deca sa posebnim potrebama

i oni su tu oko nas.da li ih primecujete?

Primetim.Majka mi je bila decija njegovateljica i radila je sa nepokretnom decom i od malih nogu mi je usadila poseban osecaj za takve osobe.koji nije sazaljenje.

Да, али шта је тема? Треба ли само да одговарамо са ДА или НЕ, или имаш нешто конкретно да кажеш?

Kad vidim takvu decu pomolim se Bogu što su moja zdrava i shvatim da ipak moji problemi sa mojom decom su ništa naspram problema tih roditelja čija su deca takva.

Neverovatno, ja sam skoro htela tu temu da postavim. Pre nekoliko meseci sam imala prilike da pričam sa jednom mongoloidnom devojčicom. Pre nego da stupim u razgovor sa njom, upozorili su me da budem oprezna - da je ne izazovem nekom rečju, jer mogu da dovedem do toga da postane u trenutku agresivna ili da je rasplačem. Bilo mi je prvi put da sa nekom poremećenom osobom (detetom) razgovaram. Pričala sam najobičnije sa njom, ona mi je rekla kad je čula koliko imam godina: ''Mnogo'', na šta sam se ja nasmejala, pa i našalila... i ne znam zašto, ali je ona posle došla da je zagrlim i rekla majci kako neće da ide kući, hoće još da priča sa mnom...
Veoma me je potreslo sve to. Bila sam na ivici da se zaplačem.
I skoro sam pričala sa drugaricom - nekada nam nije bilo jasno ono kad žele roditeljima da im je dete živo i zdravo, koliku tu težinu ima. Sad polako uviđamo da je jedino to važno.
Negde je bila priča o selekciji biološkoj - meni se cela ta priča ne dopada - to mi je malo protiv prirode - ne možemo da pravimo svet samo od dobrih i pametnih - ali da li mislite da je u redu da žena abortira ukoliko se na ultrazvuku vidi da dete može da se rodi sa nekim poremećajem? I vidi li se to uopšte, može li to da se spreči?

Ne znam.Teško je to pitanje,a još teže je dati odgovor.
Ja sam imala poznanicu koja radi u domu za decu sa posebnim potrebama.Ona taj posao voli.
Ima dva sina živa i zdrava.Kad razmišljam o njoj uvek se pitam da li bi se ja usudila da rodim dete kad bi radila na takvom mestu,posle svega što vidim?

jako teska tema i jos teze pitanje, sta uraditi kada saznas ? Mislim da je u pitanju velika moralna dilema, da li u tom trenutku prekinuti trudnocu ili ne ?
Problem je sto nase drustvo nije spremno da prihvati decu sa posebnim potrebama,a kasnije odrasle ljude.
Pa zar nevidjamo svaki dan da vise od 90% institucija od domova zdravlja,bolnica cak i privatnih ordinacija preko skola nemaju obicnu rampu za invalidska kolica?????
Sta dalje,,kolika je pomoc drustva roditeljima koji se odluce na takav korak?Licno mislim veoma mala ili je i nema?

Nije mesto za ovu temu,mozda ce neko otvoriti novu ali sami ste videli kolika se prasina digla oko povecanja cene " usluge " u Narodnom Frontu 15000 za prisustvo oca na porodjaju i 10000 za epidual?? I sta je bilio od svega nista. Ljudi su po raznim forumima iznosili svoj stav uglavnom sa gadjenjem na takvu samovoluju,ali nista se nije dogodilo.Niti je neko objasnio zasto " ocevi smetaju lekarima " ni da anesteziolozi vise nece uzimati po 200-300 evera za epidural.......

Mozete li zamisliti tek kakve probleme moraju sami da rese roditelji dece sa posebnim potrebama.

Snezac pitaj konkretno.....imam osecaj da te neshto muchi , a u vezi s ovim

div@jna:

Snezac pitaj konkretno.....imam osecaj da te neshto muchi , a u vezi s ovim

Kliknite za proširenje...

Ja sam radila amnio u 18 nedelji i sve je ok.Ali me muci strasno licemerje drustva prema deci i ljudima sa posebnim potrebama.Kada su deca sve je nekako lakse i bezbolnije ukolko uopste moze biti laskse.
Ovde je sve nekako naopako, ne kazem da je tamo negde mnogo bolje i lakse ali je sigurno uredjenije i ti ljudi imaju sanse za kako tako laksi nacin zivota.
Prvo sto me uzasava sto neki roditelji koji imaju "normalnu decu",kada su napolju i naidju na dete sa nekim poremecajem i deca i roditelji to te mere neprijatno gledaju kao da su u najmanju ruku videli prividjenje.....
Ne znam volela bih da nekako pomognem :-( :-(

Izuzetno imam strpljenja za decu koja su posebna, i isto toliko razumevanja za njihove roditelje. Tako sam od svojih roditelja naucila i imam brata koji je poseban. Mnogo paznje, iskrenost i ljubav i moze da se ostvari komunikacija sa detetom.
Imam komsiju koji je poseban, u kolicima je, i njegova mama i ja ponekad setamo zajedno, naucio je da ga poljubim kad se vidmo i kako se moja cerka zove i na neki svoj nacin se obraduje kad nas vidi. Iako znam da nema pojma o cemu pricam, uvek mu se obratim i Ana bude pored, i njoj iako je mala pricam da je on nas drug i komsija. Kad ga ne vidi neko vreme zove ga po kuci..
Samo roditelji znaju koliko je tesko imati posebno dete. A nije tesko podariti malo paznje i ljubavi, i deci i njihovim roditeljima.

Imam komsiju koji je poseban

Kliknite za proširenje...

Сви смо ми посебни...а еуфемизми су, ето, модерни...

Ja sam radila amnio u 18 nedelji i sve je ok.Ali me muci strasno licemerje drustva prema deci i ljudima sa posebnim potrebama.Kada su deca sve je nekako lakse i bezbolnije ukolko uopste moze biti laskse.
Ovde je sve nekako naopako, ne kazem da je tamo negde mnogo bolje i lakse ali je sigurno uredjenije i ti ljudi imaju sanse za kako tako laksi nacin zivota.
Prvo sto me uzasava sto neki roditelji koji imaju "normalnu decu",kada su napolju i naidju na dete sa nekim poremecajem i deca i roditelji to te mere neprijatno gledaju kao da su u najmanju ruku videli prividjenje.....
Ne znam volela bih da nekako pomognem

Kliknite za proširenje...

Шта ти конкретно ту видиш као проблем и у чему се очитује то лицемерје о којем причаш?

Да, деца се често окрену на улици за неким ко нема руку, ногу, ко је у колицима, или је дауновац...јер је тај неко очито различит од њих и то им привлачи пажњу...до неког узраста....
Не можемо осуђивати децу због природне радозналости...треба им објаснити...

Искрено, не верујем да се одрасли људи окрећу на улици када виде хендикепирану особу и да је ''гледају као привиђење''... Зашто би?

Da, odrasli ljudi su skloni ispucavanju vrlo neugodnih komentara kada vide hendikepiranu osobu, mozda se njima taj komentar ucini zanimljivim a nekoga duboko povredi. Zasto, nemam odgovor. Imam komsiju koji je poseban i nikad necu reci da je drugaciji samo zato sto je bolestan i to ga razlikuje od druge dece. Zasluzuje paznju i ljubav bas kao i bilo koje drugo dete i pruzicu mu ruku svaki put.

To sto smo svesni posebnih problema te dece, i cinjenice da njihove porodice prolaze kroz zivot veoma tesko, ucini da i tu decu gledamo drugacije. Deca nemaju predrasude i zato tim ljudima i njihovoj porodici bar u tom smeru treba olaksati. Ja sam tek u osnovnoj skoli postala svesna da neka deca s kojom sam odrastala, spadaju u tu kategoriju. I prestala sam da se druzim sa njima.