ranije da je u Skupštinu izaberu.
Tek posle naiđe Voja. Pobednički. Sve je nadigrao. Meni je uostalom sve i onako jasno. Bar što se scenarija tiče. Jeste da ne poznajem glumce, al' znam šaptače i ostale. Iako sam prvi put bio u Skupštini, tu za mene nema nikakvih tajni. Sem jedne.
Šta je onaj sa pištoljem šapnuo Koštunici na uvo? Pokušajte i vi da odgovorite na to pitanje. Pišite sa naznakom - za konkurs. Može i elektronskom poštom.
Najbolji odgovor nagradićemo jednodnevnom akreditacijom za skupštinski restoran.
