Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
На политичким форумима се доста пребацује лоптица на то ко је „комуњара“. По потреби такве оптужбе користе обе стране у овом неформалном вербалном рату – „патриЈоте“ оптужују „издајнике“ и обрнуто. Иако комунизам већ скоро 20 година није глобална претња, а код нас не постоји као државно уређење и идеологија (оно што се под тиме сматрало) такође нешто мање од две деценије. А они који су сматрани комунистима, мада то нису били, већ седам година нису на власти. Али многима одговара да причају као да је до промене дошло јуче – тако се пере властита одговорност.
Већ кад рекох „оно што се сматрало“, индицирао сам збрку која постоји око појма „комунизам“. Иако се то сматра државним уређењем, мислим да ниједна држава није себе звала „комунистичка“. То је зато што је „план“ био да се направи социјалистичка држава као међу фаза. Тако су ове земље себе звале „социјалистичким“, „народним“, „демократским“... колико знам све су то републике, чак и тамо где су стицајем околности принчеви пристали да служе. Они који су били на власти у социјалистичким државама себе нису звали „социјалисти“. Они су сматрали комунистима чак и ако њихове партије нису имале „комунистичко“ у називу – различите „партије рада“... Социјалисти су се већ залагали за нешто друго. Тако су и сами комунисти допринели конфузији која се сада доста користи па се онда оно „комуњара“ или само комуниста качи као етикета – као начин размишљања, рецимо. Само ако се појам рашчлани, он се може реално сагледати.
Комунизам се може посматрати као
1) утопија
2) идеологија
3) пракса комунистичког покрета
4) пракса држава у којима су комунисти били на власти (социјалистичких)
5) сродне покрете.
Можда је најбоље почети од комунизма као утопије, јер то је претходило свему. Још се Христос може сматрати социјалним револуционаром и много шта је комунизам као покрет преузео од хришћанства. Касније се утопијски социјализам појављује као претходница оног „научног“. Утопија је постојала у многим уметничким делима, можда су Звездане Стазе (Star Trek) најбољи пример за то.
Можда је најбоље описати ову утопију као уређење људских односа у коме је човек ослобођен обавезе рада за другог човека. У првобитној заједници било је тако, тада је човек у принципу сву своју енергију трошио на преживљавање себе и свог потомства. Негде у будућности, развојем технологије (како они кажу „средстава за рад“) догодиће се обрнуто – биће свега за сваког, а радиће машине.
Овој визији се на први поглед нема шта замерити. Међутим, колико би уопште занимљив био живот у коме би људи били лишени егзистенцијалних брига? Да ли би то било као у роману Времеплов Х.Џ. Велса где, у некој будућности, људи уживају полуголи на ливади, а кад нека девојка падне у поток нико се и не труди да је извади? Мени лично делује да би ми било досадно. Али ја то процењујем из моје перспективе. Када бих живео „тамо“, перспектива би ми била другачија.
Такође, оно што би могао бити проблем је чињеница да нису сви проблеми међу људима економски, нити су потребе такве. Комунисти су олако сматрали да ће се сви проблеми решити увођењем имовинске једнакости. Рецимо жене ће бити равноправне, национално питање ће бити решено (можда и хоће ако нације не буду постојале). Могуће је да схватање како су неке потребе „превазиђене“ постане полуга свакодневног притиска на човека. Али то су све питања за бар мало даљу будућност. Мени иначе Звездане Стазе делују као сасвим реална будућност, ако човечанство дотле поживи.
Већ кад рекох „оно што се сматрало“, индицирао сам збрку која постоји око појма „комунизам“. Иако се то сматра државним уређењем, мислим да ниједна држава није себе звала „комунистичка“. То је зато што је „план“ био да се направи социјалистичка држава као међу фаза. Тако су ове земље себе звале „социјалистичким“, „народним“, „демократским“... колико знам све су то републике, чак и тамо где су стицајем околности принчеви пристали да служе. Они који су били на власти у социјалистичким државама себе нису звали „социјалисти“. Они су сматрали комунистима чак и ако њихове партије нису имале „комунистичко“ у називу – различите „партије рада“... Социјалисти су се већ залагали за нешто друго. Тако су и сами комунисти допринели конфузији која се сада доста користи па се онда оно „комуњара“ или само комуниста качи као етикета – као начин размишљања, рецимо. Само ако се појам рашчлани, он се може реално сагледати.
Комунизам се може посматрати као
1) утопија
2) идеологија
3) пракса комунистичког покрета
4) пракса држава у којима су комунисти били на власти (социјалистичких)
5) сродне покрете.
Можда је најбоље почети од комунизма као утопије, јер то је претходило свему. Још се Христос може сматрати социјалним револуционаром и много шта је комунизам као покрет преузео од хришћанства. Касније се утопијски социјализам појављује као претходница оног „научног“. Утопија је постојала у многим уметничким делима, можда су Звездане Стазе (Star Trek) најбољи пример за то.
Можда је најбоље описати ову утопију као уређење људских односа у коме је човек ослобођен обавезе рада за другог човека. У првобитној заједници било је тако, тада је човек у принципу сву своју енергију трошио на преживљавање себе и свог потомства. Негде у будућности, развојем технологије (како они кажу „средстава за рад“) догодиће се обрнуто – биће свега за сваког, а радиће машине.
Овој визији се на први поглед нема шта замерити. Међутим, колико би уопште занимљив био живот у коме би људи били лишени егзистенцијалних брига? Да ли би то било као у роману Времеплов Х.Џ. Велса где, у некој будућности, људи уживају полуголи на ливади, а кад нека девојка падне у поток нико се и не труди да је извади? Мени лично делује да би ми било досадно. Али ја то процењујем из моје перспективе. Када бих живео „тамо“, перспектива би ми била другачија.
Такође, оно што би могао бити проблем је чињеница да нису сви проблеми међу људима економски, нити су потребе такве. Комунисти су олако сматрали да ће се сви проблеми решити увођењем имовинске једнакости. Рецимо жене ће бити равноправне, национално питање ће бити решено (можда и хоће ако нације не буду постојале). Могуће је да схватање како су неке потребе „превазиђене“ постане полуга свакодневног притиска на човека. Али то су све питања за бар мало даљу будућност. Мени иначе Звездане Стазе делују као сасвим реална будућност, ако човечанство дотле поживи.